уторак, 16. јун 2015.

Dvanaest dana!

Dvanaest dana, kao dvanaest apostola Gospodnjih. Dvanaest dana u kojima se moja majka rastajala sa ovozemaljskim životom.
Kroz čitav moj život do dana današnjeg, prati me misao o njoj. Jesam li joj pružila, ne ljubavi, jer ljubav se podrazumeva, ne pažnje i pažnja se podrazumeva, već duhovnu lepotu koju je zasluživala i jesam li ja žena  koja je po njoj dobra?
- Samo da me ne šlogira- bile su reči koje je izgovarala bezbroj puta.
Kako nam se desi baš ono što najmanje želimo , to se desilo. Posle odlaska u bolnicu, bila je svesna svega, odgovarala je na pitanja lekara nerazgovetnim, iskrivljenim glasom, ali ipak razumljivo i povezano. Pravila je liniju između jave i snoviđenja u koje je postepeno zapadala.
Premeštena je na bolnički ležaj i tada počinje njeno dvanaestodnevno putovanje koje ima samo jedan pravac.
Počela je ponovo da živi svoj život, da još jednom podigne svoj krst i da uspravno, čista lica stane pred svoga Gospoda.

-Dan prvi:


-Mama, vidimo se kasnije, doći ću da ti donesem potrebne stvari. Ti se odmori.
-Viddddiiiiimooooooooo, doooooneeesiii mmmojuu zzza sspppppaaavannjjjjjjeeeeee!
-Važi, vidimo se!
...
Dođe tako vreme, kada čoveka obuzme neka tuga. Bez opipljivog razloga. Tuga koja pritiska kao krst koji svako nosi. Svakom čoveku se njegov krst čini teškim, ali dokle god ga nosimo, sposobni smo za to. Kažu ljudi da nam Gospod određuje težinu krsta, a dodeliće nam samo ono što možemo da nosimo! Kada bi se svi tereti stavili na jedno mesto i kada bi nam bilo ponuđeno da biramo, svako bi izabrao baš svoj, jer nam je urođeno, iako nećemo da priznamo, da je ipak naš teret lakši od tuđih.
Moja majka bi sigurno izabrala da nosi svoj teret, samo da ga ne ponese niko od nas, koje je neizmerno volela. Sigurno bi pokupila i sve naše i stavila ih na svoja pleća, samo da može da nas zaštiti na bilo koji način. Možda to nije mogla da pokaže, ali bi sigurno to učinila.
Moja majka je veoma rano ostala bez svoga oca. Kao najstarije od četvoro dece morala je već sa petnaest godina da počne da radi. Kako nije bila punoletna morali su da napišu posebnu molbu  i da je pošalju kako se to tada govorilo u  Maršalat, da bi dobila kakav takav posao. Bez kvalifikacija mogla je da radi samo ono najteže. Očvrsla je.
No, mladost je ipak mladost! Volela je igranke kod Mikinice i moga oca.
Mnogo posla, mnogo odricanja. Ipak, nekako su kupili plac za zidanje kuće, pa malo, po malo. Stalno se nešto gradilo i radilo.
Ako je išta volela, volela je more. Pored nas je naučila da pliva. Često je sedela u hladovini starih borova i zamišljeno gledala nekud u daljinu. Kao deca nismo prepoznavali njenu zabrinutost.
Jedne godine je pored brata i mene vodila i dvoje komšijske dece. Četvoro dece, torbe i koferi, presedanje iz jednog voza u drugi, sa Dunav stanice na onu glavnu beogradsku, gradskim autobusom, pa putovanje cele noći vozom, pa kao šlag na torti, putovanje brodom. Mi smo obožavali putovanje vozom. Gledali bismo kroz prozor. Pored nas su proletali brežuljci, letele su planine, nizale se stanice. Ljudi su ulazili i izlazili, čak smo umišljali da vidimo medveda koji šeta pored pruge. Naravno da smo to objavljivali uz veliku ciku. Ona bi odmahivala glavom i nastavljala da dremka u sedištu. Uvek bi jednim poluotvorenim okom motrila na nas.
Sve što je dobro kratko traje. Taman kada je život počeo da klizi u laganom ritmu, doživela je nesreću. Tačno se sećam, bila je nedelja, kuvala je nedeljni ručak, napravila nam je neki žuto- braon kolač koji smo jako voleli. Mi smo trčali oko nje. Zamolila je moga brata da joj doda sirće da začini salatu. Tek što ga je uzela boca se raspala, sirće je šiknulo i poletelo prema njenom licu. Poprsje i vrat su bili popečeni, sa trajnim crvenilom. Oči su stradale najviše. Na jednom oku je potpuno izgubila vid, a za drugo se, sada već davno pokojna doktorka Dejanović, borila svim silama i nekako je uspela da ga spase.
Jedino lepo što pamtim iz tog perioda jeste njena kućna haljina. Tada bolnička. Duga. Do zemlje. Ne sećam se ko ju je kupio, sećam se da je bila marinsko plava sa krupnijim i sitnijim crvenim cvetovima. Bile su to nezamislivo lepe bulke. Haljina se lelujala oko nje. Bulke su plesale svoje igre sa svakom njenim korakom. Sva svetlost nepreglednih livada i miris sjajnih cvetova su sletali na moju majku. Načinile su od nje vilu iz neke davno ispričane bajke.
Brat i ja nismo shvatali veličinu njenog usuda.  Preko jednog oka je imala debelu, belu skramu koja nije dozvoljavala da slike spoljašnjeg sveta dopru do oka. Nismo primećivali njen ogroman bol. Bili smo deca. Često se dešavalo da smo u bolnici, gde je sve mirisalo na alkohol i jod, pravili priličnu buku. Samo smo se igrali na mestu koje nije predviđeno za igru. Ona bi virila kroz zavoje i gledala nas.
Od tada se promenila. Polako je počela da se povlači u sebe. Prestala je da odlazi na rođendane i druženja, naročito ako na njima ima nepoznatih ljudi. Na roditeljske sastanke je prestala da odlazi. Trebalo je da prođe dosta vremena pa da nauči da živi sa svojom nikada zaraslom ranom.
Nama su bile potrebne godine da naučimo da živimo sa uvek ozbiljnom majkom.
Ono što nije prestala jeste da pomaže ljudima. Često je to činila na svoju štetu. Valjda je time htela da pokaže , potpuno nesvesno, da to što na jedno oko ne vidi nije nedostatak, time je dobijala snagu za rad.
Sva deca iz komšiluka su je obožavala, sa svima se igrala. Sa svima je razmenjivala one stare pesme koje su se već davno zaboravile. Možda smo bili ljubomorni  što za nas nije imala toliko vremena koje je posvećivala drugoj deci. Ne zanam. Ono što znam jeste da je
-Najlepše bojila jaja za Vaskrs,
-Pravila je najkrupnije krofne,
-Najlepše je pravila kroasane,
-Pekla je najbolje krompire.
-Da se ne zaboravi, najbolje švapske štrudlice sa makom i orasima je ona pravila.
Ponekad nismo imali dovoljno strpljenja za nju. Sve nam je praštala jer je imala veliko srce.
Ono na čemu sam joj neizmerno zahvalna jeste to što je svoje penzionerske dane posvetila svojim unucima. Za njih je bilo i ljubavi i strpljenja. Sve ono što je nama ostala dužna pružila je njima.
Kako je sama znala da kaže, kada se popodne čujemo telefonom, jer ih je pre podne čuvala i kada začuje plač dece:
 -Ja ne znam šta vi radite, ali oni meni nikada ne plaču!
Volela je da se njom idem na izbore, da joj bolje raščitam listiće, da ne bi zaokružila pogrešne kandidate. Tada bih čekala nju i tetka Katicu ispred biračkog mesta. Izdaleka bih ih videla kako se polako približavaju. Obe su ostale bez muževa, pa su jedna drugoj bile podrška i razumevanje.
 S jeseni mi je donosila one fine narandžaste lampione koje je brala kod svoje prijateljice Katice. Osvežavali su moju kuću. Osvežavali su njen lik koji i danas u trenucima tuge lebdi ispred mojih očiju.
Gledam i za nju!
...
Dan drugi:

-Dobro jutro!
-Doombrooo!
-Jesi li dobro spavala?
-Jssmmm.
Stoji mi ogroman teret na duši. Ne smem da pokažem težinu njenog i svog položaja.

Dan treći:

-Donela sam ti nove majice! Da ti ih obučem?
-Mooo - pipka je onom levom rukom pošto je desna oduzeta.
-Leeeeeppa...
Zatim mi pokazuje rukom da joj se približim
-Ovvvdeeee kkraddu, sssssskkkloniiii.
-Dobro, skloniću, ali ovde niko ne krade, ovde su svi dobri!

-Dan četvrti:

-Zdravo mama- hladnoća vazduha je skoro nepodnošljiva...
Nema glasa, samo klimanje glavom. Raspoznaje moj glas i ćuti. Dovoljno je da me čuje. Ja govorim više nego što treba, više nego što ima smisla, samo da prikrijem tugu koja me pritiska.

-Dan peti:

Zdravo, ljubim je u sedu kosu. Oči su zatvorene. Ćuti, nema je , bez glasa.
Da li me čuješ? Samo klima glavom
Možeš li da otvoriš oči? Klima glavom , ali ih ne otvara. Opet vezem priče, bez niti, bez, bodova, bez kraja.

Dan šesti:

Nema tišina. Sama je u sobi. Podiže ruku i čini se kao da je svrbi nos, pa se češka. Refleksni pokreti kaže lekar.
Moja nesreća je da mi je otac na rukama umro. Kao da mi je neka sila nametnula osećaj granice između života i smrti.
Sve mi je jasno. Nema pitanja, nema odgovora.

-Dan sedmi:

Zdravo, tišina, teška, preteška. Tešim se da ne oseća bol.

-Dan osmi:

Sedim sama pored majke koja ponovo živi svoj život u snu. Sanja bez svesti. Priča bez reči. Govori uz ćutanje.

-Dan deveti:

Znam da povratka neće biti. Gledam je i mislim šta bi volela da joj kažem?

-Dan deseti:



-Mrak. Veče. Držim svoju majku za ruku. Ljubim je i umivam. Ruke su joj hladne i sveže obrisane vlažnom maramicom. Divno mirišu.

-Dan jedanaesti:


-Zdravo, jedva uzgovaram, gušim nalet suza. Jaka sam. Dobro je , diše. Sedim i ćutim. Mislima mi odzvanja samo jedna reč: OPROSTI!

Dan dvanaesti:

Sveti Stevan, njena krsna slava. Jutro, osam sati i pet minuta. Zvoni telefon. Počinjem da plačem pre nego što izgovaram:
-Izvolite.


Jedan jednostavan buket cveća na svili za moju majku.

5 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!