Imaginacija stvarnosti!

Da li smo nezavisna bića i onim velikim pogrešivim krojačkim makazama sami krojimo svoj život ili na sve nas utiče neka nepoznata sila koja ili čini dobro ili čini loše ili zatvara oči pa se osećamo usamljeniji i bespomoćniji nego ikada ranije?
Koliko smo sujeverni i nadamo se u neku Svevišnju silu koja će popraviti nepopravljivo? Možda ćemo i moliti sudbinu da zadržimo postojeće, uljuljkani u bezbrižnost i nepokvarljivost. Nadamo se nekim dobrim ljudima. Svakodnevno kraćemo u potragu.
Da li sesti za računar i kontaktirati preko interneta ili ...Možda se samo nadamo da su ljudi tamo negde bolji od ovih koji nas okružuju.
Usamljenost je bolest savremenog čoveka. Ono što je internet kao komunikacija jednom rukom doneo, to je drugom odneo. Prijatelji smo na Fejsbuku, prijatelji na G- plusu, Instagramu..., a ne poznajemo se. Koliko nas zbližuje sa pronstranstvima, toliko nas udaljava jedne od drugih i udaljava od stvarnosti.
Fotografija, profil, zamrznut u nekom vremenu koje nam odgovara. Na njoj smo bar po sopstvenom mišljenju mladi i lepi. Zadržavamo za sebe delić vremena, a linijskim prijateljima pružamo samo sliku prošlosti. Objavljujemo samo lepe stvari, one tužne zadržavamo za sebe. Ne otvaramo se u svom neraspoloženju.
Svakodnevno nas biju vetrovi. Gravitacija čini svoje, mi smo i dalje u onom trenutku nastanka profilne sličice.
Ponekad stičem utisak da je sve to internet druženje samoproklamacija, neki oblik reklame nas samih. Osmeh, lepa reč, svi smo dobri, ljubazni, spremni za pohvalu i lepu reč.
Dajemo sebi pravo da komentarišemo sve u svakoga. Slobodni smo da ostavljamo komentare po svojoj volji. Lepimo na svoje zidove tuđe misli, veliki ljudi nam bez pristanka pozajmljuju svoje ideje, koje prisvajamo.
Mali smo.
Maleni.
Nespremni da primimo kritiku. Sposobni samo za život u senci. Sve se manje lično posećujemo, razgovaramo, gledamo jedni drugima u oči. Tužna priča.
Bar na kratko zaboravimo ekran svog računara i prisetimo se nekih starih prijatelja. Zakažimo kafu ili šetnju. Deci umesto crtanog filma na lap topu ispričajmo staru bajku ili ih izvedimo u park.
Zamislite slobodu, prostor obrastao niskim rastinjem. U udubljenju iz kog se nekada vadila glina za obližnju fabriku crepa, blista voda obasjana večernjim Suncem. Iako je zašlo pre osam minuta i dalje putuje njegova svetlost i do nas stiže kao blagi pozdrav. Trska s oreolom svoje cvasti priča neke vedrije priče, kada je ovde vrvelo od ljudi, kada su se s večeri u čistoj vodi rashlađivali umorni kopači. Danas ju je razveselo mali pas. Još uvek štene. Za vreme obuke upornog vlasnika svojom crnom nepogrešivom njuškicom je isterao par fazanskih  koka. Trska ga je zagrlila . Mogao se pogledom pratiti samo po pomeranju vitkih stabljika i po nežnom zvuku koji je sama proizvodila. Šuškao je , šuškao... odjednom se začuo jedan drugačiji zvuk. Tišina. Sve se umirilo. Pa se naglo probudilo. Na drugu stranu je istrčao usplahireni zec. Pas ga je na trenutak zatekao nespremnog, markirao ga i pojurio. Trska se nasmejala zajedno s ponosnim vlasnikom. Srećan momenat u neobičnom danu.
Ne zamerite dragi prijatelji, svi moramo naučiti da se radujemo malim stvarima, da pokupimo energiju iz prirode i da bar na trenutak uživamo u obi;nosti. Za sve vas, jedna moja imaginacija!
Jedan mali crtež olovkom.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан