Sasvim obično neobičan razgovor!

Dve žene.
Dve ćerke.
Dva sina.

Dve žene su svoja dokona  popodneva prekraćivale tako što su se međusobno pozivale na kafu i ćaskanje. Bilo je tu svakakvih tema. Razgovori su počinjali skoro uvek na sličan način. Ogovaranjem. Ogovarale su onu treću koju su izbegavale u svom društvu. Možda izbegavanje nije baš prava reč, jer je i ona ulazila u taj mali krug povremeno, i prijala im je promena koju je ona donosila, a i materijal koji je takođe donosila. Znala je dešavanja koja su njima dvema bila nedostupna. Kao po planu izmenjale su iskustva i ulične vibracije koje su samo one osećale. Podupirale su se i uz grickalice ili kakav kolač raspredale bi priče.
Priče bi se nizale do tačke koja je označavala osobine i uspehe dece.
Polako se podizala nevidljiva zavesa i njihovo slagane bi rezultiralo govorenjem jedne i pokušajima druge.
-MOJA...Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja...
-Moj s-
-MOJA... Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja...
-Moj s-
Takav razgovor bi potrajao dok se ne bi vidno osetio zamor one sa dva sina.
-O, idem, samo ja govorim , a ti ćutiš! Baš  si nekakva! Idem! Laku noć!
-Laku noć!

Laku noć, dragi moji čitaoci, želim vam puno kćeri i sinova! Za sve vas jedna slika na svili. Ova je među prvima koje sam uradila!