петак, 24. јул 2015.

Baba Leva i deda Đoka!

Sećam ih se kao dvoje staraca. Neobičnih. Okrenutih jedno drugome.
Na njih me je podsetila ova nesnosna vrućina.
Dakle, baba Leva i deda Đoka nisu imali dece. Imali su nešto zemlje i nešto penzije i za ondašnje prilike živeli su solidno. Doduše bila sam dete i nisam znala šta znači živeti dobro, solidno ili bogato. Jednostavno se živelo.U mom kraju su svi manje više bili podjednakih materijalnih statusa. Kod njih je neko drugi nešto radio. Imali su slugu. Ona je bila dobrodušna starica. Moja baka je govorila pipava. Radila je stalno, ali se produkti njenog rada nisu videli. Bila je oniža i punačka, blage naravi, sve mu je povlađivala i onako patrijarhalno odgajana, u svoga muža je gledala kao u božanstvo. Starački sporo je trčkarala oko njega i nutkala ga.
Deda Đoka je voleo dobru hranu. Imao je više nego višak kilograma i jednu nogu, odnosno stopalo jedne noge do iznad članka zavijeno u deblji  najlon, pa sve upleteno velikim gumicama koje su sami sekli od neke unutrašnje traktorske gume. Naravno kretao se uz pomoć palice. Nikada ga nisam videla bez tog lekovitog pomagala. Kao dete nisam razumevala zašto i kao se to stavlja, jer su odrasli prekidali razgovor pred nama decom. Te lekovite krpe i najlon je baba Leva slidala svake večeri, a s jutra ih je ponovo stavljala. Za decu je ostalo bila tajna. Nije nas ni ineresovalo, jer smo od oboje bili čašćeni poslasticama koje je baba Leva pravila.
Prema odraslima nisu bili darežljivi.
Voleli su decu. Ženska deca su bolje prolazila, jer je baba Leva nama bila  više naklonjena. Deda Đoka je častio dečake naročito ako su ga poslužili odlaskom u dućan. Svako je imao svoj trenutak slave.
Leti po vrućinama u našoj ulici su neka dešavanja bila ustaljena. Žene bi posle ručka bile u kućama , a muškarci su u hladovini ogromne lipe koja je stajala ispred bakine kuće igrali,  ono što smo mi deca zvali mađarske karte. Igralo se u štipaljke. Onaj koji je gubio morao je na ušnoj školjki imati zakačenu štipaljku kojom se kačio veš za štrik. Tada su bile moderne one drvene sa jakom oprugama. Bilo je ineresantno gledati rastuće crvenilo koje se širilo po priklještenim ušesima.
Deda Đoka je bio glavni. Retko je ostajao bez štipaljki.
Baba Leva nas je povremeno zvala da mesimo testo za nasuvo. Velike količine brašna i jaja, pa vode. Pet, šest devojčica raznih uzrasta od četiri do desetak godina, bi se zajedno sa gazdaricom uputile u taj poduhvat. Nikada se nije žalila da nije dobro, sve je valjalo, sve je bilo odlično. Sećam se da su na prvom mestu bile ruke, pitala nas je da li su oprane, ali nikada nije proveravala. Bilo je tu svega. Sećam se da smo se jednom posvađale oko načina kako se brašno stavlja na testo. Raširila je svoje blede oči i rekla da nas nikada više neće zvati ako se tako ponašamo.  Odmah smo utihnule.
Deda Đoka je otišao prvi, zbog noge, baba Leva ubrzo za njim.
Ostalo je samo maglovito sećanje na dva starca.
Ostalo je sećanje na njihov konk pomazan za vreme letnjih vrućina kako odiše svežinom.
Ostalo je sećanje na stazu do kuće obloženu starim ciglama bez najmanje travke.
Ostalo je sećanje na veliku paorsku peć i veliki pleh u kome se pekla široka štrudla sa makom i sirom. Ostalo je sećanje na velike vangle u kojima se mesilo testo.
Uvek ostaju sećanja.

Stara kuća, na svili,  kakvu su imali.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...