Poseta Lovćenu

Mi kao porodica imamo dosta avanturističkog duha. U takvim poduhvatima nikada nismo oskudevali. Znali smo da se uputimo kolima u jednom pravcu,  a da završimo u nekom sasvim drugom. Znali smo da krenemo u Sarajevo, a da stignemo u Jajce. Slučajno ili namerno nije ni važno. Bitno je krenuti. Negde će se već stići.
Jedne godine smo krenuli na more. U Crnu Goru. Deca su bila mala. Pod uticajem Branka Kockice navalili su da idemo na Lovćen. Njegošev mauzolej se morao videti. Kako smo išli na kampovanje bili smo dobro natovareni. Auto se uspinjao polako i uz dosta muke. Mene je oblivao onaj hladni znoj koji šeta dužinom cele kičme i na kraju podiže kosu, ali šta je tu je. Deci se moralo ispuniti.
Staza je krivudavo vodila, uspon je bio nestrpljivo naporan.
-Kad će...?
-Kad će...?
-Kad će...?
Uz bezbroj pitanja i podpitanja. Radost je bila nemerljiva.
Visoko stepenište i tunel kao na televiziji, baš kao u Brankovoj emisiji.
Putovali smo sa jednom seoskom porodicom, pravi vojvođanski paori vredni, otvoreni i kao i sve Lale pomalo naivni. Nisu znali šta ih čeka pa se krenuli onako bosonogi. Njihov izgled je izazivao niz začuđenih pogleda.
Visoko stepenište i tunel sa otvorima sa strane koji pružaju divne poglede i donose mirise lovćenskog bilja.
Stariji sin, kao stariji, ozbiljniji i svesniji sebe je leteo preko stepeništa i preko stazice koja je vodila do samog ulaza u mauzolej. Zadesili smo se baš u vreme renoviranja, pa nije bilo zaštitne ograde. Ukoliko bi neko pao odleteo bi do samog mora. Mlađi se strahom neiskusnog deteta zalepio za mene i širom otvorenih plavih očiju zastrašeno je upitao:
-Mama, jel da da me nećeš gurnuti dole?
Njegovo pitanje me je trglo, ostali su se nasmejali.
-Naravno da neću, pa koja majka bi gurnula svoje dete?
Uživali smo u vidiku, recitovala sam im stihove Gorskog Vijenca. Vidikovac je pružao sliku večnosti i bezmerne lepote.



Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан