Čovek je čoveku vuk!

Homo homini lupus est!
Ako je iko poznavao ljudsku prirodu poznavali su je stari Rimljani.

Mačem i silom su vladali  dugo ogromnim prostranstvima i ostavili su tragove vidljive i danas. Zakulisane radnje u kojima se verovatno ni oni sami nisu uvek snalazili. Ružna dela. Ipak silni i moćni. Sve dobro što su činili, činili su radi sebe, ali su drugima njihova dela ostajala. Kakvi su bili morali su propasti. Ipak je njihov   latinski jezik opstao. Najmudriji i najpametniji se i dalje služe njime.
Običnom malom čoveku ostaje opomena, zalog, ukoliko je spreman da ga prihvati.
Svo znanje koje se proteže i traje do danas nas nije naučilo osnovnom. Iz dana u dan smo svedoci vukova i lovine.
Ko je i kada šta?
Menjaju li se uloge?
Koliko smo spremni da uočimo sopstvenu nemoć i da je priznamo sebi i drugima? Večito u nekoj senci, prikrivenih tajnih želja ili  nesvesni svoje nesvesti i neznanja.
Lako je znati tuđe neznanje.
Ko da nas uputi i izvede iz sivila u koje upadamo? Kako se spasti, izvući, ne biti ni vuk ni lovina? Kako osvetlati  obraz čovečanstvu i doprineti pobedi dobra? Kako pronaći svetlost?
Kulise se podižu. Grupice po mračnim uglovima i tajni šapat.  Ima li nedužnih?



Kroz opustošeni grad letela je sablast
Krilima bez perja
Bezglasnim kljunom
Grabila je
Vukla
Pretila retkom šetaču
Svakim pokretom je rasla
Uzimala maha.

Držala je  čvrsto tamu
Zvezde i nihov sjaj je brisala.
Drznula se da ugasi mesec.

Pesnik je izašao
U mislima mu beše svetlost
Na dlanu mu beše suza.
U kosi je nosio mnoge dane obojene dugom.


Sablast se izgubila
U lepoti reči
U dobroti
U osmehu.