Pecanje- jedinstvo čoveka i prirode

Sedeo je zagledan u mirnu vodu. Talasala se i belasala od blagog povetarca i belog Sunca. Okupao se, ohladio, osvežio svoje telo i time odbacio celonedeljni umor koji se dobro nataložio.
Ako je nešto moglo da ga opusti to je bila voda. Reka, kanal, mali ribnjak. Voleo je da gleda ravnu površinu i da čeka. Dugo bi bez treptaja  gledao u plovak na površini vode. To ga je opuštalo više od svega. Čekao je trenutak da mali štapić izdignut iz vode potone.  Bio je sposoban da sate provede bez ulova, a da kući ode zadovoljan.
Na pecanje je najlepše otići s proleća. Nebo se izbistri, prolećne zvezde zasijaju, čoveku se duša raduje.
S večeri je posmatrao igru vilinih konjica i malih mušica koje su nervozno izvodile svoju igru vrteći se u nerazmrsivom krugu. Vrebao je trnutak kada se iz larvi neposredno ispod površine vode legu i svoj prvi dah uzimaju komarci polako sušeći svoja providna krila. Zapažao je bogatstvo života oko sebe i duboko ga je poštovao. Gledao je kako žabe uživaju u svom carstvu i noć dočekuju svojim ljubavnim zovom.
 Noćivao bi pod vedrom, svežom nebeskom kapom. Nije bilo teško spavati na očvrsloj glinenoj zemlji. Nije smetala ni vlaga koja izbija pri susretu sa toplim telom. Pokrio bi se jaknom i više dremao nego spavao, osećajući svu lepotu mirnoće i tišine, bez zvuka, bez ljudi koji će narušiti blaženi mir. Radovao se blistavom jutru i poslednjoj zvezdi koja se odupire nadolazećem danu.
Razbudio bi se, okupao u hladnoj vodi da krv bolje poteče. Onda bi pojeo svoj doručak onako iz plastične kutije rukama koje su mirisale na ribu skinutu sa udice. Ništa mu nije smetalo. Bio je srećan, pronašao je svoje mesto bez ljudskih uljeza, bez vike, svađa, bez licemerstva i poltronstva. Jednostavno bi ispraznio misli i uživao.
S jeseni je kretao u rano jutro na pecanje štuka. Vižljaste i gipke, lako su izbegavale udicu. Dešavalo se da mamac bude pojeden od strane grabljivice. Ipak uživao je. Voda se pod naletom hladnoće umiri. Tišina se spusti, zagospodari divljom trskom i suvim, ogolelim granjem. Vetar poklekne i posustane, pa tu pred oom čovekovim ućuti. Ništa ne remeti lepotu koju samo trnutak pozne jeseni može da da. Čovek se stopi sa blistavom površinom vode, postaju jedno.  Duge sate provode sjedinjeni bez reči. U miru. U dubokom međusobnom poštovanju.  Lepota oko i  u duši. Ako riba dođe, dođe, ako ne,  opet dobro, doći će neki drugi put.

Voli taj jedinstveni osećaj kakda se duša preliva iz jednog u drugo, čineći nezaborav. Sjedinjavajući samo one koji osećaju.
- Sutra ne dolazim na kafu. Na pecanju sam. Kada ću doći ne znam!

Jedna slika sa istim naslovom Pecanje!