Trideset na sat!


Dva koloseka.
Jedan zarđao od neupotrebe, drugi delimično podmazan retkim vozovima koji pokatkad prođu. Postoji vozni red, vozovi saobraćaju redovno. Ujutro i uveče. Putnika skoro da nema. Tek poneki  usamljenik koga samo muka može da natera na vožnju brzinom od trideset kilometara na sat.
To je slika kikindske železnice. Da nema usamljenih prolaznika i pokojeg psa lutalice da mahne rukom ili repom, na zvuk šinobuske sirene, ne bi postojao ni jedan svedok ove propasti. Čičak i trnjine podrhtavaju dok se sivi džin vuče pored njih. Nema ni  traga masnog ulja koje kapa dok polako prevaljuje svoj svakodnevni put. Na nekim deonicama ide tako sporo, da mi se čini da bi čovek brže hodao pored njega .
Kikindska železnička stanica je pre nešto više od sto pedeset godina bila najmodernija i najsavremenija u svoj okolini. O tome svedoče dokumenti koji govore o tome da je čuveni Orijent ekspres ovuda jurio sto pedeset kilometara na sat. Kažu da se i sama Agata Kristi provozala i svojim kritičkim spisateljskim okom pogledala starosedeoce, kada se posle svog putovanja i napisanog dela vraćala iz Istanbula u Englesku. Voz je tada u Mokrinu uzimao potrebnu vodu. Danas Mokrin nema željezničku stanicu.
Više nego tužno. Šinobus koji saobraća i koji je svojom srebrnom bojom zaslepljivao putnike, da ne pominjem da je postojao i vagon restoran sa vrhunskom uslugom, danas tužno prostenje u skoroj fazi raspada. Nekada je i Titov Plavi voz prolazio ovuda. Sećam se da sam kao mali školarac išla sa svojim drugovima da onim crvenim zastavicama dočekamo gosta.
Pruga koja je povezivala istok i zapad, sada umrtvljena,  čeka neka bolja vremena.
Devedesetih, za vreme nestašice goriva, moj suprug i ja smo morali na sahranu u Pančevo. Pošto su autobusi bili veoma retki, dobar izbor, bar kako nam se činilo je bio šinobus. Putovanje je počelo u četiri sata ujutro, da bismo u Pančevo stigli oko podne. Krajnje iscrpljujuće.  Povratak je bio još gori, uz presedanje, u kupeima bez svetla, sticao se utisak Divljeg zapada. Da je bilo kakvih ratnih pokliča, utisak bi bio potpun. Jedino vidljivo u sveopštem mraku je bio žar upaljene cigarete. Samo je on opominjao da nismo sami.
Od tada se nisam prihvatala takvih poduhvata.
 U šetnji ispratim pogledom Srebrnog starca.  Stenje, škripi i plače. Toliko je star, da je već odavno zaslužio odlazak u penziju!

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан