Došli ste? Niste morali!

Ležala je uspavana snom onih koji se ne mogu probuditi. Oko nje se se okupili  ljudi. Neke je  poznavala, a neki su bili samo sećanje kroz maglu. Bilo je komšija, bilo je prijatelja, bilo je onih koji su ostali da žive posle nje. Bilo je dobronamernika, ali i onih koji su došli da vide kako će se čitava stvar obaviti, da li će sve biti baš onako kako treba.
- Gle došli  su kao što su obećali, doduše malo su zakasnili, ha, ha, ali nkada nije kasno. Poslednje viđenje i predaja poruka. Rado ću sve odneti i isporučiti. Svi su mi dragi. Sve sam sa ponosom ispratila i svima sam, bar tako mislim činila samo dobro. Sve sam ih držala na okupu. Pozivala sam ih telefonom i pričala, pričala. Prenosila sam vesti od jedne sestre, do druge, jer braće nisam imala. Držala sam ih na okupu i bar sam tako održavala sam veze. Dok sam bila mlađa odlazila sam u posete, jednom godišnje, bilo mi je dosta da ih vidim, da se osetim dobrodošlom i da razmenim pozdrave. Ko će to sada činiti, ne znam. Verovatno će se zaboraviti ko je kome rod. Zaboraviće se sestre. Njihova deca se još nekako poznaju, a unuci nikako. Sve se to odrodilo i polako nestaje.
Bezgranično sam volela sve, doduše sa malim izuzecima. Ko je razumeo moju ljubav jeste, ko je pogrešno shvatao možda je bio, a možda i nije  bio u pravu. Bila sam paorsko dete. Panonski mornar, kog su bile bure i nosile morske struje na sve  četiri strane nepregledne ravnice, je bio neumoran. Mnogo rada, mnogo sunčanih dana, mnogo branja krastavaca, mnogo pomuženih krava, a tek su motike bile blago, svemoćne u borbi protiv korova, svemoćne u narušavanju lepote mladosti.
Znala sam da svojoj deci i gostima za doručak ispečem palačinke, ili da pre jutarnje muže zamesim krofne, pa da kao  doručak zamirišu kroz celu ulicu. Davala sam i što sam imala i što nisam imala. Možda mi je jezik nekada radio brže od pameti, ali niko nije savršen. Živa duša svašta kaže, Bog je tu da oprosti, ako ljudi neće.
Danas sam tu. Još malo vazduh struji oko mene, još malo  sunčev zrak greje, još malo svetlosti pada po meni. Toplotu ne osećam, hladna sam.
 Ništa mi ne treba, mir koji me čeka mi je dovoljan.

Za svaki mir jedan buket cveća na svili.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан