Knjiga o Jovu!

Priča iz Biblije, prve i najstarije knjige. Jov je pravednik, pobožnik koji je nadasve vredan, koji poštuje sve oko sebe. On je čovek koji uživa u plodovima  svoga vrednog rada zajedno sa svojom porodicom. U jednom jedinom danu on gubi sve. Gubi bogatstvo, novac, porodicu i zdravlje. Jedino što mu je ostalo jeste vera u Boga. Na boga se nije ljutio ni kada je onako prljav i bolestan, odbačen od svih ležao na đubrištu. Onaj koji sve vidi je cenio njegovu trpeljivost. Dao mu je više nego što je pre imao i veoma dug život. Jov je živeo skoro 250 godina.  Jov koji je ostao bez svega što je imao i koji je pored velike muke i tuge uspeo da se uzdigne i ponovo izgradi sopstveni život.
...

Ispred svoje kuće imala je drvenu klupu na kojoj je provodila sate u predvečerje. Ponekad su joj se pridružile druge žene, ali i onda je  sedela sama bez glasa, tiho, kao da ne postoji. Samo bi težak uzdah izbijao iz njenih grudi. Pemeštala je događaje iz svoga života, raspoređivala ih i davala im beznačajnost. Samo tako je mogla da udiše vazduh koji se oko nje kretao. Nikoga nije krivila, nikoga nije kudila ili je bilo kome uputila tešku reč. Najbolje joj je bilo da ćuti, da  živi u svom ćutanju i da se tako premesti na neko drugo mesto, na mesto svojih snova, na mesto ideala, životnih želja i nadanja.
Nije razumevala današnji mlad svet. Stalnu trku, devojke više otkrivene nego pokrivene, momke u stalnoj poteri i trci za nečim, a bez saznanja šta je to za čim tragaju. Žene koje se razvode, muževe koji vole tuđe žene...
Sve ju je to pritiskalo. Nije ih osuđivala, više je tugovala zbog svoje nemoći da im pomogne ili  da se odupre bilo čemu. Tugovala je zbog svog glasa koji bi rekao ne, samo da je vazduh mogao da pređe preko njenih glasnih žica i da se u titravom brujanju pretvori u reč. Tugovala je zbog svoje nemoći da se odupre onima koji su je gazili. Tugovala je zbog vaspitanja koje su u nju usadili njeni roditelji. Tugovala je zbog svoje samoće, jer bila je sama i kada je oko nje sve vrvelo od ljudi.
Bol koji je nosila u sebi je bio nezamisliv. Nikada, ni u najstrašnijem snu, ne bi mogla da dodirne toliki bol koji ju je na javi snagom najveće oluje pogodio.
Njen jedini sin, njeno najveće blago se ugasilo. Morala je da ga svojim rukama prigrli,  pa da ga spremi na put bez povratka. Da je granica koju je njeno biće imalo mogla nekako da se rastegne, rastezala bi se još uvek i nikada ne bi imala ograničenje. Ispod spoljašnje hladne smirenosti je unutrašnja vatra i plam stalne borbe. Unutra je stalno previranje i traženje nečije odgovornosti i nečije krivice. Svoje, tuđe, bilo čije, bilo  kakve...
Sedela je sama u mraku svoje usamljenosti. Nikoga nije puštala u svoju blizinu, nikoga nije krivila, ni sa kim se nije borila, nikoga... Želela je samo jedno : Da je sve to samo san,da u svemu nema ni trunke  istine...
Samotne večeri je provodila uz Prvu knjigu.
 Samo u njoj je pronalazila utehu. Niko, ni jedna reč, ni jedna misao izgovorena ili prepoznata nisu mogli da joj  vrate osmeh na lice.
Samo ona.
Onda je do nje dopro glas o novom životu.  Pokrenuo se unutrašnje najskrivenije. Ono koje donosi prvu radost.  Stidljivo unutrašnje je pronašlo put do spoljašnjeg. Spoljašnje se polako razvijalo.  Prvo kao napor leptira koji treba da se oslobodi svoje čaure, pa da se osmeli za prvi let. Zatim se blistavih krila uputilo dalje. Krst je još uvek bio na njenim leđima, ali joj se činio lakšim.
Otišla je u prodavnicu. Kupila je kafu i zelene mentol bombone.  Pošla je kod zaboravljene prijateljice  da joj saopšti da se život obnavlja.

Za veru i nadu. Cveće na svili.