Neumorno neshvaćen!

Sedeo je u mnoštvu. Oko njega su bili njegovi voljeni. Demencija koja ga je sve više obuzimala polako je odnosila svoj danak.Teško je izgovarao reči, sporije je mislio i nije mogao da prati brzinu kojom je tekao razgovor. Samo je treptao i sa tužnim osmehom ispraćao rečenice koje su letele oko njega. Bio je svestan svoje nemoći i svog usuda koji mu je doneo baš to što nikome ne bi poželeo.
Pred njim je stajao otvoren časopis. Lepa panorama primorskog grada se u svojoj raskoši pržala i zauzimala veliki deo otvorenog lista. Bez glasa ju je gledao. Zapazio je detalj. U oku mu je blistala nevoljna suza.

- Prijatelju, kako si?
- Dobro!
- Kako provodiš dane?
- Tako...tako...
- Uzmi posluži se nečim, jesi li uopšte nešto pojeo ili popio, bar neki sok, ili kiselu vodu?
- Nisam, ne treba mi ništa!
- Prijatelju...?

Oči su mu ispunile zamagljenom kišom. Miris tuge ga je obuzeo. MIslio je da li da izgovori to ili ne. Voleo je nauku, voleo je istorijske dokumente, sakupljao je godinama materijal sa svog životnog prostora, klasifikovao, kopirao, prepisivao... Malo koga je to interesovalo, a sada je zainteresovanih još manje. Živi za svoj svet, za svoje papire, za svoje pisanje, za čuvanje starine. Sve ostalo je nebitno, prolazi kao teška i  mutna ravničarska reka pored njega.

- Vidiš prika, vidiš li ovu sliku u novinama?
- Vidim, lepa slika, lep grad, lepo plavo more!
- Da, ali vidiš li ovu pticu na nebu?
- Vidim!
- E, ta ptica sam ja, usamljen i neshvaćen od svih.
...
Zatražio je čašu vode, okrenuo se prema zidu. Utonuo je u svet svoje mašte, u svet ljudi, njihovog načina života, uljuljao se u svoje pisanje, u sva svoja istraživanja. Utonuo je u snove onih o kojima je pisao.
 Stavio je ruku pod obraz, poslednji put je udahnuo i polako, sasvim polako ispustio svoj poslednji izdah.
...
Nestrpljivo me je čekao, kao igračku malo dete. Nisam mogla da napravim razliku kome sam toga dana bila draža. Dedi ili unuku. Unuku zbog druga u igru, a dedi neko ko voli pisanu reč. Starac me je čekao s gomilom starih udžbenika. Najstariji je datirao iz prve polovine devetnaestog veka. Tačnije 1837.To je dugo čuvani Atlas štampan u Pešti. Posle dvosatnog odabira starih udžbenika izložba je bila spremna. Sve je lepo obradjeno i u pravo vreme izloženo. U  znak zahvalnosti starcu je upućena zahvalnica. To ga je učinilo neobično srećnim.
NAJZAD je neko uočio njegov trud.NAJZAD  je dobio priznaje.
To je ono što me danas raduje. Uspela sam da odam malo priznanje za dugogodišnji uporni rad. Kod mene starac nije bio neshvaćen. Nadam se da će tamo kuda svi idemo biti dočekan s puno razumevanja.

Jedna od verzija suncokreta na svili!