Sećanje: Kuvanje pekmeza!

Pekmez, džem, marmelada, lekvar...Sve znači isto , ukuvano voće sa dodatkom šećera. Prava poslastica ili dodatak za razne kolče. Kako moj brat kaže
- Pojedem teglu pekmeza za dve večere ili kada mi se jede nešto slatko!
Kada mi se jede nešto slatko samo zabodem kašiku u teglu!
Danas sam kuvala pekmez od šljiva, zanimljivo je to:  s jedne strane računar, blog... sa druge šerpa i dugotrajno kuvanje. Novo i staro vreme, nerazdvojivo i povezano!
Do pred samu majčinu smrt kuvala sam pekmez po svome, uveče stavim voće, šećer i konrervans pa ujutro kuvam ( neki će reći konzervans je nezdrav, ali verujte ima mnogo nezdravijih načina konzerviranja naročito na proizvodima na kojima piše -bez konzervansa-), ono prska, čak toliko da moram da uzmem krpu kojom uvijem ruku da se ne popečem. Majka je sasvim slučajno u nekom razgovoru pomenula kuvanje, pa sam otkrila:
- Kuvaš prvo voće dok se ne zgusne, pa se na kraju dodaje šećer, malo konzervansa, još malo kuvanja, zavisi od količine voća, pa u tegle, pomalo, da ne pukne staklo slučajno, pa onda u rernu na 150 stepeni desetak minuta. Onda se rerna isključi i sve se ostavi da prenoći. Tada se pekmez dodatno zapeče i dobije koricu. Na kraju se stavlja celofan i dobro zategne gumicom.
- Kako mi to nikada nisi kazala?
- Nikada me nisi pitala!
Kakvo pitanje takav i odgovor.
Kako god, sada tako kuvam. Volim miris voća, isparavanje viška tečnosti voćnog soka i polako želiranje voćnog sadržaja. Kada se doda šećer sve se zastakli, dobije sjaj i pravu aromu.
Naše bake su znale da u godinama nestašica i nemanja kuvaju samo voće. Ako je godina bila kišovita pekmez je bio kiseo, ali je  ipak preko duge zime polako iščezavao sa polica špajza.
Stari Smederevac je služio za kuvanje na otvorenom. Na tučanu grejnu ploču se stavljao sloj peska da ne bi došlo do zagorevanja na dnu posude.
- Ne daj Bože, onda sve propada.
Kao deca smo voleli da odlazimo u Novi Bečej, tamo je živela Babikina rođena sestra.(Babika je moja baka, majka moje majke, od milošte smo je tako zvali, jer je u vreme našeg rođenja bila živa i prababa, koju smo zvali baka).Ono što pamtim bez imalo magle jasno i bistro  jeste kuvanje pekmeza od kajsija. Sa svojom braćom sam gledala stvaranje tog blaga. Od tečnosti, blagog kuvanja, do bogatih mehurova vazduha koje je izbacivao gotov prekmez uz pomoć toplote šporeta. Mehur bi se podigao, u dizanju je sa sobom poneo kap vrelog soka, pa ga odbacio visoko u vazduh, zatim bi se brzo spustio na najbližu prepreku.
Baba Dara je ustajala s ranog jutra, da bi kuvala pekmez, s mnogo strahopoštovanja je prilazila tom poslu. Prvo bi poparila kajsije vrelom vodom, pa ih oljuštila, onda je prilazila kuvanju. Kuvati pekmez od kajsija nije ni malo jednostavan posao. Ako se kraće kuvaju ne dobija se odgovarajuća gustina i staklasti sjaj, ako se sa kuvanjem pretera njegovo veličanstvo potamni, ne izgleda lepo i na namazanom hlebu se ne vidi sva njegova lepota i umešnost same domaćice, a žerbo bude gorak!
Dakle baba Dara je kuvala pekmez znalački, maestralno, odmeravajući svaki pokret drvene varjače. Virtuozno je dodavala šećer. Gledala sam zgušnjavanje i beli trag na dnu velike šerpe koji je govorio da je posao završen. Posle sipanja u tegle dolazio je red na nas decu. Metalnom kašikom bismo strugali tragove pekmeza. Uz veliku viku i otimanje gledali smo da nagrebemo najviše od malo zadržanih šerpnih ostataka.
Kako je kuvanje dugotrajno pa domaćica nema vremena za bilo kakav drugi posao, a svakako mora da stoji kod šporeta obavezno bi se pekle palačinke.
Samo su deca dobijala svež pekmez, ostali su morali onaj:
- Od lane!
Dve tegle pekmeza, moji proizvodi od kajsija i šljiva! Kakav je takav je proći će!