Gde su kifle?

- Deda...deda... idemo, idemo!
Dedi koji je od ranog jutra obavio niz poslova koje zahteva paorsko domaćinstvo, namirio, počistio, obavio kaficu sa prvim komšijom  uz malu rakijicu kajsijevaču radi bolje cirkulacije, obavio šetnju do pijace, narazgovarao se na putu do kuće, pa najzad obavio nedeljni ručak, jedva dočekao malo odmora od jake hrane u vidu dremeke... Taman se namestio ... Nemoguće je bilo sklopiti kapke na par minuta. Nije mu prijalo drmusanje koje je došlo kao grom iz vedra neba. Obećanje je obećanje.
Obećao je svome unuku, koji više nije mali, već dečkić od dvanaestak godina, pecanje, ali ne obično, već sa noćenjem napolju, pored vode, na obali ravničarske reke. Leto je još uvek trajalo, noći su prijaтne i tople, kao poručene za boravak napolju.
Unuk, bolešljiv od rođenja, ima česte probleme sa bronhitisom, pa mu prijaju noćni izleti sa svežim vazduhom bogatim vlagom koju samo  reka može da da. Kažu da je glina lekovita. Mirisi gline takođe! Čudo je da se i dečak osećao preporođenim posle takvih izleta. U stvari druženje je prijalo obojici.
Skinuo bi mu deda i zvezde s neba samo da je mogao, a ne pružio  jedno pecanje.
Deda je ponekad nestajao iz unukovog vidokruga i tajno odlazio da dušu prepusti miru i prirodi. Unuk je bio mali.
- Vodi me na pecanje!
- Ne mogu!
- Vodi me na pecanje!
- Ne mogu!
- Zašto ne možeš?
- Zato što će padati kiša, pokisnućeš, pa ćeš se razboleti!
Brže nego misao, deda je svojim biciklom  šmugnuo da ga bistre unukove oči ne vide.
- E, kakav je, misli da sam ja lud, nema ni oblaka , a on kaže da će padati kiša...
Od tada je prošlo mnogo vremena , već odavno idu zajedno starim autom. Napakuju hrane. Ima svega. Njegov unuk ima dobar apetit i voli  da kada upale malu vatru, na štapić nataknu kobasicu, pa je polako peku. Onda u žar stave mlad kukuruz onako u ljusci. On se polako peče. Ljuska pocrni, a unutrašnjost postane meka i slasna... Samo se mljacka , lepo, ukusno, preukusno, a domaće sa njihove njive. Danas im baka spakovale kiflice sa pekmezom. Obojica ih vole.Deda jer mu mirišu na detinjstvo i svoju majku, unuk, jer ih baka za njega pravi, ostalima koliko ostane.
- Deda, hoćeš kilflu?
- Ne mogu , nisam gladan!
...
- Deda, hoćeš kiflu?
- Ne mogu, nisam gladan!Pa nismo došli da jedemo , več da pecamo!
- Deda, hoćeš li jednu...
- Neću!Ćuti i pecaj!
Kesa sa kiflama polako šuška, bakine ruke su vešte, umešne...
- Deda, hoćeš li kiflu?
- Hajde, kad si navalio, daj mi jednu!
Kesa šuška, peče od šuškanja.
- Daj mi još jednu!
- Nema više, pojeli smo!
- Kako pojeli? Pa ja sam pojeo samo jednu, bilo je petnaestak komada!
- Pa nema više, pojeli smo!
Deda gleda i samo trepće, a punački obrazi unukovi se tajanstveno smeškaju!
- Deda, daj mi sok!
- Deda, daj mi paradajz!
- Deda daj mi vode!
- Deda, daj....
- Deda, ja bih čipsa...
- Pa možeš ti i sam da uzmeš, ne moram da te služim! Deda ni ne stiže da gleda u plovak...
- Deda, deda, deeedaaaa!
- Šta ću ja s tobom? -  kao sa prekorom izgovara deda... Ostavlja pecaljke, ostavlja ribe da uživaju u rečnoj dubini, mogle bi slobodno da iskaču iz vode, ne bi ih deda ni primetio. Okreće se svome unuku, tone u njegove bistre oči, zajedno putuju u neko drugo vreme, u vreme njegovog detinjstva.
Kada noć pokaže svoju snagu obojica se zavuku u gepek auta, jer su zadnja sedišta ostavili kod kuće, pokriju se ćebetom i tiho, da ne uznemire noćne ptice, ispredaju svoje priče. Malo deda, više unuk, a deda samo potvrđuje. Onda nastupi tišina. Samo žabe nastavljaju svoju noćnu pesmu.

Jedan detalj sa reke uhvaćen na svili. Usamljenost!