Otežalo nebo

Otežalo nebo oblakom.
Sivom nebeskom olovkom
Prošarano
Zamršeno
Višom silom začinjeno
Ni moje
Ni tvoje
Ni njeno.

- Alo, alo!!!
Dok vičem otvarajući vrata  kuće nepoznatih vlasnika, na mene se svom snagom i spretnošću svoje četiri noge, ustremljuje i laje veliki crni čupavi pas. Zaleteo se.
Možda je gladan, opasan ili samo čuva svoje od uljeza. Zatvaram vrata. Čekam. Niko ne izlazi. Pas utihnjuje lavež. Možda misli da sam se predomislila i otišla.
Ne odustajem. Pravim mu inat. Vičem opet. Opet laje, opet niko ne izlazi. Tik ispred njegove njuške zatvaram vrata. Smejem se. Rugam se, ipak sam brža!
Neko je čuo metež. Čujem korake.
- Tu smo,  čekajte! To ste Vi. Kažite.
- Došla sam da kupim med. Kupovala sam i ranije, samo nisam lično dolazila.
- Da, da, sad ćemo!
- Moja sestra prodaje, ja samo pomažem.
Primam teglu. Dodajem praznu. Plaćam. Čupavi pas me posmatra. Nem je. Prati me pogledom nepoverenja. Brani svoje na svome. Izlazim. Osećam njegov pogled,. Žena mi dovikuje:
- Nije opasan, neće on!
Sivo  se pretvorilo u crno, sever je oživeo, pa je svom jačinom u snažnim naletima poslao neke nove ledom opasane oblake. Nespretno proklizavam, obilazim male smrzotine na starom asfaltu.  Klizam kao dete  na uglačanom ledu. Vučem se, a iza mene pobedonosno laje pas.
Čakam autobus. Noge mi lagano obuzima hladnoća. Jakna se natapa vlagom. Nebo se svom težinom spustilo iznad moje glave.  Pada, sipa, lije, kaplje, curi, plače.