Светлост

Личила је на малог тек оперјалог врапчића који се својом непажњом или туђим наговором нашао на ивици гнезда.

Да ли да се врати у меко паперје или да искорачи? Мамиле су је непознате даљине и неки нови путеви. Неки црвени кругови су јој се јављали кроз мисли и наговарали је на искорак. Грабила је ваздух који није улазио у плућа.

Само је затворила очи и искоракнула.

Страха није имала.

Сетила се тренутка, иако неки то не би назвали тренутком, када је научила Оченаш. Налазила се испод неба којим су тутњали авиони. Бомбе су падале. Утеху јој је пружао Господ с високих небеса. Дрхтавим прстима је у фијоци ормана потражила Црквени календар. Лако је пронашла тражено.

Оче наш…

Оче наш…

Никада ништа лакше није научила. Речи су се саме лепиле на жељено место. Успоставила се веза која не може никада и ничим бити прекинута. Знала је да ће бити добро. Од тога дана није утонула у ноћни одмор без молитве на уснама.

Данас се налазила пред новим сом без снова. Потпис на папиру је значио њен пристанак. Пошла је без страха. Пре потонућа у мрак без снова и најмањег трачка свести на уснама јој се налазила молитва :

     Оче

-на вратима која су спајала болесничке собе са операцоном салом ју је дочекао болничар. Видео је њен стид и после преузимања огртача, пружио јој бели чаршав.

      Наш

- бројни у белим чаршавима, бол и страх су јасни као јутарња роса

     Који си

- туга и страх у очима, њено чуђење- Мало ће ме рашити, мало зашити и готово.

     На Небесима

-Еластични завоји баш греју. Ноге су ми увијене, не знам зашто је рекао да их стављају код тежих операција.

      Да се свети име твоје

-мир кроз моје мисли

     Да буде царство Твоје

- потпуно сам ослобођена, пре поласка запалила сам свећу Крсној слави Светом Николи

     На земљи као на небу

- тишина, доктор ми маше, ја одмахујем

     Хлеб наш насушни

-Лежем на помоћни лежај, чекам да ми уграде игле

     Дај нам данас и

- не осећам бол, мирна сам.

     Опрости нам дугове наше

- немојте ме звати, мирна сам,

     Као што ми опраштамо дужницима својим

-кроз моје мисли

     И не уведи нас у искушење

-Улазим у свемирски брод који значи операциону салу.

     Но избави нас од зла.

- Не, не плашим се - јасно одговарам на питање.

Док ми кроз цевчице безбојна течност лагано клизи у вене, кроз расплетене вилине косе се мешају анђеоска крила. Чврсто су повезани. Не разликујем овоземаљско и небеско. Све време, по ко зна који пут ми је молитва на уснама. Свака реч је добила јачину,  подизана је и ширена херувимским крилима.

     Оче наш, који си…

Налазим се у потпуном мраку без осећаја, нестали су херувими и виле, нестао је Бели анђео Милешевски,  који се кумовским чудом са зида Милешевке пренео у моју болесничку торбу, па ме оданде својим загонетним осмехом штити.

Колико је времена прошло, не знам.  Мрак је био потпун.

Осећам лагано котрљање нечега испод неподношљивог бола. Чујем : ,,у рукама Мандушића Вука" , отварам очи и настављам

Свака пушка бије убојито…
Смех…

Гледам сам владика Његош се смеје кроз беле ходнике болничке вштачке светлости. Додирујем својим болом Цетињски манастир. Летим ношена прозирним анђеоским крилима, можда ми их је дао Арханђел Гаврило? Анђео сам у своме болу. Делим бол самога Распећа Христовог. На Голготи сам, плачем без гласа, са Маријом сам, Мајком над мајкама.

Мајка сам.

Мајко опрости.

Носе ме крила херувимска. Испред Студенице сам. Улазим скрушена, молим се пред кивотом Светог Симеона и Ане. Монах ме бледом руком дарује милошћу својом и миром душе сједињене са Небом, даје ми снаге да издржим.

Бол у таласима расте, губим, вртим се, нестају крила, скривају се од лоших људи.

Дишем.

Удишем дим испод којег сагорева тело Светога Саве, па ја сам учитељ, он је мој светитељ. Певушим звонима светосавског храма.

Певам душом својом, чује сав Балкан. Лете искрице до моје Војводине, ту је Крушедол и Раваница, ту је Јазак, ту су Хопово и Шишатовац, ту је Доситеј, ту су Ремета Велика и Мала. Летим, херувими са скривеног заветног ковчега ме носе, деле мој бол. У Бездину сам у Румунији, опет Сава и Симеон, срећна сам у својој боли у своме поновном тоњењу у мрак.

Будим се. Захвалана сам:

Оче наш који си...Оче наш који си…

Звони мобилни телефон кроз маглу ми га сестра која мења завоје, додаје. Тишина одзвања,

- Хало, ко је, - бистри ми се после дозе лекова.

- Ја сам-  чујем плач мајке.

- Немој плакати, жива сам…

- Хвала Богу…

- Хвала...

О Светом Николи пости, на столу се нађу посни жртвени колач и кољиво, ту су гости и мир, ту је радост и светлост.

После првог сусрета, нераздвојни смо. Бели Анђео на свили.