Sarka

U tišini zimskog jutra
bistrom stazom
sarka svojim perom
trag ostavlja.

Glavu spušta
Ogledalo sivo
Kljunom svojim lako muti.

Svoju tugu
Vodi kao drugu
Istalasa glasom nekim.

Poletela tišina.
Poletela tuga
Nema ona svoga druga.

U trenutku pesnik gleda
Tuga njena i njegova.
Poželeo pesnik reku.
Poželeo pesnik krila.
Zakliktao:
Sivo nebo
Rani časi
Darujte joj zrno svetla.
Tiha reko
Zatalasaj svoje ravni
Zaleti se u krivini
Donesi joj još par krila.

Pesnik suzu
Tiho pušta.
Na reku se magla spušta.

Nestala je sarka.
Iznad magle zakreštala
Crno bela svraka.