Prelivaju se oprane besane noći u duge dane. Pulsira bol. Širi se u koncentričnim vodenim krugovima, čini se da je svaki sledeći veći, dok se onaj poslednji ne ugasi nestalom snagom.
Niko mi nije kriv.
Sama sam htela, fudbaler u papučama sa košarkaškom izduvanom loptom. Rekli bi zlonamernici: Tako ti i treba. Šta si tražila to si i dobila.
Gde si se zametnuo, nekim dalekim nepoznatim, snegom zavijenim stazama zaštitniče moj? Lepotu tražiš u čistoti i belini, ostavljaš božićno sunce obučeno u prolećnu toplinu.
Ljuti li se vreme?
Zaboravljaju snegovi da im je vreme, i mraz se izgubio, nestao je Beli božić? Zašto si me ostavio?
- Da te ostavim?
Nezamislivo za mene koji putovanja kroz vreme poznajem! Tu sam i kad se ne vidi. Tu sam i kada se ne nadaš ili kada kroz polusan ne razdvajaš san i javu. Tu sam kada u noćnoj mreži dodaješ mnoštvo zamršenih ribarskih čvorova i kada od nabujalih misli ne možeš da spavaš.
Bio sam tu.
Nisam li te opomenuo da se preobuješ? Umesto patika obula se druge papuče, tvoj nerazum i nemogućnost jasnog čitanja znakova koje ostavljam posvuda su tvoja manjkavost. Čovek si sa svim njegovim manama i gresima. Potrebna ti je otvorenost i spremnost na širinu.
Na kraju, zar ne shvataš da sama ponavljaš sudbinu onih pre tebe?
Da li je tvoja majka imala krivi zglob na ruci?
- Jeste, Lakokrili, jeste.
- Da li se tvojoj baki to desilo?
- Jeste.
- I drugoj?
- Jeste.
- Kako misliš da izbegneš neizbežno? Lak korak u letu i potrk za loptom, moja krila koja se rasplinjuju u tvom osmehu i ciki deteta kome pružaš radost. U prikrajku sam, posmatram dete u tebi, ono koje nikada neće odrasti i koje će zauvek trčati i boriti se s nekom radosnom, nezaboravenom izduvanom loptom.
Ne možeš reći da ti nisam pomogao. Mogao ti je nastradati kažiprst. Kako bi tada držala četkicu i ostavljala nebrojene tragove na beloj površini sjajne svile istkane daleko u Kini? Kako bi se muka malih ruku siromašnih devojčica radovala, ako bi izgubila dar lakog povlačenja tanke četkice?
Ljudi su tako skučeni. Bez osećanja za dobijeno. Zagledani samo u izgubljeno i iluziju magličastih oblaka od kojih ne vide sjaj sunčeve svetlosti. Čarolija igre u pruženom dlanu i vraćanje u detinjstvo.
Znam priču.
Pazio sam te toga dana, pre toliko vremena, možda ćeš se setiti kada čuješ prve rečenice?
- Kaži.
- Bila nerazborita i nesvesna svojih mogućnosti, da bi primetila moje oko. Čkiljila si svojim plavim okom i dopuštala sa se tek zračak svetlosti probije kroz uplakane trepavice. Kapljica vode koja je značila suzu i bol je stavrala dugine boje. Prikazivao sam ti svoje oko: svetlost i dugine boje. Radovala si se treperavim obojenim iskricama i lagano si prihvatala crvenu boju krvi koja se u malenom tek rođenom potoku spuštala niz razvaljeno stopalo. Belina kosti je bljeskala. Sloj probuđene prašine se zalepio. Grumenčići blatnokrvnog testa dobijenog njihovim mešanjem su punili rupu ispod ljuljaške.
Sećaš li se?
- Sećam, nisam bila zadovoljna drvenim sedištem, uzela sam crep na kome se u terakoti lepo videlo ono TM koje me je oduvek podsećalo na oca, jer je radio u fabrici gde se on proizvodio.
Lakokrili! Šta to činiš? Čarolija tvojih krila je moćna- jasno vidim!!!
Otac trči, nosi peškir kojim mi uvija nogu. Steže je. U oku mu je suza. Ne palčem, doživljavam čaroliju dugine svetlosti.
Stavlja me na paktreger bicikla i juri. Lekar nešto govori.
U rukama držim dugu, bol nestaje, tonem u meko perje, ne znam čije, letim kroz oblake i vreme.
Otac me uvijenog stopala stavlja na paktreger, teši me. Vidim samo igru svetla i vode!
To si bio ti!
- Gledaš i danas u svetlosnu igru vode. Šta je prst naspram večnosti?
- Hvala ti.
- Dokle god spremno dodiruješ Nebo biću tu.
Niko mi nije kriv.
Sama sam htela, fudbaler u papučama sa košarkaškom izduvanom loptom. Rekli bi zlonamernici: Tako ti i treba. Šta si tražila to si i dobila.
Gde si se zametnuo, nekim dalekim nepoznatim, snegom zavijenim stazama zaštitniče moj? Lepotu tražiš u čistoti i belini, ostavljaš božićno sunce obučeno u prolećnu toplinu.
Ljuti li se vreme?
Zaboravljaju snegovi da im je vreme, i mraz se izgubio, nestao je Beli božić? Zašto si me ostavio?
- Da te ostavim?
Nezamislivo za mene koji putovanja kroz vreme poznajem! Tu sam i kad se ne vidi. Tu sam i kada se ne nadaš ili kada kroz polusan ne razdvajaš san i javu. Tu sam kada u noćnoj mreži dodaješ mnoštvo zamršenih ribarskih čvorova i kada od nabujalih misli ne možeš da spavaš.
Bio sam tu.
Nisam li te opomenuo da se preobuješ? Umesto patika obula se druge papuče, tvoj nerazum i nemogućnost jasnog čitanja znakova koje ostavljam posvuda su tvoja manjkavost. Čovek si sa svim njegovim manama i gresima. Potrebna ti je otvorenost i spremnost na širinu.
Na kraju, zar ne shvataš da sama ponavljaš sudbinu onih pre tebe?
Da li je tvoja majka imala krivi zglob na ruci?
- Jeste, Lakokrili, jeste.
- Da li se tvojoj baki to desilo?
- Jeste.
- I drugoj?
- Jeste.
- Kako misliš da izbegneš neizbežno? Lak korak u letu i potrk za loptom, moja krila koja se rasplinjuju u tvom osmehu i ciki deteta kome pružaš radost. U prikrajku sam, posmatram dete u tebi, ono koje nikada neće odrasti i koje će zauvek trčati i boriti se s nekom radosnom, nezaboravenom izduvanom loptom.
Ne možeš reći da ti nisam pomogao. Mogao ti je nastradati kažiprst. Kako bi tada držala četkicu i ostavljala nebrojene tragove na beloj površini sjajne svile istkane daleko u Kini? Kako bi se muka malih ruku siromašnih devojčica radovala, ako bi izgubila dar lakog povlačenja tanke četkice?
Ljudi su tako skučeni. Bez osećanja za dobijeno. Zagledani samo u izgubljeno i iluziju magličastih oblaka od kojih ne vide sjaj sunčeve svetlosti. Čarolija igre u pruženom dlanu i vraćanje u detinjstvo.
Znam priču.
Pazio sam te toga dana, pre toliko vremena, možda ćeš se setiti kada čuješ prve rečenice?
- Kaži.
- Bila nerazborita i nesvesna svojih mogućnosti, da bi primetila moje oko. Čkiljila si svojim plavim okom i dopuštala sa se tek zračak svetlosti probije kroz uplakane trepavice. Kapljica vode koja je značila suzu i bol je stavrala dugine boje. Prikazivao sam ti svoje oko: svetlost i dugine boje. Radovala si se treperavim obojenim iskricama i lagano si prihvatala crvenu boju krvi koja se u malenom tek rođenom potoku spuštala niz razvaljeno stopalo. Belina kosti je bljeskala. Sloj probuđene prašine se zalepio. Grumenčići blatnokrvnog testa dobijenog njihovim mešanjem su punili rupu ispod ljuljaške.
Sećaš li se?
- Sećam, nisam bila zadovoljna drvenim sedištem, uzela sam crep na kome se u terakoti lepo videlo ono TM koje me je oduvek podsećalo na oca, jer je radio u fabrici gde se on proizvodio.
Lakokrili! Šta to činiš? Čarolija tvojih krila je moćna- jasno vidim!!!
Otac trči, nosi peškir kojim mi uvija nogu. Steže je. U oku mu je suza. Ne palčem, doživljavam čaroliju dugine svetlosti.
Stavlja me na paktreger bicikla i juri. Lekar nešto govori.
U rukama držim dugu, bol nestaje, tonem u meko perje, ne znam čije, letim kroz oblake i vreme.
Otac me uvijenog stopala stavlja na paktreger, teši me. Vidim samo igru svetla i vode!
To si bio ti!
- Gledaš i danas u svetlosnu igru vode. Šta je prst naspram večnosti?
- Hvala ti.
- Dokle god spremno dodiruješ Nebo biću tu.
Вешто, животно, лакокрило казивање човекове муке. И то си ти, бежала или не. Свака твоја прича радује!
ОдговориИзбришиХвала Душане.
Избриши