петак, 19. јануар 2018.

Radnička vila

 - Tu si. Pišeš. Čitaš. Uživaš u snazi ljudskog uma i njegovoj sposobnosti da u lepotu pretoči svoje misli. Ispred tebe je Mone. Lepota boja i igra svetlosti. Ispred tebe su uzvišene reči Andrića i njegova putovanja kroz maglene tragove prošlosti.
- Lakokrili, nije te bilo! Samo lutaš.
- Rekoh da sam tu i kada me vidiš i kada ne.
- Srećna sam što si tu.
- Ti  jesi, a ja sam tužan!
- Tužan? Lakokrili? Kako da stvorim čarobni štapić i da njime rasteram tamu na tvojim duginim okom?
- Ispričaću ti razlog moje tuge. Video sam svašta, znam svašta, ali sam ipak zanemeo ispred ljudskog nemara:
Postoji žena. Radi u fabrici. Posao joj nije lak. Žuri, posao, porodica, kuća, mala plata i mnogo obaveza. Juče je ostala na poslu duže. Prekovremeni rad. dobro joj dolazi da povremeno produži rad, novac nikada nije na odmet. Pošteno radi i u svoj dom donosi novac. Na posao odlazi starim biciklom. Ako je kiša, na glavu natuče kapuljaču i brzo okreće pedale da se što pre skloni ispod strehe svoje kuće, nadajući se da je kišne kapi neće sasvim potopiti. Razmišljajući da je bicikl konj iz pesme Čika Jovine... Ako je sneg, oprezno okreće pedale da na svojim leđima ne oseti  tvrdoću ledom okovanog asfalta. Tako iz dana u dan. Ponekad je i noć ne zaobiđe.
- Znam kako izgleda rad u smenama.
- Znaš, ali ti nisi nikada tako radila.
- Nisam, ali vozim bicikl. Dogodilo se i da sam dobro leđima osetila put.
- Slušaj:
Prvi sumrak je zahvatao nebo nad njom. Prve sijalice na vitkim banderama su treperavo i sramežljivo davale svetlost. Jurila je da pre prvog mraka dođe do svoje kuće. Ostalo je da pređe još par ulica, pa da svoje promrzline zgreje pored upaljene peći, da se pokrije i utone u miran san. Videla je dve žene koje su u razgovoru, umesto po trotoaru, hodale po putu. Ispružila je ruku da ih zaobiđe. Točak je proklizao. Našla se na ivici. Glava je udarila bankinu , naočare su se razbile, a staklo je napravilo duboku ranu na arkadi. Curila je krv.  Ostala je da leži bez svesti.
 Pogledale su onesvešćenu ženu i mirno su prošle pored nje, ostavljajući je u besvesti s ranom na slepoočnici. Zamahao sam krilima. Kose na ženama su se mrsile. Opominjao sam. Nije pomoglo. Crveno je bojilo asfalt. Senke noći su prihvatale onesvešćenu ženu čuvajući je. Magijom sam preusmeravao automobile. Radnička vila je u svojoj nesvesti imala i toplu sobu, miran dom, a ispred nje se na malom stočiću iz cvetne šolje u oblačiću pare pušio sveže skuvan čaj. Tonula je kroz vreme i prostor ne znajući šta joj se dogodilo. Iza prozora je starac posmatrao jato  vrabaca koje se zbunjeno podizalo i spuštalo. U njihovoj igri nije bilo radosti. Mirisao je strah. Nešto ih je plašilo pa su remetili svoju svakodnevicu i kvarile mu zadovoljstvo deljenja zajedničkog  Bogom danog vremena.
 Voleo ih je dušom staračkom. Oni su ga bodrili i davali mu snage da samotne dane provede u veselom društvu nikada sitih stanara ravnice. Postajao je dečak, željno iščekujući veselo dživkanje i isporučenu pozivnicu za druženje.  Morao im je pomoći. Izašao je na ulicu ustreptalog srca. Godine su ga odavale. Bio je   nagluv. Kada je ugledao besvesno telo, prišao je. Najbržim korakom je stigao do komšijskog prozora i zalupao. Pozvana je hitna pomoć. Žena je imala nekoliko naprslih rebara, razbijenu slepoočnicu i blagi potres mozga. U starčevim očima se nazirala suza. 
U daljini su se nazirale dve senke.
- Ne verujem Lakokrili, ne verujem. Ne može biti istina to što mi govoriš. Ne može čovek pasti toliko nisko i potpuno izgubiti osnovno što ga čini čovekom. Bezbroj puta sam gledala kako se životinje udružuju u teškim trenucima kada ih nevolja priitisne, a zar čovek   treba tako?
 A ti? Da li imaš opravdanje, da li se stavljaš  na stranu savršeno nesavršenih stvorenja koja o sebi imaju samo  najviše mišljenje koje potire svaku nepravilnost.  Zar u dvadeset prvom veku da  smo bez milosti.
Žene, doterane, sveže  bezmilosne.
Kakvo se to duboko potonuće nadvilo nad nas, pa nam ni tvoja čarolija ne može pomoći da se izbavimo iz najdublje tame koju samo ljudska duša može da ima? Kako možemo samo tako proći, nedodirljivi, uzvišeni u svojoj bedi i jadu? Što je najgore ne shvatamo dubinu potonuća. Gde  je samilost? Bojimo li se makar one uzvišene sile na Nebesima? Koliko li će nam duša težiti kada je stavi bog podzemlja na tas svoje vage?
Osuđeni li smo na propast?
- Možeš   pitati , ali odgovor ne mogu dati. On će se sam ukazati. Reći ću samo da su duboki krugovi pakla.

-        

3 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...