Mirisala je orahova ljuska iz peći. Dim se lako uvijao čineći fine, tanane
beličaste oblačiće. Visoki dimnjak ih je dozivao u nepregledni nebeski prostor, a oni su se borili za delić slobode. Otkidali su se i krali izlaz kroz pukotine na vratima.
Čovek ih je osetio.
Činilo mu se da se nalazi ispod dedinog, davno izvađenog oraha i da pali veliku gomilu gorkog krupnog lišća. Sve je bilo isto samo se vreme razlikovalo. Nije ni osetio, a dvadeseti se pretvorio u dvadeset prvi vek. Godine su se nataložile dodavajući uspomene uspomenama. Sve se nekako izmenjalo, životne vrednosti su se promenile, prjatelji su imali sve manje vremena jedni za druge,otuđili su se, izgubila se starina, a vreme je sve brže prolazilo.
Dobijao je godine.
U trenucima dok je duboko udisao miris orahovog sagorelog ulja, mislima je krenuo na putovanje. Kako se snovi brže odvijaju nego stvarnost, njegove misli su postajale baš to.
Sanjao je budan.
Nekako je bio Božić, da baš, drugi dan kada se po starini odvajalo vreme za posetu venčanim kumovima. Poštovali su tradiciju. Žena je obavljala svoj deo posla koji je podrazumevao mešenje kolača , a on je sa društvom odlazio u božićni lov.
Mraz je šarao stakla na prozorima, puckao je led pod gumenim čizmama, lomio se onako prozračan pod šapama velikog lovačkog psa. Sve je odisalo idilom. Pluća su mu se punila svežinom jutra, mirisalo je mirom i svežinom. Samo su jata promrzlih vrabaca naglo poletala u visinu prenuta iz sna lavežom pasa.
Uživao je.
Bio je sjedinjen sa iskonom i prirodom. Toga dana nije želeo da puca. Upijao je kliktaje fazana i puštao ih da žive. Šetao je, radovao se, šalio sa svojim društvom. Nije mu smetalo što su mu noge promrzle ispod vunenih čarapa, ni što su mu prsti trnuli od hladnoće, jednostavno je osećao istinsku sreću i savršenstvo zimske lepote.
Došao je kući. Žena, deca, miris nadošlog kvasca u kumovskom kolaču. Znao je da sledi stavljanje u rernu i tiho pečenje, da se kod kuma ne odnese hladan, pa da pre fine žute supe pojedu po jednu krišku. Još ono slatko suvo grožđe koje pali nepce. Lepota!
- Stigao sam!
- Tata, tata!
- Imaš li fazanovo pero?
- Nemam ostavio sam ih da lete, kao u čika Jovinoj pesmi,,danaske si srećan bio...".
U razgovoru i najlepšim osmesima koje bi čovek mogao da poželi, ulazio je u kuhinju, inače bi se uvek raspakivao u predoblju, Torba sa pojedenim doručkom u jednoj rci, puška o ramenu, on u sredini. Još samo mali okret. Upakovano telo je krajem puške dohvatilo šerpu sa uskislim kolačem, ona se vinula u nebo, pa na zemlju, pa po podu! Spasa nije bilo! Mekota testa sepretvorila u palačinku iz koje je stidljivo ispadalo suvo grožđe.
Žena je ćutala. Pokupila je ostatke i stavila nazad u šepu. Vremena za mesiti drugi nije bilo.
- Nisam ja... kako...
Kućom je odjekivala tišina.
- Ovo mora da se peče. Kazaćeš kumi da je za kokoške! Palačinka se pretvorila u ciglu.
Vratio se u stvarnost.
Mogao bi se zakleti da miriše kolač iz duboke šerpe.
beličaste oblačiće. Visoki dimnjak ih je dozivao u nepregledni nebeski prostor, a oni su se borili za delić slobode. Otkidali su se i krali izlaz kroz pukotine na vratima.
Čovek ih je osetio.
Činilo mu se da se nalazi ispod dedinog, davno izvađenog oraha i da pali veliku gomilu gorkog krupnog lišća. Sve je bilo isto samo se vreme razlikovalo. Nije ni osetio, a dvadeseti se pretvorio u dvadeset prvi vek. Godine su se nataložile dodavajući uspomene uspomenama. Sve se nekako izmenjalo, životne vrednosti su se promenile, prjatelji su imali sve manje vremena jedni za druge,otuđili su se, izgubila se starina, a vreme je sve brže prolazilo.
Dobijao je godine.
U trenucima dok je duboko udisao miris orahovog sagorelog ulja, mislima je krenuo na putovanje. Kako se snovi brže odvijaju nego stvarnost, njegove misli su postajale baš to.
Sanjao je budan.
Nekako je bio Božić, da baš, drugi dan kada se po starini odvajalo vreme za posetu venčanim kumovima. Poštovali su tradiciju. Žena je obavljala svoj deo posla koji je podrazumevao mešenje kolača , a on je sa društvom odlazio u božićni lov.
Mraz je šarao stakla na prozorima, puckao je led pod gumenim čizmama, lomio se onako prozračan pod šapama velikog lovačkog psa. Sve je odisalo idilom. Pluća su mu se punila svežinom jutra, mirisalo je mirom i svežinom. Samo su jata promrzlih vrabaca naglo poletala u visinu prenuta iz sna lavežom pasa.
Uživao je.
Bio je sjedinjen sa iskonom i prirodom. Toga dana nije želeo da puca. Upijao je kliktaje fazana i puštao ih da žive. Šetao je, radovao se, šalio sa svojim društvom. Nije mu smetalo što su mu noge promrzle ispod vunenih čarapa, ni što su mu prsti trnuli od hladnoće, jednostavno je osećao istinsku sreću i savršenstvo zimske lepote.
Došao je kući. Žena, deca, miris nadošlog kvasca u kumovskom kolaču. Znao je da sledi stavljanje u rernu i tiho pečenje, da se kod kuma ne odnese hladan, pa da pre fine žute supe pojedu po jednu krišku. Još ono slatko suvo grožđe koje pali nepce. Lepota!
- Stigao sam!
- Tata, tata!
- Imaš li fazanovo pero?
- Nemam ostavio sam ih da lete, kao u čika Jovinoj pesmi,,danaske si srećan bio...".
U razgovoru i najlepšim osmesima koje bi čovek mogao da poželi, ulazio je u kuhinju, inače bi se uvek raspakivao u predoblju, Torba sa pojedenim doručkom u jednoj rci, puška o ramenu, on u sredini. Još samo mali okret. Upakovano telo je krajem puške dohvatilo šerpu sa uskislim kolačem, ona se vinula u nebo, pa na zemlju, pa po podu! Spasa nije bilo! Mekota testa sepretvorila u palačinku iz koje je stidljivo ispadalo suvo grožđe.
Žena je ćutala. Pokupila je ostatke i stavila nazad u šepu. Vremena za mesiti drugi nije bilo.
- Nisam ja... kako...
Kućom je odjekivala tišina.
- Ovo mora da se peče. Kazaćeš kumi da je za kokoške! Palačinka se pretvorila u ciglu.
Vratio se u stvarnost.
Mogao bi se zakleti da miriše kolač iz duboke šerpe.
Шта рећи но да је све то било здраво, па и погача се могла јести јер је печена на 250 степени. Није било никакве шансе да се тесто испрља, како би данас!!!
ОдговориИзбриши