среда, 9. јануар 2019.

Putopis: Jerusalim

Početak puta je najteži.
Prvi korak zahteva mnogo rada, truda i priprema,
кada se načini,  putovanje je jednostavno.
Vreme leti.
Sati se čine prekratkim.  Neumoljivo su brzi. Čovek ostaje nem, prepun utisaka, zadovoljan sobom i svojim duševnim bogatstvom. Takvo putovanje je ostvarivo jednom u životu.
 Za mene  je to  put u Svetu Zemlju, tamo gde se pisala i stavrala Biblija, gde su nastale najlepše pesme Davidove,  gde su  ljudsko stradanje  i patnja na počasnom  mestu kao opomena i sećanje, gde je Hrist rođen, razapet i vaskrsnuo. Duhovnost  na svakom koraku, u vazduhu, na zemlji, u oku dobronamernika i hodočasnika.
Pamti se i piše.
Govore gordi, od jerusalimskog kamena načinjeni  zidovi i uglačane kamene staze pertočene u ulice. Svaki korak je  preko koraka mnogih hodočasničkih, znatiželjnih , radoznalih, poniznih. Načinjenih  u žurbi, strahopoštvovanju, plaču, radosti, trajanju. Uzdižu se beli kameni zidovi drevnog Jerusalima toliko puta rušeni i obnavljani. Načinjeni da traju  i govore.

Do ne tako davno put u Svetu Zemlju mi se činio toliko dalekim da je bilo gotovo nezamislivo da ću ikada stići tamo. No uz pomoć savrmenog internet čuda, dobrih ljudi i neverovatnoj sposobnosti mog supruga za snalaženjem na sasvim nepoznatom terenu,  tako nešto se učinilo mogućim. Od avionskih karata,  transfera do  temišvarskog i bukureštanskog aerodroma, putovanja sa jednog do drugog konntinenta,  do sletanja na izraelski Ben Gurion, sve se činilo kao san.
Ređale su se nepregledne rumunske šume vidljive kao tamne nepravilne mrlje iz vazduha, večernjim suncem polivene  i ledom okovane reke ličile su na neke evropske Naska linije vidljive samo s nebeskih visina, preko tame sredozemnog mora,  do karamelizovanoh svetala Istanbula, toliko velikog da se sa desetak hiljada metara visine činio kao filigranski rad od tankih niti starog zlata provigdnog kao niti vrelog otopljenog šećera.
Lepotu prizora koju dopušta malo prozorsko okno brzo zaklanjaju neprovidni beli oblaci. Letimo dalje, a nemam osećaj letenja. Sve je mirno, sigurno, zbrinuto rukom anđeoskih stvorenja koji su tu negde u nebeskim visinama. Klizimo do  svetla Tel Aviva. Smanjivanjem visine  ona postaju bliža, opipljivija, primamljivija. Aplauz za osoblje kada su točkovi dodirnuli čvrsto tlo.
Ulivamo se u mnoštvo ljudi. Mnogo nacija, mnogo jezika. Zbuni se mali čovek  od tolike veličine i uređenosti. Davidovo pravilo se poštuje. Unutrašnjost velikog aerodromskog prostora je pokrivena jerusalimskim belim kamenom.
Na zidovima su prizori iz Starog zaveta. Gledaju  na posetioca prijateljski i obećavaju avanturu.
Iako je gužva, sve ima svoje mesto. Baš tu gde treba. Ljubazna devojka nas upućuje  na naš prostor za pasošku kontrolu. Posle jednosatnog čekanja i dobijene  izraelske  lične karte, bez koje se u njega ne može ući ni ići, (ona zamenjuje redovan pasoš i jedini je dokument koji pokazuje da ste u zemlju ušli legalno), možemo na Sveto tlo.
Ništa se ne prepušta slučaju. Sve se proverava. Ukoliko postoji  najmanja sunmnja koja bi posetioca teretila ili bacala senku na njegovu prošlost, osoba bi bila vraćena na mesto odakle je pošla.
Aerodromski prostor je velik. Mnoštvo pokretnih stepenica i spratova, obaveštenja na hebrejskom, arapskom i engleskom jeziku  koji olakšavaja snalaženje. Pronalazimo menjačnicu i menjamo novac za izraelsku valutu: šekel.
Izlazimo na topao mediteranski vazduh. Miriše drugačije od evropskog i toplo je. Vazduh budi čula. Govori nepoznatim  mirisima. Miriše vazduh po miru i bosiljku začinjen starozavetnim i novozavetnim pričama. 
Sedamo u autobus- redovna linija aerodrom - Jerisalim.  Sedam pored žene uvijene glave. Muslimanka s besprekornim osmehom dobre žene.  Ispred nas sede dva dečaka, okrugla punačka dečačka lica i rumeni obrazi, duksevi i farmerke,  u rukama im mobilni telefoni.
Igraju igrice.
Stariji dečak pokušava da se prikači na punjač za mobilni telefon koji se nalazi iznad svakog sedišta.  Žena ga opominje i smeška se.
Uspeo je.
 Tapšim sasvim tiho. Osmehuje se. Sreća iz njegovog oka blista. Imam bombone, ali se ne usuđujem da ga ponudim , zadovoljavam se tapšanjem.  Ćutim i kako to Balašević kaže ,,perfektno se služim smeškom". Žena širi ruke.
 Razumem : tehnologija je i ovde stigla. Bez nje se ne može. Svugde isto.
Kroz osvetljenu noć gledam drvored koji deli dve trake puta. Pomorandže krupnim žutim  plodovima plešu na lakom vetru. Zimski vetar, ali ovde  drugačiji, opojan, mirisan, primamljiv,  donosi noćnu vlagu i dnevnu toplotu. Taman toliko da se narandžasto boji  sunčevom svetlošću, da bude jasnije i jarkije.
Smenjuju se svetla i svetla.
Žalim što nije dan.
Vreme brzo leti. Ispred nas su svetla jerusalimska. Srce kuca brže. Lagano  do svesti dopire glas da je Sveto tlo pod nogama. Da su dani bezbrojnih priprema za nama i da je došao trenutak da se plan putovanja ostvari. Nadamo se samo dobrom. Lagani strah dolazi u naletima.
Usledio je osmodnevni boravak u Izraelu. Mnogo smo videli i obišli. Sužili smo se gradskim prevozom i železnicom. Oba su izuzetno tačna. Ako autobus kroz Judejsku pustinju prolazi u 15:31  doći tačno u  to vreme. Grešaka nema. Svi ljudi sa kojima smo dolazili u kontakt su bili ljubazni, spremni da nas upute na pravu stranu i pomognu.
Osećali smo se izuzetno bezbedno i čuvano. Sve i svako se proverava. Ne može se ući na autobusku stanicu ili u bilo koju ustanovu,  da se ne ide pod skener. Kamere su postavljene  na mnogim mestima. Ne diraj nikoga i nećeš biti diran.
Ovde sam videla betonske klavire na ulicama, slobodne za svakoga ko zna i ne zna da svira. Srećom više je onih koji znaju. Lete note  po Jerusalimu, pevaju se pesme svih dobronamernika. Zaključani su samo za Šabat. Tada su dani tišine. Ulice su puste, prodavnice i gradski prevoz ne rade. Tišina caruje, samo Stari grad živi.
 Živi zaista,  svakodnevno vrvi od brojniih pridošlica sa svih konktinenata. Očekivala sam ruševine i napuštene kamene zidine, ali je sve sasvim suprotno. U njemu se živi, moli-  svako na svoj način,  prolaze automobili, otvorene su prodavnice, priprema se hrana, nude sokovi od sveže ceđenog nara, čuju se mnogi jezici , oseća se radost i velika količina pozitivne energije.
Videh cveće usred zime.
Daje se svakome ko ima vremena za njega. Ćitavi bokori: žutog sličnog našim margaretama i crvenog poput onoga što kod nas zovu Lepi Jova, samo što rastu na žbunu. Orhideje na slobodi, u baštama u alejama luksuznih restorana, na terasama, u Crkvi Svetih Arhangela. Cvasti krupnih izvijenih cvetova neke vrste ljiljana s neodoljivim  mirisom lake opijajuće beline. Sama lepota na dohvatu oka.
Beskrajne plantaže banana, pomorandži, mandarina  i urmi. Gledala bih sve, dodirnula sve , upila sve.
Mnogo je mladosti na ulicama Jerusalima, mladih brojnih porodica, bezbroj je nacija i vera, bezbroj primamljivih tezgi i primamljivih mirisa sveže pečenog hleba različitih oblika i neodoljivih ukusa.  Na jednoj tezgi u Starom gradu sam videla jaja  pečena u ljusci sa vidljivim braonkastim tragovima ponesenim iz hlebnih peći.  Bezbrojna je ponuda rolnica punjenih bademima i pistaćima, alvi, svega što čovek može da izmisli. Probali smo uličnu hranu: Falafel i Švarmu, slatkiše sa pistaćima i susamom. Oseti se ukus Bliskog istoka i  neodoljivih začina. Sve diše, miriše i živi.
Poštujemo  sve tradicije i vere. Osećamo se bezbednim i dobrodošlim.
Turista je pažen od strane svih. Ne razlikujem ljude, vidim samo dobrotu i bogoljubivost. Osećam vedrinu Svetog neba.
U Stari grad se može ući kroz osam  kapija(Jafa, Damaskus, Nova, Gnojna, Lavlja, Sionska, Heroldova i Zlatna).
 Najviše smo se koristili Jafa kapijom. Nakraći put da se stigne do bilo kog Svetog mesta jeste put kroz uglačane ulice Starog grada. Putokazi su svuda postavljeni.
Dok nisam nogom kročila na Sveto tlo  nisam imala predstavu o Veličini Starog grada.  Ako bi se čovek usudio da okolnim putevima ide od jedne do druge kapije, imao bi mnogo koraka ispred sebe i nimalo jednostavan put.
 Jerusalim je smešten na nekih sedamsto metara nadmorske visine. Iako se ne vide planine kao kod nas, to je brdovit predeo sa mnogim usponima. Nije bilo dana da nismo prehodali petnaestak kilometara. Zato  je nagrada koja sledi melem za dušu.
Na svom putu smo se sretali sa različitim ljudima. Bog je odredio da budu dobri i ljubazni. Pratila nas je sreća kud god smo se kretali, a bila je potrebna, jer smo išli bez grupe i vodiča. Sam Gospod nam je otvarao mnoga vrata.
Jedini protivnik je vreme.
Previše brzo teče.

4 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...