Jutarnja svežina

Otvorila je prozor spavaće sobe. Kiselost vazduha posle prospavane noći se morala isterati. Volela je jutarnju svežinu. Volela je rezak vazduh letnjeg jutra i svežinu koju je davao novom danu.
Dan je obećavao.
Bilo je sitnih poslova koje je trebalo da obavi, ali sve će polako, posle prve jutarnje kafe. Onda ju je prenuo zvuk koji stvaraju pedale kada se dugo ne podmažu. Čekala je da se ukaže slika. Bio je potreban samo časak. Po zvuku je poznala da osoba na biciklu snažno vrti pedale. Zainteresovala se za dešavanje. Činilo joj se da je sve  sekvenca nekog nemog filma u kome slika govori više od  reči.
...
Obećala sam sebi da ću stići na vreme. Ko zna koji put mi se ovo dešava?!! Opet kasnim.
- Molim te ćuti...molim te ćuti...
Iza nje,  na paktregeru starog bicikla sedelo je dete. Dete je bilo obezbeđeno. Nikako nije moglo da ispadne. Uvezala ga je plastičnim kopčama. Sedelo je na sedištu predviđenom za bicikl.Sreća je da ga je kupila od poslednje plate.
-Molim te nemoj plakati...ćuti...sad ćemo stići...
Posle svake izgovorene reči bi zadrhtala. Reska svežina letnjeg jutra, koju je donelo poslednje zahlađenje je potresalo celo njeno telo. Zubi su joj cvokotali. Srećom dete je obukla. Tolkio je žrtvovala vremena. Zato kasni. Ipak dete je plakalo.
...
Zadržala se na prozoru duže nego obično. Neko dete je plakalo. Možda je bilo gladno, ili mu je hladno... Opet taj nesvakidašnj iritirajući  zvuk starog bicikla.
Desetak metara vožnje bicikla koje je mogla ispratiti sa svoga prozora na spratu kuće joj je donelo mnoga saznanja. Žena je bila mlada, čak vrlo mlada. Mršavo nedozrelo telo ju je odavalo. Na sebi je imala svetle farmerke i majicu kratkih rukava. Kosa je pratila vetar koji je stavrao bicikl. Uznemireno se svaki čas osvrtala i nešto je govorila detetu.
...
-
Moram da radim, moram na posao... sad ćemo stići...baka te čeka...nemoj plakati, sad ...
...
Ostavila je otvoren prozor. Još tren je mislila na nepoznatu ženu, nadala se da će stići na vreme, da će jurenje imati srećan kraj,  a onda...
 Jutro je donosilo lepotu i mir. Sa oraha ispred kuće je dopirao prvi jutarnji razgovor vrabaca spremnih za svoje pohode. Iz dvorišta je dopirao lenji lavež tek probuđenog psa koji je čekao svoj prvi obrok. Znala je da se sa suprotne strane, na krovu šupe okupljaju mačke u čekanju svoga trenutka. Udahnula je duboko u želji da nevidljivu  liniju povezanosti s nepoznatom ženom  zadrži u sebi.
Trenutak je trenutak.
Bilo je vreme za svakodnevicu.

Za nepoznatu ženu, retko cvetanje šaflere.

Neposlato pismo: Najfiniji alat duše

Klize dani.
Lagano,
Nepovratno.


 Noćna vrelina joj nije dozvoljavala odmor. Prevrtala se ne uspevajući da pronađe svežinu noći. Jutro je donelo vruć vetar koji nije obećavao ništa dobro.
 Probudila se  s blagom pritiskajućom glavoboljom. Krpa, usisivač, mašina veša za raširiti.
Uštirkati čipkani stolnjak.
Onda je zazvonio telefon. Posle bujice primljenih reči nije mogla da se odupre nelagodnosti koja joj je prožimala telo. Koliko god da je ćutala reči su morale izaći. Uzela je papir i počela  pisanje. Znala je  da napisano  nikada neće biti poslato.

...

Ne volim da počinjem s onim ,,draga". Smisao te reči se potpuno gubi,  izgovoreno samo radi toga da bude izgovoreno. Iz muških usta ono zvuči koliko toliko iskreno i sa sobom nosi toplinu, a iz ženskih se nazire zavist, prezir, omalovažavanje,  a ponekad i velika doza gorčine. Nekim ženama je to onako: uzrečica. Uzrečica koja bi trebalo da označava prisnost. Ustvari je prikrivena taština.
Dakle, neću početi sa ,,draga,, iako bih mogla, jer ovde je u pitanju samo gorčina.
Gorka je svaka reč koju ste mi Vi danas onako kroz prividan smeh i još prvidniju šalu izručili. Naravno, morala sam da se pravim glupom, da prikrivam da nisam razumela smisao irečenog, iako sam  i ja , ali i Vi,   dobro znale, da sve razumem. Nisam imala snage da se suprotstavim. Nisam htela da otežavam teško, i da celoj besmislenoj izjavi dodam šarm dramatike.
Draga moja Vi, nemojte trošiti vreme na izricanje presuda na moj račun. Nisam sitan kriminalac koji drhti pred sudijom u išekivanju kazne, ma kakva ona bila. Nisam ni anđeo, da strepim od Svevišnjeg za dela koja sam ili nisam učinila.
Smrtnik sam u telu žene. Duša smeštena  između dvadesetog i dvadeset prvog veka. Deoba dvehiljade godina hrišćanstva na dva i početak trećeg milenijuma. Velika razdoblja za male reči.
Male!
Da li ste se Vi zapitali koliko duboko može da dosegne reč?
Neću da ponovim izgovoreno, jer ono zaista nema smisla. Ne bi trebalo ni da me čini osetljivom. U stvari trebalo je da se davno priviknem i da prihvatim da sam meta za reči. Toliko različita od Vas. Toliko različita da ne možemo da delimo ni interesovanja ni dela. Ono što mene ispunjava, Vama ne znači ništa. Da nas sudbina nije povezala, verovatno se nikada ne bismo ni srele, a ne delile bilo šta u našim životima.
Paralelni svetovi naših života teku sasvim drugačije. Da se nisu dogodile slučajnosti koje su naše paralele izlomile,  nikada se ne bi ni upoznale.
Bezbroj puta sam pokušala da ispravim neispravljivo. Bezbroj puta sam dodirivala najfinijim alatima Vašu dušu. Bezbroj puta sam pokušavala. Što je najintersantnije, činilo mi se da uspevam. Činilo mi se da počinje tok dvaju reka, koje su prihvatile svoje spajanje i nastavljaju da teku zajedno, čineći prelepe delte nastanjene najraznovrsnijim pticama selicama  celoga sveta.
Dovoljna je samo jedna rečenica, na pravom mestu, s pravom namerom, da pogodi ciljano, pa da se kao polivena hladnim tušem osvestim i brzo spoznam istinu.
Draga moja Vi, ne moramo se voleti,  ljubavi imamo i ja i Vi,  ali se možemo  poštovati. Poštovanje se teško stiče, a lako se gubi. Bezbroj puta sam ga izgubila. Ipak paralelni svetovi postoje, do nekog sledećeg ukrštanja i do nekog sledećeg lomljenja i dodirivanja nastavićemo kako možemo.
Jednom sam dobila kompliment da živim po Bogu. Zbog toga ovo pismo neću poslati. Zato ću prećutati po ko zna koji put , nikoga neću optuživati za naše slaganje ili neslaganje. Verovatno je da svaka od nas nosi svoj deo krivice, ali nema sumnje da je još mnogo paralela spremno na uplitanje. Zadovoljiću se time da sam olakšala dušu.
 Nastaviću da svoj krst nosim na svojim leđima.
S poštovanjem Vaša ja.

...

Blago je protresla glavu. Činilo joj se da će tako oterati zaostalu glavobolju. Ustala je.  Papir i olovka su stajali na stolu. Uzela je rapidol i brzo ga progutala uz pomoć hladne vode. To joj je donelo blago otrežnjenje.
- Dalje se mora.
Prišla je stolu, brzim pokretom svojih krupnih šaka i dugih prstiju  je zgužvala papir i bacila ga u kantu za smeće koja je u unutrašnjosti krila veliku crnu kesu.

 Spoj  nespojivog  u staroj tegli, koju sam oslikala bojama za staklo. U vremešnoj petolitraški,  nalaze se ječam, hajdučka trava i cvet kantariona.

Sve je bila igra vetra

Neprijatno se osećala kada je tog proleća putovala na selo. Nije joj bilo milo što mora da ide, a još manje joj se sviđao posao koji je tamo trebalo obaviti. Uvek je bilo teško. Kako godine prolaze bivalo je sve teže.
 Autobus se sa malo putnika približavao odredištu. Još nedorasli kukuruzi i tamno zelena pšenica su proletali s leve i desne strane. Razmišljala je o tome kako ne bi , da se kojim slučajem dogodi klizanje autobusa (kao ono zimus), znala da odredi pravac u kom bi trebalo ići. Na svom krivudavom putu, iako je ravnica, autobus je nailazio na razne prepreke. U zasedi su ga čekale otrvorene, ni malo skrivene rupe, ili odvaljeni ivičnjaci. Najstrašnije je bilo prolaženje kroz gust dim. Sablasno širenje plavičastog dima koji je preplavio asfalt puta doprinelo je da se naježi. Uhvatio ju je blagi strah i nemir. Nekoliko minuta prolaska kroz dimnu zavesu i teški vazduh unutrašnjosti autobusa, na kome ni vrata ni prozori  nisu dihtovali, doneo je onespokojenje.
Dočekalo ju je pusto stajalište. Drvena klupa je imala tri umesto četiri daske. Nastrešnica se iskrivila. Srećom bio je sunčan dan.
Polako je hodala ulicom. Po neki prolaznik. Sve nekako pusto, beživotno. Opustelo nekada živo i veselo selo. Nije bila potrebna mudrost da se zapazi koja kuća je prazna, a u kojoj se zadržala po koja stara duša. Smenjivale su se po koja ošišana trava i mnoštvo dugogodišnjeg korova ispred kuća. Došla je do ulice. Naziralo se mesto koje je tražila.  Uska popločana staza je vodila do groblja. S obe strane pružao se drvored sibirskih brestova, darovanih od  dobročinitelja.
Desno se nazirala pruga kuda su nekada prolazili vozovi,  sada je iz pragova izbijala oštra trava. Lagani šum koji je stvarao vetar igrajući se sa već formiranim listovima činio je da oseti malo života u pustoši.
U susret  joj je nailazila starica. Gurala je bicikl koji joj je služio kao oslonac. Imala je praznu korpu.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Majko, hoćete li uzeti bombone, ponela sam? ...
- Dobro dete. Ako, ako...
Pružila joj je neraspakovanu kesicu, grlo joj se odjednom steglo.
Tiho, samo u pratnji lakog šuma vetrove igre nastavila je put. Stigla je. Stavila je cveće.
-Oče naš koji...
Tiho je za sebe i za one koji su ležali ispod njenih nogu izgovarala molitvu. Počupala je korov i usitnila je zemlju.
Onda je sela na ivicu betonskog rama koji je oivičavao spomenik.  Pogledala je nebo, pa malu seosku kapelu davno oronulu. Pogled joj se zadržao na starom spomeniku potpuno obraslom visokom travom. Bocnuo ju je. Prišla je da bolje pogleda. Kameni spomenik oblika krsta sa lepo oblikovanim ivicama je štrčao iz trave. Nije se mogao videti natpis.  Nije se moglo pročitati ime onoga ili one koja počiva na mestu ispod kamena. Razgrnula je travu. Poželela je da počupa sve, da otkrije i Suncu prepusti poslednji sud, da sagori izmrvljene stabljike. Onda je odustala. Neka tišina gospodari i štiti sve zaboravljene.
Trava se odjednom lagano zanjihala, vetar je svoju igru nastavio kroz razvijene vitke vlati trave.
...

Duga traka paralelnih šina s jedne i sa druge strane. Jednima odnosi, drugima  donosi. Nevodljiva i zagonetna u daljini i neprijatno stvarna odmah ispod njenih nogu.  Noge nisu dopirale do tla. Dodirivale su ga i nisu. Lebdele su. Ipak, daljine su je mamile.
Oporo rezak miris joj je doticao suve nozdrve i u njih unosio nemir. Želela je da odredi pravac kojim bi trebalo da krene. Smer je samo jedan, smer se ne može izbeći.
U daljini se podigla blaga izmaglica, posledica kiša. Toliko blaga da se pogled muti. U lelujavom plesu pokreću se i zgrade i drveće. Menjaju oblike i postaju nestvarno živi. Kreću se lagano, kao da igraju žmurke među sobom, kao da se skrivaju i razotkrivaju pred njenim pogledom. Tišina je ta koja donosi ponovni mir. Bez glasa ljudi. Tišina bez težine, nekako laka, nekako raspevana u svojoj bezglasnosti. Zelenilo i mir! Kao u Lorkinoj pesmi prepunoj lepote i bola.
Hodala je nedodirujući i pažljivo birajući drvenu gredu premazanu debelim slojem katrana.
Jedna, druga... napred, napred... Jedna potpuno prava, druga blago nagorela, sledeća sa ukrivljenim ispupčenjima.
Postala je devojčica. Laka haljinica koju joj je majka sašila se u svom paperju igrala.
 Napred, napred, jedan, dva... kao u dečjoj pesmici davno zaboravljenoj.
Osmeh, suza, zalogaj vazduha koji zaseda u grlu.
Pa bol.
Moćan , strašan.
Težina mraka!
Lepota svetlosti.
Svetlost ju je opomenula. Vratila se miru. Vratila se svom večnom mestu i mirnom snu.
...
Polako se podigla. Krenula je nazad. Sve je bila igra vetra.


Ilustracija lična fotografija.

Priča o jednom Aleksandru

Svoj život sam posvetila deci. Svi moji đaci  su za mene deca i ne idu dalje od četvrtog razreda osnovne škole. Nikada nikoga nisam pitala da li mu to smeta, ali je tako.
 Bezazleni su, iskreni, odani, poslušni, dobrodušni i nestašni... Kasnije im život kao i svima nama donese i lepo i ružno. Postaju ljudi, osnivaju porodice, bore se za što bolji život. Trpe poraze i slave pobede.
Doživela sam da se jedan moj ,,mališan", pozdravio sa mnom kao da sam mu rod najrođeniji kada mi je svoje blizance predavao na četvorogodišnje školovanje. Onako dečački bezazleno i spontano...
Dakle volim decu. To nam je glavna osobina po porodičnoj ženskoj liniji.
Posle dugo vremena u našoj porodici se pojavilo novorođenče. Bilo je to pre šest godina. Sve žene su bile opčinjene malenim plavoookim bićem, spremnim da ćuti čim ga neko uzme u ruke. Naravno ruku je bilo mnogo. Kada bi se društvo razišlo, ostajale su samo dve i nije im bilo ni malo lako.
Dakle Sale. Moj plavooki mališan pun duha i neverovatne izdržljivosti.
Spreman je za tu,tamo,ovamo,ovde,onde, svuda,tuda...
Spreman je da zaviri i da ispita svaku stvar do tačke da on bude zadovoljan odgovorom. Ukoliko u odgovoru oseti najmanju dozu premišljanja, nesigurnosti ili pažljivog odabiranja reči, ispitivanje se nastavlja.
U pauzi igara žmurke i jurenja voli da sluša priče. Omiljeni lik mu je Ćopićev Mačak Toša. Pričam ja tako po ko zna koji put doživljaje sa mačjeg hajdukovanja, sva sam se zanela da što slikovitije  i življe predstavim lepotu Brankove reči, kad odjednom usledi pitanje:
- Vesna, da li ti znaš da postoji Toša na mađarskom jeziku?
- Ne znam.
Tada on počinje priču na mađarskom jeziku, od koje ja razumem tek po koju reč. Priča, priča...kad začujem reč :
- ...telefon...
Odmah se ja umešam:
- Sale, pa u deda Trišinoj vodenici nema telefona!
- Kako nema, pa kupili su! - objašnjava na srpskom jeziku.
Priča teče dalje, opet na mađarskom.
 Mirim se. Vreme je da deda Triša ponese mobilni telefon.
Odem ja u goste kod Saleta. Jedva me je dočekao. Njegova teritorija.  Šupe i veliko dvorište.
- Vesna, da se igramo lopova i policajca?
- Dobro, ko će biti ko?
Naravno ja sam lopov. Posle duge jurnjave dospevam u zatvor, odnosno u šupu. Dok molim da me oslobodi, i obećavam kule i gradove,  oko mi pada na bogatstvo stare šupe. Mnoštvo predmeta davno izgubljene upotrebne vrednosti, potamnele od dugogodišnje patine. Čame. Čekaju nekoga da ih oživi i povrati im stari sjaj. Ne uspevam u nameri da istražujem.
Menjamo  uloge. Naravno njega je mnogo teže uhvatiti nego mene. Jedva uspevam. Duša će me napustiti, srce mi lupa, još malo pa ću pasti.
 Puštam ga iz zatvora-šupe. Da bi potvrdio da će biti dobar donosi osveženje u vidu piknika na sredinu dvorišta. Malim plastičnim traktorom donosi  dve male stolice i hoklicu. Hoklica je stočić. Leti kod Emike, svoje bake, donosi sveže ispečene kiflice. Oblik im je isti. Ukus nije. Jedne su pre pečenja uvaljane u orahe, a druge u mak. Mirišu ukusom. Grickamo.
- Ne mrdaj, sad ću ja ...  Začuđena, bez pogovora primam komandu.
Već je na drugom kraju dvorišta,  brzinom vetra ulazi i izlazi noseći čaše i sok. Plave oči se stopaju sa plavetnilom neba, ono sa zelenilom kukuruza u dnu dvorišta, pa sve preko rascvetale bašte i baštice, do drugih plavih očiju. Sve je tu: i srce i duša i lepota i mir i što je najvažnije odmor za mene.

Svako dete liči na dete.


Veselinka Stojković je napisala pesmu o svom Aleksandru

Aleksandar

Karatista on je pravi
Znajte ako niste znali;
Plivač bez premca,
Bez mane,
Znane su mu i sve teretane.

Zimi sanke lete, skije
Hrabrosti do neba u ovog delije;
Šarmer je bez premca.
Bez mane,
Vole ga i Anje i Sanje.

Na času on je Tesla Nikola,
Za njega nema nevolja;
Učenjak je bez premca,
Bez mane,
Video sveta sve je strane.

Kad mu ruka klavir svira,
U srce te, u dušu dira;
Kad mu glas iz grla krene,
Kosovi zaneme;
A gluma mu prilika je sjajna,
Družina mu cela ovde nije ravna;
Kozer je bez premca,
Bez mane,
Spreman za sve megdane;
A i pesme piše fine,
Od Boga mu dar -

Ako pogodili niste,
Drug moj to je Aleksandar!

(Za tvoju sreću)

Nadovezaću se svojim pesničkim pokušajem:

I ja imam Aleksandra:
Saša,
Sale,
Aca,
Acko,
Šandor,
Šanji,
Šaca,
Šacko,
Leksa,
Lale,
Pa nek bude,
Za puno hvale,
Kao Tvoj Aleksandar,
Moj Sale!

Nadam se da mi  na ovome neće zameriti ni Veselinka, ni Aleksandar, ni Sale.
Moj Aleksandar - Sale je na poklon, da ga čuva, dobio Belog Anđela na svili.

                                                    

Ima nečega u tišini

Volim tišinu.
Nekako me ispunjava i čisti.
Čini da se osećam dobro.
Pruža mi priliku da očistim i misli i dušu.
Skuvam sebi kafu. Dok polako ispijam tamnu tečnost, uživam u tišini. Nemam ni bola, ni tuge,  ni briga, ni radosti. Samo savršenstvo spojeno u jedno: u tišinu.
Tišina je paralelni svet sa našim svetom. Mesto za sigurnu luku. Mesto za potreban predah i mir.
Dovoljan je iskorak, lagano pomeranje i na sigurnom si. Zaštićen. Neće biti i ružnih dela, ni ružnih reči.
Volim tišinu.
Zamislite tišinu u pravremenu, kada je bilo mnogo manje ljudi od ovih sedam milijardi. Spoj davnog homosapiensa sa prirodom. Čak još dalje.  Pračovek u Zemljinoj tišini.  Zemlja mlada, sveža. Raj. Pa opet civilizacija i narušavanje tišine.
Volim tišinu.
Ponekad sam nemi posmatrač. Stvaram sopstvenu tišinu, ne dotičući druge ljude. Čini mi se sam neljudsko biće koje posmatra . Njihovo brujanje. Njihovu trku. Njihovo činjenje dela i nedela.
Vika, grubost, lupanje!
Pa beg u suprotnost. Beg u čistotu i mir.
Volim tišinu.
Kada posle napornog radnog dana stignem u svoj dom,  potražim tišinu. Nije mi potreban ni radio, ni televizija, potrebna mi je samo tišina, osvežavajuća, okrepljujuća, ona koja podiže i daje snagu.
- Zašto ne uključiš televizor?
- Nije mi potreban. Dovoljne su mi vesti u 6h ujutro. Volim tišinu.
Volim tišinu.
Sparno letnje popodne, u hladovini sobe. Sedim na svom omiljenom mestu. Nižem reči. Uživam, opuštam se. Tišinu remeti samo kucanje na tastaturi.
Pravim pauzu. Sklapam kapke, štitim plavetnilo svojih očiju. Osećan tišinu u sebi. Dodirujem tišinu.
Volim tišinu.
Gužva, svi govore. Čuje se i šta treba , ali i ono što ne treba. Da bih se zaštitila od loše reči, bežim u tišinu. Sigurna sam. Impulsivno neću povrediti nikoga, neću reći ono što ne treba. Neću morati da tražim reči da ublažim rečeno.
      Svemoguća tišina.
      Svemoguće ćutanje.
Volim tišinu.
Potrebno je vreme da naučite da stvorite tišinu. Vežbanje se isplati. Višestruko.

Fotogafija blagog pomračenja Sunca. Tišina Zemljine senke pada na Sunce. (lična fotografija)

Trenutak vremena: Ni jedan dan

Na samom ulazu u bolnički krug nalazi se niz drvenih klupa. Na njima su pauzu od bolničkih mirisa pronalazili mnogobrojni  pacijenti. Često se događalo da potpuno nepoznati ljudi dele klupu, da se jadaju jedni drugima ili da se hrabre, ne bi li lakše podneli dužinu bolničkog dana.
 Neko je tu nalazio društvo za priču, neko je popušio zabranjenu cigaretu skrivajući se od svih pa i od samoga sebe, neko je u svojoj usamljenosti čekao nekoga. Bilo je tu i mlađih i starijih skupljenih sa svih strana. Raznoliko šarenilo bolničkih pidžama i bade mantila. Naravno bilo je i slučajnih prolaznika, glava spuštenih, a misli otežalih od brige za svoje ili tuđe zdravlje. Našao se tu i posetilac sa osmehom punim nade i ohrabrenja. Šaroliko društvo. Oko svih je lebdeo život, sudbine su se sretale u istom bolničkom okruženju i bar na trenutak su delile zajedničko vreme. Bar za trenutak su davale jedinstvo i kakvu takvu harmoniju smislenog dana koji teče.
 Sve je odavalo miris svakodnevice osim...
Na jednoj od klupa sedela je starica. Sede kovrdžave kose, koja je, iz daleka se videlo bila proizvod takozvanog mini vala. Na sebi je imala haljinu koju žene rado nose u vreme letnjih dana. Viskoza haljine je odavala prijatnost. Bila je bez rukava, s prednjim  kopčanjem i dva velika džepa. Na nogama je imala papuče blago naprašene finom baštenskom zemljom. Desnu ruku je držala na krilu, a levu na kojoj se nalazio sveže namotani beli gips, je savijenu u laktu naslonila na livenu stranicu klupe.
- Uh, uuh...
- Uh, uuuh...
- Uh, uuuuuh...
Nije se obraćala nikome, govorila je nerazumno sama sebi.
-Šta se to u njoj zbivalo, zbog čega je otrgnuta iz zelenila bašte  dospela na jedinu nezauzetu klupu? - za  trenutak, koji se činio kao čitav sat, zaustavila je proticanje filma jedne slučajne prolaznice, koja se u tom metežu našla u želji da stigne na zakazivanje pregleda. Ona je blago usporila  da uhvati deo vremena stare žene i sazna:
- Gde je do sada? Daš im sve...uh, uh... Još i ova vrućina, da čovek poludi... Sve jedan gori od drugoga... Oni prvi  hteli samo kuću, hteli da me vode kod lekara... Znam ja da se lečim... Uhhh,uh... Ovi drugi mi ne daju ništa da radim...Uh, uhhh... Hteli bi da ja samo sedim, a da oni komanduju!  Uh, uh... Neće moći... Ko kaže da ja ne smem na drvo?  Popela sam se ja, makar da mi ne daju...Mogu i bolje...Da nije bilo klizavo...Videće oni ...Samo da mi skinu ovo... Uh, uhhh... Gde je do sad?  Dokle da ja tu čekam...kao da sama piše papire, pisali je papiri... Ko zna šta će napisati? ...  Nisu ni trebali da mi stave ovo...To ih je ona nagovorila... Gde je do sada?...Ni ručak nije skuvala... Opet neki bućkuriš! Ima i nju da oteram... Sve ću ja to... Niko mi ne treba...Sami lopovi i budale...Uh, uhhhh...
Iz vrata je upravo izašla niska mršuljava ženica u ruci držeći rendgen snimak uredno složen u žutoj velikoj koverti. Uz nju je nosila beli papir sa izveštajem...
- Gde si do sada?  Hoćeš li da ja ovde umrem, pa da se dočepaš svega? Nosi me kući...Uh, uh...
Ženica je samo pognula glavu  tiho joj govoreći...
- Šta je rekao, šest nedelja...Sad kad mu ja odem, neću ni jedan dan, a ne njegovih šest nedelja?!... Neću da ćutim, neću...Pokazaću ja vama svima samo da odem kući, samo da skinem ovo, pa kako...Uh, Uhhhh...

Zajedničko doticanje vremena je prošlo. Trenutak slučajnog toka vremena se rasplinuo, nestao je bez nade da se ponovi.
Ostao je samo zapisani trag.
Fotografija ,,Trenutak vremena", uhvaćen mobilnim telefonom.

Komšiluk, kajsija, smućkaj pa prosipaj

Igra svetlosti po razgranatoj krošnji stare kajsije.
 Bezbroj tankih listova u stalnom gurkanju. Preletali su jedan preko drugoga, upijali su i odbijali svetlost, čineći sve da im bude udobno. Radovali su se Suncu. Njegova toplota im ni najmanje nije smetala. Jednostavno su uživali. Njihovu savršenu igru remetili su dosadni vrapci i još dosadnije mačke, koji su se gledali na pristojnoj razdaljini. Svako od njih je živeo svoj život. Nezavisno jedni od drugih i samo povremeno se prepličući  i gradeći međusobno gusto isprepletanu mrežu baš kao da su je pleli najkrupniji paukovi  iz komšiluka.
E,  komšiluk!
Ni vrapci, ni mačke, a ni paukovi nisu mogli da pariraju onima četvrtim, ljudima. Tu  je tek bilo raznolikosti. Ipak imali su i nešto  zajedničko. Prolazeći pored kuće svi su zagledali u gustu krošnju i njene još nedozrele plodove. To je ono što ih je vezivalo i što ih je držalo na okupu.  Svi su voleli slatki ukus kajsije.
U blaga predvečerja i još blaže večeri družili su se. Razlike u karakterima  su ih terale na druženja na različitim mestima. Neko ispred svoje, a neko ispred tuđe kuće.
Međusobno su  se trudili da održe poštovanje. Bilo je tu udatih sa muževima, udovica, sredovečnih parova malo, mladih parova još manje i na sreću najmanje porodičnih vremešnih ljudi  spremnih da kritikuju vrlinu i manu  drugih , a da sopstvenu grešnost  stave u drugi plan.
Udate sa muževima i udovice su se družile najviše. Za njih je dan bio dug. Kućni poslovi su se završavali ranije , pa je vremena bilo više nego dovoljno. Nekada su se iz daleka mogle nazreti varnice koje su iskričavo iskakale iz njihovih prividno ljubaznih razgovora. Ukoliko su bile dve, na dnevnom redu je bila ona treća, ukoliko su bile sve tri, bile su toliko slatke da su zaboravljale na magično privlačnu moć kajsijinog ploda. Prenule su se tek kada bi im na maloj keramičkoj tacni   vlasnica bujnog drveta  ponudila najranije sazrele žuto narandžaste kajsije. Tada bi nastajala rasprava o tome koja najbolje kuva pekmez , na koji način se najbolje održi jarko narandžasta boja, o količini potrebnog šećera...
 Drama je nastajala kada je u društvo stigla  treća sredovečna, svojom pričom o pekmezu ali i najnovijim naučnim dostignućima   veštačke oplodnje. (Rezak zvuk glasa sredovečne je odjekivao ulicom, dopirao je daleko do uha sredovečne nedruželjubive, koja je na sreću delila kajsije.) Šarolika slika obojena obiljem smeha.
Sredovečni su se malo družili. Bili su podeljeni na levu i desnu stranu ulice. Povremeno su se mešali. Tada bi sve odisalo humorom i prisećajem na neka druga bolja vremena. Bilo je tu svetlih trenutaka podstaknutih veseljem, ali i onih tužnih, na ispraćajima. Najčešće su bili udaljeni nepremostivim barijerama suprotnih razmišljanja i različitim  životnim vrednostima.  Levo i desno, iako  nerazdvojno, nikada spojeno. Povezano jedino prolećnim mirisom kuvanja kajsije.
Mladi parovi i deca su gledala svoja posla.  Predali su se brzom načinu života, uživali su na sebi svojstven način i nisu se ničim ni oduševljavali, niti su se nekome zamerali. Trudili su se da tu i tamo uberu krišom pokoji nedozreli zelenkasto žuti plod.
Dva sredovečna čudaka su se držala po strani, živeli su svoje male živote, trudili se da uživaju u dugim šetnjama i svom četvoronožnom prijatelju. Voleli su druženja sa prijateljima i prvim komšijama kuće do njih. Voleli su kolače sa pekmezom od kajsija, naročito bi isticali lepotu žerboa.
Najinteresantniji u ulici je Vremešni. Nekada je zauzimao visoko mesto na listi dečijih idola. Znao je jedini za Lazaricu da pali vatru. Umeo je da se šali i priča neke smešne priče sa dosta polagivanja. Onda je to zaboravio. Postao je zajedljiv i ogorčen starac uvek spreman na gorku opasku. Morao je biti mirođija.
Vremšni je komentarisao sve.  Tuđu mršavost, i tuđu debljinu i tuđu decu, i životinje. Nikome ništa nije praštao, merio je ljude svojim merama koje se nikako nisu odnosile na njega. Voli sve
vrste kolača i voli kajsije, ali one koje dozrevaju na drvetu u njegovom dvorištu ne daje nikome! Onako usput tvrdi da su njegove najbolje i najslađe.

Gde sam ja u toj priči?

Ne mogu doći

Još davno, davno, kada je pismenost bila retka nastala je ona stara, znana na svim jezicima i na svim meridijanima:
Trbuhom za kruhom.
Pričala se i prenosila. Vreme joj nije moglo ništa. Siromaštvo ju je teralo da raste, a nemaština joj je davala krila. Danas pod naletom tehnologije ne posustaje, čak se ubrzala.
Davno me je, do dna duše uzdrmala Zilahijeva rečenica, naslov romana: ,,Kad duša zamire".
Mnoge duše  su zamirale  deleći se rastrzane mnogim tamama i svetlošću. Neke su odolevale, neke su posustale, a neke su u večitom zamrlom traganju.
...
Ruke su joj drhtale.
U njima je držala parče sveže ispečene pite bundevare. Mirisao je cimet u bundevi. Budeva, šećer i cimet su pečenjem potpuno sjedinjeni, pretvoreni u želatinastu jedinstvenu poslasticu. S nepuštenom suzom lagano je spustila tanjirić. Gledala ga je. Prelepa porcelanska tacna, prefinjeni cvetići ručno oslikani sa leve strane. Šoljica sa kafom na kojoj je plivalo malo ostrvo umućene slatke pavlake. Spoljašnja strana šoljice ukrašena isto. Zajedno su odavale sklad, prefinjenost i eleganciju.
Spojila je kapke.
Kao čudom našla se u vremenskoj mašini, koja ju je prenela u neko davno vreme detinjstva. Bili su tu i majka i otac, i braća i sestre. Dvoje odraslih i šestoro dece.
Gledala je majku kako svojim sitnim rukama razvlači testo. Kako pleše oko stola dok polako, trudeći se da ne pocepa pučinasto svilenu ravan testa, čarolijom  dobija list veličine stola. Deblje krajeve je pažlivo cepala savijajući ih u jednu lopticu. Lopticu je ostavljala sa strane. Čekala je da se nakupi dovoljno loptica za svu decu, za njih šestoro. Onda ih je pekla na plotni šporeta, da grickaju dok čekaju... Puna kuća i veliki pleh pečenih kolača od bundeve.
Ruke su joj drhtale.
Otvaranjem kapaka napustila je vremensku mašinu. Nasmešila se ženi koja je donela račun. Jedan zalogaj kolača pokrenuo je mašinu ponovo.
Bila je jesen. Bundeve su mirisale u velikom super marketu u kom je kupovala ono što joj je bilo potrebno tokom nedelje. Kupila je bundevu.  Veliku. Ne da je pojede već da joj miriše. Teško ju je donela u mali iznajmljeni stan. Dok je otključavala vreta začula je telefon. Požurila je. Obično je niko ne zove. Ona je ta koja poziva. Ruke su joj drhtale dok je podizala slušalicu. S one strane se čuo glas.
- Nema je više.
 Držala je slušalicu bez glasa, samo jecaj.
-Ne mogu doći.

Osmehnula se ženi i nastavila je da jede. Sama. Bez glasa, putovala je i prevaljivala je daljine koje su je delile od lepote i topline svoga kraja. Bilo je i mirisa detinjstva i osveženih radosnih događanja i susreta svoje mladosti sa mladostima drugih. Bezbroj puta su je mamila zrela pšenična polja. Bezbroj puta je u svojim mislima gledala njivu obraslu velikim krupnim crno zelenim lubenicama, iz kojih potekne slatki narandžasti sok sunčane unutrašnjosti. Misao je toliko stvarna da može da oseti  slatku lepljivu unutrašnjost. Sećala se čuvanja lubenica, noći provedenih pod okriljem ozvezdanog neba sa parčetom hleba osušenog od letnje sparine.
Na njivi pored rasli su kukuruzi. Kroz kukuruze je loza bundeve širila svoje vitice i rasla je, rasla. Iz žutog cveta rasla je mala loptica. Loptica se pretvarala u istrošenu krpenjaču kojom su dečaci igrali fudbal.
Umorna od rasta, ispucale kore, bundeva je čekala prve mrazeve da završi svoj put.
Trepnula je i napustila vremensku mašinu.
Ruke su joj drhtale.
Sporim korakom se uputila u supermarket da kupi bundevu, da joj miriše.

Budeve na svili, da mirišu na svoj način! 

Pokušaj : U početku beše reč

U početku beše reč.


Reč dospe do mene,
preplavi me,
ožive,
dotaknu me svojom snagom
 i
lepotom.
Poželeh da produžim reč.
Poželeh sa zavrtim glas,
da stvorim novu reč.
Tako jednoga dana krenu reč po reč.

Kauboj Kata i Bik Koji Sedi, po potrebi Vinetu

- Kato, dosta je bilo tvoje kaubojštine!

Kato...odjekivalo je kroz mirno letnje veče kroz poljuljanu svest moga ujaka. Naravno Kata je bila moja majka, koja se kao starija sestra usuđivala da drži lekcije starijem bratu. Ta rečenica je svakako imala višestuko značenje.
Moj ujak, nesuđeni Džon Vejn je obožavao vestern filmove. Ni stasom ni glasom nije pristajao ni uz samu pomisao o surovoj divljini, ali   uvek postoji jedno ali!
 Do divljeg zapada nije nikako mogao, ali je u svojim milima i trenucima duševne rastrojenosti izazvane njegovim porokom zamišljao da  se divljina preselila na sever.
Naravno tu se našla ona, da drži životne lekcije onome koji nije priznavao nikakve lekcije, a još manje one koje su stizale onda kada ne treba.  U svari nikada mu nisu bile potrebne. Da se kakav matematičar posvetio kombinatorici koja se odnosila na njihove sličnosti i razlike nikada  ne bi posao priveo kraju.
 Kako su rano ostali bez oca, bili su prisiljeni da se  prihvate  životne borbe. Bilo je tu uspona i padova, bilo je tu harmonije , ali i potpune kakofonije, da se svim prisutnim dizala kosa na glavi.
Naravno moj ujak je obožavao kauboje. Voleo je koltove,  njihov srebrni sjaj  i brzo potezanje oštrih momaka. Nikada nije priznao nepravdu koju je Beli čovek naneo  Indijancima. Nikada osim u trenucima kada je odjeknula čuvena rečenica:
- Kato, dosta je tvoje kaubojštine.
Tada je Kata bila uzurpator- kauboj- beli čovek, a on čuveni poglavica Bik Koji Sedi. Naravno niti je ona bila uzurpator, a on je još manje bio takav kakvim se u tom trenutku uamišljao.
Kauboj Kata je čupala travu, korov koji je obuzimao nežne stabljike boranije. Travu je ubacivala u kantu koja je kao hvataljku imala drvenu dršku. Kada se vedra napunila, praznila ju je ,,UVR" bašte baš na indijansku teroitoriju.  Pomućena svest ječinila svoje!
- Šta to radiš! Kaaatooooo?
S druge strane čulo se samo mrmljanje kako se to kod nas kaže ,,sebi u bradu" .
- Jesam te pito?
- Nisam te čula, a i da jesam šta te briga. Idi tamo i  lezi, pusti me da radim!
- Kaaaatooo!
- Kako te nije sramota, bolje da si sebi kuopio da jedeš, da si kupio hleba i kobasice, pa i da si kupio pivo. Dođeš kući i lepo sedneš, pa polako...Ovako, gledaj kakav si, samo me sramotiš!
- Ko, jel ja? Ko , jel ja? Kome se ne sviđa baš me briga!
- Bolje da si...
- Bolje da si...
- Bolje da si...
- Kato, dosta tvoje kaubojštine, idi kući i tamo komanduj, meni nećeš! KAAATOOO!
Kauboj Kata ostavlja posao, uz gunđanje uzima kantu, ubacuje u nju par krompira,  tri struka mladog luka i  u velikoj žurbi napušta bojno polje.  Iza nje  se dugo čulo gunđanje Bika Koji Sedi, koji se nekim čudom pretvorio u Vinetua pa  raspravu nastavljla sa svojim nerazdvojnim krznenim drugovima koji opet imaju ista imana. Svi se zovu Miša, bez obzira na sarosnu dob ili pol. Sve su to njegovi četvoronožni do poslednjeg daha odani prijatelji mačori, mačke i njihovi potomci.
Posle burne noći prepune vizura velikih bitaka i strašnih stradanja osvanuo je vedar dan. Ista metalna kanta, ista boranija, isto društvo, isto sve, samo su kauboji i indijanci nestali. Njihovo postojanje se potpuno izbrisalo, nestalo je negde u daljinama nedostižnog Divljeg Zapada.
- Božo, dodji u jedan kod mene da ručamo. Pravim boraniju i palačinke.
- Jel bez mesa?
 - Jeste!
- Onda ću doći!

Jedan korov, čičak koji se drznuo da raste u nekoj  svilenoj bašti!

Bela kutija

Velika gomila, reklo bi se otpada, je čekala godine da bude izbačena iz stana. Ipak je uporno ne samo održavana u životu već je rasla.

 Za svaki papirić  ju je vezivalo neko davno zaboravljeno vreme, ljude ili  događaje.
Bilo je tu računa za plaćene kredite još kada je počinjala svoj  bračni život. Stare fotografije sa ucrtanim minđušama i ogrlicama. Među njima se isticala fotografija njene rane mladosti. Fotograf je dodao crveni ruž koji nikako nije pristajao njenim usnama, ali tada je to bila moda, to se moralo imati na fotografiji koja je večnost.
Osećala je da joj se bliži vreme za put. Nije htela da drugi baca ono što je skupljala godinama.
Žuta kutija, iz vremena svadbe.
Venčanica. Haljina skromna, sa tek po kojom belom ružom od svilenog satena. Davno je izgubio belu boju. Sada je bio nažut sa svetlo braon neujednačenim tragovima vlage. Poprimila je vlagu od čamljenja u dnu ormana.
 Zažmurila je i zatvorila oči. Plesala je fokstrot, a haljina je letela oko nje. Imala je osmeh princeze i stas kraljice.
-Eh, to su bila vremena...
Obična kutija pravougaona i pljosnata. Dubine dveadesetak centimetara. Otvorila ju je.
- Sećam se, u ovom papiru je bio poklon od kumova...
- U ovom je mama držala stoljnjak od belog veza koji je godinama radila.
- Ovaj, ovaj... ovaj je od cveća koje sam dobila za godišnjicu braka...
Suza, suza...drhtave ruke sa nepravilno  oblikovanim pegama uhvatile su koverat. Sve čestitke su bile u njemu. Čestitke za rođenje sina.
- Gle i to imam, gle i to imam...
- Gde je ono mamimo? Gde sam ostavila?
Leteli su papiri i kutije, letele su čipke i stolnjaci. Tražila je da nađe. Gomila koja je ispadala iz ormara polako je postajala veća od gomile koja je ostajala unutra. Onoga što traži nije bilo. Dve ruke su prerasle u mnoštvo ruku. Osećala je da nije sama.
 Seni njenih najmilijih su pružale bespomoćno ruke tražeći izgubljeno. Mogla je da čuje govor i utešnu reč. Skoro opipljivo postojanje probuđenih duša je odzvanjalo njenom sobom. Papiri su plesali, podizali su se i spuštali praveći sve veću zbrku u njenoj duši, u njenoj sobi  i u njenom sećanju. Noć se spuštala, bila je srećna u svojoj izmaglici. Onda je nevidljiva ruka dodirnula belu kutiju. Njeno oko je uhvatilo pokret. Njena ruka je otvorila kutiju. Unutra je bilo ...
- Tu je, tu je, hvala, hvala...mali drveni krstić...sa krštenja...
Prva svetlost ju je probudila iz sna. Sve se razbistilo, senke su dobile oblike, oblici su dobili boje, boje su prerasle u gomile koje je trebalo spremiti.
- Vraćam sve nazad, ništa ne bacam.Sve je to moje! Moje!

Za nju, slika ,,Snoviđenje".

Mladić sa osamdeset

Koje su najbolje čovekove godine? Godine detinjstva, mladosti, sredovečnosti ili starosti? Sve su dobre, sve donose lepotu, radost, brigu i bol. Najbitnije je da se čovek u trenutku oseća dobro i da prihvata ono što mu je namenjeno. Niti će biti mlađi, niti će biti lepši, niti spretniji, niti okretniji.
Što bi neko rekao kao u pesmi!
No kako god.
Kako ko vidi sebe tako mu je!
 Neko se oseća starim sa dvadeset , neko sa četrdeset, a neko je mlad sa osamdeset.
Dođosmo do tih nezamislivih osamdeset godina mladosti. Živahan mladić od osamdeset godinica, doduše malo posustalog zdravlja, ali srca hajdučko junačkog, koje se ni za šta i ni za koga ne bi predalo, a kamoli izdalo svoje jatake.
Harmonika je sastavni deo njegovog života. Njenu veličinu nikada nije osećao kao teret. Srasla je uz njegovu dušu i postala njegov verni životni saputnik. Bila je i ostala član njegove porodice. Uveče bi ga prvi san uhvatio sa njenim zvukom, a jutro bi se u njegovu dušu uvlačilo njenim nemim svirkama, koje je samo on mogao da čuje. Nije morao ni da jede, ni da pije, ni da troši na bilo šta, to je prepuštao svojoj boljoj polovini. On je morao da svira.  Prsti bi se zagrejali samo kada bi pod jagodicama osetili beskrajnu glatkoću i prefinjenost dirki. Basovi su sami pozivali prste na dodir. Osećao je muziku svojim bićem. Svirao je za sve i za svakoga. Note su se lepile, on ih nije ni zvao, a ni puštao.
Mladić sa osamdeset ima svoj orkestar. Pored njega savremenici - mladići kao on. Svakodnevne probe pred nastup u penzionerskom domu.

Problemčići.

Svirka nekako ide, poznaju se i dugo su zajedno, prosto se oseća da su jedno, da im je nota prirasla za srce. Ako sviraju brže prilagode se, pa svi sviraju brže. Ako svirka ide sporije, jer toga dana baš basista ima povišen krvni pritisak, svirka ide sporije, ali pak ide.

Problemčići !

Pevač nekako ovremešio, posustao u tečnom govoru, a i u tečnom pevanju. Hteo bi reči da čita sa papira, ali nekako ne vidi dobro, pa se čitanje usporilo. Svrika teče, a on zamuckuje. Još bi mu i rekli, ali kako?
Naš mladić prozbori:
-Simo ti pevaj, ako ne znaš reči, ti okreni na ,,la, la, la," i pusti da sviramo! Ne znaju ni oni reči!

Problemčići!

Bivša nastavnica muzičke kulture, penzionerka - u nedostatku prenošenja  znanja, htela bi da pomogne orkestru. Htela bi da svoje umeće kroz dirigentsku palicu uruči članovima orkestra. Orkestar naučio bez dirigenta, kako da joj kažu, a da se ne uvredi? Ipak su oni stara garda dobro vaspitana, sa izuzetno kvalitetnim domaćim vaspitanjem.
Najzad naš mladić prozbori:
- Maro, možeš da diriguješ, ti samo maši, ne gledaj u nas! Nećemo ni mi u tebe!

Nastup ide, odela i uštirkane košulje, a publika dobro poznata.

- E, bili smo dobri! Gle, kakav aplauz smo dobili!
- Ja sam baš dobro dirigovala!
- Jesi  Maro, jesi!
- Ja sam baš dobro svirao!
- Jesi  Mile, jesi!
- Ja sam odlično pevao, malo mi glas prokliznuo, al' se to nije čulo!
- Tako je Simo, tako!

Dok su omršaveli prsti milovali klavijaturu harmonike zadovoljno se smeškao!

- Bili smo stvarno dobri!

Sebi želim da mi mladić od osamdeset još mnogo godina poželi srećnu slavu svojom svirkom!
Svake godine o Svetom Nikoli primim telefonski poziv. Umesto reči teče muzika iz harmonike sa srcem!
 Mladiću od osamdeset želim još mnogo proba i još više uspešnih koncerata.

Za njega i mene buket žutih ruža na svili!

Lepota svetlosti

Stajala je na pruzi.
Duga traka paralelnih šina s jedne i sa druge strane. Jednima odnosi, drugima  donosi. Nevodljiva i zagonetna u daljini i neprijatno stvarna odmah ispod njenih nogu.  Noge nisu dopirale do tla. Dodirivale su ga i nisu. Lebdele su. Ipak, daljine su je mamile.
Oporo rezak miris joj je doticao suve nozdrve i u njih unosio nemir. Želela je da odredi pravac kojim bi trebalo da krene. Smer je samo jedan, smer se ne može izbeći.
U daljini se podigla blaga izmaglica, posledica kiša. Toliko blaga da se pogled muti. U lelujavom plesu pokreću se i zgrade i drveće. Menjaju oblike i postaju nestvarno živi. Kreću se lagano, kao da igraju žmurke među sobom, kao da se skrivaju i razotkrivaju pred njenim pogledom. Tišina je ta koja donosi ponovni mir. Bez glasa ljudi. Tišina bez težine, nekako laka, nekako raspevana u svojoj bezglasnosti. Zelenilo i mir! Kao u Lorkinoj pesmi prepunoj lepote i bola.
Hodala je nedodirujući i pažljivo birajući drvenu gredu premazanu debelim slojem katrana.
Jedna, druga... napred, napred... Jedna potpuno prava, druga blago nagorela, sledeća sa ukrivljenim ispupčenjima.
Postala je devojčica. Laka haljinica koju joj je majka sašila se u svom paperju igrala.
 Napred, napred, jedan, dva... kao u dečjoj pesmici davno zaboravljenoj.
Osmeh, suza, zalogaj vazduha koji zaseda u grlu.
Pa bol.
Moćan , strašan.
Težina mraka!
Lepota svetlosti.
Svetlost ju je opomenula. Vratila se miru. Vratila se svom večnom mestu i mirnom snu.

Za nju! Za njen miran, ničim narušeni san! Mali buketić ljiljana na svili!