Da li bi se okrenuo

Gledao je u mene .
Iz očiju mu je izbijala želja da u mojim očima vidi njene. Tražio je trag, utehu, lepu reč, tražio je sećanje. Krupne tamne oči su izdavale unutrašnjost čoveka pored kog sam stajala. Oduvek su mu oči imale blagu kosinu. Neka skrivena seta je uvek u njima čučala, kao da se nečega plašio, zazirao, kao da se bojao ljudi ili njihovih dela. S godinama ona je pršla u boru, pa još u jednu  i tako redom. Gornji kapak je polako padao preko donjeg. S mukom je zadržavao tugu, boreći se da tuga ne preraste u suzu.
 Nisam znala da li je vreme ili nije, da li da počnem ili ne razgovor na temu Nje. Nešto me je u trenutku potaklo, shvatila sam da treba. Shvatila sam da bi mu učinila radost ako pomenem njeno ime.
- Kako si?
- Šta da ti kažem?
- Ne mogu da shvatim da je nema. Nisam danima mogla da se osvestim, da prihvatim.
- Meni je sve gore. Za sahranu sam se nagutao lekova, da ne osetim, da ne znam, da razumem sudbinu i život, i mene i nju...
- Razumem te, potpuno te razumem...
- Mislim da ću se u noćima osvetljenim nestvarnom mesečevom svetlošću popeti na krov i početi da zavijam praiskonskim  vučjim urlikom, da me čuju i na zemlji i na nebu...pa da kao samotnjak dočekam zoru...Ne mogu...ovo nije život...nedostaje mi mnogo, mnogo...nisam mogao ni da zamislim da ću je preko noći izgubiti, da će nestati kao jutarnja izmaglica na toplom suncu...sećam se naših prvih dana...sve smo delili na pola...koliko toliko...bila je jaka...jaka za nas oboje...kako da ja budem jak za samoga sebe...kako da podelim na pola prvu letnju lubenicu...kako da delim bogati miris žute dinje kada nje nema... kako da nastavim da živim ili životarim, ili kako se već to što činim zove...kako...kako...?????
Grlo mi se steglo, nije mesto za suzu, nije mesto za tugu. Podižem ruku i stavljam je na njegovo rame. Sve mu govorim, sve mu kazujem, sve razumem, samo nemam moći da je vratim.  Da sam Bog sa Olimpa, da ga kao Orfeja pošaljem u podzemlje po njegovu Euridiku, da li bi se okrenuo...
Ruka je na trenutak ostala na ramenu. Na trenutak se sećanje spojilo, na trenutak je energija poletela i lik je prolebdeo ispred nas. Osmeh na širokom licu, osmeh u plavom oku, i onaj njen treptaj. Sećanje je gotovo opipljivo donelo nju... i istom brzinom je odnelo. Samo je oteto nestala.   Izbrisao ju je neki treći glas...

Da li bi se okrenuo nismo mogli da saznamo. Nije prošlo mnogo vremena kada se slika počela pretvarati i najprozirniji kristal izrađen rukama najvećih svetskih majstora.
Bio je spreman. Čekao je dan da se pridruži njoj.
Vest me je dočekala nespremnu.
Tugu je zamenio mir.  Svo vreme  van svetlosti dana je samo njihovo.

Za Nju, slika na svili ,,Žal za morem panonskim".

Ognjena Marija na Vodici

U ludilu današnjice kada svi nekuda žure, kradu svoje i tuđe vreme, a ustvari imaju sve manje vremena za važne stvari u životu, porodicu, prirodu, lepu reč, ljubaznost, strpljenje... sve više se oslanjamo na tehniku, a sve manje na ljude.
Povezivanje i poštovanje drugih ljudi  nas čini onim što jesmo, uzdiže nas i spušta, dodiruje najtananije i skrivene osećaje, vraća nadu u istrošenost ljudstva i pokreće na delovanje.
 Kraj jula i početak avgusta je bogat dešavanjima koja obeležava verski kalendar. Kako nam se povećava niz proživljenih godina tako nam je više potrebna uteha i nada. Neko se više, a neko manje okreće religioznosti, ali svi u teškim trenucima izgovore ono:
 Bože pomozi!
Kikinda poseduje jedno veoma važno mesto koje se  nalazi na samom ulazu u grad iz pravca Subotice. Potrebno jepre mosta na kanalu Dunav -Tisa- Dunav skrenuti desno i malim putićem stići do Vodica. Iz pravca grada skreće se ulevo, posle mosta.
Ime govori o važnosti mesta.
Voda, sastavni deo svih živih bića.
Voda uslov za život.
Voda znači lek.
Vodice- po vodi nađenoj na ovom mestu.  Kasnije i osveštanom zemljištu oko izvora, dakle Svetom mestu.

 Početkom  devetnaestog  veka je podignuta crkvica na tom mestu. Pored crkvice tu se nalazi i bolnica. Bar je to nekada bila. Danas tamo stoji tabla sa natpisom:

,,Srpska crkvena opština Bolnicima 1865.godne."
U crkvici se mogu zapaliti sveće, ali se i napiti hladne lekovite  vode. U samoj unutrašnjosti se nalazi bunar koji je davno otkriven. Još u davna vremena neki čobani su otkrili lekovitost svete vode, pa su se  tu napijali i lečili. 

Danas su to samo prazni hodnici kojima odzvanjaju glasovi retkih posetilaca. Vetar koji slobodno šeta ovim hodnicima uvek je raspoložen za pričanje priča o prošlim slavnim vremenima. Uporno prenosi i lelek onih koji su ovde potražili spasenje. Kamene stepenice spajaju crkvicu, hodnike i nedavno podignuto dečje igralište i kućicu ćuvara. O verskim praznicima sve oživi, sakupi se mnoštvo vernika i znatiželjnika. Bar za trenutak se vrati iskra stare slave.
O verskom prazniku Ognjenoj Mariji sam se našla na Vodicama. Kod nas je pravilo da svaki verski praznik ima svoga kuma koji je dužan da posle liturgije u čast Sveca- Svetiteljke počasti prisutne. Naravno to je veliki posao koji se mora podeliti. Ove godine su kumstvo za Ognjenu Mariju imali naši venčani i po krštenju,  kumovi.  Naša dužnost je bila da pomognemo.
Nisam imala predstavu o količini posla koji je trebalo obaviti. Žene su radile na jednoj, a muški svet na drugoj stani(hrana i piće). Bogato posluženje pripremljeno od strane kumova, ali i žena aktivnih pri hramu Svetih Kozme i Damjana.
Dok sam ispraćala poslednje reči sveštenika, osetila sam blago gurkanje. U velikoj gužvi to je potpuno normalno. Pošto se ista stvar ponovila morala sam da se okrenem. Zastao mi je dah,  ionako proređen zbog velike toplote Sunca koje se približavalo zenitu. Tanka dečja nožica me je dodirivala nekontrolisanim pokretima. Pogledala sam. U kolicima je sedelo dete starosti od pet do sedam godina. Videle su se pelene. Dete je ispuštalo glasove koji nisu bile reči. Grlo mi se steglo. Zaboravila sam na toplotu i žeđ koja me je mučila. Pomerila sam se tako da svojim telom napravim senku. Dok se sveštenik zahvaljivao živima i pominjao umrle, svoju molitvu sam sjedinila sa molitvom majke. Bleda i skrhana, preko detetove glave je stavila tanku maramu.Trudila se da bude što bliže liturgijskom zanosu. Nadala se da će isceliteljstvo vode  i reči liturgije doneti olakšanje i ozdravljenje njenoj kćeri. U tom trenutku na dete su se bogato zadržale vodene kapi obogaćene mirisom pokvašenog bosiljka koje je sveštenikova ruka slala na sve četiri strane čineći krst. Dete je blagosiljano. Osetila sam olakšanje.
Lečenje svetom vodom se nastavlja.
Vodice su centar kruga oko kojeg se šire koncentrični krugovi,  koji nevidljivim putevima blagosiljaju  sve koje dodirnu, bez obzira gde su.

Još samo oko crkvice raste šeboj. Nekada ga je bilo mnogo, danas se samo mali bokori šepure odolevajući modernim vremenima. Poneka stabljika je nogom nesmotrenih pogažena, poneki papirić zaboravljen a retko koji bačen.
Još jedno iskustvo mi je u živom sećanju i vraća mi snagu da verujem u ljude,  u vaspitanje, u dobro. Na Vodicama nema ni struje ni vodovoda. Voda se uzima iz bunara. Jedna pumpa se nalazi u maloj crkvici, a druga kod čuvareve kućice. Pošto sam bila zadužena za posluživanje, hitno mi je trebala voda. Trebalo je držati posudu, a drugom rukom pumpati. U blizini su stajali dečaci. Obratila sam se najmlađem od njih, dečaku od možda devet godina.
- Da li bi hteo da mi napumpaš malo vode?
- Hoću!
Za čas je posuda bila puna.
- Da li bi pridržao moje naočare, jako mi je toplo, da se malo umijem?
- Dajte,
Uzima naočare i nastavlja pumpanje.
- Da li si jeo kolače?
- Nisam!
- Da li bi hteo?
- Hteo bih!
- Dođi sa mnom,Sačekaj me.
Dečaku su se oči raširile. Dobio je dve kutije.
- Hvala ti što si mi pomogao!
- Nema na čemu , hvala Vama!
Za čas je otrčao. Kada  smo kasnije sve pakovali i raščišćavali prostor u želji da ostavimo onako kako smo zatekli, dečak mi je u prolazu mahnuo.

Bistra voda,
Iz duboka hoda
U bokalu stoji
Godine ne broji
Za lek
Za izbrisani lelek
Za vitko grlo
Za telo obamrlo.
Vodica,
Hodica,
Ručica,
Glavica,
Kap, po kap,
Naiskap.

Priča jednog Lale: Namćor

... Ne volem...
... Ne volem...
Ni manje ni više već kao u Balaševićevoj pesmi.
Starosedelac, Lala, Vojvođanin.
Preko njega se prevrnulo mnogo zima i isto toliko leta. Po njegovoj koži  se nalepila mnoga fino isitnjena letnja prašina. Ona koja je finije mlevena od najsitnijeg brašna ili pudera koji žene koriste. Koji inače on ne podnosi. Još ako ga stavi devojka... kojoj to inače nije potrebno... ali ako ga vidi na kakvoj starijoj gospođi kako bi on rekao ,,babi"...
-Gle ova, da se ljudi u čudu čudu, nit joj stoji nit joj priliči, napirlitala se pa ko kakva paunica kroz sokak...Kakva paunica, paunica je lepa ...,  a ova... sve  razmazano, debelo... da izgleda mlađe... a ono ... Ubi Bože. Ima nas svakojakih pod kapom nebeskom, a dobri Bog samo ćuti!

Da, ona prašina letnja. Kada se bosom nogom zagazi  u nju, ona sama pronađe svoj put između prstiju,  pa se preliva u malenim brdašcima između palca, dopalca, pa do malog prsta. Upada u nju...
- A fino golica.  Fino...da čovek uživa.

Ako je skroman, kao on  u tome će pronaći lepotu. Osetiće dah starih vremena kada su se iza paorskih kola dizali oblaci prašine.
Ako je bio na kolima voleo je prašinastosivkaste oblake, koji su donosili tanak sloj najfinijeg praha na sve do čega su došli, smejao se kako su ga drugi gledali, pa je još brže naterivao konje u kas. Ako se zadesio na sokaku, pa ga je takav oblak pokrio, ređao je ceo spisak rodbine i kitio ga ne baš lepim rečima.
- O tome neću, ne volem psovku.

Osim kada je on u besu izgovori.
Živeo je sam.  Voleo je samoću mada to nikada ne bi nikome priznao. Voleo je da govori sam sebi, da razgovara sam sa sobom. Tada je imao i pažljivog sagovornika i još pažljivijeg slušaoca.
Nekad bi u svojim samotnim noćima razgovarao sam sa sobom, pretresajući ulicu sa svim njenim stanovnicima od jednog ćoška do drugog ćoška, a ako je bilo vremena i noć malo duže trajala, bila je i okolina na tapetu.
- Što ne volem te tapete, te papire koji se lepu na zidove... Sve treba krečiti s krečom...pa kad zamiriše...a ni to ne valja to ne može živ čovek oribati...sve mi ruke budu izranjavane.

Najmanje voli mutnu rakiju.
 -Ako ne znadu  da je peku, neka je ne peku. Mutna, kao da je neko noge opro u njoj.

Voleo je krofne, kad komšinica donese, bile su vazdušaste i lepe, meke kao duša, pa same ulaze u stomak...
- Baš ti fala...ali što je moja mama pravila krofne...to ti nećeš moći nikada...


Stara pegla u koju su žene nekada stavljale žeravicu da bi se gvožđe zagrejalo, pa ...
Crtež za čuvanje starine.

Saga o jednoj...

Letnji vetar je do mene doneo glas da sam ušla u neku priču. Ne znam čime sam to zaslužila. Možda svojom nesebičnošću ili svojom tišinom?
Stara sam.
Za svoju vrstu sam stara.
Davno se u mene udahnuo život.  Neko dete je mene kao košticu, posle pojedenog slatkog žutog mesa dugo istraživao. Dečje ulepljene ruke su obrisale košticu o ivicu kratkih pantalona. Dopao mu se moj zagonetan oblik i bockavi vrh koji se skrivao sve dok se ne skine sva slast ploda. Dete me je dugo čuvalo u svom džepu. Veče je donelo umor i san. Debeljuškasti prsti su me pre ulaska u mali lavor za kupanje izbacili iz skrovišta. Upala sam u toplu suvu zemlju.
Koliko sam spavala ne znam. Onda je došlo lagano golicanje. Probudila sam se.
Poželela sam svetlost.
Poželela sam igru vetra i miris kiše.
Poželela sam...i potrudila sam se da ostvarim željeno.
Smenjivale su se toplote i hladnoće. Bila sam vitka i tanka. Bila sam raspevana na povetarcu. Bila sam pokorna na oluji. Bila sam upašena od snage  severca. Tada sam zatvarala  oči i tiho se, u sebi,  molila majci prirodi da osvane neki bolji dan.
 Moje godine i ljudske godine nisu iste. Mnogo sam starija od ljudi. Mnogo. Znam da me nisu voleli zbog mojih plodova, ma koliko da ih je bilo. Bilo je godina da ih je bilo više, bilo je godina da ih je bilo manje. Bilo je svega. Bilo ih je i ove godine. Voleli su me zbog guste krošnje i bogatstva hladovine koju sam u večernjim satima bacala na njihovu malu terasu.
Volela sam da slušam njihove razgovore. Volela sam da čujem reči hvale za moje  srcaste listove. Volela sam i stari bicikl koji je ponekad bio naslonjem na moje stablo. Volela sam lavež psa i brzo penjanje mačaka po meni. Volela sam život...
Onda je usred leta neka providna izmaglica pala na moj list, na moje grane, na moje stablo.  Temepratura je naglo  pala. Nisam bila spremna za to. Protresla sam se od najviše grančice do n
ajdubljeg korena.  Sa mnom je počelo neko čudno dešavanje. Dugo nisam mogla da prepoznam šta je to. Dugo, dok mi se misao sama nije usadila u moje drvenasto saznanje.
To je gašenje života. To je odlazak  životne snage.  To je lagano pripremanje za večiti san.
Borila sam se. Prvo su opali sitni listovi, već potrošeni, izgoreli od letnje vreline. Onda je počeo sunovrat. Gašenje. Snagu sam ostavila za poslednje reči, za kratku sagu moga života. Sada više lišća ima na travi nego na granama. Još koji dan i zauvek će svetlost nestati za mene. Još nekoliko dana i svetlost će umesto na mojim granama biti na zemlji. Otići ću negde.
Gde?
Ne znam.
Nikada nisam mnogo rađala. U stvari rađala sam taman toliko koliko da drugi budu zadovoljni. Tek onako malo, da se proba moj plod. Ipak znam da su bili zadovoljni. Voleli su me. Radujem se što će me spominjati kada,  dok svoju pesmu ispeva zimski vetar, osećaju slast džema moga ploda. Pomenuće me svakog puta kada im zalogaj kolača donese ukus leta i moga biljnog mesa.
Onda će doći potpuni zaborav. Nestaću potpuno, pridružiću se svim nestalim od početka stvaranja sveta.  Možda ćemo se svi naći na obećanom mestu, možda ćemo biti isti, možda ćemo donositi lepotu i mir jedni drugima. Možda ili će sve kao u pesmi postati dim i pepeo.

Jutarnja svežina

Otvorila je prozor spavaće sobe. Kiselost vazduha posle prospavane noći se morala isterati. Volela je jutarnju svežinu. Volela je rezak vazduh letnjeg jutra i svežinu koju je davao novom danu.
Dan je obećavao.
Bilo je sitnih poslova koje je trebalo da obavi, ali sve će polako, posle prve jutarnje kafe. Onda ju je prenuo zvuk koji stvaraju pedale kada se dugo ne podmažu. Čekala je da se ukaže slika. Bio je potreban samo časak. Po zvuku je poznala da osoba na biciklu snažno vrti pedale. Zainteresovala se za dešavanje. Činilo joj se da je sve  sekvenca nekog nemog filma u kome slika govori više od  reči.
...
Obećala sam sebi da ću stići na vreme. Ko zna koji put mi se ovo dešava?!! Opet kasnim.
- Molim te ćuti...molim te ćuti...
Iza nje,  na paktregeru starog bicikla sedelo je dete. Dete je bilo obezbeđeno. Nikako nije moglo da ispadne. Uvezala ga je plastičnim kopčama. Sedelo je na sedištu predviđenom za bicikl.Sreća je da ga je kupila od poslednje plate.
-Molim te nemoj plakati...ćuti...sad ćemo stići...
Posle svake izgovorene reči bi zadrhtala. Reska svežina letnjeg jutra, koju je donelo poslednje zahlađenje je potresalo celo njeno telo. Zubi su joj cvokotali. Srećom dete je obukla. Tolkio je žrtvovala vremena. Zato kasni. Ipak dete je plakalo.
...
Zadržala se na prozoru duže nego obično. Neko dete je plakalo. Možda je bilo gladno, ili mu je hladno... Opet taj nesvakidašnj iritirajući  zvuk starog bicikla.
Desetak metara vožnje bicikla koje je mogla ispratiti sa svoga prozora na spratu kuće joj je donelo mnoga saznanja. Žena je bila mlada, čak vrlo mlada. Mršavo nedozrelo telo ju je odavalo. Na sebi je imala svetle farmerke i majicu kratkih rukava. Kosa je pratila vetar koji je stavrao bicikl. Uznemireno se svaki čas osvrtala i nešto je govorila detetu.
...
-
Moram da radim, moram na posao... sad ćemo stići...baka te čeka...nemoj plakati, sad ...
...
Ostavila je otvoren prozor. Još tren je mislila na nepoznatu ženu, nadala se da će stići na vreme, da će jurenje imati srećan kraj,  a onda...
 Jutro je donosilo lepotu i mir. Sa oraha ispred kuće je dopirao prvi jutarnji razgovor vrabaca spremnih za svoje pohode. Iz dvorišta je dopirao lenji lavež tek probuđenog psa koji je čekao svoj prvi obrok. Znala je da se sa suprotne strane, na krovu šupe okupljaju mačke u čekanju svoga trenutka. Udahnula je duboko u želji da nevidljivu  liniju povezanosti s nepoznatom ženom  zadrži u sebi.
Trenutak je trenutak.
Bilo je vreme za svakodnevicu.

Za nepoznatu ženu, retko cvetanje šaflere.

Neposlato pismo: Najfiniji alat duše

Klize dani.
Lagano,
Nepovratno.


 Noćna vrelina joj nije dozvoljavala odmor. Prevrtala se ne uspevajući da pronađe svežinu noći. Jutro je donelo vruć vetar koji nije obećavao ništa dobro.
 Probudila se  s blagom pritiskajućom glavoboljom. Krpa, usisivač, mašina veša za raširiti.
Uštirkati čipkani stolnjak.
Onda je zazvonio telefon. Posle bujice primljenih reči nije mogla da se odupre nelagodnosti koja joj je prožimala telo. Koliko god da je ćutala reči su morale izaći. Uzela je papir i počela  pisanje. Znala je  da napisano  nikada neće biti poslato.

...

Ne volim da počinjem s onim ,,draga". Smisao te reči se potpuno gubi,  izgovoreno samo radi toga da bude izgovoreno. Iz muških usta ono zvuči koliko toliko iskreno i sa sobom nosi toplinu, a iz ženskih se nazire zavist, prezir, omalovažavanje,  a ponekad i velika doza gorčine. Nekim ženama je to onako: uzrečica. Uzrečica koja bi trebalo da označava prisnost. Ustvari je prikrivena taština.
Dakle, neću početi sa ,,draga,, iako bih mogla, jer ovde je u pitanju samo gorčina.
Gorka je svaka reč koju ste mi Vi danas onako kroz prividan smeh i još prvidniju šalu izručili. Naravno, morala sam da se pravim glupom, da prikrivam da nisam razumela smisao irečenog, iako sam  i ja , ali i Vi,   dobro znale, da sve razumem. Nisam imala snage da se suprotstavim. Nisam htela da otežavam teško, i da celoj besmislenoj izjavi dodam šarm dramatike.
Draga moja Vi, nemojte trošiti vreme na izricanje presuda na moj račun. Nisam sitan kriminalac koji drhti pred sudijom u išekivanju kazne, ma kakva ona bila. Nisam ni anđeo, da strepim od Svevišnjeg za dela koja sam ili nisam učinila.
Smrtnik sam u telu žene. Duša smeštena  između dvadesetog i dvadeset prvog veka. Deoba dvehiljade godina hrišćanstva na dva i početak trećeg milenijuma. Velika razdoblja za male reči.
Male!
Da li ste se Vi zapitali koliko duboko može da dosegne reč?
Neću da ponovim izgovoreno, jer ono zaista nema smisla. Ne bi trebalo ni da me čini osetljivom. U stvari trebalo je da se davno priviknem i da prihvatim da sam meta za reči. Toliko različita od Vas. Toliko različita da ne možemo da delimo ni interesovanja ni dela. Ono što mene ispunjava, Vama ne znači ništa. Da nas sudbina nije povezala, verovatno se nikada ne bismo ni srele, a ne delile bilo šta u našim životima.
Paralelni svetovi naših života teku sasvim drugačije. Da se nisu dogodile slučajnosti koje su naše paralele izlomile,  nikada se ne bi ni upoznale.
Bezbroj puta sam pokušala da ispravim neispravljivo. Bezbroj puta sam dodirivala najfinijim alatima Vašu dušu. Bezbroj puta sam pokušavala. Što je najintersantnije, činilo mi se da uspevam. Činilo mi se da počinje tok dvaju reka, koje su prihvatile svoje spajanje i nastavljaju da teku zajedno, čineći prelepe delte nastanjene najraznovrsnijim pticama selicama  celoga sveta.
Dovoljna je samo jedna rečenica, na pravom mestu, s pravom namerom, da pogodi ciljano, pa da se kao polivena hladnim tušem osvestim i brzo spoznam istinu.
Draga moja Vi, ne moramo se voleti,  ljubavi imamo i ja i Vi,  ali se možemo  poštovati. Poštovanje se teško stiče, a lako se gubi. Bezbroj puta sam ga izgubila. Ipak paralelni svetovi postoje, do nekog sledećeg ukrštanja i do nekog sledećeg lomljenja i dodirivanja nastavićemo kako možemo.
Jednom sam dobila kompliment da živim po Bogu. Zbog toga ovo pismo neću poslati. Zato ću prećutati po ko zna koji put , nikoga neću optuživati za naše slaganje ili neslaganje. Verovatno je da svaka od nas nosi svoj deo krivice, ali nema sumnje da je još mnogo paralela spremno na uplitanje. Zadovoljiću se time da sam olakšala dušu.
 Nastaviću da svoj krst nosim na svojim leđima.
S poštovanjem Vaša ja.

...

Blago je protresla glavu. Činilo joj se da će tako oterati zaostalu glavobolju. Ustala je.  Papir i olovka su stajali na stolu. Uzela je rapidol i brzo ga progutala uz pomoć hladne vode. To joj je donelo blago otrežnjenje.
- Dalje se mora.
Prišla je stolu, brzim pokretom svojih krupnih šaka i dugih prstiju  je zgužvala papir i bacila ga u kantu za smeće koja je u unutrašnjosti krila veliku crnu kesu.

 Spoj  nespojivog  u staroj tegli, koju sam oslikala bojama za staklo. U vremešnoj petolitraški,  nalaze se ječam, hajdučka trava i cvet kantariona.

Sve je bila igra vetra

Neprijatno se osećala kada je tog proleća putovala na selo. Nije joj bilo milo što mora da ide, a još manje joj se sviđao posao koji je tamo trebalo obaviti. Uvek je bilo teško. Kako godine prolaze bivalo je sve teže.
 Autobus se sa malo putnika približavao odredištu. Još nedorasli kukuruzi i tamno zelena pšenica su proletali s leve i desne strane. Razmišljala je o tome kako ne bi , da se kojim slučajem dogodi klizanje autobusa (kao ono zimus), znala da odredi pravac u kom bi trebalo ići. Na svom krivudavom putu, iako je ravnica, autobus je nailazio na razne prepreke. U zasedi su ga čekale otrvorene, ni malo skrivene rupe, ili odvaljeni ivičnjaci. Najstrašnije je bilo prolaženje kroz gust dim. Sablasno širenje plavičastog dima koji je preplavio asfalt puta doprinelo je da se naježi. Uhvatio ju je blagi strah i nemir. Nekoliko minuta prolaska kroz dimnu zavesu i teški vazduh unutrašnjosti autobusa, na kome ni vrata ni prozori  nisu dihtovali, doneo je onespokojenje.
Dočekalo ju je pusto stajalište. Drvena klupa je imala tri umesto četiri daske. Nastrešnica se iskrivila. Srećom bio je sunčan dan.
Polako je hodala ulicom. Po neki prolaznik. Sve nekako pusto, beživotno. Opustelo nekada živo i veselo selo. Nije bila potrebna mudrost da se zapazi koja kuća je prazna, a u kojoj se zadržala po koja stara duša. Smenjivale su se po koja ošišana trava i mnoštvo dugogodišnjeg korova ispred kuća. Došla je do ulice. Naziralo se mesto koje je tražila.  Uska popločana staza je vodila do groblja. S obe strane pružao se drvored sibirskih brestova, darovanih od  dobročinitelja.
Desno se nazirala pruga kuda su nekada prolazili vozovi,  sada je iz pragova izbijala oštra trava. Lagani šum koji je stvarao vetar igrajući se sa već formiranim listovima činio je da oseti malo života u pustoši.
U susret  joj je nailazila starica. Gurala je bicikl koji joj je služio kao oslonac. Imala je praznu korpu.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Majko, hoćete li uzeti bombone, ponela sam? ...
- Dobro dete. Ako, ako...
Pružila joj je neraspakovanu kesicu, grlo joj se odjednom steglo.
Tiho, samo u pratnji lakog šuma vetrove igre nastavila je put. Stigla je. Stavila je cveće.
-Oče naš koji...
Tiho je za sebe i za one koji su ležali ispod njenih nogu izgovarala molitvu. Počupala je korov i usitnila je zemlju.
Onda je sela na ivicu betonskog rama koji je oivičavao spomenik.  Pogledala je nebo, pa malu seosku kapelu davno oronulu. Pogled joj se zadržao na starom spomeniku potpuno obraslom visokom travom. Bocnuo ju je. Prišla je da bolje pogleda. Kameni spomenik oblika krsta sa lepo oblikovanim ivicama je štrčao iz trave. Nije se mogao videti natpis.  Nije se moglo pročitati ime onoga ili one koja počiva na mestu ispod kamena. Razgrnula je travu. Poželela je da počupa sve, da otkrije i Suncu prepusti poslednji sud, da sagori izmrvljene stabljike. Onda je odustala. Neka tišina gospodari i štiti sve zaboravljene.
Trava se odjednom lagano zanjihala, vetar je svoju igru nastavio kroz razvijene vitke vlati trave.
...

Duga traka paralelnih šina s jedne i sa druge strane. Jednima odnosi, drugima  donosi. Nevodljiva i zagonetna u daljini i neprijatno stvarna odmah ispod njenih nogu.  Noge nisu dopirale do tla. Dodirivale su ga i nisu. Lebdele su. Ipak, daljine su je mamile.
Oporo rezak miris joj je doticao suve nozdrve i u njih unosio nemir. Želela je da odredi pravac kojim bi trebalo da krene. Smer je samo jedan, smer se ne može izbeći.
U daljini se podigla blaga izmaglica, posledica kiša. Toliko blaga da se pogled muti. U lelujavom plesu pokreću se i zgrade i drveće. Menjaju oblike i postaju nestvarno živi. Kreću se lagano, kao da igraju žmurke među sobom, kao da se skrivaju i razotkrivaju pred njenim pogledom. Tišina je ta koja donosi ponovni mir. Bez glasa ljudi. Tišina bez težine, nekako laka, nekako raspevana u svojoj bezglasnosti. Zelenilo i mir! Kao u Lorkinoj pesmi prepunoj lepote i bola.
Hodala je nedodirujući i pažljivo birajući drvenu gredu premazanu debelim slojem katrana.
Jedna, druga... napred, napred... Jedna potpuno prava, druga blago nagorela, sledeća sa ukrivljenim ispupčenjima.
Postala je devojčica. Laka haljinica koju joj je majka sašila se u svom paperju igrala.
 Napred, napred, jedan, dva... kao u dečjoj pesmici davno zaboravljenoj.
Osmeh, suza, zalogaj vazduha koji zaseda u grlu.
Pa bol.
Moćan , strašan.
Težina mraka!
Lepota svetlosti.
Svetlost ju je opomenula. Vratila se miru. Vratila se svom večnom mestu i mirnom snu.
...
Polako se podigla. Krenula je nazad. Sve je bila igra vetra.


Ilustracija lična fotografija.

Priča o jednom Aleksandru

Svoj život sam posvetila deci. Svi moji đaci  su za mene deca i ne idu dalje od četvrtog razreda osnovne škole. Nikada nikoga nisam pitala da li mu to smeta, ali je tako.
 Bezazleni su, iskreni, odani, poslušni, dobrodušni i nestašni... Kasnije im život kao i svima nama donese i lepo i ružno. Postaju ljudi, osnivaju porodice, bore se za što bolji život. Trpe poraze i slave pobede.
Doživela sam da se jedan moj ,,mališan", pozdravio sa mnom kao da sam mu rod najrođeniji kada mi je svoje blizance predavao na četvorogodišnje školovanje. Onako dečački bezazleno i spontano...
Dakle volim decu. To nam je glavna osobina po porodičnoj ženskoj liniji.
Posle dugo vremena u našoj porodici se pojavilo novorođenče. Bilo je to pre šest godina. Sve žene su bile opčinjene malenim plavoookim bićem, spremnim da ćuti čim ga neko uzme u ruke. Naravno ruku je bilo mnogo. Kada bi se društvo razišlo, ostajale su samo dve i nije im bilo ni malo lako.
Dakle Sale. Moj plavooki mališan pun duha i neverovatne izdržljivosti.
Spreman je za tu,tamo,ovamo,ovde,onde, svuda,tuda...
Spreman je da zaviri i da ispita svaku stvar do tačke da on bude zadovoljan odgovorom. Ukoliko u odgovoru oseti najmanju dozu premišljanja, nesigurnosti ili pažljivog odabiranja reči, ispitivanje se nastavlja.
U pauzi igara žmurke i jurenja voli da sluša priče. Omiljeni lik mu je Ćopićev Mačak Toša. Pričam ja tako po ko zna koji put doživljaje sa mačjeg hajdukovanja, sva sam se zanela da što slikovitije  i življe predstavim lepotu Brankove reči, kad odjednom usledi pitanje:
- Vesna, da li ti znaš da postoji Toša na mađarskom jeziku?
- Ne znam.
Tada on počinje priču na mađarskom jeziku, od koje ja razumem tek po koju reč. Priča, priča...kad začujem reč :
- ...telefon...
Odmah se ja umešam:
- Sale, pa u deda Trišinoj vodenici nema telefona!
- Kako nema, pa kupili su! - objašnjava na srpskom jeziku.
Priča teče dalje, opet na mađarskom.
 Mirim se. Vreme je da deda Triša ponese mobilni telefon.
Odem ja u goste kod Saleta. Jedva me je dočekao. Njegova teritorija.  Šupe i veliko dvorište.
- Vesna, da se igramo lopova i policajca?
- Dobro, ko će biti ko?
Naravno ja sam lopov. Posle duge jurnjave dospevam u zatvor, odnosno u šupu. Dok molim da me oslobodi, i obećavam kule i gradove,  oko mi pada na bogatstvo stare šupe. Mnoštvo predmeta davno izgubljene upotrebne vrednosti, potamnele od dugogodišnje patine. Čame. Čekaju nekoga da ih oživi i povrati im stari sjaj. Ne uspevam u nameri da istražujem.
Menjamo  uloge. Naravno njega je mnogo teže uhvatiti nego mene. Jedva uspevam. Duša će me napustiti, srce mi lupa, još malo pa ću pasti.
 Puštam ga iz zatvora-šupe. Da bi potvrdio da će biti dobar donosi osveženje u vidu piknika na sredinu dvorišta. Malim plastičnim traktorom donosi  dve male stolice i hoklicu. Hoklica je stočić. Leti kod Emike, svoje bake, donosi sveže ispečene kiflice. Oblik im je isti. Ukus nije. Jedne su pre pečenja uvaljane u orahe, a druge u mak. Mirišu ukusom. Grickamo.
- Ne mrdaj, sad ću ja ...  Začuđena, bez pogovora primam komandu.
Već je na drugom kraju dvorišta,  brzinom vetra ulazi i izlazi noseći čaše i sok. Plave oči se stopaju sa plavetnilom neba, ono sa zelenilom kukuruza u dnu dvorišta, pa sve preko rascvetale bašte i baštice, do drugih plavih očiju. Sve je tu: i srce i duša i lepota i mir i što je najvažnije odmor za mene.

Svako dete liči na dete.


Veselinka Stojković je napisala pesmu o svom Aleksandru

Aleksandar

Karatista on je pravi
Znajte ako niste znali;
Plivač bez premca,
Bez mane,
Znane su mu i sve teretane.

Zimi sanke lete, skije
Hrabrosti do neba u ovog delije;
Šarmer je bez premca.
Bez mane,
Vole ga i Anje i Sanje.

Na času on je Tesla Nikola,
Za njega nema nevolja;
Učenjak je bez premca,
Bez mane,
Video sveta sve je strane.

Kad mu ruka klavir svira,
U srce te, u dušu dira;
Kad mu glas iz grla krene,
Kosovi zaneme;
A gluma mu prilika je sjajna,
Družina mu cela ovde nije ravna;
Kozer je bez premca,
Bez mane,
Spreman za sve megdane;
A i pesme piše fine,
Od Boga mu dar -

Ako pogodili niste,
Drug moj to je Aleksandar!

(Za tvoju sreću)

Nadovezaću se svojim pesničkim pokušajem:

I ja imam Aleksandra:
Saša,
Sale,
Aca,
Acko,
Šandor,
Šanji,
Šaca,
Šacko,
Leksa,
Lale,
Pa nek bude,
Za puno hvale,
Kao Tvoj Aleksandar,
Moj Sale!

Nadam se da mi  na ovome neće zameriti ni Veselinka, ni Aleksandar, ni Sale.
Moj Aleksandar - Sale je na poklon, da ga čuva, dobio Belog Anđela na svili.

                                                    

Ima nečega u tišini

Volim tišinu.
Nekako me ispunjava i čisti.
Čini da se osećam dobro.
Pruža mi priliku da očistim i misli i dušu.
Skuvam sebi kafu. Dok polako ispijam tamnu tečnost, uživam u tišini. Nemam ni bola, ni tuge,  ni briga, ni radosti. Samo savršenstvo spojeno u jedno: u tišinu.
Tišina je paralelni svet sa našim svetom. Mesto za sigurnu luku. Mesto za potreban predah i mir.
Dovoljan je iskorak, lagano pomeranje i na sigurnom si. Zaštićen. Neće biti i ružnih dela, ni ružnih reči.
Volim tišinu.
Zamislite tišinu u pravremenu, kada je bilo mnogo manje ljudi od ovih sedam milijardi. Spoj davnog homosapiensa sa prirodom. Čak još dalje.  Pračovek u Zemljinoj tišini.  Zemlja mlada, sveža. Raj. Pa opet civilizacija i narušavanje tišine.
Volim tišinu.
Ponekad sam nemi posmatrač. Stvaram sopstvenu tišinu, ne dotičući druge ljude. Čini mi se sam neljudsko biće koje posmatra . Njihovo brujanje. Njihovu trku. Njihovo činjenje dela i nedela.
Vika, grubost, lupanje!
Pa beg u suprotnost. Beg u čistotu i mir.
Volim tišinu.
Kada posle napornog radnog dana stignem u svoj dom,  potražim tišinu. Nije mi potreban ni radio, ni televizija, potrebna mi je samo tišina, osvežavajuća, okrepljujuća, ona koja podiže i daje snagu.
- Zašto ne uključiš televizor?
- Nije mi potreban. Dovoljne su mi vesti u 6h ujutro. Volim tišinu.
Volim tišinu.
Sparno letnje popodne, u hladovini sobe. Sedim na svom omiljenom mestu. Nižem reči. Uživam, opuštam se. Tišinu remeti samo kucanje na tastaturi.
Pravim pauzu. Sklapam kapke, štitim plavetnilo svojih očiju. Osećan tišinu u sebi. Dodirujem tišinu.
Volim tišinu.
Gužva, svi govore. Čuje se i šta treba , ali i ono što ne treba. Da bih se zaštitila od loše reči, bežim u tišinu. Sigurna sam. Impulsivno neću povrediti nikoga, neću reći ono što ne treba. Neću morati da tražim reči da ublažim rečeno.
      Svemoguća tišina.
      Svemoguće ćutanje.
Volim tišinu.
Potrebno je vreme da naučite da stvorite tišinu. Vežbanje se isplati. Višestruko.

Fotogafija blagog pomračenja Sunca. Tišina Zemljine senke pada na Sunce. (lična fotografija)

Trenutak vremena: Ni jedan dan

Na samom ulazu u bolnički krug nalazi se niz drvenih klupa. Na njima su pauzu od bolničkih mirisa pronalazili mnogobrojni  pacijenti. Često se događalo da potpuno nepoznati ljudi dele klupu, da se jadaju jedni drugima ili da se hrabre, ne bi li lakše podneli dužinu bolničkog dana.
 Neko je tu nalazio društvo za priču, neko je popušio zabranjenu cigaretu skrivajući se od svih pa i od samoga sebe, neko je u svojoj usamljenosti čekao nekoga. Bilo je tu i mlađih i starijih skupljenih sa svih strana. Raznoliko šarenilo bolničkih pidžama i bade mantila. Naravno bilo je i slučajnih prolaznika, glava spuštenih, a misli otežalih od brige za svoje ili tuđe zdravlje. Našao se tu i posetilac sa osmehom punim nade i ohrabrenja. Šaroliko društvo. Oko svih je lebdeo život, sudbine su se sretale u istom bolničkom okruženju i bar na trenutak su delile zajedničko vreme. Bar za trenutak su davale jedinstvo i kakvu takvu harmoniju smislenog dana koji teče.
 Sve je odavalo miris svakodnevice osim...
Na jednoj od klupa sedela je starica. Sede kovrdžave kose, koja je, iz daleka se videlo bila proizvod takozvanog mini vala. Na sebi je imala haljinu koju žene rado nose u vreme letnjih dana. Viskoza haljine je odavala prijatnost. Bila je bez rukava, s prednjim  kopčanjem i dva velika džepa. Na nogama je imala papuče blago naprašene finom baštenskom zemljom. Desnu ruku je držala na krilu, a levu na kojoj se nalazio sveže namotani beli gips, je savijenu u laktu naslonila na livenu stranicu klupe.
- Uh, uuh...
- Uh, uuuh...
- Uh, uuuuuh...
Nije se obraćala nikome, govorila je nerazumno sama sebi.
-Šta se to u njoj zbivalo, zbog čega je otrgnuta iz zelenila bašte  dospela na jedinu nezauzetu klupu? - za  trenutak, koji se činio kao čitav sat, zaustavila je proticanje filma jedne slučajne prolaznice, koja se u tom metežu našla u želji da stigne na zakazivanje pregleda. Ona je blago usporila  da uhvati deo vremena stare žene i sazna:
- Gde je do sada? Daš im sve...uh, uh... Još i ova vrućina, da čovek poludi... Sve jedan gori od drugoga... Oni prvi  hteli samo kuću, hteli da me vode kod lekara... Znam ja da se lečim... Uhhh,uh... Ovi drugi mi ne daju ništa da radim...Uh, uhhh... Hteli bi da ja samo sedim, a da oni komanduju!  Uh, uh... Neće moći... Ko kaže da ja ne smem na drvo?  Popela sam se ja, makar da mi ne daju...Mogu i bolje...Da nije bilo klizavo...Videće oni ...Samo da mi skinu ovo... Uh, uhhh... Gde je do sad?  Dokle da ja tu čekam...kao da sama piše papire, pisali je papiri... Ko zna šta će napisati? ...  Nisu ni trebali da mi stave ovo...To ih je ona nagovorila... Gde je do sada?...Ni ručak nije skuvala... Opet neki bućkuriš! Ima i nju da oteram... Sve ću ja to... Niko mi ne treba...Sami lopovi i budale...Uh, uhhhh...
Iz vrata je upravo izašla niska mršuljava ženica u ruci držeći rendgen snimak uredno složen u žutoj velikoj koverti. Uz nju je nosila beli papir sa izveštajem...
- Gde si do sada?  Hoćeš li da ja ovde umrem, pa da se dočepaš svega? Nosi me kući...Uh, uh...
Ženica je samo pognula glavu  tiho joj govoreći...
- Šta je rekao, šest nedelja...Sad kad mu ja odem, neću ni jedan dan, a ne njegovih šest nedelja?!... Neću da ćutim, neću...Pokazaću ja vama svima samo da odem kući, samo da skinem ovo, pa kako...Uh, Uhhhh...

Zajedničko doticanje vremena je prošlo. Trenutak slučajnog toka vremena se rasplinuo, nestao je bez nade da se ponovi.
Ostao je samo zapisani trag.
Fotografija ,,Trenutak vremena", uhvaćen mobilnim telefonom.

Komšiluk, kajsija, smućkaj pa prosipaj

Igra svetlosti po razgranatoj krošnji stare kajsije.
 Bezbroj tankih listova u stalnom gurkanju. Preletali su jedan preko drugoga, upijali su i odbijali svetlost, čineći sve da im bude udobno. Radovali su se Suncu. Njegova toplota im ni najmanje nije smetala. Jednostavno su uživali. Njihovu savršenu igru remetili su dosadni vrapci i još dosadnije mačke, koji su se gledali na pristojnoj razdaljini. Svako od njih je živeo svoj život. Nezavisno jedni od drugih i samo povremeno se prepličući  i gradeći međusobno gusto isprepletanu mrežu baš kao da su je pleli najkrupniji paukovi  iz komšiluka.
E,  komšiluk!
Ni vrapci, ni mačke, a ni paukovi nisu mogli da pariraju onima četvrtim, ljudima. Tu  je tek bilo raznolikosti. Ipak imali su i nešto  zajedničko. Prolazeći pored kuće svi su zagledali u gustu krošnju i njene još nedozrele plodove. To je ono što ih je vezivalo i što ih je držalo na okupu.  Svi su voleli slatki ukus kajsije.
U blaga predvečerja i još blaže večeri družili su se. Razlike u karakterima  su ih terale na druženja na različitim mestima. Neko ispred svoje, a neko ispred tuđe kuće.
Međusobno su  se trudili da održe poštovanje. Bilo je tu udatih sa muževima, udovica, sredovečnih parova malo, mladih parova još manje i na sreću najmanje porodičnih vremešnih ljudi  spremnih da kritikuju vrlinu i manu  drugih , a da sopstvenu grešnost  stave u drugi plan.
Udate sa muževima i udovice su se družile najviše. Za njih je dan bio dug. Kućni poslovi su se završavali ranije , pa je vremena bilo više nego dovoljno. Nekada su se iz daleka mogle nazreti varnice koje su iskričavo iskakale iz njihovih prividno ljubaznih razgovora. Ukoliko su bile dve, na dnevnom redu je bila ona treća, ukoliko su bile sve tri, bile su toliko slatke da su zaboravljale na magično privlačnu moć kajsijinog ploda. Prenule su se tek kada bi im na maloj keramičkoj tacni   vlasnica bujnog drveta  ponudila najranije sazrele žuto narandžaste kajsije. Tada bi nastajala rasprava o tome koja najbolje kuva pekmez , na koji način se najbolje održi jarko narandžasta boja, o količini potrebnog šećera...
 Drama je nastajala kada je u društvo stigla  treća sredovečna, svojom pričom o pekmezu ali i najnovijim naučnim dostignućima   veštačke oplodnje. (Rezak zvuk glasa sredovečne je odjekivao ulicom, dopirao je daleko do uha sredovečne nedruželjubive, koja je na sreću delila kajsije.) Šarolika slika obojena obiljem smeha.
Sredovečni su se malo družili. Bili su podeljeni na levu i desnu stranu ulice. Povremeno su se mešali. Tada bi sve odisalo humorom i prisećajem na neka druga bolja vremena. Bilo je tu svetlih trenutaka podstaknutih veseljem, ali i onih tužnih, na ispraćajima. Najčešće su bili udaljeni nepremostivim barijerama suprotnih razmišljanja i različitim  životnim vrednostima.  Levo i desno, iako  nerazdvojno, nikada spojeno. Povezano jedino prolećnim mirisom kuvanja kajsije.
Mladi parovi i deca su gledala svoja posla.  Predali su se brzom načinu života, uživali su na sebi svojstven način i nisu se ničim ni oduševljavali, niti su se nekome zamerali. Trudili su se da tu i tamo uberu krišom pokoji nedozreli zelenkasto žuti plod.
Dva sredovečna čudaka su se držala po strani, živeli su svoje male živote, trudili se da uživaju u dugim šetnjama i svom četvoronožnom prijatelju. Voleli su druženja sa prijateljima i prvim komšijama kuće do njih. Voleli su kolače sa pekmezom od kajsija, naročito bi isticali lepotu žerboa.
Najinteresantniji u ulici je Vremešni. Nekada je zauzimao visoko mesto na listi dečijih idola. Znao je jedini za Lazaricu da pali vatru. Umeo je da se šali i priča neke smešne priče sa dosta polagivanja. Onda je to zaboravio. Postao je zajedljiv i ogorčen starac uvek spreman na gorku opasku. Morao je biti mirođija.
Vremšni je komentarisao sve.  Tuđu mršavost, i tuđu debljinu i tuđu decu, i životinje. Nikome ništa nije praštao, merio je ljude svojim merama koje se nikako nisu odnosile na njega. Voli sve
vrste kolača i voli kajsije, ali one koje dozrevaju na drvetu u njegovom dvorištu ne daje nikome! Onako usput tvrdi da su njegove najbolje i najslađe.

Gde sam ja u toj priči?

Ne mogu doći

Još davno, davno, kada je pismenost bila retka nastala je ona stara, znana na svim jezicima i na svim meridijanima:
Trbuhom za kruhom.
Pričala se i prenosila. Vreme joj nije moglo ništa. Siromaštvo ju je teralo da raste, a nemaština joj je davala krila. Danas pod naletom tehnologije ne posustaje, čak se ubrzala.
Davno me je, do dna duše uzdrmala Zilahijeva rečenica, naslov romana: ,,Kad duša zamire".
Mnoge duše  su zamirale  deleći se rastrzane mnogim tamama i svetlošću. Neke su odolevale, neke su posustale, a neke su u večitom zamrlom traganju.
...
Ruke su joj drhtale.
U njima je držala parče sveže ispečene pite bundevare. Mirisao je cimet u bundevi. Budeva, šećer i cimet su pečenjem potpuno sjedinjeni, pretvoreni u želatinastu jedinstvenu poslasticu. S nepuštenom suzom lagano je spustila tanjirić. Gledala ga je. Prelepa porcelanska tacna, prefinjeni cvetići ručno oslikani sa leve strane. Šoljica sa kafom na kojoj je plivalo malo ostrvo umućene slatke pavlake. Spoljašnja strana šoljice ukrašena isto. Zajedno su odavale sklad, prefinjenost i eleganciju.
Spojila je kapke.
Kao čudom našla se u vremenskoj mašini, koja ju je prenela u neko davno vreme detinjstva. Bili su tu i majka i otac, i braća i sestre. Dvoje odraslih i šestoro dece.
Gledala je majku kako svojim sitnim rukama razvlači testo. Kako pleše oko stola dok polako, trudeći se da ne pocepa pučinasto svilenu ravan testa, čarolijom  dobija list veličine stola. Deblje krajeve je pažlivo cepala savijajući ih u jednu lopticu. Lopticu je ostavljala sa strane. Čekala je da se nakupi dovoljno loptica za svu decu, za njih šestoro. Onda ih je pekla na plotni šporeta, da grickaju dok čekaju... Puna kuća i veliki pleh pečenih kolača od bundeve.
Ruke su joj drhtale.
Otvaranjem kapaka napustila je vremensku mašinu. Nasmešila se ženi koja je donela račun. Jedan zalogaj kolača pokrenuo je mašinu ponovo.
Bila je jesen. Bundeve su mirisale u velikom super marketu u kom je kupovala ono što joj je bilo potrebno tokom nedelje. Kupila je bundevu.  Veliku. Ne da je pojede već da joj miriše. Teško ju je donela u mali iznajmljeni stan. Dok je otključavala vreta začula je telefon. Požurila je. Obično je niko ne zove. Ona je ta koja poziva. Ruke su joj drhtale dok je podizala slušalicu. S one strane se čuo glas.
- Nema je više.
 Držala je slušalicu bez glasa, samo jecaj.
-Ne mogu doći.

Osmehnula se ženi i nastavila je da jede. Sama. Bez glasa, putovala je i prevaljivala je daljine koje su je delile od lepote i topline svoga kraja. Bilo je i mirisa detinjstva i osveženih radosnih događanja i susreta svoje mladosti sa mladostima drugih. Bezbroj puta su je mamila zrela pšenična polja. Bezbroj puta je u svojim mislima gledala njivu obraslu velikim krupnim crno zelenim lubenicama, iz kojih potekne slatki narandžasti sok sunčane unutrašnjosti. Misao je toliko stvarna da može da oseti  slatku lepljivu unutrašnjost. Sećala se čuvanja lubenica, noći provedenih pod okriljem ozvezdanog neba sa parčetom hleba osušenog od letnje sparine.
Na njivi pored rasli su kukuruzi. Kroz kukuruze je loza bundeve širila svoje vitice i rasla je, rasla. Iz žutog cveta rasla je mala loptica. Loptica se pretvarala u istrošenu krpenjaču kojom su dečaci igrali fudbal.
Umorna od rasta, ispucale kore, bundeva je čekala prve mrazeve da završi svoj put.
Trepnula je i napustila vremensku mašinu.
Ruke su joj drhtale.
Sporim korakom se uputila u supermarket da kupi bundevu, da joj miriše.

Budeve na svili, da mirišu na svoj način! 

Pokušaj : U početku beše reč

U početku beše reč.


Reč dospe do mene,
preplavi me,
ožive,
dotaknu me svojom snagom
 i
lepotom.
Poželeh da produžim reč.
Poželeh sa zavrtim glas,
da stvorim novu reč.
Tako jednoga dana krenu reč po reč.