Putopis: Verona

S nestrpljenjem očekujemo radost prvog pogleda na grad čuven nadaleko. Vodič, uz brzo prevaljivanje kilometara, vešto, nevidljivim linijama vodi grupu kroz istoriju Verone, nekada glavnog dela čitavog regiona.
Stari Rim, Srednji vek, Renesansa u punom sjaju, u naletu nezamislive snage.
Grad Dantea.
Grad Romea i Julije.
Grad savršenog spoja prošlosti i sadašnjosti , izmešanih  sa izgledima za blistavu budućnost.
Reke turista, u potrazi za lepotom i svetlošću, u traženju daha večne ljubavi i savršenstva poezije, kao sam Adiđe, ali sa različitih izvorišta, nadiru sakupljajući sitan pesak istorije.
Ne razlikujem se nimalo.
 Gledam, upijam, grabim što više za malo vremena. Htela bih da udišem vazduh opijena mirisom gladijatorskih borbi. Htela bih da osetim nemerljivi dodir ljubavi. Htela bih sve.
Misao može. Fizičko postignuće je nemoguće.
Dodirujem s poštovanjem zidine sarog grada koji deli centar drevne Verone, od  one moderne.
 Visoki, ponositi zid nekadašnje tvrđave još odoleva vremenu. Iako je bio srušen u Drugom svetskom ratu, savršeno je ponovo sastavljen kao i mnoge građevine ovoga divnog grada, tako precizno i sa istim materijalima, da se ne može ni naslutiti šta je original, a šta restauracija.
Uživam, sakupljam deliće i slažem ih u svoja sećanja. Želim da sačuvam što više, želim da ponesem sa sobom što više, da mi  traju što duže.
Smeši mi se most preko reke Adiđe. Providna i čista, deli grad, kupa se u svetlosti divnoga sunčanoga dana i daruje svojom bisernom površinom sve prolaznike.
Bljesak do bljeska. Miris isparenja čiste rečne vode budi čula. Izoštrava misao.
Nebo s raskrililo.
Rasteralo i najmanji oblačak. Blista i voda i nebo i čovek. Nasmejana lica. Mnogi narodi u jednom: u Veroni.
Neodoljivo me svojom veličinom privlači Arena. Ceo trg joj je posvećen. Ostale građevine su u njenoj senci. Ako je nekada svrha gradnje bila bol, jauk i nesreća, danas je mesto kulture. Repertoar bogat. Velika dela slavnih majstora. Bela i veličanstvena, na njenoj najvišoj terasi su ljudi. Mali. Beznačajni  svojom malenkošću. Prolazni, spram skoro dva milenijuma postojanja kamena na kamenu u jednoj od najčuvenijih građevina Starog Rima ovog dela Italije.  Lepota građevine i čovekovo nastojanje  da shvati način gradnje.
Arena krije tajne. Nekadašnje i sadašnje. Nevidljivi izgubljeni životi, pomešani sa smehom dece u bezazlenoj igri na vencu trga.
Reka turista se svojom šarolikošću nameće.
Žurimo.
Tražimo najčuveniji balkon. Pronalazimo ulicu.  Mali balkon , nekoliko mladića i devojaka na balkonu, oko njega, u dvorištu mnogo više. Toliko da je čitav prostor  ispunjen  mišlju o Juliji, sa velikom željom da se njena neispunjena  ljubav ostvari kroz lična osećanja.
Odzvanja zvuk.

Odbija se o zidove i odlazi negde na sigurno, gde svoj mir pronalaze sve velike ljubavi. Danteova misao kroz Šekspirove reči.
Ne zaobilazimo ni spomenik Danteu. Pognuh glavu da odam poštu velikanu. Oko statue se reči prelivaju u krugove. Svih devet je tu. Skrivaju se i opominju. Mali čovek i  veliki pesnik, sjedinjeni u trenutku vremena.
Kroz vazduh se pronosi miris ranog cveća. Svi balkoni na spratovima se  smeše uspunjeni zelenilom. Na svakom balkonu neka nova, mnogo srećnija Julijina ljubav. Prepreka za prodor mediteranskog vazduha nema. Sve buja, raste, rasplinjuje se i daruje svojom lepotom.
 Sedimo u malom restoranu, na stolu pasta. Miriše na sveži bosiljak. Miriše na drevni Rim. Obojena je pevljivim italijanskim jezikom. Pravo mesto za predah.
Bar na kratko se osećam delom svetske baštine. Dišem otvorenih očiju. Grabim. Osećam pod svojim prstima beli kamen Gavijevog
slavoluka.
Kada se čovek nađe na ovakvom mestu stiče se utisak o bržem okretanju Zemlje. Kazaljke na satu svojim kružnim kretanjem grabe minute i sate.Grabe dan.
 Prebrzo se primiče vreme za poći dalje.

Radost ,,Radosti žute lubenice" , nagrada Čučkova knjiga

Počastvovana sam.


Hvala žiriju, Hvala svim dobrim ljudima koji su dali svoj doprinos u nastajanju ove knjige!

О путоказима у лавиринту - саопштење жирија

• 
• 

ПРИПОВЕСТИ ДОБРЕ ВИЛЕ

   (О ПУТОКАЗИМА У ЛАВИРИНТУ)

 Овогодишњи добитник ЧУЧКОВЕ КЊИГЕ је Весна Ђукановић и њена збирка кратких прича РАДОСТ ЖУТЕ ЛУБЕНИЦЕ. Победила је у веома оштрој конкуренцији, јер је на овогодишњи конкурс стигао велики број квалитетних књига. жири у саставу: Миљан Радојковић, Миле Лисица и Бранка М. Касаловић, ипак је после прегласавања и надгласавања донео ову одлуку.

Награда иде у Банат, у Кикинду, а Весна Ђукановић, рођена 1963. године, уз признање добија и питање: „Зашто је оволико дуго чекала да се огласи?“ Иако јој је ово прва књига, Весна је већ искусан, изграђен писац са дубином мисли, стилом, ритмом, препознатљивом реченицом. У данашње време кад се сви боје познијег доба живота, када сви хрле да остану заувек млади, број година се узима као хендикеп; у нашем случају, године су помогле Весни да победи, написала је књигу која одскаче од осталих, баш зато што у њој нема слабости које првенци са собом носе и који се малтене, подразумевају.

Још увек дубоко зароњена у хуманизам ова анахрона РАДОСТ ЖУТЕ ЛУБЕНИЦЕ,  препуна је љубави према људима, према оном заборављеном „малом човеку“, коме се толико посвећивала књижевност деветнаестог века кроз реализам и натурализам. Веснини јунаци су рођени у Гогољевом шињелу и сведоче о оном, недавно умрлом свету у коме је још постојало саосећање, у коме људско „ја“ није тако драматично изоловано од остатка света. Ову књигу није заразило отуђење, та тешка и по свему судећи, неизлечива болест савременог света. Ове приче је приповедао један добри банатски Дух, предак Доситејев, са жељом да подучи, заштити од заборава неке пресудне секвенце у животима обичних људи.                                                                                                                                                                                                                                      

Непросвећеност и простота, надирућа сила која ће вероватно код будућих генерација и уништити сваку потребу за културом, склањају Веснине јунаке на сигурно, код Лазе Костића: „Где свих времена разлике ћуте...“ А лирски субјект ових кратких прича штити човека као што липа од грома штити своје вољене људе у једној од приповести. Човек је у првом плану, одбрана човека, опроштај, чак и за првобитни Каинов грех. Цео један свет је створен у Весниним причама, свет који је и даље целина, човек који је и даље део тог света, није његов фрагмент; човек још увек није канцер који живи за себе и уништава свет који га је створио.

Канда је и Кикинда, и равница из које нам ауторка долази, била услов за овакво добродушно приповедање о тешким темама. Живи се и умире у пауковој мрежи, ту је жалосна Панонска вила која се смуца по празним банатским кућама, проговара и кајсија, све нас подсећа на изгубљени рај. А радост нам је још парче златно-жуте лубенице, рефрен који је последња жеља човека на самрти, завештање.

Весна Ђукановић нас подучава кроз прећутано наравоученије да је рај исти овај свет у коме смо сада, у којем Адам и Ева једу само воће те да је амбијент Едена нестао али остаје РЕЧ, творитељка, створитељка, почетак и крај, алфа и омега, почетна моћ којој се и ауторка обраћа у уводу.

А у причи „Писмо нерођеног детета“, испричана је, чини ми се најлепша прича на нашем језику о нерођеном Исусу, прича о Његовом другом доласку, што поетици Весне Ђукановић даје једну вертикалу која нас диже високо, високо, изнад граница књижевности, помера границе нашег „ја“; младенац, Спаситељ, родиће се поново кад он буде хтео, јер он је дете и тако му се хоће!

Велика је радост читати ову књигу, наравно потребно је знати и прочитати је. Чучково сазвежђе добија нову звезду која се дуго крила негде у банатској равници, али сада када смо је угледали и препознали њен сјај, можемо само да пожелимо да нам у будућем времену донесе још неке нове непознате, боје на ово, све тмурније небо изнад нас. 

                                                                                                                                    Председник жирија

                                                                                                                               БРАНКА М. КАСАЛОВИЋ

HVALA!

Putopis: Kafa u Trstu

Prva ranoprobuđena svetlost je oterala carstvo noći. Ukazuje se sasvim drugačiji prizor od onoga jučerašnjeg.
Otvorenih očiju pratim oznake pored puteva stvorenih od strane Majke prirode. Iza podignutih mrežnih štitinika za ptice, me stidljivo posmatra poslednji okasneli bokor belog cvetanja. Visibabe ili nešto drugo, ne raspoznajem, jer moderno prevozno čudo suviše brzo grabi metre.  Pogled leti do prvog plavetnila ljubičice negde ispod još neolistalog drveća. Visokog. Ponositog. Stasalog u slobodi i lepoti  čak do nebeskih visina. Nežni cvet se svom svojom snagom trudi da dosegne nebesku svetlost što pre  i da Suncu podari delić svoga mirisa.
Tu je kamen.
Tu su mladi četinari. Očajničkom snagom se odupitru kamenu. Gravitacija im pomaže da rastu savršeno vertiklani, tačno u pravcu nebeskog svoda.
 Zeleno i kamen. Živo i neživo.  Neraskidivo jedinstvo koje brzo izmiče s pogleda.
Pred okom su prvi vesnici Mediterana.  Zbunjuju me izgledom. Zbunjuju me svojom lepotom i svojim stasom.
To je divotni badem. Raskošan u svom roze cvetanju. Negde s ponosom krasi lepotu kuće, a negde opominje da je sam i napušten.  Osećam žalost, jer sam uskraćena njegovim mirisom. Ipak pogled upija roze.  Divim se nežnosti i pokušavam da spojim oštrinu njegove zrelosti s nežnošću cveta. Iza njega se u daljini sasvim lepo vide vrhovi snegom pokrivenih Alpa.  Ponestaje dah od lepote prizora.
Negde između sve te lepote ukazuje se neverovatan prizor plavog u svoj svojoj širini.
Brzo nestaje.
Kao da želi da rastera žaljenje, brzo se opet vraća noseći sa sobom prve obrise grada.
 Trst
Okupan jutarnjom svetlošću isijava, preliva se u more, more se spaja sa nebom, a duša se hrani lepotom.
Zadivi čoveka lepota građevina i počinje u njima da uviđa sličnost s mnogimm palatama širom nekadašnje Habzburške monarhije. Zadivljuje arhitektura srpskih palata koje su svoje mesto našle u samom centru ovoga velikoga grada na Jadranskom moru. S njihovih fasada nas  gledaju i opominju veliki likovi naše istorije.
Ispred nih: Grand kanal. Miris mora i krik velikih galebova koji se spuštaju sasvim nisko da bi utolili svoju glad. Svoje nalete na glatku površinu vode kanala najavljuju glasnim kričanjem. Dogodi se da se spuste toliko nisko preko čoveka,  da se čini kako nas samo galebovo krilo svojom snagom dodiruje.
Strogi su u pogledu i nimalo prijateljski raspoloženi prema velikom broju turista. Ničim se ne mogu privoleti na fotografisanje. Svoju lepotu čuvaju za sebe i nebo.
Ne može se zaobići srpska pravoslavna Crkva Svetog Spiridona. Veličanstvena svojom veličinom i belinom. Zatekli smo se u vreme liturgije. Glas sveštenika se širio, svojom snagom je doticao prisutne,  pa se uzdizao do samih, oslikanih freskama,  visina kupola i u svojoj snazi pronalazio put do duša prisutnih.
Sa prostora oko Grand kanala je davno nestala pijaca Ponte Rosso, na kojoj se prodavala roba interesantna za stanovnike nekadašnje Jugoslavije, kada se dolazilo na vikend  u šoping ture, po farmerke, plastične gondole i velike lutke u rokoko haljinama.
Sada su tu moderne tezge prepune rukotvorina i proizvoda tršćanskog kraja.
Nekada je Trst predstavljao centar uvoza kafe za čitavu regiju. Neizostavno se kafa mora probati. Ona espresso, jakoga, gorkoga ukusa koji u momentu otera umor.
Kako za kratko vreme obići i videti što više?
Skoro nemoguće.
Posle popijene kafe idemo dalje.
(Samo mala napomena za buduće posetioce ove italijanske regije: Ako kafu uzmete za šankom cena je jedna, ista ta kafa za stolom ima drugu cenu,  a na tersi je treća.)
Impresioniraju ostaci starog pozorišta, ograđenog i restauriranog. Samo mala opomena da je Trst nekada bio deo Rimskog carstva.
Mene,  stanovnika davno izgubljenog panonskog mora, privlači miris plavog i soli. Upjam, dišem punim plućima, da što više mirisa poteče kroz moje vene i da se što duže zadrži.
Šetamo po obali. Vetar pojačava svoju igru. Oživljava svojim plesom, prska hrabrije razbijenim i u penu pretvorenim kapima vode.
Slano po licu i odeći.
Lepota u glasu!
Lepota u galebu!
Lepota u vodi!
Lepota u nebu!
Samo lepota.
Vreme leti. Ne pronalazimo način da ga zadržimo. Mora se dalje. Ostavljamo more. Prolazimo kroz grad. Zapažam neobične platane. Grane su neobičnih oblika.  Stalnim orezivanjem dobijaju neobične oblike. Kvrgavi su, kao ruke rimskih mučenika podignutih ka Nebesima.
Metri prerastaju u kilometre. Brzina čini svoje i grabimo napred, do novog pogleda na more  potresnog od svoje lepote. Nema kamenite obale, nema starih građevina i fasada, tu je samo voda. Plava od plavoga neba. Prozirna od svoje čistoće i nepregledna od svoga prostranstva.
Lido di Jesolo.
Više od  petnaest  kilometara  duga peščana plaža. Na ovom prelepom mestu se čovek oseti potpuno suvišnim.

- Stojim na plaži, na sitnom pesku. Deo sam ravnice. More je u sredini, bistro, plavo i nepregledno. Dugu peščanu obalu zapljuskuju sitni talasi, koji vodu pretvaraju u beličastu kratkotrajnu penu. Negde u daljini se  vide Dolomiti, kako se u ovim krajevima nazivaju Alpi.  Vetar s njiihovih vrhova donosi miris večitog snega.  Sve nas svojim blaženstvom pokriva nebeski plavi svod. Žmurim i pokušavam da zapamtim trenutak istinske radosti.
Otresam pesak sa školjki izbačenih  snagom plime.
Miriše prošli život u njima.
Miriše more.
Stavljam ljušture u džep.
Pevam!

U čast učitelju II

 Pamtim svoju učiteljicu: lepa( sa onom kako se u to veme nazivala takva frizura,,vodenom trajnom"), nasmejana, kako mi se činilo nikada sa problemima nije ušla u učionicu. Stroga kada treba.
Dragica Mrkić  se već odavno nalazi na nekom mestu gde se učitelji svih vremena sastaju, gde pričaju svoje priče, gde iščitavaju teško razumljive rukopise, gde se smeju i blagim pogledima bdiju nad svojim večitim mališanima.
Nikada nisam razmišljala šta je to uticalo na mene da se prihvatim u;iteljskog  poziva.  Možda ona, možda neki njen postupak, glas,  reč ili ono kada nam je donosila velike plave enciklopedije životinja od svoje kuće. Čitala je jasno, golicajuće, opijajuće. Životinje su silazile sa stranica enciklopedije, istraživale su učionicu, dodirivale su sve koji su uspeli da ih vide. Sećam se priče o medvedima...
Kako god, postah učitelj. Volim da svojim đacima čitam priče...
Na inernetu ugledah poziv na konkurs U čast učitelju, gospođe Ljiuljane Himel i Kreativnog kutka Osnovne škole ,,Aleksandar Sabovljev u Ečkoj.  Prijavih se. Moja priča i slika su pronašle svoje mesto u Zborniku I.
Ove godine isto.
Čast učiteljska je čast posebne vrste, nekako s prizvukom detinjstva, osmeha, lepote, čistote i prepuna podstreka za stvaranjem i predavanjem znanja.
Prijavih se ponovo - U čast učitelju II. Danas dobih priznanje.
Kreativnom timu, Ljiljani i žiriju HVALA!

Jednom učitelj-  zuvek učitelj!

CARPE DIEM

Dan po dan

Retki vide
Retki znaju
Retki beru

Retki
Navek vide i uhvate dan.
Pa tako u beskraj.

Neka oko sebe vide samo lepotu
Neka se reči pretvaraju u pesme, priče i eseje.
Neka vas- retke
Nebeska reč blagoslovi.

Dođe tako  do čoveka, na nevidljivim nitima postojanja ljudskoga roda neka svetla tačka.  Nevidljivim , a opet čvrstim i mnogima nedostupnim načinima se stvori ispred oka.
Kada bi neko rukom stavljao lepotu pred neke, ne bi je videli, što iz uskogrudosti, što iz straha, što od zavisti ili ljubomore.
Srećom Bog je stvorio i drugačija bića.  Ranjivija, osetljivija, druželjubivija, oštrija u čulima. Nesebična u delima.
Stvorio je retke među retkima. Na sreću, nije zaboravio da na neki način retke spoji.
Nekada su za susrete potrebni vekovi, nekada su godine, a nekada je to sasvim kratko vreme koje opet neki ne umeju da prepoznaju.
Prepozna li čovek  u nečemu nekoga ili nešto, zagolica ga unutrašnje biće i uspe da razume.
Shvati.
Vidi lepotu u svakom novom jutru.
Vidi lepotu u svetlosti Sunca.
Vidi lepotu u kamenu i izgužvanom mladom listu, otrgnutog sa prve prolećne olistale grane, grubo, bez osećanja i griže savesti. Rastuži se nad završenim, a još nezapočetim životom i plače.
Prepozna lepota drevnih okamenjenih biljaka nekim čudom sačuvanih u smoli pretvorenoj u ćilibar, gleda se dugo, pa se zauvek sačuva negde u dubini spokoja.
Retki su koji svojim unutrašnjim bićem sećaju nepoštenje, nepravdu, nemoral, gubljenje znanja, pa se svojom uzvišenošću uzdignu i  dopuštaju da homo sapiens pokaže ono zbog čega je stvoren.

Zahvaljujem gospodinu  Dušanu Đorđeviću Niškom što je u mojim pričama prepoznao vrednosti darovane nam od samoga Gospoda, što je u njemu nepoznatima prepoznao poznate, što je svoje mišljenje kroz esej postavio na

http://casopiskult.com/kult/carte-diem/gde-svih-vremena-razlike-cute.

Zahvaljujem i njegovoj  školskoj, ali i po unutrašnjem biću drugarici, Veselinki Stojković, bez koje sigurno ne bih, preko ovoga savremenog internet čuda, upoznala Dušana.
Gospođi Veselinki Stojković se zahvaljujem na darivanju svoje fino izvajane slovenske duše meni, koja svoje uhvaćene dane trošim   na severu.

Bašta Balkana Preporuka

Ove dve osobe su nesvesno izvršile veliki uticaj na mene.  Jedini način da im iskažem veliko poštovanje jeste da im kažem HVALA!

Freska.
Na zidu manastira Mileševa.
Beli Anđeo.
Neka vas dobrota i blagi pogled njegov prati gde god da krenete.  Ovoga puta oslikanog na svili.

Seci mi samo dva i još pet

Krupne bistre oči i neodoljiv sjaj u njima. Zrače samo iskrenošću. Milina je upustiti se u brzi tok njihovog pogleda.
Teško je uhvatiti sve što one mogu. Nedovoljno sam spretna. Nedovoljno sam brza.
Ko bi mogao biti jedinstveno neodoljiv i prepun životne radosti začinjene s nebrojeno mnogo reči izgovorenih bez glasa r?
To je moj najmlađi komšija Filip. Naše poštovanje je obostrano. Čovek u malom. Mnogo iskrenih  reči i neprikrivenih osećanja igra oko njega čineći mnoštvo najlepših i najčudnijih plesnih koraka ikada smišljenih.
- Vesna , dodji!
- Ne mogu, deda je zaključao vrata!
- Može, dođi okolo!
Okolo bi značilo preskočiti zid, žice, pa nekako kroz tuđe dvorište uz pomoć nevidljivih krila preleteti visoku šupu.
Zato razmenjujemo reči podrške i smeha kroz bakino prozorče za dodatke u ishrani.
Ponekad sam čarobnjak koji vidi dešavanje kroz debeli zid koji vezuje dve kuće.
- Vesna, oćemo li da secemo?
- Naravno!
- Roze makaze su za devojcice, a plave su za decake.
- Koje ću ja?
-Ti si devojcica, ti ceš roze.
Uzimam roze makaze. Moje ruke su velike za njih, ali me to ne sprečava da režem , seckam i kombinujem šarene listove ilustrovanih novina u njihovom oživljavanju. Nastaje nebrojeno mnogo kučića. Velikih, malih...okruglih, sa kratkim repovima, pa sa potkresanim repićima,  pa dobermani, pa oni sa špicastim ušima, pa oni bez ušiju.
Tako iz dana u dan.
Prvo igra automobilićima, zaostalim i sačivanim iz nekih drugih dečačkih dana, onda seckanje. Dešavalo se da iseckamo nove Lovačke novine, ali...Sve se prašta. Uživanje je veliko da bi se ljutnja zadržala.
- Nemoj da ideš kuci!
- Moram. Imam posla...
- Iseci još dva i još dva i još dva...i onda još dva.
Na podu je velika kutija obložena zlatnim ukrasnim papirom. Dobro napunjena. Iz nje vire repići, noge i  ušesa raznih psećih stvorenja stvorenih čarolijom rezanja.
- Koji je to kel?  Jel to dobelman?
- Nije, to je avlijaner!
- Šta je to avlijanel?
- To je pas koji nema rasu.
- Bako nemoj da kuvaš avlijanela!
- Ovaj avlijaner nije pas! Ovaj je pile!
Posle mnogo pitanja i podpitanja utvrđujemo da postoje dve vrste avlijanera, da su to psi i pilići...
- Jel avlijanel pas opasan?! Zašto? Kako? Gde? Ko ima? Ko nema?..i tako u nedogled.
- E sada moram kući.
- Ne molas! Seci...
- Moram da kuvam...bićemo gladni!
- Nećete biti gladni! Seci mi samo još dva i pet...
Posle potpune popunjenosti kartonske kutije pronalazi novo sklonište za papirne prijatelje. Tu je bakin krevet. Svi su sigurni ispod debelog toplog jorgana.  Dobro su skriveni, ali i opasni  za sve lopove i nevaljalce koji su opasnost za baku.
- Doci cu kod tebe da secemo...
- Dodji! Čekaću te!

Prezentacija ,,Žute" u Domu penzionera u Kikindi

27. februara sam na ličnu sreću održala prezentaciju svoje knjige na mestu koje živi intenzivnim životom.
Volja, nada, želja za životom se prepliću kroz vremešna lica prisutnih.  Neopravdano marginalizovani i prepušteni sebi, zaboravljeni i usamljeni okupljaju se i obeležavaju sve važne datume tokom cele godine.
Gledaju ispred sebe i uzivaju u trećem dobu na jedini pravi način.

Sala Udruženja penzionera u Kikindi se vrlo brzo napunila. Lica povezana zajedničkom mladošću i interesovanjima se okupila. Već na ulaznim vratima me je čekala reč dobrodošlice.

Priče žive  kada se govore. Izgovorene reči stvaraju lepotu ljudi utkanih u mnoštvo napisanih stranica. Duše lete, lica se smeju, puštaju se nezadržive suze. Imala sam neponovljiv osećaj sigurnosti i prihvaćenosti.

Hvala Tetka Zori, hvala gospođi Jeli, hvala svim prisutnim.

Vrata

Bilo je mnogo vrata u njegovom životu. Neka su se otvarala sama. Neke   kvake nisu držale. Neka su se otvarala uz cvrčanje oštro i opominjujuće. Neka je morao dobro gurnuti da bi popustila, a neka je otvarao na silu. Neka nikada nije ni otvorio, jer su  se preteći uzdizala i u njemu izazivala neku nelagodu uz osećaj unapred izgubljene bitke.
Kako god bilo, danas se nalazio tu. Pred još jednim vratima. Možda poslednjim koja treba da otvori.
Nikako nije mogao da razmrsi čvor koji se  gordo držao preko njegovih ruku. Ruke je držao na čelu. Razmišljao je kako, zašto, pa opet kako i zašto?
Ruke su odbijale svetlost. One male pege stvorene taloženjem godina tužno su pričale svoje priče. Polako je spuštao ruke i  nežno ih, kao kakvo dobro čuvano blago, okretao na dlan.

Sećao se:

Dlan.
Nalazio se pred vratima. Onim životnim. Premišljao je kada i da li je pravo vreme da ih otvori...
Sedeo je.
Ćutao.
Na klupi u parku je, dok se dan prelivao u mnoštvo boja kroz  mnoštvo svetlosti  pružanih na sve četiri strane, nezavisno od toga da li će ili neće otvoriti vrata, razmišljao.
- Zdravo Milane! Šta si se tako snuždio? Pa sutra ti je veliki dan!  Izlaziš, odlaziš iz roditeljske kuće.To je život, sloboda, studiranje...Može se nazad, ali što bi? ... Hej, šta ti je ? -  Pored njega je sedala sredovečna gospođa od koje je  na pijaci kupovao zelen za supu. Ruke su joj  bile izbrazdane radom na njivi.
- Njie, ne premišljam se.  Imam strah od nadolazećeg... ne znam da li ...ili ne...
- Znaš li ti da ja gledam u dlan? Naučila sam...naučila... Daj...Hm...Hm...Uh! Uh!
- Šta je kaži? Šta je kaži?
- Ne mogu, moraš sam...
Sada je bio još zbunjeniji, još nesigurniji. Bolje da mu ništa nije rekla. Bolje da je nikada nije ni sreo, ni pružio joj dlan.

Dlan.
Poljubila mu je dlan. Njegov izbrazdani dlan, ispresecan mnogim linijama i urađen nafinijim filigranom koji su poznati majstori ispleli preciznim  alatom.
Bio je spreman da otvori vrata. Duboko je udahnuo. Vrata su se sama otvorila. Mnoštvo ljudi ga je čekalo. I nju.  Mnoštvo osmeha, pozdrava i
darivanja.
- Eh, ta su najlepša koja sam otvorio.

Dlan.
Dan, svetao, topao, osunčan, kada je on poljubio njen dlan. I otvorio vrata najlepšeg doživljenog pogleda,  osmeha i novog života.

Dlan.
Trag dlana na obrazu.
Da ili ne. Vrata. Nisu se otvarala lako. Privlačila su ga najsnažnijim magnetima načinjenim od strane čoveka.  Morao ih je otvoriti. Morao je!
- E jesam bio budala.  Od tada, od tih udovičkih vrata je krenuo moj sunovrat. Proklet bio dan kada sam  ih prvi put otvorio. Prokleti dani kada sam ih lako otvarao. Proklet neka je dan kada je ona saznala i otvorila ih.
Neka se izbriše dan  kada je ona zatvorila vrata  i odletela u neki nov život.

- Vrata.
Treba da ih otvorim. Šta će me tamo čekati ne znam. Svetlost?  Tama? Mir? Da li sam ih zaslužio?  Mnogo je vrata bilo u mom životu. Previše.

Ustao je i krenuo prema onim poslednjim.


Visibabe otvaraju prolećna vrata. 

Prezentacija ,,Radost žute lubenice"

Zahvaljujem  timu Kulturnog centra, zahvaljujem gospođi Tanji na toplom prijemu i rečima dobrodošlice.
Zahvaljujem  gospođi Mariji Ostojić na čitanju pisma drage Veselinke Stojković.
Zahvaljujem svima koji su deo svoga vremena posvetili meni i mojoj knjizi.
Zahvaljujem svojoj porodici na podršci.

Zahvalnosti su mnoge, reči je premalo.
Nepoznatih lica je u publici bilo malo. Poznatih i dragih toliko da mi se duša ispuni radošću. Prepustila sam se trenutku i dozvolila da se draga lica rasplinu i preplave moju dušu.
Mladost se vratila.
Unela je mnoštvo boja i svetlosti. Radost žute lubenice se mešala sa radošću duše moje. Mešala se sa nekima koji su živeli, poletala je, dodirivala je sve prisutne. Tekle su reči bez prepreka i  vremena.

Moja radost se može porediti samo sa naslovom knjige.


    Osnovna čovekova potreba jeste prijateljstvo.  Ono nas povezuje od praiskona do dana današnjeg.

  Jedne letnje večeri suprug i ja slučajno sretosmo našeg prijatelja. Kako se dugo nismo videli, iznenađenje je bilo obostrano.  Ono što ću zauvek pamtiti jesu njegove reči:

  ,,Kako je lepo videti draga  lica moje mladosti".

   Prisetih se stihova  Desanke Maksimović

,,Mladosti, mladosti da brzo prolaziš
ljudi kažu,
ali ja te nikada neću pustiti,
oko srca svoga postaviću stražu jednog
bola i jedne radosti!
OJ MLADOSTI!"...





Dok je mene, dragi moji prijatelji, imаćete  samo mladost.

HVALA!

Videh majku

Videh majku
Živa se od života rastavljaše
Duša je boleše
Živeše tu.
Živeše bez disanja tu.
Disaše tamo
Gde ležaše sa životom
Rastavljajući se
Plod utrobe njene.

Bez volje se
Prepustaše.
Bez znanja se  opiraše
Bez misli životariše
Bez glasa govoraše
Moliše.

Majka plakaše
Majka govoraše
Bez reda.

Majka kazivaše jedno
Majka mišljaše drugo.
Moliše.

Otvorenih očiju grabiše zrak
Otvorene duše čekaše znak
Želeše bez moći
Čekaše
Moliše.

Računati na mene možeš
Za dana
Za noći možeš.

Tu sam.


Podršku davati mogu.
Tugovati mogu
S tobom
S majkom.

Ćutati mogu.
Plakati mogu.

Ćutim.
Plačem.

Za sve majke nežnih duša, nežni različak na svili.

Čarobnjak iz bajke

Negde daleko, iza mnogo gora i iza mnogo mora, u nekoj dalekoj nepoznatoj zemlji, živeo je u svojoj drvenoj kućici sagrađenoj da pre svega bude sklonište, čovek.

Odabrao je ovu zemlju, da se skloni od dosadnih bockanja i života koji njije bio ono što je želeo.  Obožavao je brz život. Voleo je točkove koji za kratko vreme prevaljuju mnogo kilometara.  Voleo je žestinu koja peče grlo, a kako je oduvek mrzeo svoje korene, dopuštao je sebi, ne onu ljutu rakiju što žari, već one inostrane opake tečnosti  koje domaći čovek  snagom svoga bića-  ne podnosi.
Iza sebe je imao propali brak.  Da li svojom ili tuđom krivicom nije znao. Nekako, nikada nije mogao da se skrasi na jednom mestu. Stalno je tragao za uzbuđenjem. Trebalo  mu je još. Trebalo mu je novo. Trebalo mu je nešto što neko drugi ima.
Tako je bilo oduvek.
Ako su se deca igrala loptom, on je želeo frizbi.
Ako su deca vozila bicikl, on je imao mali motor.
Ako su deca šetala, on je jurio na rolerima.
Ako su drugovi pili koka kolu iz limenke, on je pio pivo. Kada su drugi pili pivo, pio je i on , ali sa malim dodatkom energetskog pića.
Drugi su palili prve cigarete. Njemu je trebalo više...
Uvek se skrivao iza drugih. Uvek je pronalazio način da se čist izvuče iz svake situacije. Imao je onu osobinu zlog čarobnjaka iz bajke, koji se dobrima činio dobar.
Samo je jednom,  u čudnom izlivu iskrenosti, kada je  na dušu koju je skrivao i od samoga sebe, pala neka božanska svetlost, potpomognuta   moćnom rukom i nebeskom srebrnom prašinom, priznao:

- Drugi misle da sam dobar, ali ja to nisam. Imam neku crtu surovog praiskonskog čoveka koja me goni bičem Atile Hunskog.

Probijao je okvire detinjstva.
Probijao je okvire mladosti.
Jednostavno je morao da probije okvir sredovečnosti, koji ga je gušio kao ništa do tada.
Napustio je ženu i decu.  Ostavio ih je da žive svoje živote, dok će on živeti svoj. Otisnuo se u avanturu nove mladosti.

Zaista:
.
- Vratio sam se. Snaga mladosti se vratila u moje ruke. Lako sam napravio splav koji me je poneo do ove daleke zemlje. Plovio sam na njemu. Leteo sam na njemu!
Pa, ja sam čudo!
Mogu sve.
Podigao sam sebi kuću na visokom drvetu. Plavo nebo me pokriva svojom mekotom. Lebdim i pevam. Sviram snagom vetra.  Razgovaram sa izgubljenim perom nekada sjajne ptice blistavog perja i oštrog glasa.  Kupam se u blistavim kapima kiše.
Mislim daleko.
Pričam blizu.
Šapućem.
Čujem samo udaljeni eho glasova koji me dozivaju. Čujem, ali se ne javljam. Neću da se javim. Zaslužujem novi život. Zaslužujem ovo nebo i ovo drvo. Zaslužujem morske talase i nepregledne plaže pokrivene srebrnom mesečinom.
Neću da se javim. Nemojte me zvati.
...
Pokraj bolničkog kreveta stajala je žena.  Davno je prestala da plače. Davno su joj suze presahle. Utonule su duboko u zemlju. Izmešale su se sa prahom svih njenih davno otputovalih. Mogla  je samo da gleda telo povezano mnoštvom cevčica za život. Duša se izgubila.

- Uspavana i daleka,  možda  živi tamo negde, u nekoj nepoznatoj dalekoj zemlji iza  mnogo gora i iza mnogo mora. Možda sedi na grani nekog nepoznatog drveta i sanja svoje izgubljene snove. Možda se zaigrava nošena vetrom i sunčevim zrakom, pa puna  nove životne radosti traži dečaka i neku novu mladost.

Tiho
Iz dana u dan
Nošena kroz
miran san.
Duša
Šeta, leti, skakuće,
Mesečini šapuće.
Donosi,
Daruje,
Odnosi.


Duše i slika na svili -  ,,Odjeci" .

Zeleni se jagodo...u mojoj baštici

S prvim najavama topline leta, ljudi su postajali topliji.
Toplije su im bile oči. Nekako su se punile jutarnjom svežinom koja se kroz mnoštvo mirisa prelivala u mnoštvo reči. Reči su se preplitale. Letele su kroz otvorene prozore i dodirivale su sve koji su otvorenih duša išli kroz život.
Letelo je i zeleno i plavo. Letelo je ljubičasto i žuto.Vijugalo je kroz otvorene bašte i raspevane ulice.
Od svih mirisa, najviše opijanja je donosio miris jagoda. Onako bogat i sladak, carovao je i darivao, otimao i pružao najveće zadovoljstvo koje se moglo zamisliti.
Pijaca se nalazila u centru grada. Nije bila ni mala, ni velika, taman onolika kolike su potrebe male varoši.  Bivala je mala jedino s početka leta,  kada su na tezge dospevale jagode. Tada se dešavalo čudo!
Pijaca nije mirisala na pijacu. Ulice nisu mirisale na ulice, grad nije mirisao na grad...  sve je mirisalo zrelim svežim, bogatoživotnim jagodama.  Mirisao je vazduh, mirisala je voda, mirisali su ljudi. Starima bi miris udahnuo  novu živost, a dečja cika se nadaleko čula.

- Požuri, prodaće se sve...požuri...idemo, idemo...

Tako dan za danom, dok traju.
- Molim, te kupi dva kilograma onih domaćih, mirisavih, onih od kojih krv brže prostruji, a nepca zadrhte od slasti. Nemoj one pikirane, iz plastenika,  one imaju ukus plastike ispod koje rastu.  Pravim tortu. Jagode su neophodne. Malo ću staviti, malo ćemo pojesti.
 Kreni već!
- Krećem, letim, na krilima vetra ću kao ptica da odletim.
Sa zebnjom u srcu ga je ispratila. S nevericom dočekala.
- Nema, sve je prodato. Nema!
- Kako nema?  Znala sam. Kad ti ideš... bolje da sam otišla sama! Sad mi je dosta. Od jeseni počinjem da sadim jagode. Neće više biti pijace! Neće biti kasnog ustajanja, pa hoda do praznih tezgi!

Kao u nekoj bajci:  Što reče to steče!

Imali su baštu u dedinoj kući. Mala baštica. Malo boranije, malo zeleni i šargarepe, tek toliko da supa zamiriše starinskim mirisom bakine kuhinje, obogaćene ukusom svežeg povrća.
- Ali dosta je! Od sada sadim samo jagode!
Bilo je potrebno dobro razglasiti nameru. Bolje je uzimati rasad sa više strana, da bude razlike u vremenu dozrevanja plodova, da se duže uživa u crvenoj slasti.
Uvek bi osetila nagon za jelom, pri samoj pomisli na slatki ukus crvenog lepljivog soka koji se u bogatom mlazu spušta niz grlo, malo grebuckajući crnim, sitnim semenkama.
Prekopati. Sačekati da mraz učini svoje.  Usitniti zemlju onom dedinom motikom dobro izjedenom zubom vremena i bogatstvom snažnih udaraca u suvu zemlju. Pa sadnja, pa zalivanje, pa nadgledanje, pa disanje životom jagode, pa pesma:
...Zeleni se jagodo, zeleni se jagodice...
Ali ne u travi. Nije smelo biti korova, ni jednog jedinog. Često je s mukom vadila blato ispod noktiju , a počupani korov je ostavljao tragove na njenim rukama.
Prva godina...
Druga godina...
Treća godina...
Prvi plodovi su stizali.  Lepota ukusa i zadovoljstvo učinjenom, su brisali muku i trud. Imali su izobilje. Pravo uživanje za sve. Nije se znalo da li su bolje one krupne, raskošno crvene sa krunicom zelenila na glavi ili one sitne, tamnocrvene bogate sunčevim zracima pretvorenim u šećer. Nestajale su!
- Vidiš, to je posao! To vredi.
Višak se pretvarao u sok, koji je trajao duže od sezone.
- Sledeće godine će ih biti! Ima i džem da kuvam! Jedva čekam!

Jesen je donela svojim bogatstvom mnoštvo boja i ukusa. Za nju je postojao samo jedan. Ukus zrelih jagoda. S ponosom je gledala svoju baštu. Uspelo joj je uz puno truda i mnogo sati provedenih u radu da jagode zauzmu sav prostor. Rasađivala ih je i sadila. Sakupljala je rasad onih mesečarki koje daruju od maja do oktobra.
Bila je ponosna.
Poslednje tople dane miholjskog leta je provodila u svojoj bašti. Sedela bi na toploj zemlji. Upijala je njenu snagu. Davala joj je ljubav i nadu. Obećavala je bogat rod uz svu zahvalnost za uloženi napor. Skoro geometrijaska preciznost se mogla videti:
Redovi i brazde.
Lepo pružene vitice mladih izdanaka, fino potkresane,  su polako tonule u dugo čekani odmor. S prvom hladnom kišom će potpuno utonuti u zimski san, a na proleće će eksplodirati svom svojom snagom.

- Odjeknuće cvet snagom svih cvetova od praiskona do dana današnjeg! Pesmo moja, pesmo...Zeleni se jagodo, zeleni se jagodice, zeleni se u mojoj baštici, oj...zeleni se u mojoj baštici joj...

Oktobar, novembar, decembar...nizali su se meseci. Besneli su vetrovi  svađajući se među sobom. Severac je često bio pobednik. Često se razmetao potpomognut ledenom kišom ili snegom. Ponekad su se iza njega skrivali snegovi, čineći smetove. Praznu baštu i pustu kuću niko nije obilazio. Spavali su mirnim snom predaka koji su svoje poslednje dane provodili pod krovom sada oronule kuće.
S prvim prolećnim danima , već početkom marta, naoružana osećanjem radosti koje svako proleće unese u duše vrednih ljudi, krenula je u obilazak svoje bašte. Bilo je vreme za buđenje!
- Sigurno je odnekud zalutao koji korov ili je zimski vetar   s nepoznatih strana doneo suve grančice i lišće koje je moram očistiti.   Idem, idem... Zeleni se jagodo, zeleni se jagodice, zeleni se u mojoj baštici oj, zeleni se u mojoj baštici oj...

- Majko moja! Majko moja! Šta je ovo? Šta je ovo? Gde su? Gde su`? Šta se to  ovde dogodilo? Jaoj, jaoj!
Srce joj je na trenutak stalo. Na trenutak je nestalo u beskraju vremena, u nekom procepu, kada se duša predomišlja da li da se oprosti od umornog tela ili da nastavi dalje. Na trenutak je sav rad i trud uz gromoglasno podrugljivanje proleteo ispred njenih očiju u obliku troglave aždaje, a ona je bila careva kći jedinica, nema ,nemoćna da se suprotstavi i bez ikakve moći da odbije postojeće zlo.
Bašta , do poslednjeg decimetra pretvorena u jagodnjak je nestala.  Posađene sadnice jagoda su nestale. Pogled je leteo od usamljenog patrljka, do usamljenog patrljka. Jagode su bile pojedene od dvonogih komšijskih nemani. Nekoliko šarenorepih kokošaka je gordo raširenih repova šetalo kroz ostatke zelenog carstva.
Bašta se pretvorila u blatnjavu pistu, dobro utabanu troprstim nogama. Sitan vez do sitnog veza  toliko čvrsto isprepletenog da se potka nije videla, a vez nije ličio na vez, već na mnoštvo grešaka nerazmrsivo zamršenih i gordijevski vezanih u čvorove.
- Blato, mulj!  Mulj ste napravile od moga truda!
S one strane drvene ograde četiri dečja oka su virila. Letos im je davala jagode. Crvena činja je samo preletela preko zida, a otežana se vraćala nazad.
- Gde je vam je tata?
- Nije kod kuće!
Gde vam je mama?
- Nije kod kuće.
Naslonila se na zid,  da ne bi položila svoje telo u beživotan jagodnjak.
- Kažite tati da dođe kod mene.
Tata se nije pojavljivao. Duboko razočarenje je preraslo u ljutnju. Ljutnja u bes. Niko se nije pojavljivao! Čista sreća!
Bes je splasnuo. Vratila se da ulovi komšije. Vrebala je trenutak da izađu napolje.
- Pa komšija, šta je to?
Nisam znao da će one tako to...ja ih pustio malo...da čeprkaju...malo gliste...malo ...
- Pa kad si video šta rade, što ih nisi zatvorio?
- Nisam mislio  da će one tako... nadoknadiću štetu. Kad stignu jagode doneću dve gajbice... baštu ću ponovo posaditi...
 Nadajući se da će održati obećanje, čekala je. Bašta se malo po malo pretvarala u zapušteno parče zemlje. Ubrzo je divlji bagrem svojim dubokim korenom odnekud došetao. Video je plodno tlo.  Nastanio se. U goste su mu došle sestre. Stigla su i braća. Jagodnjak se pretvorio u bagremov šumarak. Bašta u neprohodnu šumu.
Ona se i dalje nada!

Радост

Данас сам даривана радошћу.  На мој сто
стигле су дивне књиге, које ћу с уживањем читати.