Zaboravljeni dimnjačari

 Samo se vredni jesenji vetar valjao po požutelim umornim njivama.
Nedostatak vlage je odneo danak. Prerano požutele, ostarele njive su odavale umor. Tek poneki traktor je svojim brujanjem remetio tišinu polja.  Vetru to nije smetalo. On se radovao, pevao je pobedničku pesmu i davao dodatnu snagu svojim nevidljivim krilima.
Smejao se onima koji sebe zovu ljudima. Svašta je u svom životu video i  doživeo, ali nikada neće prestati da ga iznenadjuju.
Znao je on da ljudi propadaju, da ne poštuju starinu i konce koji ih povezuju s prošlim vremenima, ali  da su toliko nemarni , nije mogao da pretpostavi. Dozvolili su da dimnjačari nestanu.
Voleo je visoku kuću. Zabati su se podizali visoko, pa su onako neomalterisani privlačili njega i njegovu braću. Lepo su se zavlačili kroz šupljine i svojim prolascima stvarali najlepšu muziku načinjenu nevidljivim sviralima. Plesali su oko dimnjaka, pružali se preko betonske tavanice i podizali s njene ravnine  zaboravljeni papir ili izgubljenu čarapu. Danas je bilo sasvim drugačije:

Čovek i žena su udruženim snagama krenuli u avanturu. Nije to bila obična avantura. Bila je nešto posebno, nešto o čemu će dugo pričati neki uznemirujući banatski vetar.

- Zdravo, nešto čuh, dok sam prolazila ispod besprekornog platanovog venca malog naselja  na kraju grada,  ustreptalog od ranojesenje toplote.  Da te pitam, da li postoje odžačari u našem gradu?
Ne postoje!
Šta kažeš!!!!!
Kako ćemo mi to? Znaš li da treba očistiti dimnjake? Nismo ih nikada čistili, doduše od gasa nema pepela, ali opet, ovi vetrovi donesu svašta.
Da ne brinem?
Naći ćeš... aha... dobro. Misliš jednostavno je? Nije teško? Vidimo se kod kuće.

Od čika Tome je pozajmljena četka za čišćenje. Duga čelična sajla koja je na jednom kraju imala žičanu bodljikavu četku, sa zadatkom skida čađ sa unutrašnjeg zida dimnjaka. Vratanca dole, na spratu i na tavanu.
Zatvorena.
Obezbedjena.
Popeli su se na tavan. Iz ugla pokrivenog paučinom virio je skriveni posetilac. Paučina se blago njihala u ritmu njegovog disanja.
Ljudi su razvlačili četku. Sajla se nije dala. Najzad je čišćenje počelo. Lagano su je stavljali u usta dimnjaka. On ju je gutao.
- Neće  dalje!
- Kako neće?
- Zaglavila se.
- Daj ja ću, moja ruka je tanja! - polako je zavlačila ruku. Ona je pratila uski prolaz kroz tamu. Pipanjem je osećala zavijutak, pa sajlu, ruka je do ramena bila u unutrašnjosti. Glava se s uredno očešljanom kosom naslonila na hladan ulaz.  Fina, neobično meka prašina se osećala pod prstima. Malo cimanja i prolaz se oslobodio. Gore, dole, gore, dole, pa do kraja. Ruka je izašla.
Vetar se smejao.
Tresla se paučina. Tama tavana je služila svojoj svrsi.
- Idem da operem ruke- tup, tup... - Stoj, stani, zaustavi se! Dodji brzo!
- Šta je bilo?
- Dolazi!
Drveni pod je bio pokriven slojem crne prašine. Gar je u bogatstvu svojih cvasti visio s lustera i zavesa. Boja bele kafe je nestala s troseda. Crnela su se vratanca dimnjaka. Ulaz se nije razaznavao.
- Daj usisivač, brzo! Ne diraj, sve će se razmazati!
Usisivač je s jedne stane uvlačio gar, a s druge je izlazio vazduh raznoseći skoro nevidljive čestice čadji s ogromnom moći lepljenja za sve i svašta.
Pod pritiskom vratanca na dimnjaku su izletela. Ogromna količina crnog se razletela na sve strane.
Samo su im  beonjače bile bele.
U sve se umešao veseli vetar.  Jedva je dočekao otvaranje prozora da zaigra Banatsko kolo. Letelo je sve i vrtelo se u krug.
Od muke,  usisivač je prestao da radi. Krpe su se menjale, voda i četke su letele.
Tekle su crne suze.

- Ljudi su zaboravili da odžačari donose sreću. Nekada sam se smejao  deci i njihovom dodirivanju dugmića na  kaputićima.
Kad bi ugledali dimnjačara, brzo bi zgrabili  dugme.  Ja sam ih pomerao, zavlačio sam im se u rukave i ispod jakni.
Voleo sam dimnjačare, dodirivao sam svojom pesmom crne kape na njihovim glavama. Penjao sam se s njima na najviše krovove i dodirivao dna s njihovim četkama. Nosio sam gar u dubinu i visinu.
 Danas ih nema. Ljudi su ih izbrisali.
Zaboravili su da se raduju dodirnutom dugmetu i belom osmehu.
A ovi, ovi su posebna priča!

Banatski prorok

Кроz tunel isprepletenih grana starih platana, posađenih u nekim srećnijim vremenima, je strujao čudan zvuk.  Šuštanje se pretvaralo u razgovore beskrajnog niza duša onih koji su udisali ovozemaljski vazduh ispod njih. Zanosila  je igra ranog jesenjeg vetra i onog poslednjeg letnjeg. Dodirivali su svojim zvukom iznad svih zvukova, one koji su bili spremni da ih  čuju i osete.
Žurnim korakom,  otvorene duše, spremna da upije darove prirode,   žena je žurila. Trudila se  da  ne uznemiri šumni razgovor.
 Nije želela da se, potpuno nebitna i neuporedivo manje lepote od one oko nje,  umeša među gorostase i da ih omete u drevnim pričama.
 Šuštanje i šumovi. Šaputanja i neobični zvukovi. Prvi krupni požuteli listovi ispod nogu. Žal za nekim prošlim mirom.
Na samom kraju drvoreda nalazila se klupa. Ništa neobično, da na klupi  nije sedeo vremešni starac neugledne spoljašnjosti. Baš ta neuglednost je privlačila.
Iako toplo, na sebi je imao kišnu kabanicu. Ispod nje se telo moglo samo nazreti. Skrivalo ga je mnoštvo džempera i odeće. Cipele su bile one zimske, duboke, s naznakom vrelih nogu, jer su pertle bile odvezane. Čitava slika starca s neobičnom zlatno zelenom šumom iznad glave je izazivala strahopoštovanje.
Oreol nad glavom starca.
Da je bio sumrak posumnjala bi da se nalazi u nekoj zoni nedostupnoj običnom čoveku. Iako nespojivi,  stapali su se u jedno. Činili su celinu spremnu da se voljom nebeskom zauvek sačuvaju za neka buduća pokolenja.
Starac je nešto mrmljao.
 Nerazgovetno, usled nedostatka niza zuba. Reči su se penušile i narastale. Morala se pritajirti i uložiti trud da prikrije svoje prisustvo,  kako bi čula  i odgonetnula njegov monolog. Možda je i razgovarao s nekim,  njenom oku nedostupnom sagovorniku.
- Ehej, sine moj, koliko puta sam govorio, koliko puta sam rekao, a da me niko nije čuo?
Znam, kažeš nisi ti prorok, kao oni  Tarabići ili onaj Nastrad ili kako li se već zove, ali ja znam, znam.
Nikada mi nisi verovao. Možda sam mali, neugledan, pa ti se čini da ne postojim, i da moje reči nosi jesenji vetar, ali ja čujem i vidim.
Ja znam bolje od vas običnih.
Ispred mojih očiju se nižu slike iz davnina, kad god poželim moji su tu. Pružaju mi utehu i pričaju o nekom drugom dalekom i boljem svetu. Ispred mojih očiju se nižu slike onoga što će biti.
Reću ti nešto strašnije, nešto što će se desiti i na šta niko od ljudi s ove naše  Zemlje neće moći da utiče.
Misle moćni su.
Misle silni su.
Upravljaju životima.
Pritiskom na dugme odlučuju o životu i smrti. Odlučuju kakav će im biti porod, da li hoće muško ili žensko dete. Ništa se ne prepušta radosti i sudbini.  Svako bi hteo više i bolje. Svako bi hteo da odlučuje i naređuje.
Reći ću ti šta će biti. Dobro slušaj, ja neću biti tu kada se to desi, ali ću znati da se desilo.
Iz daleka, tamo gde čovek nikada nije stao nogom i gde nikada neće stati, će doći prikaze. One će biti tako moćne da se ne moraju približiti  oku čovekovom, a on će znati da su tu. Njihova senka će delovati umesto njih. Biće ljute. Na čoveka. Na njegovu gordost i misao o moći. Čekaće da noć bude vedra. Probudiće čoveka i naterati ga da gleda u visine.  Videće da sa neba padaju kutije, koje ti, sine moj zoveš satelitima. Padaće i goreće u svom padu. Plakaće ljudi na severu. Plakaće ljudi na jugu. Plakaće i oni na zapadu , a ni istok neće biti pošteđen. Zaboraviće čovek na rakete i putanje aviona. Zaboraviće se nevidljivo kretanje zvuka i reči. Neće se čuti ni videti ni slika ni reč. Rasuti po  stranama sveta,  raseljeni će misliti o roditeljima u postojbini, ali ih neće čuti, ni videti. Sve će stati. Vreme će biti skupo. Zemlja će drhtati. Ljudi će patiti od gladi. Rušiće se mostovi. Neće imati znanje oni koji treba da ih poprave. Neće imati znanja o rau i načinu rada. Zaborav će pokriti zemlju. Komjuteri i roboti neće vredeti, mobilni telefoni će biti otpad. Sve što je prljalo će biti izbrisano.  Senke  će u radosti leteti.
Šta kažeš, pričam svašta?
E moj sine, jesi li me ti slušao kad sam govorio da će doći vreme da neće biti odžačara? Nisi mi verovao! Ne veruješ mi ni ovo. Biću ja negde. Podsetiću te na sve što ti rekoh. Ti zapiši ako smeš.
Morala je  pustiti osmeh. Šta to čovek reče? Šta to u svome bunilu mrmlja, kakvi proroci, kakve senke. Uzela je mobilni telefon.TI TI TI TI TI TI TI..
- Zdravo, nešto čuh, dok sam prolazila ispod besprekornog platanovog venca malog naselja  na kraju grada,  ustreptalog od ranojesenje toplote.  Da te pitam, da li postoje odžačari u našem gradu?
Ne postoje!
Šta kažeš!!!!!

Posle Š

Krivudava linija koja je značila traku po kojoj se kreću vozila je lako grlila društvo starih, nekim čudom opstalih borova. Njeno sivilo je davalo kontrast zelenim iglicama. Tu im nije bilo mesto, a opet nekako su baš tu pripadali. Uzdizali su se onako srasli sa ravnicom i svojim čupavim krošnjama su dodirivali samo nebo.
Darivali su ravnicu smolom i slali miris dalekih krajeva posle svake kiše. Ljudi ih nisu primećivali među mnoštvom bagremova i lipa. Ostavljali su ih na miru. Bagremovi i lipe su nestajali pod zvukom motornih testera u kasnim noćnim satima, dok su njih odbacivali kao manje vredne. U tim samotno tužnim noćima,  su tiho  plakali svojim smolastim suzama. Čule su ih samo sove nastanjene u njihovoj sigurnosti.
Posle jednog noćnog pohoda živih, uznemirilo se nebo, maličasta paučina privida se spustila  oko rasplakanih. Dobili su nove tamnije boje i čudna obličja.
Stresli su se, a u njihova drvenasta tela su se uvukle duše pobegle s Nebesa u želji da još jedan put osete vazduh po svojoj mekoti uz pomoć  mirisa  mesečeve prašine  koja im je na kratko značila povratak.
- Pamtiš li prvi dan? Sećaš li se trenutka kada je telo bilo na jednoj , a duša na drugoj strani?
- Naravno da pamtim. Onaj prvi dodir bezvremene gustine i svetlosti. Ono milovanje vakuuma koje je značilo i more i vazduh i boju i svetlost.  Sve u jednom. Zatvaranje i otvaranje. Besmislenost završetka jednog života i smisleni početak drugoga koji to jeste i nije.  Mekota dodira mnogih ruku u radosti dočeka. Pogled i pokret. Zvuk bez zvuka i nečujno čujan pev nebeskih heruvima praćen bezglasnim pojanjem duša nastasnjenh oko njih. Sklad i spokoj.  Bezgranična sloboda i let kroz prošla vremena koja znače jedno. Istinska radost začinjena tugom rastanka.
- Rekao bih tako da mogu. Nemam tvoju rečitost.
- Gde si živeo dok si udisao vazduh?
- Među borovima, na vrhovima planina. A ti?
- Ovde u ovoj ravnici. Voleo sam borove i njihov miris.
- Ti si Lala.
- Jesam.
- Znaš li ti kao su Lale dobile ime? Da ti kažem?
- Kaži.
- Čuh  da postoje dve priče: Banaćani su prodavali svinje preko Dunava. Da bi se razlikovali u praskozorje kada se duše bude i ne razlikuju se živi od okasnelih  zalutalih duhova, a i protiv uroka, žene su im na nogavicama pantalona vezle finim  crvenim koncem cvet lale. Tko ih prozvaše.
Druga kaže da je Banaćanin služio kod Austrougarske carice. Došlo je vreme da se deli ordenje. Pozvan je i on. Kako je stajao na kraju reda zlatno ordenje je nestalo. Carica je iz svoje kose izvadila zlatnu ukosnicu oblika cveta lale i zadenula mu za rever. Otuda ime. Ti biraj.
- Ako ću da biram, biram ono drugo. Nego, da mi ostavimo borove dok traje mesečev prah.  Nećemo da budemo okasneli duhovi.
Videsmo i čusmo .
Idemo u sjaj i čistotu.
Idemo u mir i lepotu.
Tamo gde jednaki caruju.
Tamo gde se duše zadovoljno smeše.
Taamo gde je put svemu živom.
Tamo gde SVIH VREMENA RAZLIKE ĆUTE.

Prvi nagoveštaj svetlosti sa istoka je stresao najstriji bor.  Sova se probudila iz tek započetog sna posle noćnog lova. Otvorila je oči. Videla se samo siva linija koja je značila traku kojom prolaze vozila.

Ilustracija : slika na svili Snovidjenje.

Između a i š

Šta se nalazi između a i š,
Između prvog i poslednjeg,
Između alfa  i omega?
Ne može se ćovek čudu načuditi:
Sitne duše.
Veliki u koži malih.
Mali u koži velikih.
Problemi.
Rešenja.
Strahovi i slutnje.
Plakanja i skrivanja.
Nadanja.
Novi svetovi.
More.
Ravnica.
Stepa i prerija.
Pomirljivo i svadljivo.
Tiho.
Suviše glasno.
Neprepoznatljivo.
Skriveno.
Otvoreno.
Zatvoreno.
Crno.
Žuto.
Slatko!
Ljuto!
Ljigavo!
Medeno.
Vrhovi planina.
Dubine ponora.
Suprotnosti.
Spajanja.
Pomirenja.
Ujedi.
Poljupci.
Smeh.
Suze.
Život.
Smrt.
Samoća i plač u noćnoj tami.
Čuđenje.
Neverovanje.
Ja.
Ti.
On.
Mi.
Vi.
Oni!

Mnogo je toga između alfa i omega.
Mnogo i još toliko.


Slika na svili: Tri.

Retki za retke

Uključila je svoj lap top, skuvala kafu i uz lagano pijuckanje gorke tečnosti prelistavala je postove ljudi koji su se zvali prijateljima. Neke od njih je poznavala, a neki su to postali posle par lajkova.
Interesovanja ljudi su bila različita. Bilo je tu svega, od tuđih misli, preko grupnih i pojedinačnih fotografija, priča, pesama, postavki zagonetki,  do selfija.
Pogled joj se zadržao na fotografiji koja je svojim bleskom privlačila.
Žena u pedesetim. Duge prosede kose u blagim uvojcima. Čelo oslobođeno , sa tek pokojim nemirnim tamnim uvojkom isklizlim u svom nestašluku. Glava blago zbačena unazad. Nekadašnja lepotica, lepa i u svojoj jeseni. Pogled pritajen, zagonetan, skrivajući, a ipak u isto vreme izazivački napet,  obojen duginim bojama. Svetlost u svakoj zenici.Otkrivanje i davanje.  Karakter u tankim  ružem obojenim usnama, blagim, setno razvučenim. Otvaranje duše za one koji razumeju.
Šta skriva?
Kakve se misli roje ispod tamnih kapaka?
Kakav se bol nastanio ispod svakog oka?
Kakva se patnja zavukla ispod usana razvučenih  u blagi osmeh?
Da li da je upitam?
Ima li porodicu?
Životnog druga?
Voli li jesenji miris zrelih jabuka?
Voli li šuštanje zrelih kukuruza ili lagani ples zlatne pšenice uzdrhtale pred letnjom olujom?
Strepi li nošena unutrašnjim nemirom?
Smeje li se?
Da li se utapa u svakodnevici ili buntovno iskoračuje?
Da li je u svojoj unutrašnjosti skrila tragove vrele mladosti?
Pati li za nekom davno izgubljenom ljubavi ili sanjari o budućoj?
Kojim se skrivenim šumskim stazama kretala noseći blistavi osmeh prve zrelosti?
Da li plače nad ispalim iz gnezda,  malim  još uvek goluždravim vrapčićem?
Nosi li u rukama mirise godišnjih doba?
Ima li zaboravljeni unutrašnji džep u kome skriva talog godina?
  Pitanja su sama nalazila put. Penušala su se poput sapunice rastopljenog starog sapuna slučajno upalog u poluprazni lavor.
 Pijuckala je svoju kafu. Ispod fotografije je stavila lajk. Bez komentara.
Bio bi suvišan.

 Ilustracija: Retki za retke.

Praznina

Reč po reč,
Godine
Lepota,
Sjaj,
Mio glas.

Dunu vetar
Pomuti svest.

Bolan glas peče.
Briše se lepota i prijatelj.
Brišu se godine u nepovrat.

Reč caruje.
Lebdi zauvek.
Ostaje praznina
I  duša bez smeha.

Gde da idem

U tišini dana
U zadnjoj mrvi svetla
Što na zapadu vitla
Bežeći u neki  daleki
Nepoznati svet
Kroz dušu proleti
Beskraj iglica donoseći zebnju.

Prepuno, a premalo,
Puno , a prazno.
Vid i privid.
Gde da idem?
Gde je mesto gde se strah gubi?
Gde naći rajsko mesto zadovoljnih duša?
Gde im pružiti svoju
Na otvorenom dlanu?
Gde da idem?

Jedna zbori druga priču kvari

Da li grmi il se zemlja trese
Da li pada ili sneg zavija
Da li sija ili oblak skriva
Niti grmi nit se zemlja trese
Niti pada nit sneg zavija
Niti sija niti oblak skriva
Već se suša nad baru nadnela
Zvezda sjaji  kiše nigde nema
Zemlja žedna, voda nedostaje
Bara bila al je više nema
Samo blato okorelo vlada
Koja roda male žabe lovi
Uto čudo samo sebe pravi
Telo malo svoju dušu tvori
Odvoji se i polete samo
Dve se duše na putu sretoše
Jedna zbori druga priču kvari
Kreket ori glasa jasnog nema
Ne mogu se rečenice kasti
Da dve duše jednu pesmu kažu
Svaka  ori  glas joj pesmu zbori
Niti sluša niti mudro zbori
Šta ko reče tako priču veze
Kako veze samo sebe para
Obe viču sve se bara trese
Ne mogu se neba namoliti
Niti Sunca, niti  mesečine
Što bi rekle to bi i porekle
Kudi jedna druga se sakriva.
Treća gleda svom se čudu čudi
Gde se žabe u priči nadmeću
Duša piše trag joj se zameće
Što ne znala samo joj se reklo
U potaji nova  vodu muti
Što zamuti niko ne razmuti.
Sve se peni i narasta samo
Kuda ide samo Nebo znade.

Olujni glas

Vrme je odmicalo s neistrošenom snagom. Bilo je dana kada joj se činilo da prolazi brže nego inače i da joj svaki trenutak vremena koje joj je dato, polazi mnogo  brže nego što je darovano od majke Zemlje, Svemira ili Gospoda.
-  Krug do kruga. Neizmernog obima ljudskog trajanja. Pojedinačno trajanje je nešto sasvim drugo.
- Ja sam primer. Kome treba gravitacija? Da je nema... -lako je rukom prelazila preko svoga lica. Ruka joj se zadrzala na najdubljoj bori koju bi itekako htela da izbriše.
- Gde joj je koren? - pažljivo  se zagledala u blistavu površinu ogledala. Za čudo, sve je popuštalo, samo su je oči služile. Lako je prevalila desetine godina u vremenskoj mašini kupatilskog ogledala. Oduvek je znalo da čuva vreme i trajanje, da sakriva ljude i događaje, da isporučuje skriveno i  zaboravljeno. Znalo je i da vrati, bez obzira da li vraćeno donosi bol ili radost.
 Videla je dobro:
Laki ranojesenji dan, osunčan i obojen mirisom suvoga lišća. Blagi zapadni vetar je toplotu razigrano davao  požutelim granama sa. Ono se poigravalo i uvrtalo u pripremi za odlazak. Sve je odisalo suvoćom, blagim kratkim danom i neobičnim mirom.
Bila je mlada, s životom na dlanu, s mnoštvom misli i verom u beskonačnost. Nosila je život u sebi. Malo treperenje životne iskre joj je davalo snagu diva. Život je prihvatila obema rukama, držala ga je čvrsto, ne ispuštajući  i ne mareći za one oko sebe.
Čula je različite glasove.
Osećala je poglede.
Ležala je na kauču. Teške kapljice znoja su se slivale. Teklo je preko celog tela. Kap bi krenula s jednog mesta, a završavala se jačajući na sasvim drugom. Onda je počela kiša kapi. Igra u nadolazećoj bujuci , povezivala je reke dunavskog sliva. Gubila je snagu. Ustala je. S vrha glave, kroz gustu kosu se počela radjati krupna okruglica vode. Kada je izašla iz kose bila je potočić. Dodirnula je tlo kao reka. Reka se spojila sa morem.
- Da li ćeš roditi normalno dete?
Olujni glas je doneo novi bol. Prerastao je u oluju. Podigli su se uragani i orkani. Nestala je nošena snagom i kovitlacem vetrova. Gubila se u snoviđenju i mešanju likova i glasova. Sve se kretalo bez pravca i smera, uzburkavalo, premošćavalo je vreme i gubilo se u beskrajnim krugovima. Onda se sve smirilo. Nastao je potpuni mrak bez prisustva ljudi, tonova, bola ili radosti.
Nastala je potpuna praznina.
Trepnula je, bila je tu ispred svemogućeg-  Nastao je tvoj koren.

Slika na svili: Vrabac .

...ono rusvaj...

Leto se i punom zamahu šepurilo nad posustalom ravnicom. Kukuruzi su dahtali, šećerna repa je svoje uvele zelene krupne listove opustila do dna ispucale suve zemlje, a ljudi su se zavukli pod ugrejane krovove svojih kuća. Temperatura je rasla svakim satom prolazećeg dana. Kada je postalo neizdrživo, poleteo je nemir na krilima vetra. Sa sobom je doneo lagani pad temerature, taman toliki da čovek željno očekuje sledeći talas. Sa sve četiri strane sveta je počelo lagano gomilanje tamnih oblaka. Ljudi su gledali u nebo i okrenuli se nemim molitvama za vlagom. Tek bi po koja laka kap dodirnula tlo, ali bi još brže usahla ne dozvoljavajući radost.  Ipak vetar je značio osveženje.
Popodne je provela tik do ventilatora. Bila je srećna što ga je kupila. Duvao je i razduvavao,  bar prividno je čistio unutrašnjost prostorije od toplote. Pomagao joj je da izdrži gledanje turskih serija u kojima se radnja vrtela u krugu, a  bile su začinjene   velikom dozom teatralnosti. svi lepi, doterani, nikada na poslu, a para imaju...
 S prvom nemirnom igrom vetra ga je isključila, otvorila  prozore, pa  na sred dvorišta, baš na mestu gde se smenjivanje toplote i svežine najviše oseća je postavila mali metalni stočić. Donela je stolice i skuvala kafu. Lagani gutljaj mlake kafe ju je  osvežavao. Merila je štetu suše nežno milujući osušene izdanke nekadašnje bujne cvasti. Iz lagane tuge i lake obamrlosti prenuo ju je glas:
- Alo, komšinice, alo...
- O , ti si! Gde si? Kada si stigla?
- Stigla sam, pre neki dan... Uf, ova vrućina...
- Hajde uđi, baš sam kuvala kafu!
- Ne mogu, vrućina mi je...
- Onda hladan sok. Imam koka kolu...
- To može, na ovu vrućinu...
Dvorište je živnulo kroz laki razgovor.
- Kako je tamo? Ti si u Švajcarskoj?
- Lepo je, nema nigdi da vidiš ni papiri ni pikavci. Sve čisto, lepo.
- Radiš li?
- Više ne, imam penziju, zaradili smo muž i ja...možemo lepo da živimo, šta bi ovde, sirotinja... ovako, dobro nam, tamo mi i deca. Blizu. Jedan ko do Novi Sad, ćera ko do Zrenjanin. Tu smo svaki čas. Družimo se, imam i praunuci.
- Nisam znala da ti se unuk oženio.
- Jeste , jeste, pevali na svadbu..., ..., i... sve poznati pevači.
- Onda ste dobro zaradili.
-  Sad ću ti pričam kako. Radila sam po kućama, spremala, tamo ti to sve ide u staž, završim, pa radim još. Malo, po malo, nakupila sam da uštedim franci. Ja to sklonim, u jednu kutiju ispod krevet. Kupim i neko zlato, bilo jeftino...pa pod krevet. Neki dan, neću da sušim veš u mašinu, tamo imu i one što sušu, već ću da raširim ko kod nas na štrik, vidim neke ljude kako se u odelu i s tašnama šetu po komšiluk. Kažem mom Joci:  Joco, ovo nije kako valja, to neće biti dobro! Pa drugi dan opet. Kažem i sinu. Tako ja dan za dan. Onda sin kaže, uzmi pare, idemo u banku. Stavi pare tamo. Uzmem ja, odem u banku. Zlato ostane. Kad smo kući iz banke, ono rusvaj. Sve prevrnuto, sve razbacano!  Ju, da me srčko opali! Vrisnem ja, svi se okupu! Zvali i policiju... Al, ništa, ne može da se nađe ko je. Kažem sinu: pare su tvoje oženi tvoj sin! Mogo je lopov sve da odnese! Tako mi napravimo veliku svadbu s muziku! Još da ti kažem, zlato odneli. Nema.
-  Šta kažeš? Imala si dobar osećaj! Sreća ! A zlato, biće drugo. Sreća za pare tako nije propalo...
Razgovor se nizao, dok su se  oblaci  gomilali, a vetar  pojačavao. Prve krupne kapi su prenule komšinice iz razgovora. Iza nih je stajao dugi niz godina provedenih u istoj ulici. Dugo ih je delilo ih je nekoliko kuća, a sada tokom većeg dela godine  mnogo granica.

Ilustracija: svadbena torta. 

Dan kada su padale šljive

Traje niz dana poređanih pažljivo u  koralnu ogrlicu vremena. Krhku nežnu, a opet neraskidivo snažnu. Ljudi, događaji, reči, slike. Beskonačnost u konačnosti.  Nije li vreme jedini nepogrešivi prorok koji daje, uzima, pakuje, prepakuje i pamti? Mnogo skriva, otkriva, postaje živo i poigrava se sa nama.
 Kažu da čovek umire dva puta. Prvi put kada se rastane sa ovozemaljskim životom, a drugi  i konačni,  kada bude zaboravljen.
...
Jutro je u punom sjaju proleća donelo lepotu. Prelivalo se plavetnilo neba s plavetnilom prvih  ljubičica, da bi se opet spojilo negde u dubini plave duše. Radovao se lepoti, čistoti jutra i veselim jutarnjim senkama upletenim u prve mlade izdanke.
Ovoga jutra ga je preplavila radost. Sve je obećavalo dobar dan. Posle prve popijene jutarnje kafe krenuo je starim biciklom na pijacu. Imao je dobar osećaj. Srce mu je pevalo.
Dugo je prebirao po vitkim sadnicama glatke kore. Tražio je nešto što je doživeo. Tražio je šljive koje su u sebi imale slast mediteranskih bresaka. Onih koje je kupovao pored plavog beskraja od čoveka  licem okrenutim prema pučini. Voleo je vagu koja je ličila na veliku bakarnu lopatu. Drška joj je bila kratka, više je podsećala na majkinu lopatu kojom je vadila brašno iz drvene kutije, nego na tas vage.
- To je bio hleb, pa paorska peć...Velika cipovka, do neba se kolutao njemn miris! Prvoga dana samo za gledanje i divljenje. Oduvek volim miris svežeg hleba.
Vaga je merila  nepogrešivo, a dodatak je stizao u obiliku  najlepše i najvećebreskeve koja je virila iz pletene korpe. Jeo ih je polako s uživanjem. Tako da se svaki zalogaj zlatne unutrašnjosti lagano zadrži u ustima, pa tek onda da sklizne.  Mešali su se ukusi i mirisi da bi se zauvek ucrtali u njegovo sećanje. Imale su ukus julaskih šljiva.
 Tražio je baš takvu,  onu koja će roditi šljive krupne i okrugle, mesnate i pune slatke slasti začinjene mirisima davnina.  Pune slatkoga soka i bogate narandžastim mesom. Kada se skine plava spoljašnjost unutra je zlato.
- Da, to je to.  Nećete me prevariti? Dajte mi...ovako...jednu... tri, pa dva puta, Dajte mi šest komada.
Srce mu je pevalo. Ispred male kuće koja je mnogo puta pregrađivana i renovirana i koja je oduvek značila posao i rad, je brzo stigao nošen starim biciklom.
Smešila mu se.
Značila mu je porodični mir i utočište. Mnogo puta je menjao gredice na krovu, pa položaj prozora, pa...koliko toga... Šljive će joj biti ukras mnogih  boja koje se menjaju: plave i zelene, a s jeseni žute.
Iskopao je duboke rupe.  U svaku je stavio lopatu stajskog đubriva...
-  Dobar je Đoka, dao mi je...biće šljiva i za njega.
Onda jedan sloj zemlje crnice, pa ona lepotica i kraljica svih šljiva , pa opet  zemlja. Oko svakog vitkog stabla je napravio mali okrugli valovčić u koji se sipa voda.
- Zalivati se mora.
One su nesebično uzvraćale negu i ljubav. Prve godine su osnažile svoj koren, druge su stasale vitkim granama, treće su počele s donošenjem plodova. Nigde lepših nije bilo.
Ljutio se na decu, ne što beru slatke i jedu, već što ih beru onako zelene pa se njima gađaju. Duša ga je bolela kada bi se u rano jutro odmah posle prvog svečanog početka dana vraćao kući iz noćne smene, a tragovi otkinutih plačućih zelenih miljenica su mu odavale rad noćnih hordi.
Od zelenog do plavog je trebao trenutak u nizu beskaraja. Zrele su mamile još više.
 Iz lakog sna ga je trglo rzanje konja i dobovanje neobičnog zvuka.
- Kakav je to zvuk?
Lagano je pomerio zavesu. Ispred kuće, tačno naspram prozora, suncem oprljenog lica, žena se s kolske prikolice zakačila za otežalu granu šljive. Šarena cicana haljina je bila zastava koju su pokretale dve preplanule ruke, a njih  dva upregnuta konja. Šljive se nisu otimale.  Padale su podstaknute trešenjem. Spuštanje zavese su pratili konji. Puckanje biča ih je pokrenulo, Nastavili su svoj put brzim galopom.
- Dođi da obereš šljive. Sve će odneti, neće ostati za pekmez. Dođi, pravi gomboce, radi šta ćeš raditi, samo dođi. 
Klupa ispred kuće bi služila za lagani odmor  u osunčanim toplim danima. Šala, smeh, koštice šljiva i skupljanje prezrelih za rakiju. Noću su pružale zaštitu parovima. Onako raskriljene i pod velom prikrivene mesečine, dugo su šaputale i mešale su se skrivene kose.
Leto bi brzo prošlo i opet došlo. One su rasle. Grane su odebljale, težile su da dosegnu nebeske visine i da dotaknu okorele ljudske duše.
- Idemo da tresemo šljive. Vreme je.  Izguraj me napolje. Ponesite šerpe i vangle. Može i ona pletena korpa! Parkiraj me ovde. Počni!
Kao nikada do tada na granama je bilo roda. Bezbroj u nizu. Načičkane kao cvetovi beskrajnog vojvođanskog  plavog čička. Plave. Krupne. Sjajne. Oprane letnjom kišom i okupane sjajnom mesečinom. Bezbroj u beskrajnom.
Snažne ruke su zatresle prvo drvo. Dobovanje plavog po asfaltu i rukama koje tresu. Kiša je počela. Tum,tum, tum...pa brže i brže.
Mali dečak svetlih očiju se držao dedinih kolica.  Naglo je poskočio. Pustio je ruku. Zagrlenio se smehom. Smeh je poplaveo, pretvorio se u bezbroj padajućih krupnih okruglica. Tum, tum tum, tum, tum...
Što su ruke više tresle, glasić se jače bojio smehom. Kolica su počela da se smeju. Smejala se kuća i ulica.
 Dotrčala je krupna komšinica poterana radoznalošću. Smejalo se nebo, Zemlja se tresla. Bezbroj u beskraju.
Padala je kiša od šljiva.
Nedolazeća bujajuća radost se širila. Doticala je sve i svakoga. Slučajni prolaznici su zastajali poneseni dečjim smehom. Sami su se pretvarali u smeh. Smejalo se veliko i malo. Smejalo se staro i mlado. Smeh se vijorio kao pobednička zastava na visokom jarbolu. Pobedio je život.
...
Dolaze proleća.
Donose nebrojeni beli cvet.
Dolaze leta.
Dolaze zrele šljive.
Nikada više  nije osvanuo takav dan.
Nikakva sila ljudska
Ne može namoliti Nebesa
Da ponove
Dan kada su padale šljive.

Pripovedanje o Kolebi

Zima se povlačila ostavljajući magličaste tragove. Polako se bistrilo. Zatim je usledio prasak obnavljanja životnih radosti.
Posle prvih kiša došlo je otrežnjenje. U ljude se polako uvukla misao o poslu koji je čekao da bude obavljen. S prvim pevom letećih pridošlica i toplotom koja zove, počeo je posao čišćenja.
Podovi, zavese,dvorišta,  lagano pospremanje i skidanje paučine oko kuće i u kući.  Tuga u malom paukovom telu-  radost i osmeh zadovoljstva za domaćicu.
Blista staklo prozora. Blista oko. Blista duša očišćena vaskršnjim postom. Blista komšinica i drugarica.
 Ipak senke su se svuda uvukle. One  oduvek u svojim dubinama  skrivaju tugu.
Koleba je prostor od nekih dvestotinak kvadratnih metara. Neupućenog zbunjuje naziv. Ne koliba, vikendica, kućerak, kolibica, udžerica, potkrivnjača ili bilo šta, već  zvučno i mistično: Koleba. 
Dvorac iz najsmelijih snova, bez vrata, prozora, poda i krova, a opet sa svim delovima koje kuća treba da ima. Sklopljenih tako da ih samo čudo Postanja drži u celini. Najrazličitiji materijali prikupljeni sa raznih otpada, koji su malo ličili na nešto od čega se moglo graditi, su bili tu. Pravi mali raj za rasterivanje žena i ostalih nepozvanih gostiju. Isključivo četvoromuška teritorija.
Četiri drugara, četiri brata po urođenoj osobini besposličenja i dokonosti u pred penzionerskim i penzionerskim danima, su otkupila parče zemlje. Na čuveno,,dođem ti, dođeš mi" , razdelili su kupljeno.
Želja im je bila da malo rade, malo se druže, nikako da lenčare, iako se to pokazalo jedinim ispravnim razmišljanjem.
Ustvari, želeli su da imaju mirnu luku za skloniti se od svakodnevice: Sima, Milan, Vujko i Veljko.
Sima, večiti buntovnik, protivnik svih životnih stega, slobodoljubivi borac za sva ljudska i nadljudska prava. Učitelj sa malo učiteljovanja. Sloboda mu je značila suviše, da bi nekoga ko se nalazi na početku života kanalisao i uskraćivao mu slobodu. Odgovoran samo sebi, nosilac gena višestruko posutih  bosanskim i crnogorskim začinima.
Milan, jagnje u vučjoj koži. Željezničar po svojoj duši. Većiti putnik jednoga mesta. Voleo je vozove. Njihova snaga i moć su ga opijale. Provodio bi dane uz prugu ispraćajući i dočekujući vozove raznih smerova, čije je čvorište bio sever Panonske nizije. Strašan samo po svojoj krupnoj nezgrapnoj spoljašnosti. Puter po vrelom suncu u unutrašnjosti punačkog tela. Okruglog lica i krupnih krofnastih šaka. Pored poroka male čašice imao je porok izjedanja domaće hrane. Za vreme zimskih dana bio je strah za svinjokolje. U trenucima domaćinove nepažnje, u fazi pomračene svesti za finom tankom kožurom prljenoj na slami, mogao je svu da je ostruže  pojede , doduše dobro začinjenu solju. Samo bi mu se oči pokajnički iskolačile, a stomak iskočio zatežući košulju davno izgubljenih sivih pruga.
Vujko, nalickan, visok, gospodstvenog držanja preko seoske davno izgubljene duše. Stroge, dominantne žene koja je imala maniju da ga kontoliše, naročito ako je svojim nepogrešivim instinktom nanjušila druženje oko Kolebe. Pravi Kicoš. Uvek čist i uredan, uvijen nevidljivim okovima koje je vrlo lako odbacivao i pretvarao se u nekog svog Mister Hajda, ne čineči loše drugima već samom sebi.
Veljko, gospodin po svojoj spoljašnjosti i unutrašnjosti. Najmanje je ličio na onu trojicu, ali su ga svojim neobičnim sudbinama toliko privlačili, kao najjači prirodni magnet, da im se nikako nije mogao odupreti. Kao  najozbiljniji među njima, knjigovođa kome su menice i papiri ubijali volju za životom, pa mu je ovakvo druženje legalo kao melem na nezaraslu ranu.  Ponekad mu se činilo da je on  tanka linija koja ih povezuje sa realnošću i sudbinom smrtnika. Nekada je zadnji prikaz svesti, pre samoga potonuća u mrak opijenosti pod nepogrešivom težinonom alkohola, bio on.  Kada bi ostala trojica popadala pod težinom sveže ispečene brlje, on bi ih zaštitnički pokrivao, čime god je našao u Kolebi: sarim ćebadima izbušenim od strane mnogobrojnih moljaca, sakoima nagriženih vremenom, davno izbačenim krparama... Kako god, on je bio poslednji glas razuma. Ravnoteža između jave i snoviđenja. Obično bi proverio da li je sve u redu pre nego što se uputi svojoj kući. Nije podnosio alkohol. Nije pio, ali je voleo njih koji su to mogli. Nikada nije spavao u Kolebi.
Rakija i to kakva. Voće se za bezbojnu tečnost sakupljalo od ranog proleća do trenutka kada bi bure bilo napunjeno. Sadržaj bureta je varirao i kretao se od pobuđalog pekmeza do pokvarenih šljiva iz zamrzivača ili do prokislog kompota od preklane. Ništa se nije bacalo. Dobro su došle ljuske oljuštenih jabuka ili okasnelih pomorandži.
Pod krovom Kolebe, sve je dobijalo smisao, čak i ono što nikakve veze sa smislom nije imalo. Ono što im je svakako bilo zajedničko jeste to što ništa nisu bacali. Sve je imalo vrednost.  Marljivo su kao najvredniji mravi u svoju zajednicu dovlačili izbačene stvari iz svojih kuća. Sve je na  poletnim krilima  dospevalo u Kolebu. Krpe i krpice, razbijene čaše i probušeni lonci, kaučevi bez madraca i madraci bez krveta, kamenje i kamenčići, probušene lopte i polomljena držalja, lopate bez drške i odbačene varjače. Polupani crepovi i okrnjene cigle. Sve savesno dovezeno na biciklima i uredno bačeno u okoliš Kolebe. Od igle do lokomotive, sve se moglo naći u tražionici.
- Simo jesil doneo burek?
- Doneo sam, pravi je!  Mastan! Sas sirom!
- Vujko jesil ti kupio pivo?
- Kako da nisam!
- Milane jel tu balon rakije?
- Tu je, još samo da Veljko stigne, da donese kobasice i sve je tu. Kuvaćemo i paprikaš. sa papcima!
 Onda se nizao red rakije, red paprike,red rakije, red zaprške , red rakije, malo piva, pa paprikaš, opet rakija...
Koleba im je uzvraćala zahvalnošću. Uvek je bila tu, otvorenih vrata,Spremno ih je primala pod svoje okrilje darujući ih neviđenim počastima. Volela je njihovu pesmu i popijenu rakiju. Volela je pse koji su se skupljali oko neopranog kazančeta u kome se kuvao paprikaš.
Kolebu su napuštali polako, jedan po jedan, poslednji Sima se nikada nije pomirio s nestajanjem svojih pobratima... Onda je došao red i na njega. Koleba je opustela. Samo je vetar ispredao svoje priče. Radoznalost ga je terala da zaviri ispod svake gomile. Čistio je. Nadaleko je širio svoje priče.
Bogatstvo kolebe je privuko posetioce. Odneli su ono što je imalo neku upotrebnu vrednost. Trošna građa je popustila. Ako je nekada konkurisala Krivom tornju, sada je odnela potpunu pobedu. Sravnila se sa zemljom. Otišla je tiho jedne noći kroz suze  tražeči svoje ratnike.
...
 Došlo je neko drugo proleće. Mesec je nemo posmatrao ravnicu. Dan je lagano ustupao mesto prvom sumraku ostavljajući mu prostor za rast.  On se  ponosno penjao  na večernje nebo. Lagano,  da ostavi prostora za  četiri druga koji se  na njegovoj površini raspravljaju i raspredaju priče o najkvalitetnijoj rakiji, masnom bureku ili krupnom pasulju, koji se kratko kuva. Ostavio im je vreme da vide prolećno spremanje.
 Vatra je svojim plamenom grabila suve grančice izlomljenog drveta stare šlive gutajući kvrge njenih  godina. U plamenu su nestajali ostaci kreveta i drvenih gredica. Dim se uvijao u tanku izmaglicu u kojoj je dobar posmatrač mogao videti četiri nerazdvojna lika.
Negde u daljini se lagano skupljao gnev četiri panonska ratika. Tutnjava je počela svoje gospodarenje, a njih četvorica su se zadovoljno smejala gledajući  žurbu i strah u očima smrtnika.

Na trenutak

Visoki zid je delio dva dvorišta.
Jedno malo, drugo veliko  sa ogromnom baštom koja je privlačila poglede svojim bogatstvom.
 Krupni crveni paradajz,  se šepurio sa mesnate zelene sabljike, tikvice su se svojom belinom smešile Suncu, a poneki zaspali krompir je poslednje cvetove slao u nebo.
Sva bašta je odavala sklad. Boje, mirisi, cvetovi i plodovi u svom savršenstvu i na velikom ručno rađenom drvenom poslužavniku, podareni od strane samog Gospoda smrtnicima.
Savršenstvo je od mnogih pogleda štitio zid.
Tih.
Uvek na svom mestu.
Pouzdan.
Davno je podignut, još u vreme puštenih pasa i njihovih noćnih razgovora, u vreme slobodnog čeprkanja kokošaka braonkastog perja i šepurenja petlova sjajnih šarenih repova.
Čine ga slab cigleni fundament, blato i zemljane  cigle. Malo se nakrivio, ali odoleva. Video je i doživeo mnogo.
- Volim kada me meke mačje šape golicaju lakim dodirom. Ožive me i podstaknu da pažljivije oslušnem i duboko udahnem. Volim onu crnku koja se ne razlikuje od najcrnje tamne noći bez mesečevog  sjaja.
Dodje tako noć. Ona stane. Nekoliko puta me zagolica mekotom svojih šapa. Podmladi me sjajem crne dlake. Ne ostavlja tragove na istrošenoj suncem nagriženi gornji sloj crepa. Čini tapkanje u nadi da će me omekšati. Onda izvije  svoj vitki vrat u pravcu nebeskih noćnih visina, dotakne vrhom nosa i Mesec i hladni zvezdin sjaj, pa počne mačju daleku praiskonsku pesmu dozivanja.
Ćutim i gutam suzu. Zemljana duša i malterisano srce se spajaju.
Odolevam godinama.
Odolevam probuđenim ljudskim dušama.
Odolevam Suncu i vetrovima.
Živim.
Čuh pre neki dan govor duše.
- Ne podnosim ovu vrućinu!
- Ne podnosiš? Aha, ne smeta tebi vrućina!
- Dani vreli, noći vrele...ne spavam, sklopim oči,  a beli kolutovi koncentrične vrućine lete oko mene. Hiljadu ruku me dodiruje nedodirom, otimam se i bunim. Glasam se bez glasa. Sklanjam se u tamne lagume iz kojih nema izlaza.
- Gledam te svojom zemljanom dušom.
- Nemaš ti dušu. Ti nisi živ. Ti si tek zid od nabijene zemlje sa po kojom uzidanom terakot ciglom i ostatkom nekog nekada finog crepa.
- Varaš se. Moja duša je duša svih zidova. U meni je deo  zida nad zidovima. Ja spajam i razdvajam. Činim da ljudi skrivaju u odaju svoje tajne.  Ovo što vidiš je samo telo.
- Da si sa dušom razumeo bi me.
- Ne znaš da ćutanjem razumem.  Video sam te onoga dana kada si kao mlada devojka došla u ovu kuću. Čula se muzika. Nisi bila srećna,
- Da, nisam...
- Video sam te onoga dana kada si mali zavežljaj donela u kuću. Čula se muzika. Nisi bila srećna.
- Nisam bila srećna.
Vidim te i danas. Čuje se muzika. Nisi srećna.
- Nisam. To je moja kob.  Rođena sam za tugu. Radujem se ja, ali moja radosst nekako nije radost.
Nemam reči u radosti. Nemam svetlosti. Moja je tišina. Moj je zatvoreni krug samoće. Nikada prihvaćena i uzdignuta, nikada smela i osmehnuta, nikada glasna.
To sam ja.
- Mogla bi drugačije. Nije tvoj krst najteži...
- Nije i jeste, jer je moj...
Zašto s tobom pričam, ti nemaš dušu, ti si samo zid...
Podigla je motiku Pognula je glavu i mrtvim uglom oka pogledala unazad. . S nje je skliznuo poslednji ogumak vlažne zemlje.
Čvrsto ju je stegnula. Motika je načinila let nošen lastinim krilom. Začuo se svrkut i jecaj.  Stisnutih usana i zadržavanim dahom,  udaljavala se. Nije mogla da se odupre misli  da je neko posmatra.
Laganim teškim hodom se udaljavala od zida. Mučnim beživotnim korakom se uputila na drugi kraj bašte.
Na sebi je imala šarene letnje pantalone. Majica se nije videla od starog crnog džempera sa oparanim ranflama na rukavima koji su pobedonosno kliktali ritmom  njenih koraka.
 Na mogama je imala gumene opanke. Stare,  sa rupom koja je propuštala prašinu i meko blato do njenih stopala.
Na oštru prosedu kosu,  je zakačila ćerkinu šnalu da joj ne smeta dok u trežnjenju motike  zvučno udara pokoji zalutali kamenčić.
Pognutog vrata i blago spuštene glave,  je mrtvim delom oka,  pogledala unazad.
Pogled  je leteo, prema njemu.
Stajao je ponosan i zemljan. Od zemlje načinjen i s obećanjem da će zemlji biti vraćen.
- Imaš sve, samo ne dušu -  rekla je više sebi nego njemu.
Ugasle oči su odavale tugu.  Duboke bore su odavale godine kojih nije bilo.
Vazduh se u letnjoj sparini uskomešao. Pokušao je da je zagrli bez ruku. Lagano se poigrao odećom i kosom. Lako je podigao otkinuti zeleni list i usahli cvet bundeve.  Dodirnuo je cvetove male bašte, podigao je mirise i prosuo ih ispred njenih nogu. Uradio  je sve zbog jednog neprocenljivog osmeha.
Na trnutak je prestalo da gori nebo.
Na trenutak je prestala da gori zemlja.
Na trenutak se izbrisala sva patnja ljudi pod kapom nebeskom.
Na trenutak.

-Slika na svili- Budjenje