Miholjsko leto

Jutro je gubilo magiju.
Svetlost se probijala  kroz blago obojene listove još neuspavanog drveća.  Dan je osvajao. Toplota miholjskog leta je malog, jedva bi se moglo reći, žutog leptira izmamila iz skrovišta. Bledilo ga je mamilo u san, dugo čekan i umirujući.  Potpuno razbudjen leteo je vijugavo ustreptale duše i zbunjeno se podizao menjajući visinu svoga leta. Grabio je život sklanjajući se od ljudi. Naročito se plašio dece i njihove želje da dodirnu njegova prozirna krila pokrivena tankim slojem božanskog posipa. Prah na njima mu je značio sve.  Živeo je od njega, leteo pomoću njega, nalazio je društvo pomoću njega.
Slika leptira i laganog leta dodirnula dušu žene. Svojim bićem je bila na njegovoj strani, slavila je život svih oblika.
Krila leptira spremnog da osvoje svetlost okasnelog sunčevog zraka,  su je upozorila da će to biti dan kada Prozvane posećuje Lakokrili.
- Čekao sam strpljivo. Posmarao sam tvoj umor i ugasli sjaj neostvarenih planova za ovaj dan:
Ne budi tužna
vremena ima,
radićeš,
pisaćeš
slikati možeš.
Otvori oko
udhani vetar  istkan
tananim perom
lakog krila.
- Lakokrili, pa ti stvaraš stihove! Kako je lepo slušati te. Nastavi.
- Ha, ha, to bi htela, nije dosta što te posipa prah s mojih krila i što moje oko gleda za tebe? Nije li dosta što ti na dlan stavljam svo iskustvo stvoreno od prvoga dana Postanja?
- Ne ljuti se. Sreća je moja velika, samo danas mi je nekako umor stvorio  tužan dan. Uvek je tako s miholjskog leta. Umorna sam od nečinjenja. Umorna od ljudi koji jedno misle, drugo govore, a treće rade. Zato si tu ti. Znaš sve, poznaješ sve. Pričaš priče iz davnina, iz nekih srećnijih i bezbrižnijih vremena.
- Da, Miholjsko leto! Bilo ih je mnogo, i onih pre miholjskog, ali te  četrdeset četvrte vazduh je mirisao drugačije, ljudi su se pogledavali drugačije. Radosti su bile retke, deca se nisu radjala, bar u maloj ulici ušorenih kuća.
- Ulica svetlih lica i belo okrečenih kuća?
- Da, ta. Bio sam tamo, plakao s nima i radovao se s njima, Neki su me videli, neki nisu. Kao u vremenskoj bajci u kojoj živim i kroz koju letim ostavljajući u ranom jutru oko Miholjdana magličasti trag opalog paperja sa svojih krila, zadržao sam se toga dana u blizini čiste kuće ljudi spremnih da odu.
- Ko? Gde?
- Nemaš strpljenja, kakve su to generacije? Sve brže i  brže. Kako se nekada živelo polako, ali neću o tome, kažu da je to znak starosti, a ja sam večno mlad. Dolaziću tu i kada tebe više ne bude bilo.
- Dobro, izvini, pričaj, ćutaću.
- Ispred kuće su stabla višanja bila spremna za san. Samo je bledi leptir poslednji put te godine izletao iz svog zimskog skrovišta.  One koje su uvek radjale, nisu slutile da više nikada neće videti ruku koja ih je posadila.  Lišće se bojilo jutarnjim lakim sunčevim zrakom, a veče je donosilo crvenilo u  krošnju. Krila su podizala prve opale listove poigravajući se s njima. Delio sam sjaj i dugine boje nebu iznad i zemlji ispod njih.
 Lepotu spoljašnosti je remetila jeza unutrašnjosti. Herr Jozef  je svojim umom upijao glasine koje su preko mnogih usana dopirale s istoka. Znao je da mora na put, u zemlju svojih dedova. Znao je da potomci  dedova gube rat koji se njega nije ticao, ali ljudi su stradali, strah u njemu je rastao.
 Imao je vrednost u svojim rukama merenu  novcem i umešnošću. Umešnošću je zidao velike kaljeve peći, bio je priznat i pozivan u mnoge kuće.
Poneće samo umešnost, vrednosti će ostaviti, pa ako se jednoga dana vrati, da ima za novi početak. Pomogao sam mu maglom stvorenom magijom mojih krila. Bila je gusta, neprozirna , spremna da pospe nepoželjne poglede i pomuti razum iskonskim strahom. Niko nije video šta je zakopao u podrumu svoje kuće. Skinuo je pločice, iskopao rupu, ponovo zatrpao, zalepio pločice. Sve je ostalo isto samo je pod bio viši.
Komšije su videle kada je  paorskim kolima u koja je upregnuo dva crvenka konja krenuo nekud ka zapadu. Ništa nije govorio. Ćutke je klimnuo glavom u znak pozdrava. Samo ja znam šta je bilo s njim. Štitio sam njegove ruke svojim krilima.
- Sećam se, pošto smo imali Babiku i Baku, da je baka pričala za njihov podrum. Kada je kuća sedamdesetih godina prešla kod drugih vlasnika, kod žene udovice s jednom ćerkom, baka je pričala o starim vlasnicima. Kako se kuća renovirala, morao se menjati pod. Majstori su pozvali gazdaricu.
,,- Nešto se Čuje! Kao da je dole neka šupljina, kao da nečega ima dole.  Tu je bila kuća onog Nemca...bili su bogati...
- I da ima  i da nema neću da se  otvara. Ako se jednoga dana neko pojavi, neka ima svoje. Ja imam da živim. Radim. Imamo dosta. Sve zalijte betonom i neka tako ostane. Dok sam ja živa dirati se neće. ,,
- Lakokrili,  umeš da doneseš miris poštenih duša nestalih i zaboravljenih u talogu prohujalih vremena. Donosiš mirise zlatne prašine najvrednijih duša nestalih s polja i livada, izgubljenih u daljinama i nestalih iz svojih domova. Pokrivaš svojim krilima tajne zapisane u zidovima napuštenih kuća. Duboko ih čuvaš za neka vrednija pokolenja  sa više razuma.Nemoj mi reći šta je zakopao Herr, neka   ostane   tajna zatrpanog podruma.
- Nisam mislio da ti kažem, možda jednoga dana, danas ne.  Samo još ovo: ima dobrih ljudi, otvori srce, osetićeš ih i zadržati na sigurnosti svoga dlana.
-Hvala, možeš li mi reći priču malog žutog leptira izmamljenog toplotom Miholjskog leta!  Lakokrili?   

Sovra

Blaga igra vazduha u provetrenoj sobi  nije dozvoljavala da zaspim, iako me je umor savladavao i oči peckale od isparenja hrane koja se kuvala čitavog prepodneva.
Nedelju volim.
Blag porodični praznik jednom u sedmici. Još ako deca stignu...pa svakome ponešto što voli...Danas i gosti lovci i njihove priče bez kraja.
- Da li znaš ko više laže:  lovci ili ribolovci?!
-Muž mi je lovac, brat ribolovac, na čijoj strani treba da budem?
- Pametno komšika. pametno!
- Lovci, jer oni moraju da lažu i za svoga psa.
I tako se nižu šale uz lagano opuštnje i smeh. Prinesi, donesi, odnesi... Najzad odmor.
Pomeranje vazduha se nastavlja. Golicaju me perca i paperje.  Izazivaju osmeh  toliko da otvaram oko. Možda i kinem koji put.
U uglu sedi on. Lakokrili.  Svetlost se prliva u oku kao ludi ples male čigre kupljene uplakanom detetu na jesenjem  vašaru.
Osmeh postaje širi. Narasta. Srećna sam.
-Nema spavanja. Posmatrao sam te čitavo jutro. Ne mogu da ti ne ispričam ono što sam davno video, još pre Velikog rata. Zaslužuješ priču umesto odmora.
- Ti  bi samo pričao, zar ne možeš da me  ostaviš da utonem u san i otputujem negde. Mogao bi mi pozajiti krila. Putovanje bi mi bilo sigurnije i brže.
- Krila ne dajem nikome. Priče ću tebi, samo mi moraš pomoći. Moraš se setiti. Moraš otvoriti um i dušu. Moraš biti spremna za slušanje.
- Dobro, pričaj, ionako od sna nema ni traga.
- Tamo u ulici tvoga detinjstva živelo je dete.
- Da li sam to dete ja?
- Nisi ti jedino dete široke ulice.  Znaš da ja putujem kroz vremenske horizontale i vertikale.  Vidim svu decu rođenu mnogo milenijuma i vekova pre tebe. Ti si nastala mnogo kasnije.
- Dobro, ne zameri mi.
- Imao je neobično ime Sovra.
- Sećam se. Zvala sam ga Žalosna Sova, po strip junaku, jer je u sebi nosio skrivenu tugu neshvatljivu detinjem srcu.
- Da taj Sovra, znam i kao si ga zvala. Dobro je što nisi izgovarala glasno. Deda Sovra nije uvek bio deda. Bio je vižljasto dete koje se veralo na najviše bagrmove. Nije imao strah od padanja ili lomljenja grane, nije se plašio visina i očevog debelog kožnog kaiša, Jedino što nije mogao jeste da vidi meso i životinju kojoj se oduzima život. Nije mogao da jede meso.
 Bio je visok i tanak. Veseo. Raspevan na nepreglednim zelenim poljima prolećne pšenice. Raspevan na letnjem zlatu i prosipanju žitnog  bogatstva kroz duge prste. Jesenji miris obranog kukuruza ga je opijao kao dim prve cigarete. Zimi bi preko štrikanih vunenih čarapa obuvao kožne opanke i svakodnevno merio dubinu snega palu preko brojnih njiva posejanog ječma. Nosio je korake u kosi i ples u očima.  Razmišljao je da se jednoga dana, kada ne bude mame i babe, zamonaši, pa da se stopi u bratstvu s milošću Gospodnjom.
- Nisam znala. Prosto me je stid detinje svireposti.
-Samo ti slušaj. Potrudi se da zapišeš, da ljudi znaju.
 Život je tekao. Mladost se razlegala spojena s nepreglednnim plavetnilom neba i rastrčanim konjima iza kojih su ostajali oblaci podignute neprozirne  prašine. Činilo se da je toliko bezbrižan i da to niko i ništa ne može izbrisati.
-Kao i obično, dobro kratko traje.
-Slušaj! Ne prekidaj!  Naljutiću se! Moraćeš dugo da me čekaš!
- Izvini. Ćutaću.
- Jednoga jutra su zazvonila zvona s Hrama Gospodnjeg. Zvonjava se čula nadaleko. Pretvarala se u jeku bregova i lavinu otrgnutu s visokih planina. Počeo je rat. Do Dunava i od Dunava. Dve države. Jedan narod. Sovra je bio poražen. Preplašen. Puška nije za njega. Ne može ni nož da drži, a ne da puca na čoveka, na Srbina, na svog. Ne bi ni mrava... Ubeđivali su ga to nije njemu namenjeno.
Da ga neće ni pozvati. Da je suviše mlad.
Noćima nije spavao. Otvorenih očiju je gledao u sjajno nebo s još sjajnijim zvezdama koje su Suncu krale svetlost. Jutro je dočekao otvorenih očiju, zagledan u dnevnu svetlost i zelena polja. To je poslednje što je video. Sonom kiselinom je isprkao oči. Vrištao je u bolu odvajanja od svega što je voleo. Majka i otac su se uskomešali, tražili su lekare i vidare. Ništa nije pomoglo. Poziv vojsku je povučen. Oslobođen je.
- Majko moja! Šta to pričaš! Lakokrili?
- Pričam, pričam , teški su to dani bili. Neki mladići su trunuli u zatvorima, neki su se skrivali u snopovim tulaja ostavljenih na njivama i  namerno nedonešenih kući za loženje u paorkim pećima.  Neki su čamili na tavanima ili su bivali živi zakopani u zimske trapove  s otvorom samo za kap vazduha. Neki su morali pušku na rame.  On je ostao u svom mraku.
- Sećam se da je deda Sovra na glavi imao šubaru. Hodao je uz pomoć štapa, lagano, pazeći
 da ne zapne.  Bele oči bez zenica su umesto toplote i radosti širile strah. Deci se ledio osmeh na usnama kada bi im pogled dodirnuo njegove oči.  Ipak nije ostao sam. Imao je porodicu,  sina.
- Nije imao.
- Lakokrili, pogrešio si! Ne znaš! Njegov unuk je igrao Čilingera s decom iz ulice. Prašina je letela do nebesa kada bi stara šerpa ili konzeva poletela udarena drvenom motkom! Što više starih olupina , više buke i smeha.
-  Gledao sam kako vitlaš motkom većom od sebe i kako te nisu puštali u igru. Još vidim tvoje lice na kome se zalepljena prašina slivala nošena puštenim suzama. Pamtim kako se plava kosa, skoro bela lepila za umazano čelo. Prava rečna korita i klisure. Ne zameraj mi. Lakokrili zna sve, i vidi sve! To si zaboravila.
- Nisam!!!Ali...
 - Dugo posle rata, posle majčine smrti i ogromne tuge neprežaljenog životnog druga, otac ga je oženio. Nelepom i starijom. Nije bilo važno, važna je bila ženska ruka u kući.  Ono što samo ja znam jeste njegova posvećenost Gospodu. Nikada ženu nije dodirnuo. Dece nije imao.
U poslednjem danu ozvezdanog neba i čistog okupanog, osunčanog zelenog jutra, živeo je punih osamdeset godina. Svakoga dana je legao obasjan hladnim zvezdanim, a budio se pod toplim sunčevim zrakom.
- Lakokrili!!!! Izvini.
Lelujanje vazduha je postalo snažnije. Soba i zidovi su se zaljuljali, krila su u trenu pokrenula skriveno telo. Oči boje duge su brzinom misli otišle u neku zemlju skrivenu od ljudskih vidjenja i zaštićenu od zlobe i stradanja.
- Gde si opet?
Lakokrili...

Slika na svili:  Leto.

Ruža

Tiho, osunčano oktobarsko  popodne je donelo vreme za odmor. Uzimam knjigu.  Počinjem čitanje.
Stigla sam do dna stranice. Vraćam se na početak. Misli su mi negde drugde.
Lakokrili koji je  nosio tajne mnogih. Duša mu je bila velika kao nebo iznad nepregledne ravnice ili  dno ispod uzburkane  površine okeana.
 Hrabrosti je imao, ali se ipak skrivao od ljudi, koji se lako navedu na zlo i   povodljivi su. Još lakše zaboravljaju dobrotu i samilost datu im od strane Gospoda.
 Nije se plašio da će mu ljudi nauditi, već da će svojom nesposobnošću da čuvaju tajne odati najskrivenije i najvrednije.
  Voleo je Prozvane.
Lakokrilog sam upoznala pre dosta  godina kada mi je svojom nesebičnošću i dobrotom pomogao da izdržim.
Imali smo svetlosti i  beskrajnu igru njenih čestica  pokrenutu njegovim krilima , ali i onih  teških oblaka, kada me je svojom čistotom podizao u neke svetove nepoznate čoveku. U njima je vladao savršeni mir i sklad svih htenja i  mogućnosti. Sve se stapalo u savršenom miru i nevidjenoj neopipljivoj i ni sa čim uporedivoj lepoti. Očišćenost se izvijala kao najlepša pesma rajskih ptica  osposobljenih  rukom Gospodnjom da stvaraju čistotu svojim pevom.
 Lagano podizanje tela u visinu i usklik čistog srca osećali su se nadaleko. Krila su milovala, davala  novu nadu, ispunjavala prazninu nastalu velikim gubitkom.
Ne znam kako Lakokrili  izgleda. Poznajem samo njegova krila i njegove oči. Poznajem njihovu dobrotu i bezvučni govor  obojen melodijama  mnogih ljudskih glasova.
Danas me je posetio.
Čučalo je krilo u uglu male sobe.
Bilo je tiho.
Šum laganog pomeranja  se u tišini uzdizao dodirujući najskrivenije delove uma..
Bezglasna priča je počela:
- Da li se sećaš tetka Ruže?
- Koje, moje? !
- Da tvoje! Zaslužuje mesto negde u tvojim zapisima.
- Eh, tetka Ruža! Zauvek mlada u nekom vremenu van vremena.
- Dugo sam posmatrao niz kuća u ulici na kraju grada. Mešali su se stanovnici, preci i potomci. Uspeo sam da svojim krilima oživim žive i one druge.  Zajedničko im je to da su duše njihove jedna pored druge i da čine neraskidivi niz.
Mala kuća i dve žene nošene svojom sudbinom. Svaka je svoj krst nosila s ponosom.
Sećam se  Ruže.
Čarilijom mladosti je zavolela zabranjenog. Ludo. Najluđe od najluđe novogodišnje noći s beskrajnim nizom upaljenih svetiljki  u jedinstvenom obasjavanju Novoga leta. On krupan siromah, širokih šaka i neumornih ruku. Majka umorna od siromaštva, gladi i opraštanja sa izgubljenim životom je videla ogromnu opasnost. Možda je to što je  učinila zbog straha da ne ostane sama u svojoj nepreglednoj tuzi koju nijedna majka ne bi trebalo da oseti.
Ona prozirna lakonoga s šakom prepunom uskovitlane mladosti. Spremna na beg. U poslednjem času biva zaključana u sobu bez prozora. Mali špajz koji je značio lagume bez izlaza i nagoveštaja svetlosti. Čitave noći su je posećivali zli duhovi. Pokušavao sam da ih rasteram silonom svojih krila. Bezuspešno. Pretili su joj, kidali je. Pred zoru su joj potpuno oduzeli razum. Ostala je sama, zamrznuta u vremenu mladosti. U danu kada je trebala da ode.
Ostala je zauvek mlada.

Let

Lakokrili je nečujno leteo iznad naselja. Pažljivo je birao gde
će spustiti svoje krilo. Gledao je sjajnim i nikada usnulim okom. Nije imao potrebu za snom. Mogao je u želji, da propusti neki događaj, samo  okrenuti glavu  ili da se praviti  da ne vidi.  Uprkos tome znao je ko, kada, kako i zašto se nešto dogodilo ili nije.
Nikada mu ništa nije promaklo.
Video je sve, znao je sve!
 Najviše je voleo tajanstvenost usnulih duša i njihovo tiho disanje. Znao je ono što oni nisu znali. Odavali su se u najmirnijim snovima. Ispunjavali su u smelim vizijama svojih snova  želje i brisali uskraćenost svakodnevice.
 Tada bi se vinuo u visinu i svojim krilima bi podizao duše koje su se u tami noći odvajale od tela. Vrltlog je rastao u spiralnim uvojcima toplog vazduha. Plavio se kao devojačke kose i oči zaljubljenih momaka. Podizao se lagano i sigurno kao ruka starice ili posiveli brk zaboravljenog starca.
Uskomešao bi probuđene i otkinute duše, podstaknuo bi ih nežnim  milovajem najsitnijim perima  utkanim u svoja krila. Sve bi vrcalo od glasova, oni bi se opet spajali u reči, pa u rečenice i tako dokle god je noć trajala ili se neko grubo našalio i prekinuo budnima nedostunu radost. Polako bi uz beskrajni sjaj noćnoga neba sklopio ogromna krila, a priče bi krenule, prvo tiho i sramežljivo, a zatim bi jačale ohrabrene njegovim pažljivim slušanjem.
 Naizgled je bi miran.

Srna

Srne su se ponete jutarnjim mirom i svežinom, ali i nedostatkom čovekovog prisustva, zaigravale na čistini. Radost je vrcala ispod njihovih nogu.  Sveža trava oprana jutarnjom blagom rosom se lepila za njihovu vitkost.  Izlazak sunca i rasterivanje poslednjih tragova tame ih  je prenulo. Osetile su istančanim čulom nasleđenim od svih srna koje su živele pre nih,  opasnost prilazećeg.  Lakoća tela ih je ponela negde u nepreglednu tajanstvenost ravnice.
Dovoljan je samo treptaj, postajem deo slike
.
Nalazim se u ulici svoga detinjstva .
Paorska kuća, velika, lepa, preka. Na samom uglu. Zahvata dve ulice. Ima dva ulaza.  S jedne strane je sveže umivena najčistijim gašenim krečom kupljenim i gašenim u velikom metalnom starom koritu  uz vrelinu i  burno stavranje mehura. Beli se nadaleko.
Srna sasvim pitoma. Svoju njuškicu u protura kroz žicu koja deli baštu, sav njen svet, od ruku dece. Tu smo svakodnevno, od jutra, pa dok  nas majke ili noć ne oteraju.
Tihi smo.
Delimo  domaći keks ili parče hleb . Mnogo je ruku. Dodiruje nas svojim jezikom.  Ćuti.  Iz dvorišta se čuje glas koji nas tera.
Odlazimo.
Brzo se, u tajnosti i skrivanju od druge dece vraćam. Vraća se i ona. Tako je čista. Gledam svoje ruke. Ispod noktiju se crni banatska prašina. Ne smeta joj. Koža je pod mojom rukom čvrsta , a istovremeno i tako nežna.  Milujem je. Donela sam joj jabuku opalu s visoke grane naslonjene na zid našeg dvorišta.  Jabuka komšijska, a naša.  Slatka.
Iz njenog oka teče kap. Plače.
- Zašto plačeš? Tu sam ja...Zašto...
Blesak za bleskom.
Srne nema.  U dvorištu je čovek.  Deda, Na glavi mu je šubara od crne jagnjeće kože. Na nogama opanci. Grube štrikane vunene čarape navučene do kolena. Onda pantalone i  jakna od grubog platna. Na leđima kožuh. Stoji sam. 
- Deda Jefto, gde je...?
- Nema je deco. Nema. Otišla je da se pridruži svim srnama od davnina izgubljenim u ovoj našoj ravnci.  Ja sam je doneo, spasao sam je kad je bila lane... nema je deco, nema. Samo je zaspala.Samo je zaspala.
Blesak.
Šetam pored starog kopa gde se nekada glina vadila i od nje pravio najkvalitetniji crep. Voda je tiha. Vetra nema , samo ravica blago šapuće tajne kroz udaljene glasove ptica i  otkinute semenke maslačka.  Odjednom šum vetra. Glasan. Brz. Strahom obojen i nošen sve bliže i bliže. Čujem ciku dece. Strah me obavija. Zvuk je sve bliži. Sablast , aveti u svetlosti dana?
 Pored mene proleće krupan strah u telu srne.
- Uhvati je! Uhvati je!- grupica dece je jurila srnu prenutu iz sna.  Zatela se i u svojoj brzini nije birala put. Lomila je i krivila sve pred sobom noseći istinu o slobodi.
Slika je trajala vrlo kratko, toliko da su se  obrisi tela izgubili u gustom cvetanju plavog čička.
Blesak.
- Imamo kod kuće srnu! - reče dete svome učitelju.
- To nije dozvoljeno. Morate je pustiti na slobodu.


Slika na svili -Srne.

Плави немири

Волим када јутро заискри
исконским тајнама равнице
и када таласи житни
досегну висину неба.

Волим када се брегови далеки
јаве одјецима дивљине
и када планине стресу
јаде
па замиришу
душом слободне чистине.

Волим када тиха река
коритом тамним ваља
тајне муљевитог дна
и
када ниско  њен глас пролети.

Волим када се море узнемири
када заиграју
дубоко скривени плави немири
а морске пене загрљаји
дотичу
мене,
тебе,
нас...

Izgubljen u magli

Noćna kiša je donela jutarnju svežinu. Izmorena zemlja se, onako ugrejana napila vlage, pa se prućila zauzimajući širine.
Raskiselila se.
Izmešala se trava sa sivom prašinom pretvorenom u blato.  Jaka kiša je pojačala uzdah izmamljen olakšanjem skrivenih.
Zvonio je njihov jedva čujni glas.
Mladost ga je ponela na svojim krilima. Onako bogat  se zadržao u obliku jutarnje beličaste prozirno plavičaste magle.
Prve ove godine. Govorila je bez glasa.
Paperjasto meka i  planinski bistra, a ipak neprozirna,  na samoj površini panonskih njiva, čuvala je duše probudjenih i okasnelih noćnih šetača. Lagano komešanje je odavalo bogatstvo.  Izmedju providnosti i duboke gustine se vičnom oku ukazivala počast. Nestvarna slika podarena pažljivima. Magličasta tvar je u oblačićima dosezala  nebo u nepreglednoj sivkastoj visini, ali i vlažnu iskrzanu strnjiku davno skinute pšenice na dnu. Bila je nekako ni na nebu ni na zemlji. Smeđa i crna, svoju radost je odavala mirisom kasnog bosiljka.  Beličasti sitni cvet se darovan nebeskim blagoslovom napio i iz sve snage, gotovo nestvarnim biljnim krikom, bacao je latice. One su opet darivale blagoslovenim mirisom. Poneki busen je bio pokriven nevidilom,  pa se svojim bićem bunio i svim silama terao maglu, ne  bi li se pridružio svojim otkrivenim prijateljima.
 Iz magle su izvirivali vrhovi retkog drveća čije su grane  stremile u visine.
Izgubljene ljudske duše su skrivale svoje grehove u čarobnjakovom palicom stvorenoj nestvarnosti. Mogle su se naslutiti.
Tišina je pokrivala njihova bezglasna grla. Nadljusko se  osmelilo. Prizivalo je izgubljene pod svoje okrilje.
Odjednom se iz samog središta ustreptale izmaglice pojavila prilika.
-  Život? Duh? Utvara? Sama smrt?  Strah?- Ledile su se i kravile misli u glavi žene koja se u svojoj žurbi osmelila da gleda.
Prilika je imala neki ogrtač otežao od briga i mnogih dana. Na glavi je nosila, kako joj se činilo, vunenu štrikanu kapu ili neku maramu složenu da liči na turban kakav nose Posvećeni.
Prilika se lagano izvlačila iz gustog,  oslonjena na krivi, na brzinu odsečeni izdanak mlade topole.  Odnekud se maglom zagrljeni čobanin stresao.  Možda je razgovarao s dušama predaka, pa su ga blago ili grubo opominjale i ispredale svoje priče.  Revnošću svih čobana i nakupljen prenesenim znanjem sakupljao je  ovce.
Predvodio je izgubljene u magli. Oko njega je leteo Lakokrili. Dodirivao ga je svojim krilima i pokušavao da smanji teret koji je nosio na svojim leđima. Krst je bio vidljiv samo Lakokrilom, spremnom da uoči svaki krst pod rukom Gospodnjom.
Čobanin se okretao u želji da odgonetne da li je zaista neko pored njega ili  se to samo magla igra. Osećao je.  Video nije.
 Lakokrili mu se smejao. Rugao se njegovom neznanju i nemogućnosti da vidi lepotu stvorenu rukom Gospodnjom.
Čaroliju je prekinulo lajanje krupnog crnog madjarskog pulina. to ga je vratilo u stvarnost.  Krupne šape su bacale blato, a maglu je rasterivalo telo pokriveno crnom kudravom dlakom. Zaletao se. Izlazio je i ulazio u beličasto. Rasterivao je oblačiće  i  kidao ih. Moćnim vilicama je grabio beličaste haljine i u svojoj snazi ih raskidavao.

- Da li je čovek sam?
- Da li ima nekoga pored sebe?
- Govori li srpski?
- Govori li mađarski?
- Govori li  jezik vavilonski?
- Odakle mu hrabrost viteza?
- Odakle mu smelost da se meša s jutarnjim prikazama?

S istoka je svetlost uzimala svoj danak. Poslednji pramenovi magle su nestajali u razvučenim sećanjima. Nestale su duše i čarolije. Nestao je Lakokrili.
Čobanin je u ruci držao mobilni telefon. Poslednji usamljeni pramen magle je njegov zvuk odneo do Nebesa.


Kao ilustracija slika na svili Srne .

Ti si

Ti si plik za moj mozak!
Ti si jedač moje džigerice: bele i crne!
Ti si nemoguća misija!
Ti si kamen na mojoj duši!
Ti si zastoj srca!
Ti si grabež!
Ti si nezasita zmija otrovnica!
Ti si karakondžula   najcrnjih snova!
Ti si žulj na nozi!
Ti si pucavac otrovnih strela!
Ti si glad!
Ti si žeđ!
Ti si pokvarena ploča!
Ti si neobuzdana reč!
Ti si baba roga moga detinjstva!
Ti si talog od kafe!
Ti si kratak živac!
Ti si pečurka posle kiše!
Ti si mrak oluje!
Ti si grmljavina !
Ti si pljusak!
Ti si stoglava  aždaja!
Ti si storuka morska neman!

Ti si nominativ!
Ti si genitiv!
Ti si dativ!
Ti si akuzativ i vokativ  instumental i lokativ!
Ti si padež nad padežima!
Ti si gonič robova!
Ti si kurkućica!
Ti si crna širma!
Ti si Bordžija!
Ti si Kleopatra!
Ti si Nefertiti!
Ti si ...
Ti si moja i samo moja!

Zabranjena priča o Surfli

Smenjuju se dani i noći, teku i klize, odlaze i talože se negde van dohvata.
Potrčali bismo, zaletali se,  ulagali bismo napore da bar na čas zaustavimo besprekoran rad vremena. Jedino stvarno, neprolazno savršenstvo. Činimo nemoguće misleći da smo uspeli. Hvalimo se i pretvaramo u svojim nastojanjima. Gradimo kule bez osnova koje se nekim čudom zadrže bar na kratko, a onda zauvek nestanu. Sve ih nekuda odnese neki brzi nemirno ustreptali vetar.
Ovo je priča o jednom čoveku koji je želeo da bude ono što nije bio. Činio je sve da ostvari svoj naum, da bi se na kraju izgubio između jave i maglovitih snova, zauvek se  utapajući  u svojoj, u najmračnijim danima smišljenoj slici.

- Ej, ti! Ti!
Šta gledaš!
Ko ti je dao pravo da pišeš o meni?
Ni ne poznaješ me!
Garant ne znaš kao sam dobio nadimak?
Ime ?
Prezime?
- Ne znam.  Znam samo neke maglovite pričice koje su do mene dospele čudom  razgovora vođenih u dokonim letnjim popodnevima.
- Dokonim! Čuj je! Sve to rekla-  kazala,  što je doprlo do tebe,  je jedno, moj život je sasvim nešto drugo.  Ne znaš ti šta je život i šta je dokono! Kakav sam ja život imao! Ehej! Kakav! Znam, čula si da sam lud. Veruj meni, nisam.
Nikada nisam voleo da radim, ali šta da se može, moralo se. Zaposlio sam se u jednoj firmi. Nelepa. Velika. Sa mnogo  radnika. Radilo se u tri smene. Danju, noću, pa tako u nepreglednom redu. Radio sam, radio. Došlo neko vreme za čekove. Čuo ja da se to može i pitam se, šta se  s tim može. Saznam, imaš i kad imaš i kad nemaš para. Odem u banku, uzmem, pa, celu knjižicu čekova. Onda nije bilo kao sad, koliko para toliko muzike, uzmeš pa imaš. Uzmem ja knjigu. Gledam, tako je lepo kad otkineš i potpišeš ček. Šta ću? Gde ću? Spakujem se pa na more! Bila onda ona Jugoslavija. Opatija, Dubrovnik, Sveti Stefan, provod, cice i hoteli. Lepota jedna. Ležim na plaži, oko mene lepotice, jedna lepša od druge,čupkam ih, dodirujem, one samo ciče... mahnem, konobar doleti nošen nevidljivim krilima, dajem bakšiš, ne svidja mi se piće, ostavim, kokteli, prelivi, piva sa svih strana sveta... Plivao sam, ronio, skijao se na vodi, jeo, pio i vozao se ...probao sam i onaj surf.  Prelepo. Mogu ti reći da su najlepši oni dubrovački hoteli. Ostao sam do poslednje mrve čeka. Onda sam se vratio kući, pa u fabriku. Kad ono, počeli da stižu na naplatu, jedan, pet, deset, pedeset. Odakle mi pare da platim? Oni sazvali Radnički savet, pa izglasali da daju od plate... sažalili se na mene... i  prozvali me Surfla. Kažu : lud. Pa kod lekara...psihijatra...onog ludog doktora...pitao me svašta... kao ovo, ono, pa novac, pa čekovi...ne znam ja šta je to... pravim se da ne znam...kako bilo, dobio sam penziju. Ne valja samo što ne mogu s čekovima na more...

I slušaj, nemoj da pišeš o meni!  Jesi li dobro čula? Nemoj da imamo posla s lekarima i advokatima! Jasno?
Ne čujem?

Ček,
Mek
Kek
Nek
Ček
Opet mek.
Pa opet ček.
Dokopaj se čeka
To je za čoveka.

...
Množe se putevi i račvaju u mnogim pravcima. Ostaju priče negde u vazduhu, čekaju spremne. Čekaju da ih neko dotakne čarobnim percem rajske ptice, pa da ih smesti u neki suncem obojen dan i neku malu, malenu priču. 
Ako sme!

Тражим

Премало је времена
Ових дана.
Премало је дружења
Премало снова
Премало жеља
Премало надања
Премало радости.

Свега премало.

Измиче песма.
Измиче реч кроз отворене прсте.
Измиче скривени сјај.
Измиче нежност.
Измиче угасло око.
Измиче скраћени дан.

Премало га је.

Тражим
Светлост првог зрака.

Тражим
Реч првог пријатеља.

Тражим
Дан ношен крилом птице.

Тражим
Осмех после туге.

Тражим
Путовање кроз даљине.


Тражим.

Zaboravljeni dimnjačari

 Samo se vredni jesenji vetar valjao po požutelim umornim njivama.
Nedostatak vlage je odneo danak. Prerano požutele, ostarele njive su odavale umor. Tek poneki traktor je svojim brujanjem remetio tišinu polja.  Vetru to nije smetalo. On se radovao, pevao je pobedničku pesmu i davao dodatnu snagu svojim nevidljivim krilima.
Smejao se onima koji sebe zovu ljudima. Svašta je u svom životu video i  doživeo, ali nikada neće prestati da ga iznenadjuju.
Znao je on da ljudi propadaju, da ne poštuju starinu i konce koji ih povezuju s prošlim vremenima, ali  da su toliko nemarni , nije mogao da pretpostavi. Dozvolili su da dimnjačari nestanu.
Voleo je visoku kuću. Zabati su se podizali visoko, pa su onako neomalterisani privlačili njega i njegovu braću. Lepo su se zavlačili kroz šupljine i svojim prolascima stvarali najlepšu muziku načinjenu nevidljivim sviralima. Plesali su oko dimnjaka, pružali se preko betonske tavanice i podizali s njene ravnine  zaboravljeni papir ili izgubljenu čarapu. Danas je bilo sasvim drugačije:

Čovek i žena su udruženim snagama krenuli u avanturu. Nije to bila obična avantura. Bila je nešto posebno, nešto o čemu će dugo pričati neki uznemirujući banatski vetar.

- Zdravo, nešto čuh, dok sam prolazila ispod besprekornog platanovog venca malog naselja  na kraju grada,  ustreptalog od ranojesenje toplote.  Da te pitam, da li postoje odžačari u našem gradu?
Ne postoje!
Šta kažeš!!!!!
Kako ćemo mi to? Znaš li da treba očistiti dimnjake? Nismo ih nikada čistili, doduše od gasa nema pepela, ali opet, ovi vetrovi donesu svašta.
Da ne brinem?
Naći ćeš... aha... dobro. Misliš jednostavno je? Nije teško? Vidimo se kod kuće.

Od čika Tome je pozajmljena četka za čišćenje. Duga čelična sajla koja je na jednom kraju imala žičanu bodljikavu četku, sa zadatkom skida čađ sa unutrašnjeg zida dimnjaka. Vratanca dole, na spratu i na tavanu.
Zatvorena.
Obezbedjena.
Popeli su se na tavan. Iz ugla pokrivenog paučinom virio je skriveni posetilac. Paučina se blago njihala u ritmu njegovog disanja.
Ljudi su razvlačili četku. Sajla se nije dala. Najzad je čišćenje počelo. Lagano su je stavljali u usta dimnjaka. On ju je gutao.
- Neće  dalje!
- Kako neće?
- Zaglavila se.
- Daj ja ću, moja ruka je tanja! - polako je zavlačila ruku. Ona je pratila uski prolaz kroz tamu. Pipanjem je osećala zavijutak, pa sajlu, ruka je do ramena bila u unutrašnjosti. Glava se s uredno očešljanom kosom naslonila na hladan ulaz.  Fina, neobično meka prašina se osećala pod prstima. Malo cimanja i prolaz se oslobodio. Gore, dole, gore, dole, pa do kraja. Ruka je izašla.
Vetar se smejao.
Tresla se paučina. Tama tavana je služila svojoj svrsi.
- Idem da operem ruke- tup, tup... - Stoj, stani, zaustavi se! Dodji brzo!
- Šta je bilo?
- Dolazi!
Drveni pod je bio pokriven slojem crne prašine. Gar je u bogatstvu svojih cvasti visio s lustera i zavesa. Boja bele kafe je nestala s troseda. Crnela su se vratanca dimnjaka. Ulaz se nije razaznavao.
- Daj usisivač, brzo! Ne diraj, sve će se razmazati!
Usisivač je s jedne stane uvlačio gar, a s druge je izlazio vazduh raznoseći skoro nevidljive čestice čadji s ogromnom moći lepljenja za sve i svašta.
Pod pritiskom vratanca na dimnjaku su izletela. Ogromna količina crnog se razletela na sve strane.
Samo su im  beonjače bile bele.
U sve se umešao veseli vetar.  Jedva je dočekao otvaranje prozora da zaigra Banatsko kolo. Letelo je sve i vrtelo se u krug.
Od muke,  usisivač je prestao da radi. Krpe su se menjale, voda i četke su letele.
Tekle su crne suze.

- Ljudi su zaboravili da odžačari donose sreću. Nekada sam se smejao  deci i njihovom dodirivanju dugmića na  kaputićima.
Kad bi ugledali dimnjačara, brzo bi zgrabili  dugme.  Ja sam ih pomerao, zavlačio sam im se u rukave i ispod jakni.
Voleo sam dimnjačare, dodirivao sam svojom pesmom crne kape na njihovim glavama. Penjao sam se s njima na najviše krovove i dodirivao dna s njihovim četkama. Nosio sam gar u dubinu i visinu.
 Danas ih nema. Ljudi su ih izbrisali.
Zaboravili su da se raduju dodirnutom dugmetu i belom osmehu.
A ovi, ovi su posebna priča!

Banatski prorok

Кроz tunel isprepletenih grana starih platana, posađenih u nekim srećnijim vremenima, je strujao čudan zvuk.  Šuštanje se pretvaralo u razgovore beskrajnog niza duša onih koji su udisali ovozemaljski vazduh ispod njih. Zanosila  je igra ranog jesenjeg vetra i onog poslednjeg letnjeg. Dodirivali su svojim zvukom iznad svih zvukova, one koji su bili spremni da ih  čuju i osete.
Žurnim korakom,  otvorene duše, spremna da upije darove prirode,   žena je žurila. Trudila se  da  ne uznemiri šumni razgovor.
 Nije želela da se, potpuno nebitna i neuporedivo manje lepote od one oko nje,  umeša među gorostase i da ih omete u drevnim pričama.
 Šuštanje i šumovi. Šaputanja i neobični zvukovi. Prvi krupni požuteli listovi ispod nogu. Žal za nekim prošlim mirom.
Na samom kraju drvoreda nalazila se klupa. Ništa neobično, da na klupi  nije sedeo vremešni starac neugledne spoljašnjosti. Baš ta neuglednost je privlačila.
Iako toplo, na sebi je imao kišnu kabanicu. Ispod nje se telo moglo samo nazreti. Skrivalo ga je mnoštvo džempera i odeće. Cipele su bile one zimske, duboke, s naznakom vrelih nogu, jer su pertle bile odvezane. Čitava slika starca s neobičnom zlatno zelenom šumom iznad glave je izazivala strahopoštovanje.
Oreol nad glavom starca.
Da je bio sumrak posumnjala bi da se nalazi u nekoj zoni nedostupnoj običnom čoveku. Iako nespojivi,  stapali su se u jedno. Činili su celinu spremnu da se voljom nebeskom zauvek sačuvaju za neka buduća pokolenja.
Starac je nešto mrmljao.
 Nerazgovetno, usled nedostatka niza zuba. Reči su se penušile i narastale. Morala se pritajirti i uložiti trud da prikrije svoje prisustvo,  kako bi čula  i odgonetnula njegov monolog. Možda je i razgovarao s nekim,  njenom oku nedostupnom sagovorniku.
- Ehej, sine moj, koliko puta sam govorio, koliko puta sam rekao, a da me niko nije čuo?
Znam, kažeš nisi ti prorok, kao oni  Tarabići ili onaj Nastrad ili kako li se već zove, ali ja znam, znam.
Nikada mi nisi verovao. Možda sam mali, neugledan, pa ti se čini da ne postojim, i da moje reči nosi jesenji vetar, ali ja čujem i vidim.
Ja znam bolje od vas običnih.
Ispred mojih očiju se nižu slike iz davnina, kad god poželim moji su tu. Pružaju mi utehu i pričaju o nekom drugom dalekom i boljem svetu. Ispred mojih očiju se nižu slike onoga što će biti.
Reću ti nešto strašnije, nešto što će se desiti i na šta niko od ljudi s ove naše  Zemlje neće moći da utiče.
Misle moćni su.
Misle silni su.
Upravljaju životima.
Pritiskom na dugme odlučuju o životu i smrti. Odlučuju kakav će im biti porod, da li hoće muško ili žensko dete. Ništa se ne prepušta radosti i sudbini.  Svako bi hteo više i bolje. Svako bi hteo da odlučuje i naređuje.
Reći ću ti šta će biti. Dobro slušaj, ja neću biti tu kada se to desi, ali ću znati da se desilo.
Iz daleka, tamo gde čovek nikada nije stao nogom i gde nikada neće stati, će doći prikaze. One će biti tako moćne da se ne moraju približiti  oku čovekovom, a on će znati da su tu. Njihova senka će delovati umesto njih. Biće ljute. Na čoveka. Na njegovu gordost i misao o moći. Čekaće da noć bude vedra. Probudiće čoveka i naterati ga da gleda u visine.  Videće da sa neba padaju kutije, koje ti, sine moj zoveš satelitima. Padaće i goreće u svom padu. Plakaće ljudi na severu. Plakaće ljudi na jugu. Plakaće i oni na zapadu , a ni istok neće biti pošteđen. Zaboraviće čovek na rakete i putanje aviona. Zaboraviće se nevidljivo kretanje zvuka i reči. Neće se čuti ni videti ni slika ni reč. Rasuti po  stranama sveta,  raseljeni će misliti o roditeljima u postojbini, ali ih neće čuti, ni videti. Sve će stati. Vreme će biti skupo. Zemlja će drhtati. Ljudi će patiti od gladi. Rušiće se mostovi. Neće imati znanje oni koji treba da ih poprave. Neće imati znanja o rau i načinu rada. Zaborav će pokriti zemlju. Komjuteri i roboti neće vredeti, mobilni telefoni će biti otpad. Sve što je prljalo će biti izbrisano.  Senke  će u radosti leteti.
Šta kažeš, pričam svašta?
E moj sine, jesi li me ti slušao kad sam govorio da će doći vreme da neće biti odžačara? Nisi mi verovao! Ne veruješ mi ni ovo. Biću ja negde. Podsetiću te na sve što ti rekoh. Ti zapiši ako smeš.
Morala je  pustiti osmeh. Šta to čovek reče? Šta to u svome bunilu mrmlja, kakvi proroci, kakve senke. Uzela je mobilni telefon.TI TI TI TI TI TI TI..
- Zdravo, nešto čuh, dok sam prolazila ispod besprekornog platanovog venca malog naselja  na kraju grada,  ustreptalog od ranojesenje toplote.  Da te pitam, da li postoje odžačari u našem gradu?
Ne postoje!
Šta kažeš!!!!!

Posle Š

Krivudava linija koja je značila traku po kojoj se kreću vozila je lako grlila društvo starih, nekim čudom opstalih borova. Njeno sivilo je davalo kontrast zelenim iglicama. Tu im nije bilo mesto, a opet nekako su baš tu pripadali. Uzdizali su se onako srasli sa ravnicom i svojim čupavim krošnjama su dodirivali samo nebo.
Darivali su ravnicu smolom i slali miris dalekih krajeva posle svake kiše. Ljudi ih nisu primećivali među mnoštvom bagremova i lipa. Ostavljali su ih na miru. Bagremovi i lipe su nestajali pod zvukom motornih testera u kasnim noćnim satima, dok su njih odbacivali kao manje vredne. U tim samotno tužnim noćima,  su tiho  plakali svojim smolastim suzama. Čule su ih samo sove nastanjene u njihovoj sigurnosti.
Posle jednog noćnog pohoda živih, uznemirilo se nebo, maličasta paučina privida se spustila  oko rasplakanih. Dobili su nove tamnije boje i čudna obličja.
Stresli su se, a u njihova drvenasta tela su se uvukle duše pobegle s Nebesa u želji da još jedan put osete vazduh po svojoj mekoti uz pomoć  mirisa  mesečeve prašine  koja im je na kratko značila povratak.
- Pamtiš li prvi dan? Sećaš li se trenutka kada je telo bilo na jednoj , a duša na drugoj strani?
- Naravno da pamtim. Onaj prvi dodir bezvremene gustine i svetlosti. Ono milovanje vakuuma koje je značilo i more i vazduh i boju i svetlost.  Sve u jednom. Zatvaranje i otvaranje. Besmislenost završetka jednog života i smisleni početak drugoga koji to jeste i nije.  Mekota dodira mnogih ruku u radosti dočeka. Pogled i pokret. Zvuk bez zvuka i nečujno čujan pev nebeskih heruvima praćen bezglasnim pojanjem duša nastasnjenh oko njih. Sklad i spokoj.  Bezgranična sloboda i let kroz prošla vremena koja znače jedno. Istinska radost začinjena tugom rastanka.
- Rekao bih tako da mogu. Nemam tvoju rečitost.
- Gde si živeo dok si udisao vazduh?
- Među borovima, na vrhovima planina. A ti?
- Ovde u ovoj ravnici. Voleo sam borove i njihov miris.
- Ti si Lala.
- Jesam.
- Znaš li ti kao su Lale dobile ime? Da ti kažem?
- Kaži.
- Čuh  da postoje dve priče: Banaćani su prodavali svinje preko Dunava. Da bi se razlikovali u praskozorje kada se duše bude i ne razlikuju se živi od okasnelih  zalutalih duhova, a i protiv uroka, žene su im na nogavicama pantalona vezle finim  crvenim koncem cvet lale. Tko ih prozvaše.
Druga kaže da je Banaćanin služio kod Austrougarske carice. Došlo je vreme da se deli ordenje. Pozvan je i on. Kako je stajao na kraju reda zlatno ordenje je nestalo. Carica je iz svoje kose izvadila zlatnu ukosnicu oblika cveta lale i zadenula mu za rever. Otuda ime. Ti biraj.
- Ako ću da biram, biram ono drugo. Nego, da mi ostavimo borove dok traje mesečev prah.  Nećemo da budemo okasneli duhovi.
Videsmo i čusmo .
Idemo u sjaj i čistotu.
Idemo u mir i lepotu.
Tamo gde jednaki caruju.
Tamo gde se duše zadovoljno smeše.
Taamo gde je put svemu živom.
Tamo gde SVIH VREMENA RAZLIKE ĆUTE.

Prvi nagoveštaj svetlosti sa istoka je stresao najstriji bor.  Sova se probudila iz tek započetog sna posle noćnog lova. Otvorila je oči. Videla se samo siva linija koja je značila traku kojom prolaze vozila.

Ilustracija : slika na svili Snovidjenje.