Kroz tišinu

 

Tišina

Pusta i teška 

U  oblačnom danu. 

Kada je tišina teret.

Dala bih tišinu 

Za tvoju reč

Za njene oči

Njegov glas.

Dala bih tišinu za dobrotu

Što nosi radost

Bezbol i slobodu.

 

Dala bih tišinu za tebe, tvoje srce, ruku

I dušu što nekada beše jasna.

Dala bih tišinu 

Za čisto oprano nebo

Što pokriva dom tvoj.

Dala bih tišinu za razum

I glas pun.

Hodam kroz tišinu.

Zbornik ,,Između dva sveta" U čast Branka Miljkovića

 

Имам част да се моја песма нашла у Зборнику који носи име великог песника
Бранка Миљковића. Хвала организаторима и жирију.

РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ УК „Бранко Миљковић“

Међународни песнички конкурс „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ је завршен, а зборник радова је изашао. Ове године, због ситуације са вирусом и забрањеног окупљања, већег броја људи, неће бити организована завршна манифестација. Индивидуално може да дође ко хоће. Дана 03.10. куповина зборника у ул: Давидовој 2 (од 09,00 – 10,30); Полагање венца и читање поезије пред бистом Бранка Миљковића у 11,00; посета Спомен соби Бранка Миљковића и Стевана Сремца у 12,30 У зборнику су заступљени песници:

Аврић Жељка – Сремска Митровица

Андрић Јелена – Вишеград, БиХ

Апостоловић Јован – Врање

Арсенијевић М. Александар – Београд – НАГРАЂЕН

Бавчић Дина – Горажде, БиХ

Бајровић Емир – Наксков, ДАНСКА

Бакрач Мирослав Мишо – Ниш

Банић Никица – Инђија

Баралија Алмина – Нови Београд

Батин Борислав –

Бибин Милорад – Зрењенин

Бјелица Крунић Даринка – Обреновац

Богдан Сандра – ХРВАТСКА

Богдановић Богдан – Суботица

Божовић Бојан – Крагујевац

Божовић Славка – Никшић, ЦРНА ГОРА

Бојковац Евита – Дервента, БиХ

Бранков Нађа – Вршац

Брукнер Бојан – Београд

Васић Симо – Батајница

Вељковић Софија – Сокобања

Веселинов Илија – Смедеревска Паланка

Видаковић Марло – Бар, ЦРНА ГОРА

Влајин Соња – Рума

Вранић Љубинка Буба – Ниш

Вујошевић Маша – Београд

Вукашиновић Нада – Доња Зелина, ХРВАТСКА

Вучковић Раде Нишки – Ниш

Гаврилиду Живковић Марија – Београд

Гавриловић Зорана – Лесковац

Голић Нада – ХОЛАНДИЈА

Грбић Драгица Драга – Вишеград, БиХ

Гребовић Ранко – Нови Београд

Даниловић Мајо – Београд – НАГРАЂЕН

Дедова Ана – СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Драган Поп Драган – Кикинда

Драгић Танара – Бањалука, БиХ

Дулановић Владимир – Нова Варош

Ђапо Мирјана – Београд

Ђекић Слободан – Вршац

Ђокић Софија Софке – Банатско Велико Село

Ђоковић Нађа – Ужице

Ђорђевић Анђела –

Ђорђевић Биљана – Ниш

Ђорђевић Марина – Врање

Ђорђевић Наталија – Лесковац

Ђукановић Весна – Кикинда

Ђурђевац Никола – Београд

Ђурић Јовица Мајор – Ниш

Ераковић Драгиша – Ниш

Живаљевић Боро – Београд

Живковић Љиљана – Железник

Живковић Срђан Сиђа – Прокупље

Живковић Тања – Обреновац

Живојиновић Емилија – Крагујевац

Задрија Катарина – Врбовец, ХРВАТСКА

Зечевић Божо – Ниш

Златковић Живковић Љубинка – Ниш

Иванова Стајкова Ани – Пловдив, БУГАРСКА

Ивановић Ирена – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Илић Гордана – Добој, БиХ

Ињац Оливер – Ниш

Јањичић Момчило Момос – Инђија

Јањушић Рада – Добој, БиХ

Јашовић Голуб – Крагујевац

Јевтић Петар – Ниш

Јеленковић Мирослав Оточки – Ниш

Јелић Вера – Крагујевац

Јеремић Михаило – Рајковац

Јовановић Б. Славица –

Јовановић Славица – Прњавор Мачвански

Јотић Марија – Ниш

Караџић Иван – Петровац

Касаш Наташа – Нови Сад

Кенић Марија – Томанце

Кеча Соња – Ниш

Кипа Теодора –

Клашња Лепосава – Београд

Клифтон Сања – ЕНГЛЕСКА

Комазец Душан – Станишић

Корнесчан Никола - РУМУНИЈА

Костадиновић Г. Андон – Ниш

Костић Сузана –

Красић Катарина – Нови Београд

Крижанац Драгица – ХОЛАНДИЈА

Кузмић Миланка – Велика Буковица, БиХ

Куч Ораховац Аида – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Лесан Марија Леонида – Београд

Ливада Грачан Маја –

Литовски Светлана – Ниш

Лобожински Цвијетин Баја – Лаћарак

Лордан Тена – ШВЕДСКА

Малешев Дамир – Нови Сад

Мариловић Александра –

Марић Александар Никола – Краљево

Марковић Славко – Нови Пазар

Матовић Ксенија – Херцег-Нови, ЦРНА ГОРА

Мијуковић Павле – Велика Иванча

Миленковић Драгица – Кална

Миленковић Слађана – Сремска Митровица

Милић Радмила – Ниш

Миловановић Милена – Бијељина, БиХ

Милојевић Марко – Београд

Милојковић Радомир – Сокобања

Милосављевић Љиљана – Смедеревска Паланка

Милош Ана – Београд

Милутиновић Тања – Београд

Митрић Синиша – Нови Београд

Мићовић Светолик – Ниш

Михај Божица – Вршац

Михајловић Оливера – Крушевац – НАГРАЂЕНА

Мицић Теодора – Ниш

Мишљеновић Јелена – Мерошина

Морар Владимир –

Мракић Александра – Ламинци, БиХ

Наср Салем Атеф – ЕГИПАТ

Николоска Габриела – Прилеп, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Никчевић Маја – Београд

Новаковић Желимир – Београд

Носов Оливера – Ниш

Павловић Биљана – Ниш

Павловић Милојевић Сузана – Малча

Пајић Марко – Врњачка Бања

Паноска Снежана – Прилеп, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Пантић Александар – Куршумлија

Перуничић Ђурђија – Пожега

Петковић Драган Миљин – Лозница

Петричевић Зорана – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Петровић Братимир – Кладово

Петровић М. Иван – Дивци

Петровић Милосав – Ниш

Попадић Андријана – Нови Пазар

Поповић Драгана – Врањска Бања

Протић Александра –

Радић Снежана – Ниш

Радов Мило – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Радовановић Маја – Бољевац

Радовић Весна – Београд

Радојевић Дара – Горњи Милановац

Радосављевић Никола – Смедеревска Паланка

Радуловић Сања – Добој, БиХ

Раичевић Мирослав –

Рајчевић Балша –

Ракановић Мира – Павлиш

Ракић Будимир – Нови Београд

Ранђеловић Нела – Брест

Ранђеловић Соња – Ниш

Ранчић Ева – Пирот

Ристић Десанка – Кикинда

Савић Драгица Бека – Бачка Паланка

Светозаревић Мирјана – Ниш

Седларевић Славица – Јагодина

Сета Милијана – Ниш

Симић Ђорђе – Земун

Симић Милица – Нови Београд

Слуњски Кристина – Вараждин, ХРВАТСКА

Софтић Амер – Сарајево, БиХ

Спасић Трашевић Тања – Ниш

Спасојевић Маја – Београд

Спироски Владо – Јагодина

Станимировић Иван – Лесковац

Станисављевић Биљана – Параћин

Станисављевић Властимир Шаркаменац – Београд

Станисављевић Дејан Месец – Параћин

Станков Антић Јадранка – Ниш

Станковић Далматинка – Ниш

Станковић Зорица – Ниш

Станковић Марија – Лесковац

Станојевић Биљана – Ниш

Станојевић Јелена – Братунац, БиХ

Станојевић Лешовић Зорица – Чачак

Стевановић Витомир – Добој, БиХ

Стевановић Нађа – Сврљиг

Стефановић Милка –

Стојановић Данијела – Ниш

Стојановић Урош –

Стојиљковић Александар – Прокупље

Стојиљковић Милош –

Стокић Новица – Велико Градиште

Субашић Нермина – Калесија, БиХ

Такић Срба – Власотинце

Тасић Церовић Мира – Ниш

Телеску Алики – КИПАР

Терентић Љиљана – Смедерево

Тимотијевић Ратомир Тим - Београд

Томић Ружица – Панчево

Трајановски Јелена – Београд

Трајковић Јелена – Београд

Трифуновић Станимир – Крушевац

Тришоски Алексо – Кичево, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Ћебић Јелена – НЕМАЧКА

Ћедић Емсада – Сарајево, БиХ

Ћосић Наталија – Београд

Ужичанин Сенада –

Ферхатбеговић Марица – Живинице, БиХ

Цветковић Јелена – Поповац

Цветковић Мирослава Мира – Смедерево

Цимбаљевић М. Милан – Беране, ЦРНА ГОРА

Чаировић Снежана – Смедеревска Паланка

Шекуларац Виолета – Беране, ЦРНА ГОРА

Шкобић Божидар, Чика Бошко – БиХ

Шопкић Б. Чедомир – Скопље, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Зборник (књига) се може купити (500.динара + PTT) дана 03.10. у ул: Давидова 2а („Глас корена“ од 09,00 до 10,30) или наручити телефоном (+381 061 18 39 086 – Божо Зечевић) . Ближа обавештења можете добити на исти (напред наведени) број телефона.

 

Песме: 

 

Možda bezgrešan

Ako bi se čovek u kap pretvorio

Kroz oblake bi leteo

Zemlju  darovao

Cveću  miris otimao

Suncu  prkosio

U krugu staze ostavljao.

Ako bi se čovek u udah pretvorio

Zdravlje bi nosio

Putovao  venama

Nebom  tragove bele ostavljao

Plasao 

Pratio korake vekova.

Ako bi se čovek u zrak svetla pretvorio

Sa Sunca bi ponosit kretao

Svemir osvajao

Biljke milovao

U  zeleno se pretvarao.

Kada bi se čovek u zrno peska pretvorio

Plažama bi ponizni sluga bio

Morskim talasima se igrao

Mnoge korake pratio

Pustinjskim noćima pevao

U svanuća dane milovao.

Bio bi bolji

Dobrodušniji

Možda

bezgrešan.

KRAJ LETA

Dok leto gubi život

Hvatam topli zrak.

Držim ga u ruci.

Premeravam.

Čitam njegove tajne poruke

I skrivena pitanja.

Unosim ga u sobu.

Obojenu svežinom.

Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić

Vrtoglavom brzinom podiže

Dotaknu jabuke na stolu

Ružu u providnoj vazi

I polovinu žutog limuna.

Sve zaigra, rasplete svoje skrivene

Čvrsto vezane kose

Propeva,osmehne se

A onda naglo utone u tišinu.

Ostah praznih ruku

A duša mi se preplavi bogatstvom.

TRAŽIM ŽIVOT

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

Oblak je sivi osvojio nebo

Caruje

Retki letač stisnute duše ćuti

Tuguje

Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje.

Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu

Žuri

Vitkim nogama se spušta na granu Dunje

S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume pokvašeni list

Prazninu srca ućutale ptice.

Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

NOVI KORAK

Razvlače se popodneva okupana letnjom toplotom

Zvoni vreo asfalt

Prkosi žurnim koracima

Neispunjenim nadanjima

Izgubljenim željama.

Stvoren da traje

Izvija svoju bešumnu pesmu

Polivenu šapatom pustih dana.

Lako se izvija

Postaje žitak

Ne odupire se

Ponosno nosi svoje dane.

S večeri spava

Sniva daleke snove

Obojene hladovinom starog hrasta

Koji nekada beše njegov drug.

Noćni spokoj mu donese mir.

Ponosno

Obasjan mesečinom odaje dnevne tajne

Dušama što leteti znaju .

Zatim utihne sve.

On traje

Čeka novi korak.

Ako bi se čovek u kap pretvorio

Kroz oblake bi leteo

Zemlju  darovao

Cveću  miris otimao

Suncu  prkosio

U krugu staze ostavljao.

Ako bi se čovek u udah pretvorio

Zdravlje bi nosio

Putovao  venama

Nebom  tragove bele ostavljao

Plasao 

Pratio korake vekova.

Ako bi se čovek u zrak svetla pretvorio

Sa Sunca bi ponosit kretao

Svemir osvajao

Biljke milovao

U  zeleno se pretvarao.

Kada bi se čovek u zrno peska pretvorio

Plažama bi ponizni sluga bio

Morskim talasima se igrao

Mnoge korake pratio

Pustinjskim noćima pevao

U svanuća dane milovao.

Bio bi bolji

Dobrodušniji

Možda

bezgrešan.

KRAJ LETA

Dok leto gubi život

Hvatam topli zrak.

Držim ga u ruci.

Premeravam.

Čitam njegove tajne poruke

I skrivena pitanja.

Unosim ga u sobu.

Obojenu svežinom.

Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić

Vrtoglavom brzinom podiže

Dotaknu jabuke na stolu

Ružu u providnoj vazi

I polovinu žutog limuna.

Sve zaigra, rasplete svoje skrivene

Čvrsto vezane kose

Propeva,osmehne se

A onda naglo utone u tišinu.

Ostah praznih ruku

A duša mi se preplavi bogatstvom.

.

autor Vesna Đukanović

TRAŽIM ŽIVOT

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

Oblak je sivi osvojio nebo

Caruje

Retki letač stisnute duše ćuti

Tuguje

Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje.

Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu

Žuri

Vitkim nogama se spušta na granu Dunje

S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume pokvašeni list

Prazninu srca ućutale ptice.

Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

Autor- Vesna Đukanović

NOVI KORAK

Razvlače se popodneva okupana letnjom toplotom

Zvoni vreo asfalt

Prkosi žurnim koracima

Neispunjenim nadanjima

Izgubljenim željama.

Stvoren da traje

Izvija svoju bešumnu pesmu

Polivenu šapatom pustih dana.

Lako se izvija

Postaje žitak

Ne odupire se

Ponosno nosi svoje dane.

S večeri spava

Sniva daleke snove

Obojene hladovinom starog hrasta

Koji nekada beše njegov drug.

Noćni spokoj mu donese mir.

Ponosno

Obasjan mesečinom odaje dnevne tajne

Dušama što leteti znaju .

Zatim utihne sve.

On traje

Čeka novi korak.

Autor Vesna Đukanović

Braće Tatić 85 Kikinda

tel: 0641914556

mail: djukanovic.vesna63@gmail.com

Beli oblaci preko neba

 ..., a preko  neba su počeli da se valjaju beli oblaci... Putujem kao svakoga dana.
Sedim u tišini na svom sedištu starog autobusa. Praznih misli. Pored mene sedi devojka. Na ušima joj slušalice. Maska skriva lice. Oči su  joj zatvorene. Počinjem u tajnosti da hvatam njene misli:

- Peti put na istom ispitu. Šta me danas čeka? I ova muzika u ušima ne tera strah od dana. Kako bude biće.

 Trebala sam obuti čarape. Stvorio mi se žulj na levom stopalu, ako me zaboli na ispitu...moram u prvoj apoteci kupiti flaster...

Na sedištu preko puta sedi devojka duge raspuštene smeđe kose. Svečano obučena. Bela košulja podvijenih rukava, plave farmerke i cipele na visoku štiklu. U krilu joj buket cveća. Bele margarete i beli, po ivicama ljubičastim linijama prošarani karanfili. Uokvireni ljubičastim papirom, sa ljubičastom mašnom. Iz sredine viri zaboden štapić sa natpisom. Nepristojno gledam. Ne vidim. Hvatam njene misli.

- Dobro je da sedim. Ubiše me štikle. Radujem se što ću stići  na vreme. Moja sestra danas brani diplomski rad. Ekonomija. Nada se nekom boljem poslu. Radila je u kafiću dok je studirala.  Radim i ja. Kad li će na mene doći red da diplomiram...

Vozač priča mobilnim telefonom. Hvatam po koju reč:

-Jesi li se probudila? ...jesi...nisam hteo... moraš stići  na vreme...dobro ...nisam dosadan...hajde ustani iz kreveta...

Uranjam opet u svoju tišinu. Zatvaram oči, pokušavam da dremam. 

Trzam se i otvaram oči. 

Pokraj puta u prašini izmešanoj sa prvim suvim listovima mladih topola slučajno izraslih pored puta leži beživotno telo malog crnog mačeta.

Na  štapiću piše,, Srećna diploma" .

Hodam

 Hodam

Teretom dana nošena 

Stazama starim.

Tiho 

U džepu nosim pregršt 

Stihova znanih.

 

Hodam

Jave snovi odnose danak

A raskorak prohujalog vremena 

Para nebo.

Hodam

Pratim stope brojnih

Pod okrilje skupljam izgubljene reči

Plače dan.

Hodam

Ne brojim korake 

Misli znaju puteve svakodnevne

Prepuštam se vetru i 

Mirnoj luci.

Hodam.

Život se nastavlja

 U  malo dvorište je  odnekud doleteo suvi list sasvim neobičnog izgleda. Zagledali

su ga ostali listovi opali sa oraha, kajsije, sibirskog bresta, čak mu se i zaboravljeni čičak čudio. 

Izdužen valjao se po  pokošenoj, na ogumke suvoj travi. Preo je svoje priče potpomognut ranojesenjim toplim vetrom.

- Otkinut sam, otrgnut , beživotan, donešen na smetnju onima koji žive ovde, na čijim se licima vide tragovi prohujalih godina.  Stide se svoje sopstvenosti, dubokih rana koje su im načinile mreže tankih linija.  Njih ne žele da se sete. 

Moje  su rane sveže. 

Živim kratko.

Veselio sam se prolećnoj kiši. Nateran sam da rastem kao deo vitke stabljike mladog kukuruza nabreklog od snage. Opijen vodom, od sunčeve svetlosti sam pravio hranu. Slao sam je u sve delove  tela. Naterao sam klip na rast,  zrno da se naliva,  žutu cvast  kukuruza da se  podigne uprtih misli u nebeski svod. Stvarao sam i stavrao, radi sebe, svoga mira. Hodao sam stazama predaka.

A onda sam posustao. Pazuh  me je zaboleo. Osetio sam prvi žuti pečat veremena. Nevoljno. 

Nisam želeo da prihvatim neminovno. Otimao sam se i otimao. Pokušavao i pokušavao. Preo sam razgovore sa malim paukovima koji su između mene i moje braće pravili lako raskidive mreže. 

Nisam uspeo. 

Do  mene su doprle samo tužne vesti. Pečati su  se širili po celoj njivi. Braća su obolevala. 

Dok sam se okrenuo iz  mene je nestala poslednja kap vode, a topli vetar  me je otkinuo sa stabljike u trenutku kada je oštro sečivo pretilo mojoj braći. Vinuo sam se visok, nošen energijom  koja pokreće velike vetrenjače što stvaraju struju za ljude. 

 Gledao sam crvenu neman kako otkida žute stabljike, reže ih, a u traktorsku prikolicu su upadala žuta zrna moga truda. 

Poradovao sam se. 

Možda ću se uzdići drugi put. Opet dotaći nebo i kišu, dočekati  osmeh oca i smeh sina dok trči kroz plodnu njivu. 

Nada ostaje. 

Život  se nastavlja. 

Prema svima je krupnim koracima čistila svoj put sirkova metla.

Bez svetlosti

Hvatam tragove
U dubokim lagumima
Bez svetlosti.

Pevaju mladi dani
Svetle se nevine nadom ispunjene duše.
Osmehuju se iskre
Lupaju doboši nade u grudima.

Iz vedra neba 
Neznanom rukom donesen
Jad izbrisa sve.
Zamrznut
Osta
U  mladom danu.

Kroz lagum poslednjom snagom
Odnekud nada blesnu
Dozvoli iz oka kap.

Sve je prolazno.
Sećanja, nasmejani dani, tuga koja bez milosti pritiska. Trudimo se da nešto zaboravimo, nešto izbrišemo, a da ponešto zadržimo. Više ljudi više pamti. Isti događaj se priča u različitim varijantama. Kada se  sve one skupe, sjedine ,onda prikaz istine možda dobije pravo lice.
Lagumi ljudskog uma su duboki.
Vezujemo se za likove, svetle dane, čak možda za nešto što je u tom trenutku bilo potpuno nevažno, ali je na nas ostavilo dubok trag.

Putnik

Putnik sam
puteva otvorenih
puteva tajnih
otkrivačkih.

Putnik sam
puteva svetskih
staza nebeskih
drumova carskih.

Putnik sam.

Blistavog dana
u Vranje  biću dovedna
zakucaću na vrata.

Reći ću samo:
Putnik sam.

Dočekaće me osmeh.
i drago lice.

Hiljadu i jedna iskrica Veselinka Stojković

Kada za početak septembra,  sa prvom najavom jeseni budete darovani, spremni
ste za novi početak.  Opremljeni  energijom sveže štampane,  dugo očekivane knjige.
Umorno popodne me je dočekalo karticom ostavljenom od strane poštara. Pošiljka.
Spremam se.
Vrtim katicu u rukama. Prepoznajem broj pošte Vranja. Misli počinju da se množe, a ona središnja ukazuje na samo jedu osobu Veselinku Stojković.
Profesor u penziji, književnik, pesnik, čovekoljubac i vernik najviših standarda u jednoj osobi to je Veselinka.
Njene knjige su otvorile mnogo puteva. Čitaju se istraživački, lagano. U njima se uživa.  Odmeravaju se  reči i prepoznaju crte likova običnog čoveka koji je živeo, živi  negde  pored nas, ili je u nekom  trenutku bio sastavni deo našeg života.

Obradovale su me njene knjige. Radost je primiti ih belih korica-  dotaći čistotu njihovu,  čistotu reči u njima.
Čistota duše koja ih je pisala, oblikovala i složila u ogrlicu u zbirku haiku poezije ,,Hiljadu i jedna iskrica" sa istim brojem pesama. Čini se  , dok oči prate Iskrice u  brojnom nizu, da se pletu, da narastaju, a sa svakom pročitanom jurite do sledeće i tako dokle god ih ima. Čini se da se u svom plesu oblikuju u neku novu brojnost.
Radovala sam se  njihovom čitanju.
Radujem se njihovoj štampanoj verziji. Znam  da će nastati još toliko, da se brojni niz neće zaustaviti na hilhadu i jednoj. Ako se priče iz ,,Hiljadu i jedne noći" pričaju i svakoga puta oživljavaju njeni likovi, neka i ove haiku pesmice pronađu svoj put i dotaknu duše spremne da ih ožive, da u njima prepoznaju duboku mudrost vešto skrivenu u nekoliko stihova.
Dužnik sam Veselinkin.
Po svemu.  Dodatak dužničkoj listi je  569. iskrica:

oči radosne                         очи радосне
od proze putopisne             од прозе путописне
drage nam Vesne                драге нам Весне

Naslovna stranica je čast za mene: ,,Buđenje"- slika na svili - rad ruku mojih. Neka se svi pesnici sveta oglase jutarnjim buđenjem uz šapat svojih stihova. Buđenje neka zvonom najavi dan. Pesnici neka se zagrlene, slože u  neku novu hiljadu i drugu iskricu i tako redom. Upravo je to htenje Veselinkino : poziv na pisanje uz poziv na čitanje.


Knjige su objavljene pod pokroviteljstvom Narodnog univerziteta u Vranju.


Veselinka zapaža, lako oslikava,   mnogoznačnim rečima  koje zahteva haiku  poput najvećih majstorija renesansnih slikara,  sve nas koje je svojom slovenskom dušom utkala u ,,Hiljadu  i jednu iskricu". Ostajemo duboko uronjeni u stranice njene knjige,  u čekanju da sadašnji čitaoci i  neki budući naraštaji otkriju date mudrosti i uživaju u njihovoj lepoti.
Tu je i zbirka ,,Sunce u plamenu" . Nju sačinjavaju prevodi- tačnije prepevi, jer se poezija prepeva, ne prevodi se, sa ruskog, ukrajinskog, bugarskog, poljskog, francuskog i mađarskog jezika. Mnogi narodi stavljeni pod jednu zastavu žutu od sunčevih zraka koji nam daruju život. Bez Sunca ne  bismo postojali. Bez Sunca ne bi bilo  zelenog, ne bi bi bilo ljubavi prema zelenom, prema životu. Sve to Veselinka zna, zato je naslov ove zbirke večan kao Sunce, kao  njegov plamen. Zato što se dan na istoku rađa, a  probuđen sunčev zrak nas doziva. Suncokretove glave spremno dočekuju prvi zrak i budno ga prate na njegovom dnevnom putu.  Neka traje Sunce u  plamenu poezije, neka bude radosno kao lice pesnika kome je Veselinka podarila trajanje u ovoj
jedinstvenoj zbirci.

 Meni draga pesma
Autor:
Genka Bogdanova

Odavno, odavno sve je jasno-
Volim te nežno, voliš me strasno
Pored tebe sam i mlada i živa,
Tvoja mi ljubav sreću dariva.

Odavno, odavno sve je jasno-
Osećanju velikom smo u vlasti.
Od mene ti snaga tvoja mila,
U tebi sam snove svoje otkrila.


Svoju zahvalnost za učinjenu dobrotu i čast pokušavam da iskažem:

Putnik sam
puteva otvorenih
puteva tajnih
otkrivačkih.

Putnik sam
puteva svetskih
staza nebeskih
drumova carskih.

Putnik sam.

Blistavog dana
u Vranje  biću dovedna
zakucaću na vrata.

Reći ću samo:
Putnik sam.

Dočekaće me osmeh.
i drago lice.


Hvala na dvema divnim knjigama koje će svoje puteve do čitalaca sigurno pronaći.

Šta bih da imam krila

Prozor koji gleda preko zelenog krova šupe, pruža  sasvim neobičan prizor

spremnom posmatraču, živ i nedokučiv, možda bi  neki rekli pomalo tužan. 

Prozor kao prozor. Beo,  bez roletne. 

Često  otvoren. 

Možda i više nego što bi trebalo. Tanka mreža koja propušta svetlost i vazduh,  zabrana je za dosadne muve i komarce koji u najboljem slučaju u trenutku kad osete toplotu nađu na kratko svoje mesto s druge strane otimajući miris kuhinje i tolotu sobe. Nehajno bi se zakačile za sitne rupice . Njihov mir je samo privid, dodvoravanje onima koji su  s ove strane- bezuspešno.

Ako se zanemare sitni insekti, a zadovoljenje potraži u pogledu, raspletu se nebeske visine.

Jutros je preletelo jato nepoznatih ptica. Možda Afričke gugutke, divlje patke, ždralovi, rode... Bile su visoko. Vrsta se iz sigurnosti sobe nije mogla prepoznati. Nisu obraćale pažnju na tlo i dešavanja ispod svojih krila. Grabile su visine sledeći nečujne vibracije predvodnika. Oko njih se  vazduh pretvarao u vetar zaveden snagom njihovih krila. 

Mirovao je krov. Stablo bagrema slučajno izraslog u komšijskoj bašti je ćutalo. Mahanjem svojih grana je ovlaš pozdravio letače. Malo dalje svojim stasom celu sliku je posmatralo telo nekada ponositog bora. Proletos je izgubio poslednje iglice, a nove nije ispustio. Ćutao je spremajući se na večiti san. Na njegovim ogoljenim granama dve grlice su pronašle svoj stan. Skupljenih krila najavljivale su poslednje dane pre potonuća. Ponekad bi raširile krila u nadi da će ga probuditi, osmeliti na novi pokušaj hvatanja života, čak bi i letnule. Trud im je bio uzaludan.

Između njih se paukovim radom stvorila tanaka nit. Povezala ih je na čaroban način, obećavajući povratak visokih letača jednog suncem protkanog dana. 

Pauka niko nije video.

Šta bih da imam krila?

Putopis : Prolom banja

Na vidikovcu

Posle mnogo kilometara zavojitih i tajanstvenih puteva nalazimo mir u Prolom banji. Ostavili smo dva

dana da se nadišemo vazduha i naspavamo u miru koji ona pruža.

Smeštena je na obroncima Radan planine na jugu Srbije. Prelep, moderno opremljen hotel sa otvorenim i zatvorenim bazenom, uređeno šetalište oko hotela, cvetnjaci i klupe raspoređene tako da se šetači mogu odmoriti krase centar banje. U neposrednoj blizini hotela je veliki akva park.

Naš boravak smo usmerili na prirodu.

Staza do vodopada

Hotel je u centru banje. Tu su sva dešavanja i mnoštvo ljudi. Vidi se da je pun. Našli smo sobe u privatnom smeštaju čiste i skromne, za prespavati dobre. Izdaju ih stariji ljudi. Nekako nam drago bilo da doprinesemo njihovom budžetu. Bili smo sami na spratu novije kuće. 

Mnogo je praznih . 

Negde sam pronašla da je na popisu iz 2002. U banji živelo 111 stanovnika. Možda ih je danas i manje. Kako je u blizini Kuršumlije, verovatno je da mnogi putevi iz banje idu u tom pravcu i dalje. Malom broju stanovnika svedoči jedan market, jedna pekara i jedna trafika. Pijace nema. Znači ako se uputite u ovaj kraj dobro se opremite i orijentišite na hotel. Bar na ručak po dnevnom meniju. Nije skupo, a veoma je ukusno.

Rekoh , boravak smo orijentisali na prirodu. Kupili smo doručak u pekari, prešli preko drvenog mosta do novoizgrađene crkve Preobraženja Gospodnjeg, pa se kroz šumsku stazu uputili do vidikovca. Sa njega se blistava i čista vidi  kao na dlanu Prolomska reka, banja i šumoviti predeli Radan planine.

Pauza

Vodopad Soko

Zatim se vraćamo mostićem do podnožja i rečice, pa  asfaltnom trakom, laganim hodom idemo do Crkve Lazarice. Podignuta je kao brvnara neposredno posle Kosovske bitke.  Legenda kaže da su se stabla šljiva uvrnula i da su takva ostala,  jer se vojska nije vratila sa Kosova. Uvrnute su i danas, a postoji i tabla sa natpisom da se šljive ne smeju dodirivati i na bilo koji način pštećivati. Na jednom stablu su izrezbareni likovi kneza Lazara i kneginje Milice. Renovirana je mnogo puta. Sada sveža i umivena dočekuje goste. Sveće su upaljene,  a iz njene unutrašnjosti se širi miris tamjana.
Sedimo na drvenoj klupi u malom vrtu, skupljamo snagu za povratak nazad. Od centra banje do Lazarice je oko četiri kilometra sa usponima. Na otprilike trećini puta je putokaz koji upućuje na vodopad Soko. Ne bismo propustili ptiliku da ga vidimo. Staza vodi pored  Prolomskg potoka. Idemo uzvodno. Vijugava utabana staza vodi tik uz bistru vodu. Polako hodamo, prelazimo korenje upleteno s kamenom. Dišu zajedno blatna obala i rečni šljunak, a sa visokog drveća nas prati pesma ptica. Na pojedimim mestima je potrebno preći s leve na desnu obalu potoka , malo isprljati obuću, pa se počastiti  kvašenjem ruku i rashlađivanjem u brzoj vodi. Iako nije veliki,  vodopad Soko je prelep. Prska vodom i daruje svežinom. Sedimo na kamenu. Kažu da je boravak od pola sata u gustoj šumi neprocenjiv za čoveka. Koliko onda vrede šuma, potok i vodopad ujedinjeni u svojoj lepoti i miru koji pružaju posetiocu?

Na mestima gde je voda dublja su drveni mostovi. Od početka staze do vodopada ima nekih pola sata hoda. Kao  i obično povratak nazad je lakši.  Usput nailazimo na neobičan natpis: Vampirski izvor. Kako odoleti? Izvor se i vidi i ne vidi,ali je put do njega trnovit , tako da s pravom nosi to ime. (ne bih noću dolazila na ovo mesto)

Pored banje vodi i put do punionice Prolom vode.  Pored nje smo prošli  pri dolasku.

Na ulazu u Lazaricu

Ulaz u Lazaricu

Likovi kneza Lazara i kneginje Milice u stablu šljive

Ispred Crkve Preobraženja Gospodnjeg

Unutrašnjost

Staza do Vampirskog izvora

Česma u banji

U kompleksu hotela je lepo uređena česma Prolom vode. Posetioci mogu piti i snabdeti se vodom za poneti dok šetaju prolomskim šumama. Morali smo se nasmejati. dok sam sipala vodu sa česme jedan čovek je pitao koliko je sme popiti dnevno? Nismo znali odgovor. Ako čoveku treba dva litra vode na dan, možda je to to. Svakako je veoma neobična. Mlaka je čak više naginje toploj iako je sa izvora. 

Doživeli smo nešto što nije neuobičajeno na ovim prostorima. Jutro i dan su bili sunčani. Toplota  je bila velika, da bi se pred veče naoblačilo i odjednom su se sa svih strana sklopili oblaci i prolomila  kiša. Možda je zbog toga ova banja dobila taj naziv.

Hvala vama dragi čitaoci , na praćenju, čitanju, na tome što ste sa mnom delili dane provedene u ovom kraju Srbije.
Do nekog novog viđenja, do novog putopisa,  još jednom HVALA.

 U pozadini- Crkva Preobraženja Gospodnjeg

Ispred hotela

Fotografija:  Dragan Đukanović

Putopis Đavolja varoš

Na ulazu u kompleks

Najzad Đavolja varoš

S novim jutrom, osveženi i naspavani nastavljamo dalje.
Napuštamo jugoistok.

Odvažno hvatamo put prema Kuršumliji.

Cilj je Đavolja varoš.

Smeštena na jugu, ušuškana u obronke Radan planine oberučke prihvata posetioce. Sa svojih 65 hektara ima mesta za sve koji žele da je vide.

Zaista.

Ono što čoveka čeka je sve što se može poželeti: lepota prirode, mistika, legende i nesvakidašnje na svakom koraku.

Na ulazu nas dočeka zelenilo. Jedva čekamo da prođemo. Prilazimo biletarnici i uzimamo karte. Otvara se raj za oči. Lorka je s pravom pevao: ,,Zeleno, volim te zeleno”.

Dakle volim zeleno. Staza vodi kroz šumu bogatu visokim drvećem. Uz stazu peva potok , a prate ga u glasu ptice koje se gnezde u visokim razgranatim krošnjama. Tu su drvene skulpture,

Ovde se često organizuju različite likovne kolonije.

Polako, bez žurbe i opremljeni svežom vodom sa česme krećemo u osvajanje Đavolje varoši.

Staza vodi kroz šumu, pored potoka. Bogata je vodom sa dva izvora. Vrlo neobičnog izgleda i naziva. To su Đavolja voda i Crveno vrelo.

Na vidikovcu

U Đavoljoj jaruzi

Deo lepote

Djavolja voda se valja kamenitim koritom, leti preko krupnog kamenja , odbija se o svoje obale i priča priče o davnim vremenima kada su rudari Sasi kopali srebro u ovim rudnicima. Strpljivo pokazuje okna I svojim kapima grabi ulaze. Pojedina je osvojila, zatvorila, pa iz njih umesto rude izbija đavolja voda. Ne usuđijem se da je probam iako kažu da je lekovita, ali je nedovoljno ispitana. Zadovoljavam se kvašenjem ruku. Ledena je.

Nastavljamo koračanje stazom. Stižemo do Crvenog vrela. Zaista čini se da izvire crvena voda. Ipak nije tako. Voda je bogata gvožđem, cinkom i bakrom, pa je izvor obojen kao i čitavo korito u crveno. Teče crvena voda. Zadrhti čovek od ovolike lepote i neobičnosti , pa poveruje u neku od brojnih legendi.

Nastavljamo krupnim koracima uz pauze u debeloj hladovini. Odjednom rastinje se proređuje, teren je oštriji kao i uspon.

Prelazimo Đavolju jarugu, tu je i Paklena jaruga. Stojim u sredini, u samom paklu, srećna što je java i svetlost dana, što su pakleni krugovi daleko(možda mi se samo tako čini).

Lagano napredujemo prema vrhu gde nas čeka nagrada. Zemljane kule ponosito uzdignute sa kamenim kapama. Ima ih više od dve stotine. Različitih su visina. Od nekih dva do petnaest metara. Između njih su drveni mostovi i vidikovci. Penjemo se na svaki. Posmatramo ,,Kule” iz različitih uglova. Srećni što smo se našli na ovom jedinstvenom mestu.

Hvala

Zaboravi se napor, toplota, drhtanje u nogama zbog visine vidikovca. Zaboravi lupanje srca zbog penjanaja. Sve s izbriše pred lepotom prizora.

Kameni stubovi su nastali dejstvom erozije, krhki su bar tako deluju- nekako nežno, sporo se ruše, ali i stvaraju novi. Kiša ispira zemlju, uporna je i snažna tako da na kraju ostaju kameni stubovi sa kapama na glavama. Ipak više mi se dopada verzija legende:

Pijući Đavolju vodu ljudi su izgubili razum. U svom bunilu hteli su da venčaju brata i sestru. Vila je pokušala da ih spreči. Pošto nije uspela molila se Bogu. Bog je uslišio njene molitve pa je svatove pretvorio u kamene figure i ostavio ih da vekuju opominjujući ljude da ne čine greh.

Sa vidikovca

Da ovde borave Bog i đavoli, dokaz je crkvica Svete Petke. Palimo sveće. Za ovo mesto takođe postoji legenda. Ispred crkvice se nalazi drvo. Posetioci svojim maramicama protrljaju bolno mesto na telu, maramicu vezuju za njega. Preko noći đavoli odnose bolesti. Na sreću imali smo pamučnu maramicu, iscepali smo je ...pa ako pomogne-pomogne…

Posetu Đavoljoj varoši završavamo ručkom u etno krčmi Dva ambara. Ona je na Žutom potoku. Žubori potok, vazduh je svež, miriše...pravo mesto za sabiranje utisaka.

Drvo ispred crvvice

Deo staze

Okno Saskog rudnika

Zadovoljna uspehom

 A MAŠTA MOŽE SVAŠTA:

I teče crvena voda

Bez komentara

U trnutku mi se učinilo da na Crvenom izvoru vidim nešto. Isključila sam kameru na telefonu i zagledala se u balončiće koji izlaze na površinu.

Začudo. Balončići nisu bili napunjeni vazduhom. Unjima je vrcao život. Zagledala sam se bolje, pomislila da sanjam, da mi je Sunce pomutilo razum i pomešalo misli, da imam priviđenja.

Protresla sam glavu.

Balončić se raspukao, a iz njega je iskočilo malo stvorenje. Naizgled bezazleno. Pogledala sam bolje. Đavolak.

Možda je to trenutak kada se gubi razum, kada se poput legende živo biće pretvara u kamen i zemlju, kada nestaje živost iz njega, a on postaje deo večnosti tih i miran, uznemiravan jedino od brojnih posetilaca.

-Ko si ti?

-Ko si ti?

-Šta pitaš kad zanaš. Došla si da me uznemiravaš. Dala si sebi pravo da gaziš po mom izvoru, po mojoj jaruzi, po mom skrovištu od ljudi.

- Šta pričaš? Tu sam samo da gledam.

-Video bih ja tebe da omrkneš u ovim jarugama…

-Može ovde da se dođe i noću, ima osvetljenja u raznim bojama…

- Ne tada, već u pusto doba kad se smenjujuje potrošeni dan. Tada je vreme otvoreno. Vremenskla vrata se otvore, a ja sam sam u svom carstvu opalih anđela. Igram kolo s izgubljenim prodanim dušama, vilama mrsim kose, a vetru otimam znanje.

- Sad me plašiš.

- Plašim? Videla bi ti šta je strah samo da onoćiš ovde. -smejao se . Svaki njegov kikot je doprinosio da se uvećava. Rasla mu je glava a, produžavale se ruke i nokti, a iz očiju su sevale varnice...

- Ne mogu. Put je pred nama. Idemo dalje…

- Nećeš dalje dok ja ne kažem!!!! Gledaj me u oči, čuješ li?...Jesi li videla one kipove? Pretvoriću te u takav, ostaćeš ovde...

-Idemo dalje ! Još je dosta uspona pred nama, a ova hladovina daje snagu. Idemo!!!! U šta si se zagledala?

- Ni u šta. Ja to onako…

Kod Dva Ambara

Sigurno ćemo jednom ponovo...

Putopis: Rilski manastir , Stobske piramide , Manastir Poganovo

Ispred glavne crkve

Jutro je.

Spremamo se na put. Na jednodnevni izlet, s tim da je polazište ovoga puta iz Pirota. Pre par dana smo posetili Vidin, sada se spremamo da zađemo dublje na teritotiju Bugarske. Granicu prelazimo kod Dimitrovgrada. Cilj nam je Rilski manastir.

Na ulazu u Bugarsku neophodna je vinjeta. Srećom imamo je od prošlog ulaska, a uzeli smo je u trajanju od nedelju dana.

Vozimo se širokim putevima, Krajolik je sličan onom u Srbiji. Njive pokrivene suncokretom, kukuruzi i beskrajna polja s kojih je skinuta pšenica. Uživamo u pogledu. Na jednom brdu primećujemo nešto kao geoglif, samo ošto je njegov nastanak novijeg datuma i predstavlja dan oslobođenja Bugarske.

Na ulazu

Rilski manastir je oko sto pedeset kilometara udaljen od naše granice. Dobro smo se opremili. Auto lako po dobrim putevima savlađuje razdaljinu. Prolazimo pored Sofije, ali zbog epidemiološke situacije ne ulazimo u centar grada. To ćemo ostaviti za neki drugi put.

Staza do Rilskog manastira vodi kroz mnoga mesta. Zeleni se bostan pored puta. Čitava brda. Vijore se šatori koji vlasnicima daju hladovinu. Napredujemo brzo. Odjednom užurbanost vozila i brojni autobusi najavljuju da smo u blizini našeg cilja. Parkiramo i puštamo da nas svetovnost preplavi. Brojni su hodočasnici koji ovde dolaze.

Veruje se da je manastir je najveći i najpoznatiji pravoslavni manastir u Bugarskoj. To svedoči i brojnost posetilaca. Na našem putu smo posetili mnoge manastire, ali smo samo ovde videli obezbeđenje koje je , a to se na prvi pogled vidi,veoma dobro organizovano i međusobno povezano. Ponosito stoje na važnijim mestima i čuvaju kako svetinje tako i hodočasnike. Zaista se osećamo sigurnim.

Nalazi se na jugozapadu Bugarske , na planini Rila u dolini Rilske reke na nadmorskoj visini od 1147m (važno zbognečega o čemu ću kasnije pisati) .

Gradnja manastira je počela negde sredinom desetog veka u blizini pećine u kojoj je pustinjak Sveti Jovan Rilski propovedao, da bi reosnovan bio u četrnaestom veku.

Reljina kula

U vreme srpske dominacije ovim prostorima manastirsku gradnju je obnovio 1355.godine poznat iz narodnih pesama kao Relja Krilatica ili Relja od Pazara, koji je bio jedan od zapovednika cara Dušana. Manastir su zahvatila ratna razaranja, pa je više puta obnavljan i potpuno razaran.

Obnavljan svakog puta je davao, a ljudi su u njemu nalazili veru, nadu i ljubav prema Gospodu. Okupljao je hodočasnike sa svih strana sveta.

U devetnaestom veku je potpuno obnovljen i predstavlja centar bugarske kulture. 1976.godine manastirski kompleks je proglašen nacionalnim istorijskim spomenikom i pod pokroviteljstvom UNESKA je.

Kada se kroz glavnu kapiju uđe u kompleks manastira oči se napune lepotom i živošću. Glavna crkva se pokaže u punom sjaju, opčine vas freske – (fotografisanje s polja je dozvoljeno, unutra nije, pa osećam žaljenje što ih ne mogu prikazati). Posmatraju vas likovi pravoslavnih svetaca sa zidova. Lako pronalazimo Svetog Nikolu. Na ovom mestu se oseća velika radost, vera u pravoslavlje i zajednička nit koja na tajnoviti način povezuje brojne hodočasnike.

Tu je Reljina kula, u spomen na stope srpskog naroda na ovim prostorima. U unurašnjem dvorištu je nekoliko česmi sa osveštanom pijaćom vodom.

Njih okružuju konaci. Belo okrečeni i okićeni lukovima. Oni su četvorospratni. Na trenutak se posetiocu čini da se preselio u srednji vek , da je okružen ponositim graditeljima koji ostareli uživaju u delima svojih ruku.

Manastir krije bogatu biblioteku i riznicu koja nije dostupna običnom posetiocu. Najčuvenija relikvija je Rafailov krst- drven, izrezbaren od strane istoimenog monaha koji je po završetku rezbarenja oslepeo.

Konaci

Neobičan prizor mi se urezao u sećanje. Lepota manastira, konaka, kula, oslekanih ikona, a iznad njh – potpuno slobodne i nezavisne od ljudi lete laste. Njihovo brzo spuštanje i podizanje, precizan let i cvrkut, sloboda koju imaju daje ovom mestu mističnost. Poželi čovek da istraži misteriju, da zađe u podrume i tajne hodnike. Zažmuri, sedne na klupu i pusti da ga duhovi monaha, ktitora i hodočasnika dotaknu. Ovde je potpuno jasno samo čestica vodene pare koja će jednoga dana stići do nebeskih visina.

Sunce je već visoko odskočilo, granica daleko, moramo nazad. Ali...Uvek postoji neko ali. Na putu prema Rilskom manastiru smo videli tablu Stobske piramide. Kad čujem piramide, ne mogu da odolim. Skrećemo s puta i vozimo prateći putokaze. Gde god da smo putovali, išli smo pripremljeni, upoznavali se sa onim što treba da vidimo, imali neka kakva takva znanja. Ovo je došlo, onako, prožilo se na tacni, pa što ne bismo. Nadmorska visina se povećavala, ali kad se ide grlom u jagode ide se.

Stobske piramide

Negde u jednoj tački zacrvenile se stene negde visoko pod samim nebom. Zapitali smo se da nije to to? Put je vodio u tom pravcu. Stižemo do sela Stob. Vozimo kroz njega stalnim usponom i uskoro stižemo na plato. Začudo piramide se ne vide. Pomislili smo da su tu negde zaklonjene rastinjem. Ostavljamo auto , prilazimo biletarnici I vadimo karte. Ljubazna žena nam prodaje jednu kartu, kaže da je u redu( tek kasnije smo shavtili zbog čega). Srećni polazimo stazom koja je pokrivena žutim tucanim kamenom pomešanim sa zemljom. Jedna okuka, druga, treća, pa još jedna I popet jedan. Sunce odskočilo, vodu nismo poneli...ali idemo. Usput razgovaramo da ne može biti još daleko. Posle nekih pola sata prelazimo na oštriji uspon. Na pojedinim mestima se nalaze klupe. I kamenje je krupnije, isprano od zemlje, kotrlja s pod nogama. Hoćemo li se vratiti? Čujem pitajnje. ,,Ne”. Posle desetak minuta pred nas nailazi visoki mladić. Ljubazno nas pozdravlja. Pitamo koliko je hoda do gore. Odgovara ,,Još dvadeset minuta". Dvadeset minuta se pretvorilo u pola sata od kojih je poslednjih dvadeset minuta žestoki uspon. Bode kamen tabane preko lake obuće koja nam je na nogama. Pet puta sam izgovorila,,Ne”  na pitanje o  raćanju. Najzad potpuno iscrpljeni i iznemogli stižemo do vrha. U trenutku nam je jasna ona jedna karta. Nije mislila da ćemo se popeti.

Na početku uspona u pozadini se vidi selo Stob

Pogled je na celu rilsku dolinu, selo Stob se beli negde u daljini, a staza kojom smo hodali je vidljiva samo na nekim mestima. Piramide su od crvene zemlje izmešane s kamenom,  visoke do dvadesetak metara. Na nekim vrhovima se nalaze ,,kapice” na nekim ne. Prostiru se na 7.5 hektara.

Podsećaju na draperje koje se stavlja na prozore i intenzivno riđe boje je. Pogled očarava.
  Postoji legenda u  vezi ovog mesta. Svatovi su krenuli iz jednog sela u drugo. Mlada je bila pod velom. Dunuo je vetar, skinuo veo s lica neveste. Njena lepota  je zasenila svatove i kuma. Poželeo je da poljubi mladu. Bog se naljutio i skamenio svatove. Ostali su okamenjeni za sva vremena.

Dolazimo sebi od napora, a pred nama je spust.

Kasnije saznajemo da je ovde sastajalište planinara koji se dobro opremljeni penju do vrha.

E, mi smo to uradili bez opreme. Sišli smo mnogo brže u želji da se napijemo vode.

Polazna tačka je u strdini- beli se

Kratak odmor u retkoj hladovini

 

Najzad vrh

Kod biletarnice

Crvene se piramide-središnji deo staze

Osvežavamo se i nastavljamo put prema granici.

U Srbiji smo u večernjim časovima. Po planu je bila I poseta manastiru Poganovo. Plašili smo se da će biti zatvoren za posetioce jer je već oko 19 časova uveče, na našiu sreću nije. Prelepo usađen I skriven u klisuri reke Jerme mirno diše svoj život. Miluju ga vode Jerme. Bele se njegovi zidovi u slavu Svetog Jovana njegovog zaštitnika. Cvećem okićen,  tih  i miran ispraća nas okrenut svojim monasima i svežini  noći. Samo ga mesec i zvezde obasjavaju.

Završavamo dan umorni.

Freske Poganova

Govor freski Poganova

Dolina Jerme - manastir u pozadini

Jerma

Fotografija Dragan Đukanović