среда, 02. март 2016.

Mobil - vojvođanska priča

Poštovani čitaoče, ne zameri na starom vojvođanskom dijalektu kojim je pisana ova priča. Razlog tome je da ne zaboravimo pretke i korene. Sve manje se govori na ovaj način, doduše ono šarmantno otezanje
samoglasnika pri izgovoru je ostalo. Ono što je takođe ostalo jeste različitost otezanja pa se lepo vidi-čuje  ko je iz kog kraja Vojvodine.
Volim Vojvodinu!



Utom malom selu žividu Mara i Laza. Živu i radu u miru. Nikog ne diradu, nikog ne nazivu nekim pogrdnim imenom, nikog ne želu da uvredu. Taki život im je dobro odgovaro. Stekli da pretekne i da podelu.
Laza je svoje pajtose zvao u lad ipod stare kruške u letnju vrućinu, a u zimu da sedu pored paorske peći i da griju svoja radom napaćena leđa.
Mara je svoje vreme delila sa drugama u preturanju događaja od pre. Često je pomagala u kopanju bašta i pravljenju daća. Volela je da se fali kako ume da napravi Švapske štrudle po recepu svoje baba Mare po kojoj je dobila ime. Mesila je i pekla, pa i delila. Svi zadovoljni , siti , ćutu i jedu.
 Samo sa Lazom ima muku. Ne da da kupu te mobile. Jedva ga je nagovorila da kupu pljosnati televizor.
 A sad vole! Sad uveče sedu i gledadu, lepo im, priču i smijedu se nekim ludim ljudima što ništa neradu, samo se svađu i  radu svašta što nije lepo.
Za nji dvoje  je sve mirno i dobro, slažedu se i voledu.
Al!
Sedidu jedno veče nji dvoje, večeradu suve kobasice, sušene taman da mogu da se jededu. Ta klanje je tek onomad bilo, al za kobasice ne treba mlogo.
Četri šunke zadnje da se dimu, četri prednje da se sameljedu  u kobasice. Da se ima. To je Mara zapovedala.  Vole Laza da naseče, pa kad sednedu da jededu...sve puca!
- Jel, Lazo, jesil ti zaključo onu sušaru?
- Ta nisam, samo sam ovu izvadijo, da jemo, posle ću.
Prođe u tom malo, a ona  će opet:
- Jel,  Lazo jesil ti zaključo sušaru?
- Ta jes dosadna! Sad ću! Ti čoveku ne daš da duva! Ključ pa ključ! Ova žena! Rospija jedna. Da joj nekako iščupadu jezik.
Laza gunđa i izlazi ubaciv u usta  još jedno parče leba pečenog u paorskoj peći, da lakše proklizi kobasica.
- Ta zaključo sam, eto ti! Ajd sad da večeramo pa da  gledamo onaj pljosnat televizor što si me terala bičom da kupim!
Taman se oni namestidu da gledadu kad se od spolja nadade velika lupnjava i dernjava.
- Gazde, gazde...Alo, alo..
- Lupadu pa lupadu, ded Maro, iziđi!
- Ta di ću ja, nisam ja čovek!
- Idi Maro, mene je stra!
Mara uzme metlu  i iziđe.
- Ajde Lazo, došla milicija! Kažedu zaključo si komšiju u sušaru. Kažedu da si ga otero s puškom, dedinom sačmarom! Kuku Lazo!!
- Jes ti luda! Kakva puška?  Nisam nikog zaključo! Samo sam vrata zaključo! Kakva sačmara- uznemirijo  se Laza dobiv treskavac od milicije.
- Ljudi pomagajte!

To što Laza nije znao , jes da se komšija navadijo na njegove kobasice. Kad bi vreme došlo, i na šunke bi. To veče je vrebo Lazu kad će u sušaru. Taman kad je izišo, on je ušo. Uvuko se unutra, a da se ne čuje šarka kako škripi. Prvo se najo onako bez leba, a onda je kreno u akciju. Al Laza se vratijo. Da ga ne bi komša otkrio ućuto se. Ovaj ga dvaput zaključo.
 Al ne lezi vraže!
Kako će se izvući od Laze, da ga ne uvati u golemoj krađi? A i sramota ga, pa dođedu oni i neki kumovi. Sreća pa je imo mobil. Da se nekako izvuče zvao miliciju i prijavijo Lazu, da mu preti smrću, i da ga je namerno zaključo. Još je  na sve nadodo da je imo pušku pokojnog dede.
 E, ode Laza u pritvor. Pušku zaplenili, iako nije metak opalila već sedamdeset godina. Komšiju pustili. Mara uzalud govori da Laza nije kriv. Puška je tu, doduše u miliciju, komšija je tu doduše ne govoru, kobasice su tu doduše smanjijo im se broj.
Druge plačedu sa Marom:
- E, da je Laza imo mobil, pa da je baš komšiju to veče zvao na kobasicu, da probadu zajedno...čuo bi da mobil zvoni odande...
Sad se sudidu Laza i komšija, ko je kriv ne znadu.


Slika na svili ,, Dan i noć" omiljeno cveće moga kraja.




2 коментара:

  1. Еј, муко... Лазо, Лазо...
    И Војводина воли Тебе, Весна. Јако ми се допало.

    ОдговориИзбриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!