Pismo : Iskreno tvoja

Draga moja,

Iznenadila me je tvoja reakcija. Ničim izazvana, burna,  penušavo snažna, nezadrživa erupcija bespotrebnih , nagomilanih reči izrečenih u svoju odbranu.
Potreba za odbranom nije postojala. Postojala je samo tvoja uobrazilja sopstvene ugroženosti. Reči su kao vulkanski pepeo sivo padale i lepile se za svakoga ko se našao u blizini. Uz sveopšte ćutanje ti si bujala. Reči su letele i žarile okupljene. Oči su varničile, reči se prepritale. Cela slika je odavala beskrajnu tragiku  latino serija.

Zbog čega  ne možeš da ćutiš?

Naravno da me je pogodilo ono što i nije bilo namenjeno meni, ali je završilo na meni.
Da li je to ono što čoveka tera da čini greške, ne primećujući svoja dela kao greške ili je to samo želja de se prikažeš boljom i pametnijom?
Imaš veliko srce. Imaš veliku dušu! U njih mogu da stanu sve zvezde i njihov neodoljiv sjaj, ali ne može da stane ćutanje. Ne pokušavaš da razumeš ljude. Ne želiš da vidiš vrline i mane. Gledaš samo mane. Suviše varnica, suviše hemije. Suviše pogrešno izgovorenih reči.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zar u tvoju meku dušu ne može da stane saznanje da ne treba sve reći?  Zar ne shvataš da ljudi svojim grehovima ne mogu odoleti? Zar ne razumeš da ljudi nisu uvek dobri i  da vrlo  često čine loše stvari, ne samo iz lične koristi, već radi tuđe štete?  Ljudi prave greške. Moraš prihvatiti da i ti praviš greške. Ni ti nisi pošteđena činjenja greha. Imaš ih. Ne čini još grehova misleći da si bezgrešna. Prihvati sopstvenu grešnost, pa će ti tuđa biti razumljivija.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zar se nisi toliko puta opekla verujući tuđim rečima, s mnogo zaborava na verovanje svojim bližnjima? Koliko puta si naišla na jedinu građevinu vidljivu iz svemira, pri čijoj su gradnji mnogi izgubili život?
Srećom, ti si samo glavom udarila  u njega. Srećom da ti je glava tvrda, pa je kazna bila  samo bol. Zato si spremna da optužuješ ljude za postavljanje zidova. To što ih ti ne vidiš, čini da ih ne uvažavaš.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zašto se stalno mora na početak? Zašto se stalno mora učiti isto?  Zašto posle velikih civilizacija i uspona ljudskog saznanja dolazi do mračnog srednjeg veka?  Da li možeš pronaći izlaz iz srednjovekovnoh tamnica ugledati savršenu  belinu dana bez prepreke ispred sebe? Progutaj pogrešnu reč. Ne dozvoli joj da siđe s tvojih usana, ne dozvoli da tvoje reči čine bol.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Kada će se ispred tebe rastvoriti trnje, pa ćeš ti biti ta koja će posle sto godina doći do svoje nagrade? Nisu ti potrebni mačevi i zmajevi! Potrebno je da ćutiš u pravom trenutku!

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Želim da te jednoga dana probudi ćutanje.  Želim da jednoga dana osetiš mir koji donosi neizgovorena reč. Želim da te  lepota  večeri pronese kroz tišinu neizgovorene reči. Želim da sanjaš tišinu. Želim da ne izgovoriš izgovoreno.
Ćuti,
ne kvari, ne dozvoli da reč ide suviše brzo. Zatvori, zarobi reč u svojim dubinama. Ponesi je sa sobom u snove. Tajnim stazama je odnesi i duboko i  zakopaj u neprohodnim tamama stoletnih šuma. Sakrij je od same sebe.
Ćuti!
Pozdravljam te! Ne znam zbog čega nisam mogla da ćutim!

Iskreno tvoja...

Plave anemone na svili, za ćutanje!

Pčele i ja

Ispred autobuskog stajališta raslo je drvo. Ne znam mu ime. S proleća su ga krasili roze cvetovi. Gusti. Mirisni. Imalo je zvuk zujanja samo s ranog proleća. Činilo se da samo drvo proizvodi zvuk. Ravnomeran, s blagim pomeranjima u zujanju. Pokretljivo, talasasto, za mnoge zastrašujuće,za mene zadivljujuće.
Volim ta mala krilata stvorenja. Volim njihovu radinost, njihovu vrednoću, organizovanost, odanost Matici svojoj i  domu.
Veoma su organizovane, svoj život prihvataju onako kako im je rođenjem određeno. Svaka jedinka zna svoj posao i pridržava se toga. Nema pogovora, prigovora, negodovanja ili bilo kakve pobune.
Volela sam vreme kada smo se bavili pčelarstvom. Radili smo u paru, nekada su nam deca pravila društvo. Družili smo se s letećim stvorenjima i činili smo sve da im što manje smetamo i da ih uznemiravamo.
Pčele ne vole neprijatne mirise, ne podnose nervozu, ne podnose nečiste ruke, ne podnose dezodoranse ni parfeme, ne podnose alkohol, ne  podnose prljavštinu i nered. Da biste bili u ljubavi s njima morate  se pridržavati svih pravila koja one postavljaju. Pravila su nepisana, ali zato dobro znana svim pčelarima.

Leto!
Jul!

Toplo, mirno jutro bez vetra. Spremni smo za vrcanje meda. Opremljeni hranom pićem: za jutro burek, sok i pivo. Sa nama je moj svekar koji voli pivce...
Naravno doručak u prirodi se završava pivom za njega. Maska mu ne treba, pa on se ne boji ujeda pčele, koja ubod plaća svojim životom.
Mi se pridržavamo pčelinjih pravila.
Usput nam održava predavanje o tome kako se treba ponašati, kako ne treba vikati, ne treba trčati, mahati rukama, bacati viljuške kojima se skida saće i još mnogo savetodavnih reči ...
Suprug je kod košnica, dimilicom rasteruje pčele, blagim pokretima specijalne četke čisti pčele i vraća ih u košnicu. Svekar donosi ramove, ja stavljam u vrcaljku, okrećem ručicu, kapljice meda se pod uticajem centrifugalne sile lepe za zidove vrcaljke, spajaju se i u linijama padaju na dno. Dobro nam ide.
Pčele su uznemirene. Otima im se njihov trud, njihova muka i iscrpan rad. Pod tim uticajem, spremne su na još užurbaniji rad, još agresivniji  i iscrpniji posao. Ispred ulaza u košnice se stvaraju takozvane ,,brade,,. Mnoštvo pčela se u velikom broju sakuplja ispred košnice i vrlo su spremne da se brane. U tom času miris piva ih toliko razdražuje da u roju naleću na dotičnog donosioca mirisa.
- BEŽI,SKLANJAJ SE!!!!!! uz ogromnu viku, moj svekar se dao u beg! Kroz visoku travu, mali šumarak uz mnoštvo pčela koje su u roju pojurile za njim. Scena iz crtanog filma u stvarnosti.
- Ha, ha, pa ne treba bežati!
- Ha, ha ne treba se braniti i vikati!
- Ha, ha, ne treba...
Skupila sam se, čučnula , i pravila se da ne postojim dok vreme ne prođe. Posle tridesetak minuta svekar se pojavio. Desno oko mu je bilo potpuno zatvoreno, levo uvo otečeno, više je ličio na Zvonara Bogorodičine crkve nego na člana naše porodice. Rad se nastavio uz prigušeni smeh i utišano gunđanje.

Pčele ne podnose nervozu, osete je i čine sve da je oteraju iz svoje blizine.
Sećam se, bio je dvadeset osmi februar. Suprug otišao na put, deca mala, roditeljski sastanak me čeka, peglanje majica za treninge, ručak za sutra...i hranjenje pčela.
Pčele se ne dele na divlje i pitome. One su trpeljive ili ne.
Sva pravila znam. Vremena imam malo. Prvi put ne stavljam masku na glavu. Kosa mi je sveže oprana i miriše na kokosov regenerator.
Imam samo desetak minuta da ih nahranim i jurim na roditeljski sastanak. Podižem poklopac. Umesto da me prihvate kako sam očekivala, one izleću. Pletu mi se oko glave. Upliću se u moju kosu. Kosa mi zuji, osećam bezbroj žaoka, ubadaju me, besno me grizu, trzam se i branim.
Činim sve što se ne sme.
Plaćam ceh.
Čuvam oči. Čkiljim. Vraćam poklopac. Osećam da pulsiram. Trpćem kao žuti semafor crvene boje. Bežim. Sedam na bicikl. Dolazim kući. Obraćam se svekrvi rečima:
- Ovo je alergija! Istuširaću se, pa idem kod lekara.
Sedam opet na bicikl, uz pulsiranje sopstvenog tela zaključavam bicikl i ulazim u ordinaciju. Jarko crveno isijavam.
- Vesna šta je sa tobom? Sedi!
Sledi pregled, pa injekcije za alergiju. Doktorka poziva kola hitne pomoći. Velikom brzinom me odnose u bolnicu. Sedim u ordinaciji interniste. Lekari se smenjuju. Mere mi pritisak. gledaju me sa i bez naočara. Gledam i ne razumem.
- Da li Vam je dobro?
- Dobro mi je- odgovaram uz osećaj da sam semafor na raskrsnici na kojoj su lekari automobili.
Smena lekara, ista pitanja:
- Da li vam je dobro? Osećate li nesvesticu? Kako to da ste svesni?
Cela svar postaje sumnjiva, bar za mene. Onda sledi ključno pitanje:
Da li znate koliki vam je pritisak? Da li znate da imate ekstremnu hipertenziju?
Naravno, ja nemam pojma o tome. Doduše glava me je danima, da ne kažem mesecima, očajno bolela, što sam pripisivala maloj količini sna i odmora.
Dijagnoza 200\180, uz alergiju na ujed pčele!

Drage moje leteće prijateljice su mi najverovatnije spasle, ako ne život, ono trajni invaliditet koji bi usledio kao posledica visokog krvnog pritiska.
Dragi čitaoče, ne plaši se pčele, pridržavaj se pravila i bezbedan si. Možda se dogodi, kao u nekoj basni gde slabi mogu pomoći jakima, gde mali mogu pomoći velikima, gde slabi mogu pomoći jakima, da dobiješ pomoć.
Pčele zaslužuju sve počasti koje čovek može da im pruži! Jedino žalim što ne smem da se bavim pčelarstvom.
Pčeli u čast!
Za pčele, nekoliko varijanti slika sa suncokretima  na svili !

Osmeh Klimtovih boja

     Imala je tanke prste. Duge. Nokti pravilno oblikovani. Krupnoća šaka se gubila u prefinjenosti prstiju. Osećala je blagu utrnutost i nezaustavljivo pulsiranje umora koje je tražio mesto da izađe iz tela.
Gledala je svoje ruke. Volela bi da je njima prebirala po dirkama klavira ili da je vrhovima jagodica blago dodirivala četkicu i povlačila njome po zategnutom platnu.
Obožavala je Klimta. Njegove poteze je videla u raspevanoj bagremovoj igri ili u skladnosti kokošijeg perja. Pokošena trava se u jednakom ritmu smenjivala sa lejama cveća koje je upono sadila. Baš liči na njegov,,Poljubac".
- Oj, živote, mogla sam,  ali nisam.
Blago večernje sunce se poigravalo tankim zelenim lišćem kajsije ispod koje je sedela. Čekala je da počne prvi smiraj i da veo noći pusti krila pa da počne zalivanje.
 Žuti pas je ležao pored njenih nogu. Dahtao je. Toplota mu nije prijala, pa je svoj veliki jezik opustio  preko donje vilice u koju su bili usađeni blistavo beli zubi. Češkala ga je između ušiju. Uživao je.
- Da sam bar ostala da radim u fabrici.
Zvuk traktora s ulične strane ju je podsetio na vreme kada je radila za mašinom. Tak, tak, tak...beskrajni nizovi istog.
- Čovek i mašina. Zajedno. Bolje žena i mašina zajedno. Jesam se trošila tamo. Svakoga dana, ponavljajući beskrajno isti posao...da mi je opet otići...da imam razgovor, da imam laku i tešku reč, da imam...
Posle deset godina rada ostala je bez posla. Fabrika se zatvorila. Ljudi su postali neodgovorni, više su pričali, manje su radili i eto. Kod kuće, pa radi šta znaš.
Prvo ju je zahvato bes. Lupala je vratima i vikala na svako živo stvorenje. Jednom je slomila stolicu udarivši je o pod. Doduše od toga joj je bilo bolje.
Onda je na red došla melanhonija. Bilo joj je potpuno svejedno. Ništa nije imalo smisao. Ništa nije imalo vrednost. Kuća se zapustila, sebe je zapustila, gomile prljavog veša su narastale.
Jednog jutra, oko podneva dok se dosadno izležavala u krevetu i buljila bez izraza u belinu plafona, muž je uleteo u sobu! Besno je otvorio prozor, strgao je pokrivač sa nje, grubo je zgrabio za ramena i dobro prodrmao bez reči desetak puta.
U njegovim očima je posle mnogo vremena ugledala mladost. Videla je beskrajna polja zasejana pšenicom. Videla je Sunce i kišu. Videla je šaputanje na klupi parka. Videla je matičara i nalivpero koje čeka potpisivanje.
Videla je sebe raščupanu, gluvu, slepu, bezvoljnu. Suze nije zadržala. Tekle su, pronalazile su puteve niz nežne bore. Zadržavale su se na njegovoj košulji.
 Odnele su sve.
Donele su novu nadu.
Zajedno su prekopali baštu, posejali su krompir. On je doneo rasad paradajza. Negovala ga je svom svojom panonskom dušom. Novac je počeo da pristiže.
Zajedno su od šupe napravili kokošinjac. Počela je da gaji tople loptice paperja koje su prerastale u krupne bele lopte.
Bila je bolje.
Bila je ispunjena , bila je ... donekle zadovoljna.
- Želim da se spremim i krenem na posao, malo obiđem grad, malo obiđem pijacu, pa sretnem staru prijateljicu...
Tak, tak, tak, zvuk je doneo trezvenost, skočila je, otvorila kapiju.
 Svoj najlepši osmeh obučen u predivnu haljinu zlatno oker nijansi je poklonila čoveku koji je sedeo u maloj kabini traktora kupljenog na kredit.

Ilusracija:  Gustav Klimt 1907-1908.,,Poljubac".

Život čita romane, a žene ih pišu

..Rano jutro pola pet...

Kao u pesmi, jeste da nije pola pet, ali nije ni daleko. Rano je, leti još dobro, ali zimi...pa ni s jeseni nije lako, još ako je dan kišovit!

- O , Bože!

 Radi već godinama, od svoje rane mladosti. Kao dete paora znala je samo za rad. Rad se podrazumevao. Roditelji na njivi, a ona u kući. Kao devojčurak je obavljala sve poslove. Niko je nije pitao da li zna ili da li može. I jedno i drugo se podrazumevalo.

Ćutke je premeštala keramičke pločice s linijama vitkih formi i modernog dizajna. Rado bi dodala u desni ugao mali kvadratić ili  mali stilizovani cvet. Time bi se dobila punoća slike. Boje bi više došle do izražaja. Firma bi bolje radila, pločice bi konkurisale španskim ili italijanskim, još kada bi im se popravio kvalitet, ili im se popravio procenat fine gline od koje su sačinjene...

-E, baš bi to bilo nešto, sinule bi, poletele u svojoj lepoti, letele bi na sve strane sveta, donosile bi radost, sreću, pevale bi i dozivale majstore da ih postave...

Jedna po jedna, jedna po jedna, bezbroj jedinki. Bezbroj istosti u laganom hodu oko njene bogate mašte.

- Da, pomoći ću ti. Samo ti idi...
- Da, zameniću te rado, potpuno te razumem...

Noge nije osećala, nije osećala utrnutost svojih mišića sve dok nije u reskom zvuku prepoznala kraj radnog vremena.
Zeleni bicikl je čekao zaključan za sošku. Napamet je,  bez svesti otključavala, sedala i u naletu adrenalina jurila u pravcu kuće. Prošla je pored marketa. Otvaranje vrata ju je prenulo. Okrenula je bicikl, uletela u prodavnicu, probila se kroz rafove, do police sa hlebom i prezlama. Ubacila ih je u korpu, platila i još većom brzinom nastavila put prema svojoj kući.
-Hej, Marina, dođi na kafu!

-Nemam vremena, javiću se!

Samo je vetar poneo reči.

-Kad će ručak?
Šerpa, šerpica, jaje, krompir.

-Zašto juče nisam skuvala pasulj?

-Hoće li već, umirem od gladi?
Tanjiri, tanjirići, viljuške, pa kafa...
-Idem da legnem, tako sam umoran!
- Idem do druga!
- Idem do drugarice...
Na stolu i u sudoperi je čekala gomila posuđa. Nemo je gledala  praznim pogledom.
-Gdeje moja košulja? Možeš li mi ispeglati?
Košulja, bluza, farmerke, pa majice sa treninga!

- Ima da im kupim sintetiku!!!!!!!!

Mrve, usisivač, krpa, kupatilo...

- Molim te da li mogu da odgledam slagalicu?

- Gde baš sad,sačekaj  samo da se završi film!
Sela je u svoju omiljenu fotelju.

...Rano jutro, pola pet...

Probudio ju je budilnik na mobilnom telefonu. Nije znala kako je dospela u svoj krevet. Na sebi je imala pidžamu. Pored kreveta ju je čekala radna odeća, uredno složena.

Za nju, buket plavog jorgovana na svili, divno miriše i brzo prolazi!

Moj mačak Gile

Kažu da su sećanja selektivna. Potrebno je mnogo okolnosti, mnogo sitnica da se poklope, da se u pravom trenutku osećamo dobro ili loše, da bi se događaj urezao i skrio negde u dubini duše. Često se dešava da se sećanja na isti događaj razlikuju u zavisnosti od mnogo toga:  od raspoloženja, životnog doba, učešća u događaju ili samo posmatranja događaja. Jedna ista slika, različita sećanja. 

Ne sećamo se samo ljudi. Sećamo se svega što je na neki način uticalo na nas. Sećanje je moćnije ukoliko je događaj ili osoba imala uticaj na naš život i ako nam se u pravom trenutku našla kao pomoć, podrška ili je samo svojim prisustvom činila da se osećamo bolje.

Sećanje počinje:

Jednom, baš kao u nekoj bajci, je u telu mačka živela velika ljudska duša. Mačak nije bio običan, već poseban. Bio je osoba. Bio je kako se to u žargonu kaže LIK. Ime je dobio po morskom prasetu koje je bilo ljubimac druga moje dece. Morsko prase im se veoma dopadalo, pa otuda :

Gile!

Moj Gile je slučajno stigao do mene, kao malo mače dopremljeno iz Mokrina. Pravi Mokrinčanin, dobrodušan, široke duše i blagog lika i velikih belih brkova. Žut kao najvredniji dukat skriven u dubokoj drvenoj kutiji u kojoj su  bake čuvale svoj  rukom vezeni miraz.
Žuta dlaka se prelivala u mnogo nijansi. Ispod vrata je imao  veliku belu kap. Kap se od vrata postepeno sužavala prema  mačjim grudima. Ona mu je davala dozu otmenosti. Da je mogao, sigurno bi se hvalio svojim gradskim životom. Pa, došao je , doduše ne svojom voljom iz sela u grad!
Žuti Gile je pojeo više  viršli, šnicli, pečenih batakova  i salame nego što je učinio moj mlađi sin. Gile nije birao.
Gile nije mjaukao. Nije imao potrebe da mjauče. To bi bio bezrazložan posao. U njegovoj činiji je uvek bilo poslastica. Ako bi se desilo da se ona isprazni,  samo bi lenjo stao ispred frižidera i čekao da se neko od ukućana približi belim vratima. Svoj deo je čekao i dobijao.
O zimskim večerima je znao dobro da greje noge ili leđa. Bio je majstor u tom poslu.
Za mene je Gile bio osoba za druženje. Nije preterano kada kažem da me je voleo. Kažu da mačke nemaju to osećanje, da one čine sve što čine samo radi sebe. Nisam tog mišljenja.
Ako bih sela i uzela knjigu da pročitam koju reč, sedao bi mi u krilo. Ako sam bila naslonjena, legao bi preko moga stomaka.  Šape bi mi stavio na ramena. Disao je pored mene mojim ritmom ravnomerno se podižući i spuštajući. Potpuno prilagođen čoveku. Povremeno bi bacio pogled na slova. Činilo se kao da je neko reinkarnirano biće useljeno u telo moga mačka. Ponekad mi se činilo da će progovoriti. Sve zna i sve razume. Ako sam govorila, lagano je otvarao svoja mačja usta kao da razgovara. Odgovarao bi nemušto. Ostajala  sam sa mnogo misli, sa mnogo nerešenih problema. Nemušti jezik se nije pretvarao u srpski. Samo je blago zadovoljstvo duševnog mira lebdelo  u vazduhu.
 Posmatraču se činilo da razmenjujemo reči.

- Vesna on je kao čovek - podignutih obrva je izgovarala moja komšinica- Još se deda Kosta stara o tome da li on živi dobro? Pa on živi bolje od svih nas! Upala mu kašika u med!

Došao je dug boravak u bolnici. Više od dvadeset dana me nije bilo kod kuće. Onako slomljena i iscrpljena, sa jedva nešto snage dođoh kući.  Moja majka me je dočekala. Majka kao majka.
Spustila sam se na kauč. Mama je izašla. Pustila je moga miljenika unutra. Polako se prikradao oprezno hodajući pored nepoznate osobe.
- Pogledaj ko ti je došao! -  su bile reči upućene njemu.
Polako je prišao kauču. Bez mjauka. Nemo. Podigao se prednjim šapama na kauč. Pogledao me je svojim zelenim očima. Istegao se koliko je mogao više. Desnom šapom je dotakao moju kosu. Pomilovao me je blago pustivši kandže. Tek toliko da bolje osetim njegovo prisustvo.
Svi smo plakali.

Svakome je određeno koliko će živeti.  Kako? To već zavisi od nas samih. Na nešto možemo da utičemo, na nešto,koliko  god  hteli ne možemo.
Možemo voleti bližnjeg svog. Bilo da je on čovek ili životinja. Svi imamo osećanja. Sve nas boli, svi se radujemo.
Zapisah sećanje. Nema ni mame ni Gileta da potvrde moje reči.

Slika na svili ,,Gile"!

Miris Gospojinog sela

Mirno vojvođansko selo je disalo svoje dane uljuljano toplim vazduhom leta, razigranim jesenjim vetrovima koji nose gomile opalog lišća, zimskim severcem koji brije i prolećnom raspevanošću kada sve živne.
 Zemlja je ljudima značila sve. Način preživljavanja, lepotu, mekotu i darivanje. Mnogovoljena je uzvraćala kako je mogla. Nekada više, nekada manje, nikada premalo. Uvek se moglo preživeti.
Po redosledu poštovanja iza zemlje je sledio pop. Iza popa učitelj, a iza učitelja lekar u novim posleratnim vremenima.
Posle lekara - doktora, gospođa doktorka, mada bez diplome.  Titulu joj je obezbeđivao muž.
Prva prava gospođa koju sam još kao dete upoznala jeste ONA, supruga seoskog lekara. Pravih, nikada pogrbljenih i povijenoh leđa, kose složene u punđu na potiljku vrata. Besprekorno bele košulje ispeglane istrošenim rukama moje tetke. Baš ta tetka, očeva rođena sestra ju je zvala Gospoja.

Pravog imena joj se ne sećam, ostalo je samo to Gospoja. Ostalo je sećanje na  strahopoštovanje prema toj ženi koja se umnogome razlikovala od svih žena koje sam dotada poznavala. Bila je nedostižno lepa, udaljena od svakodnevice koja me je okruživala. Bila je iznad svega i svih. Živela je na prestolu na kome su je držali oni kojima je gospodarila svojom inteligencijom i prefinjenošću, ali i dobrotom svoga muža.

Gospoja je živela u lepoj, urednoj i za selo moderno nameštenoj kući. Uživala je u dobroti sela i beskrajnoj zahvalnosti stanovnika male vojvođanske zajednice. Tolika pažnja nije poticala iz zahvalnosti prema njoj ili prema njenim delima, već prema dobroti doktorovoj. Njenog suda su se plašili i zazirali su od  ocene njihovog rada, ali samo zbog njega.
Doktor je svoje usluge velikodušno delio. Bez obzira u koje vreme i kada su mu se pacijenti javljali, uvek je bio spreman da pomogne. Nikada nikoga nije odbio. Novac nije primao, a za sitne usluge bila je zadužena Gospoja.
Kao dete sam odlazila u posetu tetki. Tetka je bila škrta na osmesima, ali darežljivana radu koji je obavljala u Doktorovoj kući. Jednom sam prisustvovala ritualu peglanja.Nikada se ni pre ni posle toga nisam susrela sa tolikom gomilom koja je čekala glatku površinu pegle.
U tom poslu tetka nije bila usamljena. Gospojina kuća je uvek bila čista i sveže okrečena. Gospojin veš se svojom zanosnom belinom šepurio na seoskom vetru, a on je mirise najboljih sapuna širio na sve četiri strane. Seljanke su trenutke večernjeg odmora posle napornog dnevnog rada provodile na drvenim klupama ispred svojih kuća, grupišući se po samo njima znanim životnim  vrednostima. Zdravim plućima su udisale njima nepoznate mirise. Prepuštale su se maštanjima i putovanjima u nepoznato. Drhtale se zbog Gospoje.

Gospojina bašta je bila potpuno očišćena od korova. Ni najmanja travka, ni najmanji uljez nije mogao narušiti lepotu i čistoću voćnjaka i povrtnjaka. Ruže ispred Gospojine kuće su plenile najlepšim bojama.

Gospoja je prva u selu imala travnjak.

Gospojino voće je bilo najukusnije, a o mirisnim jagodama se samo pripovedalo.
Gospoja je o Badnjem danu delila najviše!
Gospoja je bojila jaja za Vaskrs samo u karmin crveno!
Gospoja je imala kreme i pomade!
Gospoja nije odlazila na pijacu, nije imala potrebe da mesi kolače ili da čisti opalo lišće ispred svoje kuće.
Gospoja je bila prava Gospoja!

Od tada su prošle godine.
Danas ne osećam strahopoštovanje već žaljenje. Iako je imala sve što se poželeti može, ipak je čitav svoj život živela u senci svoga muža.
Poslednji dan života moga oca nije prošao bez Doktora. Kada je u hitnoj službi čuo adresu sa koje je tražena pomoć, Doktor je stigao.
Ispred očiju mi je kristalno jasna slika : Otac je na kauču, Doktor je na vratima. Pamtim oči pune molbe, pune neizgovorenih pitanja i nade. Nemi bol u sva četiri oka. Kratko olakšanje i težak vazduh. Savršeno zatvoren životni krug. Toliko preplitanja, toliko poštovanja, zahvalnosti i čistih duša se našlo u tom krugu.

- Od ovoga ćeš lepo spavati, biće ti lakše. Da ne zaboravim pozdravila te je Gospoja.

Kasnije se izgubio trag doktorskom paru. Znam da je on otišao prvi. Gospoja je prodala kuću, napustila selo i otišla u grad kod svoje dece.
Selo je osiromašilo i opustelo. Sve manje se poštuju popovi, učitelji i lekari. Došlo je neko novo vreme.
Kada vremešne bakice sednu o toplim letnjim večerima ispred svojih kuća i dalje raspredaju priče o ženi koju su zvali Gospoja! 

Slika na svili ,,Ti i ja" , za sve ruke seljačke!

Kako je priča o Žuži i ajgirima ugledala dan

Veći deo života je bio iza njih dve. Koliko im je ostalao naravno nisu znale. Nisu ni razmišljale o tome. Obe su bile vremešne udovice. Svoje udovištvo su nosile hrabro. Borile se za svaki dinar i dobro su ga okretale pre nego što će ga potrošiti.
Živele su dan za danom, posvećene deci. Dok se moglo išle su u nadničarenje, ne bi li bar malo popravile više nego skroman budžet, i dodale bar neki dinar na male porodične penzije.
Zvale su se Bisa i Lina. Obe vaspitane strogo patrijarhalno, dane su provodile u svojim baštama, pomalo kopajući, čuvajući decu i  unucima pričajući priče  iz svoga devojaštva. Preko njihovih usana psovka nikada nije zaživela, nisu se bavile ogovaranjem , a latino serije u ono vreme nisu  postojale. Razlikovale su se po tome što je Bisa bila visoka i mršava, a Lina niska i punačka.
Nedeljna popodneva su znale da provedu na sokaku u hladovini velike lipe. Lipa se ponosno uzdizala na samoj međi njihovih kuća. Družile su se.
Jedno mirno letnje popodne ničim nije najavljivalo buru koja je usledila.
- Danas sam kuvala supu, dobila sam od Danice deo matore kokoške. Znaš kako lepa supa...
- Pa, od matore kokoške je najlepša supa, i ja volem kad je gore onako šuta...
- I malo krompira i karfiol. Znaš kako je lepo kad se malo obari i pohuje...
- E, da znaš, ja ću to sutra, a ostalo je i malo ručka od danas.
- Biso , ajde uzmi malo gibanice s makom...
- Lino, baš ti fala, nisam danas ništa mesila. Doneću ti da probaš što je moja ćera pravila, nešto zabućkano... sad ću ja...- odlazi i brzo se vraća noseći na malom čajnom tanjiriću dve kocke braonkasto žućkastog kolača.
- Ne treba mnogo šta, malko šećera, brašna i dva jaja. Ako ti se sviđa napisaće ona recept krupnim slovima da vidiš!
- Ta ne znam, ni šta bi, ni kako bi...
Toga dana je razgovor tekao u pauzama, nekako je zastajkivao. Linino lice je menjalo boje. Činilo se da joj na trenutak nije dobro, pa onda na trenutak da joj je dobro. Sve nešto neobično.
- Jel, Lino, jel ti dobro, tako si mi nekako bela, kao da ti nešto fali?
- E, moja Biso, fali mi , kako da mi ne fali...
- Dobro, ako nećeš da kažeš dobro. Sve može da se popravi, ta svašta smo preturile preko glave... Sećaš se kad je moj Krana umro?  Pa tvoj Mile... Ej, kad se setim, pa svašta bi bilo drukče nego što je danas ...  pa i moj Boža bi me više slušo...
Bisa je pognula glavu , a u Lininom oku je zablistala suza.
- Nije to Biso. Ne zanam ni sama kako da ti kažem...mi smo drukče... Posle mog Mile nijedan mi nije trebo. Nije ni tebi... Ova naša Žuža,  odkad je ostala bez muža,  samo skače sa ajgira na ajgira.
Bisi se prvo skupiše usta. Stisnula ih je. Nije mogla ni reči da izusti. Tome se od svoje komšinice nije nadala. Onda je stigao nalet smeha. Smejala se prvo Bisa , a onda joj se Lina pridružila. Tresli su se prozori i podrhtavala su vrata. Smejala se cela ulica. Bisa je smećući se osetila nagon za pražnjenjem. Kako se smeh povećavao potreba je bivala veća. Onda je stisnula bešiku. Skupila je noge. Pomerala ih je samo do kolena. Požurila je najbržim sitnim koracima prema ulaznim vratima.  Jedva je stigla do poljskog toaleta, doduše veš je dobio popriličnu količinu vlage.
Iza zatvorenih vrata i dalje se čuo smeh.

Za Bisu i Linu buket ruža na svili!

Zašto ,,Za moju ljubav" ?

Za moju ljubav.

Ko počinje takvom rečenicom bilo šta? Za čiju i kakvu ljubav je potrebno uraditi nešto da bi neko bio zadovoljan?

Za moju ljubav!

Popravi što se ne može popraviti da tom nekom bude bolje! Obično su popravke takve da se ne vidi popravljeno, a zasluge za popravni uzima baš onaj koji upotrebljava tu rečenicu!

Za moju ljubav!

Za tih nekoliko  reči koje trpe više od ijedne druge reči  i najviše se zloupotrebljavaju  za sticanje lične koristi, treba uraditi nešto. Nekome učiniti, ne pomoći, već zadovoljiti  njegovu potrebu! Bez obzira na šta se potreba odnosi!

Za moju ljubav!

Fraza upotrebljavana više nego ijedna druga. Fraza bez vrednosti. Ako prema nekome gajite to uzvišeno osećanje sigurno rečenicu nećete početi na taj način.

Za moju ljubav!

Kad je čujem , a ispred mene stoji nešto što ne volim i nikako mi ne odgovara ni po čemu, naježim se.

Za moju ljubav!

Idi u prodavnicu i kupi mi  cigarete! E  vala ni u snu i ni za kakvu bez osećanja izrečenu misao. Reći da se nešto kaže! Ići ću  uz bilo koju drugu rečenicu, uz tu nikako!

Za moju ljubav!

Za kakvu poznatu, nepoznatu, neograničenu, ograničenu, uslovnu, bezuslovnu, posvećenu, neposvećenu, ni za kakvu -  za reč bez težine! Ne!

Za moju ljubav!

Zarad moje koristi , na tvoju štetu!
To uzvišeno osećanje se ne može upotrebljavati, ono se može davati. Davati bez razloga, bez premišljanja i uslovljavanja. Ljubav se neguje. Održava se kao nežna biljka, bez grubih reči i dela.
Molim vas nikada od nekoga ne tražite ništa  
 ,,Za moju ljubav"!

Ne ,,Za moju ljubav ", već radi sebe uživajte u mojoj slici na svili koja nosi naslov
 ,,Žal za morem panonskim".

Oni koje volim ništa ne treba da čine ,,Za moju ljubav".

Pripovedanje o jednom paoru

U daljini se rasplinulo nebo. Iznad glave se pružila Zvezda , pa nemilosrdno peče. Nigde ni tračak oblaka da zakloni umorno paorsko telo. Presavio se u pokušaju da bar oči zakloni od letnje vreline. Na dva metra iza njega je oslonjena na motiku stajala žena. Ispred njih se pružalo nepregledno polje mladog kukuruza. Nežne stabljike nisu dopirale više od visine  njihovih kolena. Taman toliko da oštri listovi grebu kožu već ogrubelu od svakodnevnog rada.

- E, kad si paor... pa ti ni život nije lak.
Naravno da to nikada ne bi priznao. To je mogao da kaže sam sebi onako poluglasno, znajući da je ona negde iza njega i da neće čuti.
- Prokleto Sunce!
  Prokleto nebo!
  Zar sam ja tu da me ono prži? Ispeći ću se kao krompir u paorskoj peći. Ispeći ću se kao stara ludaja preostala od jesenjeg roda, koja je nekim čudom dočekala proleće, pa da ne propadne.
- Ajde, šta si usporila, nije ti motika palica, pa da se podupireš njome! Kopaj! - nikada joj ne bi priznao da dva metra zaostatka nisu zaostatak.  Nikada joj ne bi priznao.
Bila je jaka, onako sirovinasto jaka, pradedovski duh gorštaka je izbijao iz nje. Nikada se nije žalila, samo je ćutke prihvatala svoju sudbinu i oštrom motikom je udarala suvu zemlju.
- Ala udara, bar da kaže da joj treba odmor, pa da se zavučemo ispod kola. Al ona ćuti. Čuti, dokle li će ćutati!? Peče li , pečeeee!
- Sad kad izađemo na kraj brazde, idemo ispod traktora da se napijemo vode! Neću da ostaviš dušu ovde u ovom kukuruzu!
Izašao je samo malo pre nje. Pravio se svežim, ali je bio daleko od toga. Preko jedne stranice traktora su raširili staro ćebe i tako  obezbedili dodatnu hladovinu i zaštitu od vreline. Pojeli su mlitavu slaninu ugrejanu od letnje sparine. Za čudo prijala je , uz to je bilo par obarenih krompira onako u ljusci i vekna jučerašnjeg hleba. U tišini su jeli. Pola sata pauze je brzo prošlo. Valjalo je uzeti motiku koja čeka.
   Vijugave zelene linije i kora stvorena posle poslednje kiše su čekali. Začudo, u daljini se iz vedra neba čula blaga grmljavina. Znao je da moraju da požure, da ta letnja kiša brzo dolazi.
Motike su radile brzo, oblaci su se gomilali brzo. Kada više nije bilo kud, već se osećao miris kiše u vazduhu, u prikolicu su ubacili motike, pokupili stvari i u velikoj brzini su krenuli put sela.
On je vozio mali traktor bez kabine. S prvom kišnom kapi na sebe je navukao kabanicu. Kapuljaču je stavio preko glave.
Ona je sedela na prikolici. Ogrnula se starim kaputom koji je valjao za jutarnju svežinu.
Grmljavina je bila sve jača, kiša je bila sve moćnija, pokazala se u svoj svojoj snazi. Mali traktor je jurio starim kolskim putem, pa preko pruge u svoju ulicu. Činilo se kao da poznaje svoj put i da sam pokreće točkove.
- Dobro je! Stigli smo.
Okrenuo se. Prikolica je bila prazna. Nje nije bilo! Iako je skrenuo na ćupriju, otrčao je na put. Nije je bilo.
- Au, Bog me ubio, ja sam je izgubio!
Okrenuo je traktor i krenuo put njive.  Izašao je iz sela, nije je bilo. Tek kada je prešao prugu ugledao je tamnu priliku. Došao je do nje. Okrenuo je traktor. Nije smeo da je pogleda  u oči. S nje je curila voda. Kaputa nije bilo. Sama ga je bacila, jer je toliko otežao da nije imala snage da ga nosi. Mokra haljina se zalepila za mršavo telo. Uvila se oko nogu i zalepila za njene  presahle grudi. Cipele je izula, ostavila ih je negde u blatu. Bila je bosa, nogu do kolena ulepljeniih blatom. Kosa se u ulepljenom pramenju lepila na još uvek neizborano  lice.
Čutala je.
Požurio je put kuće. Nije se usuđivao da kaže bilo šta.
Prošli su dani pre nego što je ponovo čuo njen glas.

Slika,,Posle kiše". Za nju!

Tanka linija između sreće i tuge

Posle dugo vremena, nažuljanih leđa i preležanog virusa osetila je poziv spolja. Obukla se i kao komodo gušter, praiskonskim pozivom, potražila je utočište na osunčanoj strani dvorišta.  Blaga toplina joj je zagrejala dušu. Bar na trenutak se opustila, potražila je leteće prijatelje kojima je bila dobra tokom zime. Nije ih bilo.
Na uskoj dvorišnoj stazi se ulepila opala latica precvetale kajsije. Baš ti leteći prijatelji su se hranili svežinom slasti tek procvalih pupoljaka. Sada su ko zna gde u potazi za novim prijateljima.
Pustila je psa iz boksa. Veliki crno beli pas željan slobode, svojom krupnim šapama je grabio mlado busenje trave. Busenčići su leteli. Grumenčiči zemlje su se izmešali sa belinom opalih latica, sve se pomešalo sa sivo crnom dlakom. Cela slika je donosila radost. Pomogla joj je  da otera tugu koja se tih dana taložila na sve koje je volela. Svi su delili istu bol. Svi su bili nemoćni da pomognu ili bilo šta učine. Bez znanja da poprave nepopravljivo.
Duša joj se cepala pri pomisli na malo nevino stvorenje , ničim okaljano i uprljano, nevino i predivno, nemoćno da započne sopstveni život.  Prejake niti su spajale krhkost i snagu. Prejake niti su uplele u osećanja strašne čvorove  koje ni ljudi ni Bog nisu mogli da razmrse.  Molila se zajedno sa svima ostalima za dobro, za život i za blagostanje. Molila je zbog velike ljubavi prema nežnoj kosi i snažnom biću željnom života.
- Av, av, gru, gru ...
Lavež je je trgao iz polubudnosti. Pored nje je stajao pas. Svojim patrljkom od repa je iskazivao veliku radost. Pored nogu je ostavio malu tenis lopticu koju je na poklon dobio od  dečaka koji voli pse.
Znao je da je njegova. Čekao je bezbroj bacanja. Svakog puta je donosio lopticu nazad do nje. Nije odmah ispuštao lopticu. Držao ju je svojim zubima. Morala je da mu uz igru otme lopticu i da je ponovo baca.
- Oj, radosti, oj radosti...
Na blagom, više hladnom nego toplom vetru zumbuli su plesali svoj poslednji ples. Njihova igra se završavala, ostao im je još koji dan života. Velika šapa je bez imalo pažnje nagazila nežnu stabiiljiku uz samu lukovicu. Slomila se. Bilo joj je žao. Nije mogla da krivi ni psa, ni vreme, ni sebe. Jednostavno je tako moralo da bude. Mnoge stvari su morale da budu takve.
Ušla je u kuću, uzela posudu, iscepkala  je dve kriške hleba, od ručka je ostalo par kostiju, dodala je dobar kolut salame za psa. Sve je promešala, dodala je toplu supu. Još jedno mešanje. Izašla je, pas se oblizivao, znao je šta  mu sleduje. Bio je srećan.
- Tako je malo sreće ovih dana. - osmehnula se.
Na ugaženoj travi ležao je polomljeni zumbul. Podigla ga je. Ubrala je još jedan , pa još jedan.
Ne treba da tuguju usamljeni. Ako budu zajedno biće im lakše...
- Ako su ljudi zajedno lakše im je...
Unela ih je i stavila u malu vazu. Bilo je interesantno da miris nije osećala. Prestao je da postoji.
Možda će sledeći dan doneti olakšanje i doneti dobro. Možda će miris poleteti.
 Možda će pomoći da se reši nerazrešivo i nerazmrsivo...
- Bože, pomozi, pomozi nevinom da pronađe svoj put, pomozi voljenim da slobodnom rukom otvore nova vrata i da kroz dušu puste svetlost. Bože pomozi tužnome da oseti radost.

Zumbuli kao uteha!

Zid iznad svih zidova

 Ispred nje je stajao Zid.
 Ne običan, već on - Zid.
 Ni u najsmelijim snovima nije mogla sanjati da će se jednoga dana naći baš tu pred njim.  Još davno je slušala starozavetne priče koje je u zimskim večerima pričala baka o ponosnim vitezovima Templarima, o moćnom Saladinu , o hrišćanima i hodočasnicima koji su se sa svih strana slivali i svojim telima činili reku čije je ušće bio on -  Zid.
Sa strahopoštovanjem je svojim rukama panonskog pastira,  doticala bele, suncem obeležene kamene blokove koji su ga činili.
Na trenutak su oko nje poletele duše onih koji su svoje suze pustili tu pred njega. Svaki zvuk je prestao, a zvuci su živeli i jauci i uzdasi mnogih koji su spasenje tražili na tom svetom mestu.
 Pred Zidom.

Od svih mesta koje je posetila najviše se zadržavala tu , ispred Zida. Udisala je topli jerusalimski vazduh, puštala je da joj telom struji iskonska bura dešavanja vezanih za Sveto mesto. Delila je udahe sa Hrišćanima, delila je izdahe sa Muslimanima, dodirivale su je seni svih poštovalaca njegovih.
Nije osećala strah, nije osećala punoću ili prazninu duše, osećala je samo prisustvo njega - Zida.
Belasao se, plesao, svojom ćutnjom je dozivao. On -Zid.
Nije joj bila potrebna hrana, ni voda, potrebna joj je stabilnost koju pruža on- Zid.
Svojim crnim, patnjom  ispunjenim okom je posmatrala Zid. Upijala je svetost, pakovala je u najdublje kutke sebe spremna da ostavi što više, da što više stane i da što više toga sačuva u svojim tamnim očima i da onda kada bude daleko u ravnici svoga života, drugi u njihovoj dubini pronadju lepotu Svetinje.
Polako mu se približavala, pa udaljavala, odmeravala je mesto, da nikome ne smeta, da ne uznemirava one koji se mole baš tu ispred Zida.
Privlačila su je lica vernika koji moliše ispred Zida.
Sama je bila vernik, molila se ispred Zida.
Molila se naslonjena na Zid.
Svojom dušom je upijala život Zida.
Trenutak kada je ruka dodirnula Zid, svetlošću je  zatvorila u dušu. Zaključala ga je tu zauvek.

Prvi put je molila za sebe i svoje najmilije, tu ispred Zida.

Svaki put je molila za nekoga tu ispred Zida,

Svetom dužnošću je obeležila korake koji su je približili Zidu.

Iz torbe je izvadila malu providnu kesicu. Bila joj je nepophodna pred Zidom.
Vadila je papiriće i molitveno ih je zabadala u Zid.
Kada je poslednji postavila, veliko zadovoljstvo,  sama svetlost sa Nebesa ju je blagosiljala tu pred Zidom.

Beskarajno sam zahvalna Njoj, koja je papirić sa mojom molitvom postavila u uski procep Zida. Beskrajno sam zahvalna Njoj jer je deo mene ostavila u Svetoj Zemlji  u Zidu.
Ponizno osluškujem  njene uzdahe i kapljanje suza  koje je za mene ostavila ispred njega-  Zida
Znam da nikada neću osetiti miris svete Zemlje. Znam da nikada neću osetiti toplotu kamena ugrađenog u Zid.
Zato u njenim očima nalazim utehu i tugu, pronalazim lepotu i divljenje, pronalazim čistotu i ljubav.  Pronalazim prečistu vojvođansku lepotu duše koja odoleva Suncu, Mesecu, kiši i vetru tokom vekova.a.
Ostaje mi da snivam živote onih koji su ostavili svoje duše pored njega, pored Zida.

Kao ilustraciju postavljam fotografiju moje sanseverije u cvetu. Redak cvet za Sveto mesto.

Radost Plavog bicikla

Kao deca smo , moj brat i ja imali obilje ljubavi. Srećno vreme je bilo do tragedije koja je zadesila našu majku, a sa njom i sve nas. Od toga se nikada niko od nas nije oporavio. Zato su godine  pre toga bile srećne.
 Leta smo obožavali, bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha je ono što se pamti. Onda nam je stigao Plavi bicikl. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike , mi smo prvi dobili bicikl. Ne običan već plavi.
Plava boja je usebi sadržala i nebo i more i ptičji poj. Plava boja je sadržala moje oči. One su se oslikavale u modrom plavetnilu. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavetnila. Uslov koji nam je postavljen je da se ne svađamo. Nismo pitali čiji je, to nije bilo važno. Bio je naš.
Otac je stajao na asfaltu ispred naše kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i tako...
Naravno to nije moglo proći bez magičnog nevoljnog dozivanja posetilaca iz komšiluka. Želeli smo da se pohvalimo, ali smo znali da ćemo morati i deliti. Hteli ili ne moralo se. Naš otac je očekivao to od nas. Nikada nismo vaspitavani ni za najmanji sebičluk, a kamoli da ne dozvolimo par krugova. Isprva je sve išlo dobro, otac je organizovao smene, sva deca su čekala i mi smo čekali, iako je bicikl bio naš.
Onda je otac ušao unutra s komšijom na pivo i kafu. Ona je došla na red. Sela je na bicikl, pa do ugla, ali umesto da okrene nestala je iza. Nastala je velika pometnja. Naš deo ulice je bio najkraći, onaj je bio dug. Trčali smo do ugla, nije je bilo. Samo se u daljini nazirala plava tačka. Posle je i tačka nestala. Plač je bio neminovan. Odjednom se sreća pretvorila u nezaustavljivu tugu. Nisu postojale reči utehe,
Minuti su trajali kao sati. Kada se najzad plava svetlost pojavila na suprotnoj stani, oči su isplakale potoke. Bicikl je imao iskrivljen korman, a devojčica krvavo oderano koleno. Nije mi kolena bilo žao. Neutešno sam oplakivala bol svoga plavog bicikla.
- Kako si mogla?
- Kakva si ti to?
- Pogledaj plavka?
- Zašto?
- Što plačeš sama si kriva?
- Neću ti više nikada dati!
- Pogledaj korman....!
- Tata.......!
Nemoć je prerasla u bes, bes se povratila u nemoć, a kada je Plavko iskrivljeno pao na zemlju jecaji su bili nezaustavljivi. Noć je padala,
a ridaji su stizali iz dubine moje dečje duše.
Sve prođe, sve se zaboravi, narasli smo, postali odrasli ljudi, ali se i danas rado sećamo našeg Plavka.

Crtež ugljenom ,,Plavko". 

Blato koje daje

Stajao je u blatu. Ne bilo kakvom, već onom koje daje.
Iskopao je duboku rupu. Prvi put sam.
Prvi put, do tada je samo gledao i teškom mukom učio od drugih. Bilo je mnogo teških reči i dobacivanja na njegov račun, ali...
Uspeo je.
 Rupa dubine tridesetak centimetara se nalazila u neposrednoj blizini bare nastale posle  kiše. Dno bare je bilo glinovito. Nije dozvoljvalo oticanje vode. Bara je trajala dok se ne osuši od letnje vreline. Zato se posao morao brzo obaviti.
Magična moć gline ga je privlačila baš kao što je privlačila tolike pre njega. Počeo je da zida šupu po starinski, baš   kao što je gledao ostarelog komšiju  kako to čini.
Već je sakupio dovoljno pleve. Ona se mešala sa blatom. Imao je velike lopate i motike. Njima je grabio grumenje  zemlje. Dovlačio ih u rupu i onda je to trebalo dobro gaziti. S lica mu je curio znoj. Prvo se kap rodila ispod njegove guste kose, a zatim bi narastala, lagano je klizila niz čelo, preko slepoočnice. Kako je pokretao glavu tako je kap menjala svoj tok. Kratko bi se zadržala u gustim obrvama, da bi kapnula preko trepavica na njegove gtrudi. Tu se mešala sa prvom blatnom kapi, valjala se, vodila duge pregovore i na kraju se osušila predstavljajući pravu grudvu.
Nije se trudio da obriše znoj, jer bi se samo više blata lepilo i skorevalo. Vapio je za vodom.
Umešeno blato je svojim krupnim šakama stavljao u drvene kalupe. Kalupi su imali po dve ručke sa strane. Dobrodušni komšija mu je poklonio kalupčiće.Voleo ih je još kao dete.U njima je mogao da otputuje u daleke zemlje i da oseti mirise dalekih zemalja...
Tada mu je trebala pomoć. Pomoći nije bilo. Trebalo je dobro sabiti blato u kalupe, pa sve to izravnati kraćom daskom, a zatim istresti dve zemljane cigle iz drvenog kalupa.
Takve cigle se suše desetak dana na suncu. Onda su spremne za zidanje.
 To će uraditi.
-  Biće šupa, biće šupa

Gazio je blato. Između prstiju na nogama je klizilo grumenje. Dugim šljapkanjem i pritiskanjem grumenčići su se pretvarali u glatku masu pod tabanima, grudve su nestajale. Zemlja se pretvarala u finu lepljivu tvar. Više je ličila na testo nego na blato. Onda je u to trebalo sipati plevu. Nju je sakupio na tuđoj njivi. Ona ionako nikome ne treba.
Mukotrpan posao je trajao i trajao. Plevu je trebalo dobro umesiti. Pod rukom je morala klizti, nije se smela odvajati. Njeno postojanje je prestajalo.
Dobijala je nov život u blatnoj opeci.

- Koji sam ja...E, baš je ovo pravi posao... oj, muko... oj...
Zatim mu pogled pade na vitki dimnjak stare ciglane koja se nalazila na drugom kraju sela. Samo je dimnjak ostao, da kao jedini svedok grabi visoko u nebo, da kao jedini moćnik svedoči o nekom drugom vremenu i nekim boljim ljudima.
Tada je dozvolio da jedna druga kap krene.

Jedan crtež, ,,Ciglana "