Deda Ilija

Možda je njegova majka u sebi nosila to nešto što je on imao, pa mu je u periodu deljenja svega prenela svo svoje znanje.Možda su ga podledali Bogovi sa nebesa, pa su ga darivali, kao princa u bajci. Kako god bilo, bilo je!  Toliko daleko reči nisu prokrčile sebi put pa takva saznanja do mene nisu stigla. Ja sam ovog jedinstvenog čoveka upoznala kao ostarelog seoskog gospodina koji gospodin nikada nije bio, ali sve što je imao u duši bilo je gospodstveno. Dedu sa neobičnim osobinama istkanim tokom dugog trajanja istinskog instinktivnog znanja.
Rodio se o Svetom Iliji u avgustu.  Pobožna i tiha njegova majka  mu je strahujući od gneva Svetog Ilije nadenula baš to svetačko ime. Plašila se grmljavine. Drhtala je pri pogledu na tamni oblak koji je dolazio ,,Odiđoša". Osećala je svoju malenkost i uzvišenost Sveca. Molila mu se, poštovala, palila je sveću o Krsnoj slavi. Nadala se da će umilostiviti Sveca da štiti i čuva njeno jedino dete.
Zaista dete je raslo, čvrsto, zdravo, nikada bolesno. Volelo je ravnicu i njivu. Volelo je cvrkut laste u rano proleće. Volelo je pesmu  zrele pšenice i njihanje kukuruznog diva. S ljubavlju je gledao, u do samih nebesa podignut krst na njihovom hramu. Visok i prav, ozbiljan i radan mladić  je privlačio  mnoge devojačke poglede.
 Kada je došlo vreme oženio se i izrodio decu. Život dostojan pravednog čoveka spremnog da mirno podignutog čela jednoga dana stane pred svoga Tvorca. Rekao bi čovek da je živeo životom prvih pionira ravnice. Radeći, radujući se, tugujući i pevajući. Sve s merom, sve s paorskom dušom dobrodušnog Banaćanina.
Ipak imao je nešto što ga je razlikovalo od svojih predaka i potomaka. Imao je ruke kojima je mogao da leči. Neki bi rekli:
- To su bapske priče.
Verovanja u lečenje neukih i neobrazovanih, onih koji za medicinu i rentgen nisu ni čuli. Ruke, snažne, a u isto vreme nežne. Blagim pipanjem i masiranjem činio je da bol umine. Mirnim glasom skretao je misli s muke i nevolje.
Činio je čuda.
Pravi čudotvorac!
Deda Ilija je mogao da ,,namesti,, uganuća nogu, ruku, priklještenih živaca između obolelih pršljenova i mnogo toga.
Dogodilo se da je Đura   imao uput za operaciju tumora ruke. Tumor se nalazio ispod desne lpatice. Čitava desna ruka je bila spuštena i dosezala je do samog kolena. Đura je radio sam u kući. Žena nije bila zaposlena, a imao je i dvoje dece. Radio je kao majstor automehaničar. Dan pre zakazane operacije došao je kod nas da zamoli za pomoć, da se nađemo njegovoj porodici.
Plakao je.
- Hajde da te odvedem do deda Ilije u Sanad. Možda će ti pomoći.-  rekao je moj muž.
-Jesi li ti normalan, pa ja sutra idem u Novi Sad na opreaciju! Imam uput! Kakav deda , kakve babe...Joj!
-Hajde da idemo, ja ću te odvesti. Ne boj se, ako ne može da ti pomogne - ništa, sutra ideš.
- Neću, ne...joj...
- Pakuj se idemo! - s velikim nestrpljenjem neredio je Dragan.
S teškom mukom uputili su se u Sanad, malo selo. U kući je bila samo baka koja je saopštila da je deda u bolnici u Kikindi. Vratili su se nazad, pa u bolnicu, sve krijući se od lekara. Deda je ležao na Internom odeljenju, imao je povišeni krvni pritisak  -  posledica njegove vremešnosti.
- O. zdravo Dragane, otkuda ti? - upitao je deda, jer je poznavao onoga kome je pomogao.
- Doveo sam svoga druga, ide sutra na operaciju, pa da Vi pogledate.
Deda je prišao vratima.  Zatvorio ih je. Na jednom od kreveta je ležao pacijent, nemo prateći situaciju.
- Hajde momak, skini košulju, da vidim.
Mužu se zavrtelo u glavi. Ispod lopatice je bila velika rupa. Ruka je beživotno visila.
- Kažeš tumor. Daj ruku.
Podigao je  mlitavu ruku gore iznad Đurine glave. Čulo se samo jaukanje.
- Aha, tumorrrrr...- ruka je letela gore,a opet dole...nošena dedinom staračkom.
- Tumorrrr....EEEVO ti tvoj tumor!!!
Naglo je trgao ruku iz visine i bacio je nadole. Đura  je odskočio.
- Šta je ovo, šta je ovo...Deda...- iz očiju ispod debelih naočara slivale su se suze. Pomerao je prste. Rupa je nestala.
- Pa, oni bi mene...ja...ja...
- Momak, ti si nategao mišić, zarobio si ga i pritisnuo, nemaš ti tumor, idi kući, stavljaj hladne obloge, za dva dana dođi da vidim.
U sobi je nastao tajac. Pacijent s kreveta je zurio širom raširenih očiju, nemogavši ni glas da izgovori.

Kada se upokojio deda Ilija je imao više od devedeset godina. Neukog paora je došlo da isprati mnoštvo poznatih i nepoznatih. Jedan od njih je bio Đura.

Ikona Svetog Ilije gromovnika iz manastira Morača.

Između noći i dana

Nije se znalo sa koje strane brže nailaze oblaci. Zatamnilo se kao u kasno veče, pre bi čovek rekao da je početak noći nego sredina dana. Nebo je pretilo svojom snagom. Tamno. Teško. Čekalo je pravi trenutak da se oslobodi svoga tereta. Teret na nebu, teret na duši.
Sedela je u maloj sobi. Debeli tepisi i težak starinski  nameštaj. Na pojedinim mestima su se videli duboki hodnici skrivenih stanara. Bio je napadnut od buba. Nameštaj je stigao sa njom, tepihe je doneo on.
  Soba je bila uređena neobično. Ništa se sa ničim nije slagalo. Previše svega. Previše uspomena. Previše sjaja bez mnogo vrednosti. Prava vrednost se nije videla od gomile nepotrebnih, neupotrebljivih stvari. Ljubomorno je čuvala  plastične venecijanske gondole, davno donesene iz Trsta. Bila je tu lutka koja je mnogo ličila na Jovanku, svojom visoko podignutom crnom punđom. Roze haljina  je davno izgubila sjaj. Čipka se proredila i dobila tamne mrlje. Deca se nikada sa njom nisu igrala.
Na zidu je stajala reprodukcija Tajne večere u pozlaćenom tankom ramu. Usne apoostola je ulepšavala crvena boja nanesena rukom prodavca na buvljoj pijaci. Zato je sa tavanice visio kristalni luster dobijen na svadbi od kumova. Kristalne suze koje su sa njega visile davno su dobile patinu duvanskog dima i pretile su da se skotrljaju kao njene sopstvene koje je prečesto gušila.
Njoj ništa nije smetalo. Naviknuta na neskladni sklad provodila je sate i dane istražujući slike starih časopisa.
Nije da nije znala da čita. Nikome ne bi priznala koliko zna. Mešala je ćirilicu i latinicu. Sricala je reči koje se nisu mogle složiti u rečenicu. Četiri razreda osnovne škole i to sa čestim prekidima zbog kiše, snega, toplote...Zbog pritajenog gomilanja sparnih maglina negde u daljinama. Zbog straha od novih znanja...
Dalje je nisu puštali.
Čuvali su je.
Dugo je čekala da postane najstarija u porodici. Poštovala je bez pogovora i svekra i svekrvu i muža. Ćutala je i trpela sve. Zatvarala se u svoju sobu i listala je časopise bez čitanja.
Rodila je decu. Malo su joj dozvolili da ih vaspita. Svekrva je bila ta koja vaspitava, koja se pita, koja sve zna. Za sve se pitala. Svojim čkiljavim, urokljivim  očima je videla sve i znala je sve.
Nikada nije kuvala. Nikada nije napravila kolač. Nikada nije išla u prodavnicu. Držali su je kao malo vode na dlanu. Tako malo vode da je skoro presušila. Njena duša je imala taman toliko vlage da preživi.
 - Najzad! Najstarija je!
Iako grešna, duša joj se pročistila. Dobila je novu snagu.
- Sada ću početi da živi.
Načinila je prvi korak. Otvorila je prozore da dugogodišnji vazduh učmalosti, sivila i beznađa izađe iz sobe.
Okupila je mlađe od sebe:
- Dobro me slušajte! Šta gledate? Još kako umem da govorim! Preuzimam prvo mesto. Čitavog života sam poštovala tradiciju. Čitavog života sam želela slobodu!  Čitav život mi je tekao kao ovaj muljeviti kanal, nikada uzburkano, nikada uz kovitlanje moćnih talasa. Biće ovako:
Nju ćete pustiti u školu!
Sin je otvorio usta. Morao je da poštuje starinu. Odmah ih je zatvorio! Devojčici su zaiskrile oči!
-Njega ne morate! Možete kako hoćete!

Jutro za jutrom
Dan za danom
Godina za godinom
Tuga
Sreća
Opet
Tu
Opet
Tamo
Svojom rukom oteraću noć.

 Slika na svili, cvet simboličnog imena : ,,Dan i noć!

Ispred kuće rasla je lipa

Ispred  kuće rasla je lipa.  Visoka, stasita, ponosna kao gorska vila. Granama se raskrilila. Trudila se da zahvati svoj deo neba. Grane su joj bile  pravilno raspoređene, skoro geometrijskom preciznošću. Dok je  dlanove okretala nagore, u pravcu neba. Davala je i dobijala nežnost. Suzama je dočekivala svaku kišu. Smehom je dočekivala svaki izlazak Sunca. Nikada se nije žalila i nikada se nije usudila ikome da prkosi. Leti je skrivala slavuje u visini svojih nedostupnih grana za ljude i decu. Rasla je i rasla.
S jeseni je najviše uživala. Tada bi se, dok se oslobađala balasta svoga lišća i dok se spremala za zasluženi odmor,  radovala deci. Neumorno su sakupljali suvo, šuškavo lišće na velike gomile. Kako je to bio paorski kraj, deca su iz štala uzimala ponjave, kojima se u rano jesenje ili prolećno  jutro, pokrivaju konji da ne nazebu i baš njima pokrivala gomile. Pravili bi kupe, krevete, medvede i svakojaka čuda koja samo nevina dečja duša može da smisli. Volela je kada do nje dopre miris čaja njenog cveta. Bila je ponosna. Srećna što daje.
Tuga ju je pritiskala kada bi,  pošto se noć spusti, iz kuća do nje doprla vika. To su majke grdile i decu i nju. Ostatkom svoga umirućeg lišća je šumeći ublažavala dečji plač.
O samotnim zimskim danima je spavala. Dobro i duboko razgranatog korena nije imala bojazni da će ozepsti i da će joj opaki Severac naneti bol. Ponekad bi joj se jedno oko otvorilo kada bi začula svoje miljenike kako od debelog snega prave neke nove ludorije. Obožavala je njihovu ciku. Ponekad je sužila i kao meta za bele grudve , ali joj  to nije smetalo.
S proleća se radovala. Budila se. Prvi topli dah ju je prenuo iz dremeža. Oprezno bi pozdravila proleće tek kada bi se prvo dete popelo na njene grane. Plesala je sa svakom rukom, svako stopalo je mazila. Plakala je kada bi neko pao. Radovala se razbacanim šarenim ljuskama ofarbanih jaja. Igrala se svojom senkom, a one su se presijavale. Radovala se zvuku harmonike i podvikivanju na prvim svadbama. Davala je pčelama
i ljudima.
Leti bi se u njenoj hladovini sakupljalo društvo odraslih  da igra karte. Uloga nije bilo. Nije se igralo za novac. Igralo se u štipaljke. Strogo se vodilo računa da štipaljke budu nove. Gubitnik je morao štipaljku da zakači za uvo. Nije se znalo šta je crvenije. Uši ili štipaljke. Ušne školjke su samo rasle i rasle. Trudila se da razume ljude. Sve im je praštala jer je volela društvo.
Tog leta se nije dešavalo ništa neobično. Deca su bila tu. Štipaljke su bile tu. Sve je bilo isto.
Ipak.
Posle jake zapare, kao se kod nas naziva ono toplo, pretoplo vreme pred kišu, kada je vazduh suv od težine opasnosti.  Vreo je  i prosto guši. Ne može čovek da diše. Ne zna se gde je gore. Napolju ili unutra. Oni sa posejanim poljima strahuju. Oni koji nemaju  polja strahuju. Bašte sve trepere od vreline, a kokoške otvore kljunove i dišu zjapeći prema nebu.
 Naišla je oluja. Strašna.  Bez milosti se Ilija Gromovnik obračunavao sa smrtnicima. Smrtnici su čučali u svojim kućama. Bili su zaštićeni iza debelih zidova  niskih kuća od naboja. Nastradala je lipa. Iskoračila je ispred svih. Zaštitila je one koje je volela i grom je svom silinom udario u nju.
Plakale su čak i majke koje su grdile svoju decu.

Kum Pera ili dva meseca života

Pera.
Došao red i na kuma Peru. Ne iz zle namere ili iz zavisti  na njgovu dugovečnost, već da se prisetimo vojvođanskog došljaka-gorštaka koji  ustvari, nije, bar rastom i stasom to bio. Njegov red je da stane u priču  pošto je sve druge redove propustio. Nikada ni u jednom nije ni za šta stajao!
Moji roditelji su se s njim i njegovom porodicom zvali kumovima. Ne znam ko je koga krstio. Ustvari to nije ni bitno. Kum je kum i on se poštuje. Otac nije imao mnogo strpljenja za njega, a majka je razvijala poštovanje po kumstvu sa kuma Anđom. Neka joj je laka zemlja jer i nje odavno nema. Bila je krupna jaka, zdrava i snažna. Levom rukom je mogla da podigne svoga Peru, ali ljubav je ljubav.
Sećam se nekih zimskih večeri kada je kuma Anđa razvijala onu bosansku krompirušu. Svojim veštim rukama ju je nezadrživom brzinom prevrtala i ubacivala u rernu starog smederevca.  Do dana današnjeg mi miriše.
No ipak Pera!
Po rečima lekara njegov red je odavno došao i odavno prošao, a on i dalje odoleva i klimatskim promenama i ljudima i zlim ženskim jezicima. Doduše odoleva i onim muškim grdosijama.  Ustoličio se kao drevni Ramzes II i ne odustaje. Davno su nestali njegovi savremenici, a on i dalje isti. Iako su godine prošle nije se mnogo promenio. Ostario jeste i smanjio se, ali...i dalje liči na onog malog petlića koji se kod nas zove Titinac.
Pre skoro tideset  godina lekari su mu davali najviše dva meseca života. Nestali su i lekari i prijatelji i neprijatelji, nestali su i oni koji su oplakivali njegova dva meseca. On mirno (koliko mirno) živi svojim životom uvek isto.
Isto!
Uporno prkosi svim zakonima zdravog načina života. Svakoga dana popuši bar tri kutije najjeftinijih cigareta. Sada već zavija duvan, jer je jefitiniji. Ako nema cigaret papira zaviće ih u novinsku hartiju.  Oko njega je uvek oblak dima. Davno su mu prsti požuteli. I koža mu je požutela. Davno se pretvorio u duvanski list koji se  onako žut vijori na panonskom vetru.
O onoj ljutoj da se ne govori.
O onom penušavom da se ne govori.
O onome što se pravi od grožđa da se ne pripoveda.
Mogao je naiskap da popije politrašku piva bez zvuka i gutanja. Činilo se da tečnost sama klizi i pronalazi put svih ljutina i pena koje su prošle kroz vrata ispod njegovih brkova. Činilo se da postoji niz prelivnih sudova i da se sadržaj samo pretače.
Mislim da nikada nije popio tabletu. Posle nesrećne prognoze počeo je sa  detaljnijim čišćenjem. Strah od neminovnog je pobedio kako je moj otac govorio:
- Pera, Pera se dezinfikuje iznutra. Sve će nas on sahraniti!
Ispostavilo se da je moj otac bio prorok. Pera ga je ispratio kroz oblak dima  u blago poljuljanom stanju kao i mnoge druge.
Ipak Peru su volela sva deca.
Znao je da bude veseo kada niko to njije bio.
Znao je da pored piva kupi bombone i da ih podeli svoj deci na koju naiđe.
Znao je da obriše suze nastale posle pada sa bicikla.
Znao je da deci drži stranu kada ih roditelji grde.
Znao je da  usred zime pozajmi svoj džemper kada sam išla sa školom na zimovanje.
Znao je da glumi novu mladu zavijen u stare zavese i to tako da  mu ni vrhovi brkova nisu virili. U toj ulozi je bio nenadmašan.  Čak je rekao da će se obrijati ako ga svatovi sačekaju.
Polako ga godine stižu. Neke navike je promenio, neke su se zadržale. Ni kiše, ni snegovi, ni letnje vreline mu ne mogu ništa. Prejak je  za njih. Najvažnije je da ga noge lagane još dugo, dugo služe. Neka nadmaši i drevnog faraona.

Za kuma Peru, jednostavno- Različak na svili, plav kao njegove oči. .

Devedesete, ili više sreće nego pameti

Devedesete...
Osećao se nedostatak svega. U to vreme posedovali smo staru Ladu karavan.
Teget plava, da bi delovala malo elegantnije. Mala rupa na podu je kvarila opšti utisak, ali sa dobrim podnicama   se nije primećivala.  Nedostatak i visoka cena benzina doprineli su da se donese odluka o ugradnji auto gasa. Važno da je jeftinije.
Veliki broj majstora se iz opšte poznatih razloga bavio radom na crno, pa tako i naš majstor. Nije se vodilo mnogo računa o bezbednosti kako ličnoj, tako i bilo čijoj.
Neko vreme je sve išlo dobro. Osećala se ušteda, bili smo zadovoljni. Doduše smetalo mi je što su filteri često bili zaprljani, pa duple garniture, pa izduvavanje i pranje istih, uz neprijatni miris prljavog gasa.
  Brzo je došao dan kada je auto morao na doradu kod majstor Miće.
Majstorska radionica, ustvari prerađeni podrum spojen sa predsobljem, ali šta se može, sila Boga ne moli...
Dan divan , sunčan, nekako s proleća ili s prvih dana leta, izbledelo je iz moga sečanja, ali se zato sećam...
Na televiziji se prikazivao Rat i mir, jednu od uloga je imala Ketrin Hepbern, glumačka ekipa odlična, u kući fina hladovina stvorena za uživanje. Iz uživanja je do mene doprlo lupanje ulaznih vrata. Neobično, nekako nesvakidašnje, bar niko od ukućana nije tako ulazio.
Krenula sam prema ulaznim vratima. Na njima se nalazio moj suprug. Blago nagorele garderobe. Kosa je pokazivala znake ulepljene nagorelosti. Šake sivo crne, dlake na rukama oprljene. Košulja je po sebi imala rupe od nagorelosti, a na pojedinim mestima je visila.  Lice je imalo fino crvenu boju. Dobro sam se uplašila. Kada sam  uočila nagorelu, oljuštenu kožu, zaljuljalo mi se ispred očiju.
- Nemoj se plašiti, ovo nije ništa, treba da vidiš one druge...
Naravno odmah je krenuo u kupatilo da spere nagorelost i paljevinu sa sebe. Dok sam sakupljala potrebne stvari,  iz kupatila je dopro ludački smeh. Jednostavno nije mogao da se obuzda. Posle prvog naleta panike u radionici, i posle sigurnosti koju pruža sopstveni dom iz njega se istresla erupcija smeha. Nije pomogla ni voda, ni hladan  tuš, ništa. Kroz smehotres sam razumela da se dogodilo sledeće:
Majstor Mita je sa svoja dva šegrta radio u radionici. Malo su slavili jer je majstor imao rođendan.  Auto se morao popraviti. Valjalo je otvoriti rezervoar za gas i oprati ga iznutra. Mića je sa jednim šegrtom bio u kanalu, a drugi im je asistirao. Ceo rad je tekao kroz smeh i šalu. Posle postavljanja Lade na nosače kanala usledilo je skidanje rezervoara. U kanalu se malo toga videlo.
- Daj mi lampu!
- Šta će ti lampa, upali šibicu!?
- Jes, nisam ja lud, pa da sve ovo dignem u vazduh!
Posle par nezlonamernih psovki rad se nastavio. Moj muž je stajao na ulaznim vratima da ne bi sprečavao prodiranje prirodnog svetla. Rad je trajao...
Majstor je poželeo da zapali cigaretu. Uzeo je upaljač i kresnuo.  Istoga trenutka je usledila eksplozija.  Lada je odskočila sa kanala, i uz tresak se vratila nazad.  Od siline i vreline eksplozije isteklog gasa, moj muž je  bio odbačen silom potiska, ostao je oprljen i ugruvan. Pomoćnik napolju takođe.
Najgore su prošli Mića i šegrt. Belele su im se samo oči i predeo oko očiju koji je bio zaklonjen naočarima za zavarivanje.  Kosu nisu imali, koža je u dronjcima visila. Odeća im se pretvorila u izgorele rite  iz kojih je provirivao nagoreli donji veš. Obojica su uz vrištanje izletela iz kanala. Mahali su rukama da se nekako ohlade. Crnim , ispucalim usnama su se rashlađivali nedovoljnim duvanjem. Daleko se čula vriska i cika uz skupljanje mnoštva ljudi iz komšiluka.
Majstor i pomoćnici su neko vreme proveli u bolnici.

Sve u svemu imali  su mnogo više sreće nego pameti.

Možda je majstor toga dana jeo bunike,
bunike se rimuju sa perunike,
pa zbog toga Majske perunike na svili.

Moj kraj, Vojvodina

Naša Vojvodina. Mali deo velike Panonske ravnice. Ona koja ne poznaje granice i ne priznaje razdvajanje među ljudima. Okupana, sveža, mlada, ispresecana sporim rekama koje kao i starosedeoci ,,imaju kade". Iako sporo,  ipak uporno nastavljaju dalje. Nikada ne posustaju i ne odstupaju od svoga cilja. Uče sadašnje stanovnike, a poručuju  budućim  da su mnogo vode odnele, da su sve te vode donosile i dobro i loše, da su odnosile tugu i donosile radost.
Najlepša je Tisa, onako mirna tiha, bogata mirisom daljine i upornosti. Mnogi su joj se ispovedali kao blagom svešteniku. Neki su u njoj videli strašnog boga slovenske mitologije i bežali su od nje. Neki su joj se klanjali jer je davala život. Nekima je u besu oduzimala život.
Ipak Vojvodina.
Možda je ime poteklo od nekog velikaša vojvode  koji se u bogatoj odeći šepurio beskrajnim prostranstvom i uzdisao pri pomisli na svoju dragu. Opijale su ga cvasti  bagremova i iscvetala zova. Širio je ruke  i predavao se bogatstvu ravnice.
Današnje ime Vojvodina je poteklo od dva imena Vojvodstvo Srpsko i Tamiški Banat.
 A pre?
Ko to zna?
Ponešto je zapisano, o nečemu se pripoveda, a nešto ćemo zapisati da se sačuva od zaborava. Starosedeoci polako nestaju, sa njima nestaju i mnoge priče koje su bile sastavni deo njihovih života.
Nekada ju je u prošlosti prekrivao mulj Panonskog mora.  Danas je prekrivaju plodna polja. U svakom godišnjem dobu pokazuje neko novo lice i zrači posebnom bojom.
 Nekako s ranog jutra zamiriše obrađena zemlja, probude se šumice i uspavane njive. Zacvrkuta i propeva sve što ima kljun i glas. Razmile se bube i leptiri, sva se uskomeša i živi, živi!
 Najlepša je baš sada, ne samo s proleća , već u maju. Onda se pokrene i svoje mesto pod Suncem zauzme i iskoristi  raskošni  i kratkotrajni cvet bulke. Ona preplavi velika žitna polja i obeshrabri ratare. Zato romantičarima ulije hrabrost, pa požele da deo svoga bića ostave u rascvetalim crvenim poljima.
Pesnici pevaju o lepoti, a filozofi ćute! Osećaju.
Volim da s  ranog jutra posmatram izlazak Sunca. Ravnica se budi neposredno pre svitanja. Zabruje traktori i pre jutarnjih gužvi zauzmu svoja mesta. Samo oni remete beskrajnu tišinu koja zauzima čitavo prostranstvo. Srce brže zakuca, a razum nestaje. Pored puta proleću trave i maslačci, cvet zove se raspadne pod nežnošću sunčevih zraka i grabi nekud u daljinu. Samo bulke razmenjuju reči. Njih ima svuda. Smeju se i razmenjuju iskustva, nadovezuju se jedna na drugu i čine beskrajni lanac. Taman jedna nestane sa vidika pojavi se druga, ona preraste u čitavo polje, polje u njivu, njiva u usamljeni cvet, pa opet tako. Duša mora da propeva od miline. Zeleno i crveno. Beskrajno i konačno. Kao sam život. Kao samo čovekovo postojanje.

Dve varijante bulki na svili.
Moj mačak Gile je obožavao hladovinu bulki.

Pismo : Iskreno tvoja

Draga moja,

Iznenadila me je tvoja reakcija. Ničim izazvana, burna,  penušavo snažna, nezadrživa erupcija bespotrebnih , nagomilanih reči izrečenih u svoju odbranu.
Potreba za odbranom nije postojala. Postojala je samo tvoja uobrazilja sopstvene ugroženosti. Reči su kao vulkanski pepeo sivo padale i lepile se za svakoga ko se našao u blizini. Uz sveopšte ćutanje ti si bujala. Reči su letele i žarile okupljene. Oči su varničile, reči se prepritale. Cela slika je odavala beskrajnu tragiku  latino serija.

Zbog čega  ne možeš da ćutiš?

Naravno da me je pogodilo ono što i nije bilo namenjeno meni, ali je završilo na meni.
Da li je to ono što čoveka tera da čini greške, ne primećujući svoja dela kao greške ili je to samo želja de se prikažeš boljom i pametnijom?
Imaš veliko srce. Imaš veliku dušu! U njih mogu da stanu sve zvezde i njihov neodoljiv sjaj, ali ne može da stane ćutanje. Ne pokušavaš da razumeš ljude. Ne želiš da vidiš vrline i mane. Gledaš samo mane. Suviše varnica, suviše hemije. Suviše pogrešno izgovorenih reči.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zar u tvoju meku dušu ne može da stane saznanje da ne treba sve reći?  Zar ne shvataš da ljudi svojim grehovima ne mogu odoleti? Zar ne razumeš da ljudi nisu uvek dobri i  da vrlo  često čine loše stvari, ne samo iz lične koristi, već radi tuđe štete?  Ljudi prave greške. Moraš prihvatiti da i ti praviš greške. Ni ti nisi pošteđena činjenja greha. Imaš ih. Ne čini još grehova misleći da si bezgrešna. Prihvati sopstvenu grešnost, pa će ti tuđa biti razumljivija.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zar se nisi toliko puta opekla verujući tuđim rečima, s mnogo zaborava na verovanje svojim bližnjima? Koliko puta si naišla na jedinu građevinu vidljivu iz svemira, pri čijoj su gradnji mnogi izgubili život?
Srećom, ti si samo glavom udarila  u njega. Srećom da ti je glava tvrda, pa je kazna bila  samo bol. Zato si spremna da optužuješ ljude za postavljanje zidova. To što ih ti ne vidiš, čini da ih ne uvažavaš.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Zašto se stalno mora na početak? Zašto se stalno mora učiti isto?  Zašto posle velikih civilizacija i uspona ljudskog saznanja dolazi do mračnog srednjeg veka?  Da li možeš pronaći izlaz iz srednjovekovnoh tamnica ugledati savršenu  belinu dana bez prepreke ispred sebe? Progutaj pogrešnu reč. Ne dozvoli joj da siđe s tvojih usana, ne dozvoli da tvoje reči čine bol.

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Kada će se ispred tebe rastvoriti trnje, pa ćeš ti biti ta koja će posle sto godina doći do svoje nagrade? Nisu ti potrebni mačevi i zmajevi! Potrebno je da ćutiš u pravom trenutku!

Zbog čega ne možeš da ćutiš?

Želim da te jednoga dana probudi ćutanje.  Želim da jednoga dana osetiš mir koji donosi neizgovorena reč. Želim da te  lepota  večeri pronese kroz tišinu neizgovorene reči. Želim da sanjaš tišinu. Želim da ne izgovoriš izgovoreno.
Ćuti,
ne kvari, ne dozvoli da reč ide suviše brzo. Zatvori, zarobi reč u svojim dubinama. Ponesi je sa sobom u snove. Tajnim stazama je odnesi i duboko i  zakopaj u neprohodnim tamama stoletnih šuma. Sakrij je od same sebe.
Ćuti!
Pozdravljam te! Ne znam zbog čega nisam mogla da ćutim!

Iskreno tvoja...

Plave anemone na svili, za ćutanje!

Pčele i ja

Ispred autobuskog stajališta raslo je drvo. Ne znam mu ime. S proleća su ga krasili roze cvetovi. Gusti. Mirisni. Imalo je zvuk zujanja samo s ranog proleća. Činilo se da samo drvo proizvodi zvuk. Ravnomeran, s blagim pomeranjima u zujanju. Pokretljivo, talasasto, za mnoge zastrašujuće,za mene zadivljujuće.
Volim ta mala krilata stvorenja. Volim njihovu radinost, njihovu vrednoću, organizovanost, odanost Matici svojoj i  domu.
Veoma su organizovane, svoj život prihvataju onako kako im je rođenjem određeno. Svaka jedinka zna svoj posao i pridržava se toga. Nema pogovora, prigovora, negodovanja ili bilo kakve pobune.
Volela sam vreme kada smo se bavili pčelarstvom. Radili smo u paru, nekada su nam deca pravila društvo. Družili smo se s letećim stvorenjima i činili smo sve da im što manje smetamo i da ih uznemiravamo.
Pčele ne vole neprijatne mirise, ne podnose nervozu, ne podnose nečiste ruke, ne podnose dezodoranse ni parfeme, ne podnose alkohol, ne  podnose prljavštinu i nered. Da biste bili u ljubavi s njima morate  se pridržavati svih pravila koja one postavljaju. Pravila su nepisana, ali zato dobro znana svim pčelarima.

Leto!
Jul!

Toplo, mirno jutro bez vetra. Spremni smo za vrcanje meda. Opremljeni hranom pićem: za jutro burek, sok i pivo. Sa nama je moj svekar koji voli pivce...
Naravno doručak u prirodi se završava pivom za njega. Maska mu ne treba, pa on se ne boji ujeda pčele, koja ubod plaća svojim životom.
Mi se pridržavamo pčelinjih pravila.
Usput nam održava predavanje o tome kako se treba ponašati, kako ne treba vikati, ne treba trčati, mahati rukama, bacati viljuške kojima se skida saće i još mnogo savetodavnih reči ...
Suprug je kod košnica, dimilicom rasteruje pčele, blagim pokretima specijalne četke čisti pčele i vraća ih u košnicu. Svekar donosi ramove, ja stavljam u vrcaljku, okrećem ručicu, kapljice meda se pod uticajem centrifugalne sile lepe za zidove vrcaljke, spajaju se i u linijama padaju na dno. Dobro nam ide.
Pčele su uznemirene. Otima im se njihov trud, njihova muka i iscrpan rad. Pod tim uticajem, spremne su na još užurbaniji rad, još agresivniji  i iscrpniji posao. Ispred ulaza u košnice se stvaraju takozvane ,,brade,,. Mnoštvo pčela se u velikom broju sakuplja ispred košnice i vrlo su spremne da se brane. U tom času miris piva ih toliko razdražuje da u roju naleću na dotičnog donosioca mirisa.
- BEŽI,SKLANJAJ SE!!!!!! uz ogromnu viku, moj svekar se dao u beg! Kroz visoku travu, mali šumarak uz mnoštvo pčela koje su u roju pojurile za njim. Scena iz crtanog filma u stvarnosti.
- Ha, ha, pa ne treba bežati!
- Ha, ha ne treba se braniti i vikati!
- Ha, ha, ne treba...
Skupila sam se, čučnula , i pravila se da ne postojim dok vreme ne prođe. Posle tridesetak minuta svekar se pojavio. Desno oko mu je bilo potpuno zatvoreno, levo uvo otečeno, više je ličio na Zvonara Bogorodičine crkve nego na člana naše porodice. Rad se nastavio uz prigušeni smeh i utišano gunđanje.

Pčele ne podnose nervozu, osete je i čine sve da je oteraju iz svoje blizine.
Sećam se, bio je dvadeset osmi februar. Suprug otišao na put, deca mala, roditeljski sastanak me čeka, peglanje majica za treninge, ručak za sutra...i hranjenje pčela.
Pčele se ne dele na divlje i pitome. One su trpeljive ili ne.
Sva pravila znam. Vremena imam malo. Prvi put ne stavljam masku na glavu. Kosa mi je sveže oprana i miriše na kokosov regenerator.
Imam samo desetak minuta da ih nahranim i jurim na roditeljski sastanak. Podižem poklopac. Umesto da me prihvate kako sam očekivala, one izleću. Pletu mi se oko glave. Upliću se u moju kosu. Kosa mi zuji, osećam bezbroj žaoka, ubadaju me, besno me grizu, trzam se i branim.
Činim sve što se ne sme.
Plaćam ceh.
Čuvam oči. Čkiljim. Vraćam poklopac. Osećam da pulsiram. Trpćem kao žuti semafor crvene boje. Bežim. Sedam na bicikl. Dolazim kući. Obraćam se svekrvi rečima:
- Ovo je alergija! Istuširaću se, pa idem kod lekara.
Sedam opet na bicikl, uz pulsiranje sopstvenog tela zaključavam bicikl i ulazim u ordinaciju. Jarko crveno isijavam.
- Vesna šta je sa tobom? Sedi!
Sledi pregled, pa injekcije za alergiju. Doktorka poziva kola hitne pomoći. Velikom brzinom me odnose u bolnicu. Sedim u ordinaciji interniste. Lekari se smenjuju. Mere mi pritisak. gledaju me sa i bez naočara. Gledam i ne razumem.
- Da li Vam je dobro?
- Dobro mi je- odgovaram uz osećaj da sam semafor na raskrsnici na kojoj su lekari automobili.
Smena lekara, ista pitanja:
- Da li vam je dobro? Osećate li nesvesticu? Kako to da ste svesni?
Cela svar postaje sumnjiva, bar za mene. Onda sledi ključno pitanje:
Da li znate koliki vam je pritisak? Da li znate da imate ekstremnu hipertenziju?
Naravno, ja nemam pojma o tome. Doduše glava me je danima, da ne kažem mesecima, očajno bolela, što sam pripisivala maloj količini sna i odmora.
Dijagnoza 200\180, uz alergiju na ujed pčele!

Drage moje leteće prijateljice su mi najverovatnije spasle, ako ne život, ono trajni invaliditet koji bi usledio kao posledica visokog krvnog pritiska.
Dragi čitaoče, ne plaši se pčele, pridržavaj se pravila i bezbedan si. Možda se dogodi, kao u nekoj basni gde slabi mogu pomoći jakima, gde mali mogu pomoći velikima, gde slabi mogu pomoći jakima, da dobiješ pomoć.
Pčele zaslužuju sve počasti koje čovek može da im pruži! Jedino žalim što ne smem da se bavim pčelarstvom.
Pčeli u čast!
Za pčele, nekoliko varijanti slika sa suncokretima  na svili !

Osmeh Klimtovih boja

     Imala je tanke prste. Duge. Nokti pravilno oblikovani. Krupnoća šaka se gubila u prefinjenosti prstiju. Osećala je blagu utrnutost i nezaustavljivo pulsiranje umora koje je tražio mesto da izađe iz tela.
Gledala je svoje ruke. Volela bi da je njima prebirala po dirkama klavira ili da je vrhovima jagodica blago dodirivala četkicu i povlačila njome po zategnutom platnu.
Obožavala je Klimta. Njegove poteze je videla u raspevanoj bagremovoj igri ili u skladnosti kokošijeg perja. Pokošena trava se u jednakom ritmu smenjivala sa lejama cveća koje je upono sadila. Baš liči na njegov,,Poljubac".
- Oj, živote, mogla sam,  ali nisam.
Blago večernje sunce se poigravalo tankim zelenim lišćem kajsije ispod koje je sedela. Čekala je da počne prvi smiraj i da veo noći pusti krila pa da počne zalivanje.
 Žuti pas je ležao pored njenih nogu. Dahtao je. Toplota mu nije prijala, pa je svoj veliki jezik opustio  preko donje vilice u koju su bili usađeni blistavo beli zubi. Češkala ga je između ušiju. Uživao je.
- Da sam bar ostala da radim u fabrici.
Zvuk traktora s ulične strane ju je podsetio na vreme kada je radila za mašinom. Tak, tak, tak...beskrajni nizovi istog.
- Čovek i mašina. Zajedno. Bolje žena i mašina zajedno. Jesam se trošila tamo. Svakoga dana, ponavljajući beskrajno isti posao...da mi je opet otići...da imam razgovor, da imam laku i tešku reč, da imam...
Posle deset godina rada ostala je bez posla. Fabrika se zatvorila. Ljudi su postali neodgovorni, više su pričali, manje su radili i eto. Kod kuće, pa radi šta znaš.
Prvo ju je zahvato bes. Lupala je vratima i vikala na svako živo stvorenje. Jednom je slomila stolicu udarivši je o pod. Doduše od toga joj je bilo bolje.
Onda je na red došla melanhonija. Bilo joj je potpuno svejedno. Ništa nije imalo smisao. Ništa nije imalo vrednost. Kuća se zapustila, sebe je zapustila, gomile prljavog veša su narastale.
Jednog jutra, oko podneva dok se dosadno izležavala u krevetu i buljila bez izraza u belinu plafona, muž je uleteo u sobu! Besno je otvorio prozor, strgao je pokrivač sa nje, grubo je zgrabio za ramena i dobro prodrmao bez reči desetak puta.
U njegovim očima je posle mnogo vremena ugledala mladost. Videla je beskrajna polja zasejana pšenicom. Videla je Sunce i kišu. Videla je šaputanje na klupi parka. Videla je matičara i nalivpero koje čeka potpisivanje.
Videla je sebe raščupanu, gluvu, slepu, bezvoljnu. Suze nije zadržala. Tekle su, pronalazile su puteve niz nežne bore. Zadržavale su se na njegovoj košulji.
 Odnele su sve.
Donele su novu nadu.
Zajedno su prekopali baštu, posejali su krompir. On je doneo rasad paradajza. Negovala ga je svom svojom panonskom dušom. Novac je počeo da pristiže.
Zajedno su od šupe napravili kokošinjac. Počela je da gaji tople loptice paperja koje su prerastale u krupne bele lopte.
Bila je bolje.
Bila je ispunjena , bila je ... donekle zadovoljna.
- Želim da se spremim i krenem na posao, malo obiđem grad, malo obiđem pijacu, pa sretnem staru prijateljicu...
Tak, tak, tak, zvuk je doneo trezvenost, skočila je, otvorila kapiju.
 Svoj najlepši osmeh obučen u predivnu haljinu zlatno oker nijansi je poklonila čoveku koji je sedeo u maloj kabini traktora kupljenog na kredit.

Ilusracija:  Gustav Klimt 1907-1908.,,Poljubac".

Život čita romane, a žene ih pišu

..Rano jutro pola pet...

Kao u pesmi, jeste da nije pola pet, ali nije ni daleko. Rano je, leti još dobro, ali zimi...pa ni s jeseni nije lako, još ako je dan kišovit!

- O , Bože!

 Radi već godinama, od svoje rane mladosti. Kao dete paora znala je samo za rad. Rad se podrazumevao. Roditelji na njivi, a ona u kući. Kao devojčurak je obavljala sve poslove. Niko je nije pitao da li zna ili da li može. I jedno i drugo se podrazumevalo.

Ćutke je premeštala keramičke pločice s linijama vitkih formi i modernog dizajna. Rado bi dodala u desni ugao mali kvadratić ili  mali stilizovani cvet. Time bi se dobila punoća slike. Boje bi više došle do izražaja. Firma bi bolje radila, pločice bi konkurisale španskim ili italijanskim, još kada bi im se popravio kvalitet, ili im se popravio procenat fine gline od koje su sačinjene...

-E, baš bi to bilo nešto, sinule bi, poletele u svojoj lepoti, letele bi na sve strane sveta, donosile bi radost, sreću, pevale bi i dozivale majstore da ih postave...

Jedna po jedna, jedna po jedna, bezbroj jedinki. Bezbroj istosti u laganom hodu oko njene bogate mašte.

- Da, pomoći ću ti. Samo ti idi...
- Da, zameniću te rado, potpuno te razumem...

Noge nije osećala, nije osećala utrnutost svojih mišića sve dok nije u reskom zvuku prepoznala kraj radnog vremena.
Zeleni bicikl je čekao zaključan za sošku. Napamet je,  bez svesti otključavala, sedala i u naletu adrenalina jurila u pravcu kuće. Prošla je pored marketa. Otvaranje vrata ju je prenulo. Okrenula je bicikl, uletela u prodavnicu, probila se kroz rafove, do police sa hlebom i prezlama. Ubacila ih je u korpu, platila i još većom brzinom nastavila put prema svojoj kući.
-Hej, Marina, dođi na kafu!

-Nemam vremena, javiću se!

Samo je vetar poneo reči.

-Kad će ručak?
Šerpa, šerpica, jaje, krompir.

-Zašto juče nisam skuvala pasulj?

-Hoće li već, umirem od gladi?
Tanjiri, tanjirići, viljuške, pa kafa...
-Idem da legnem, tako sam umoran!
- Idem do druga!
- Idem do drugarice...
Na stolu i u sudoperi je čekala gomila posuđa. Nemo je gledala  praznim pogledom.
-Gdeje moja košulja? Možeš li mi ispeglati?
Košulja, bluza, farmerke, pa majice sa treninga!

- Ima da im kupim sintetiku!!!!!!!!

Mrve, usisivač, krpa, kupatilo...

- Molim te da li mogu da odgledam slagalicu?

- Gde baš sad,sačekaj  samo da se završi film!
Sela je u svoju omiljenu fotelju.

...Rano jutro, pola pet...

Probudio ju je budilnik na mobilnom telefonu. Nije znala kako je dospela u svoj krevet. Na sebi je imala pidžamu. Pored kreveta ju je čekala radna odeća, uredno složena.

Za nju, buket plavog jorgovana na svili, divno miriše i brzo prolazi!

Moj mačak Gile

Kažu da su sećanja selektivna. Potrebno je mnogo okolnosti, mnogo sitnica da se poklope, da se u pravom trenutku osećamo dobro ili loše, da bi se događaj urezao i skrio negde u dubini duše. Često se dešava da se sećanja na isti događaj razlikuju u zavisnosti od mnogo toga:  od raspoloženja, životnog doba, učešća u događaju ili samo posmatranja događaja. Jedna ista slika, različita sećanja. 

Ne sećamo se samo ljudi. Sećamo se svega što je na neki način uticalo na nas. Sećanje je moćnije ukoliko je događaj ili osoba imala uticaj na naš život i ako nam se u pravom trenutku našla kao pomoć, podrška ili je samo svojim prisustvom činila da se osećamo bolje.

Sećanje počinje:

Jednom, baš kao u nekoj bajci, je u telu mačka živela velika ljudska duša. Mačak nije bio običan, već poseban. Bio je osoba. Bio je kako se to u žargonu kaže LIK. Ime je dobio po morskom prasetu koje je bilo ljubimac druga moje dece. Morsko prase im se veoma dopadalo, pa otuda :

Gile!

Moj Gile je slučajno stigao do mene, kao malo mače dopremljeno iz Mokrina. Pravi Mokrinčanin, dobrodušan, široke duše i blagog lika i velikih belih brkova. Žut kao najvredniji dukat skriven u dubokoj drvenoj kutiji u kojoj su  bake čuvale svoj  rukom vezeni miraz.
Žuta dlaka se prelivala u mnogo nijansi. Ispod vrata je imao  veliku belu kap. Kap se od vrata postepeno sužavala prema  mačjim grudima. Ona mu je davala dozu otmenosti. Da je mogao, sigurno bi se hvalio svojim gradskim životom. Pa, došao je , doduše ne svojom voljom iz sela u grad!
Žuti Gile je pojeo više  viršli, šnicli, pečenih batakova  i salame nego što je učinio moj mlađi sin. Gile nije birao.
Gile nije mjaukao. Nije imao potrebe da mjauče. To bi bio bezrazložan posao. U njegovoj činiji je uvek bilo poslastica. Ako bi se desilo da se ona isprazni,  samo bi lenjo stao ispred frižidera i čekao da se neko od ukućana približi belim vratima. Svoj deo je čekao i dobijao.
O zimskim večerima je znao dobro da greje noge ili leđa. Bio je majstor u tom poslu.
Za mene je Gile bio osoba za druženje. Nije preterano kada kažem da me je voleo. Kažu da mačke nemaju to osećanje, da one čine sve što čine samo radi sebe. Nisam tog mišljenja.
Ako bih sela i uzela knjigu da pročitam koju reč, sedao bi mi u krilo. Ako sam bila naslonjena, legao bi preko moga stomaka.  Šape bi mi stavio na ramena. Disao je pored mene mojim ritmom ravnomerno se podižući i spuštajući. Potpuno prilagođen čoveku. Povremeno bi bacio pogled na slova. Činilo se kao da je neko reinkarnirano biće useljeno u telo moga mačka. Ponekad mi se činilo da će progovoriti. Sve zna i sve razume. Ako sam govorila, lagano je otvarao svoja mačja usta kao da razgovara. Odgovarao bi nemušto. Ostajala  sam sa mnogo misli, sa mnogo nerešenih problema. Nemušti jezik se nije pretvarao u srpski. Samo je blago zadovoljstvo duševnog mira lebdelo  u vazduhu.
 Posmatraču se činilo da razmenjujemo reči.

- Vesna on je kao čovek - podignutih obrva je izgovarala moja komšinica- Još se deda Kosta stara o tome da li on živi dobro? Pa on živi bolje od svih nas! Upala mu kašika u med!

Došao je dug boravak u bolnici. Više od dvadeset dana me nije bilo kod kuće. Onako slomljena i iscrpljena, sa jedva nešto snage dođoh kući.  Moja majka me je dočekala. Majka kao majka.
Spustila sam se na kauč. Mama je izašla. Pustila je moga miljenika unutra. Polako se prikradao oprezno hodajući pored nepoznate osobe.
- Pogledaj ko ti je došao! -  su bile reči upućene njemu.
Polako je prišao kauču. Bez mjauka. Nemo. Podigao se prednjim šapama na kauč. Pogledao me je svojim zelenim očima. Istegao se koliko je mogao više. Desnom šapom je dotakao moju kosu. Pomilovao me je blago pustivši kandže. Tek toliko da bolje osetim njegovo prisustvo.
Svi smo plakali.

Svakome je određeno koliko će živeti.  Kako? To već zavisi od nas samih. Na nešto možemo da utičemo, na nešto,koliko  god  hteli ne možemo.
Možemo voleti bližnjeg svog. Bilo da je on čovek ili životinja. Svi imamo osećanja. Sve nas boli, svi se radujemo.
Zapisah sećanje. Nema ni mame ni Gileta da potvrde moje reči.

Slika na svili ,,Gile"!

Miris Gospojinog sela

Mirno vojvođansko selo je disalo svoje dane uljuljano toplim vazduhom leta, razigranim jesenjim vetrovima koji nose gomile opalog lišća, zimskim severcem koji brije i prolećnom raspevanošću kada sve živne.
 Zemlja je ljudima značila sve. Način preživljavanja, lepotu, mekotu i darivanje. Mnogovoljena je uzvraćala kako je mogla. Nekada više, nekada manje, nikada premalo. Uvek se moglo preživeti.
Po redosledu poštovanja iza zemlje je sledio pop. Iza popa učitelj, a iza učitelja lekar u novim posleratnim vremenima.
Posle lekara - doktora, gospođa doktorka, mada bez diplome.  Titulu joj je obezbeđivao muž.
Prva prava gospođa koju sam još kao dete upoznala jeste ONA, supruga seoskog lekara. Pravih, nikada pogrbljenih i povijenoh leđa, kose složene u punđu na potiljku vrata. Besprekorno bele košulje ispeglane istrošenim rukama moje tetke. Baš ta tetka, očeva rođena sestra ju je zvala Gospoja.

Pravog imena joj se ne sećam, ostalo je samo to Gospoja. Ostalo je sećanje na  strahopoštovanje prema toj ženi koja se umnogome razlikovala od svih žena koje sam dotada poznavala. Bila je nedostižno lepa, udaljena od svakodnevice koja me je okruživala. Bila je iznad svega i svih. Živela je na prestolu na kome su je držali oni kojima je gospodarila svojom inteligencijom i prefinjenošću, ali i dobrotom svoga muža.

Gospoja je živela u lepoj, urednoj i za selo moderno nameštenoj kući. Uživala je u dobroti sela i beskrajnoj zahvalnosti stanovnika male vojvođanske zajednice. Tolika pažnja nije poticala iz zahvalnosti prema njoj ili prema njenim delima, već prema dobroti doktorovoj. Njenog suda su se plašili i zazirali su od  ocene njihovog rada, ali samo zbog njega.
Doktor je svoje usluge velikodušno delio. Bez obzira u koje vreme i kada su mu se pacijenti javljali, uvek je bio spreman da pomogne. Nikada nikoga nije odbio. Novac nije primao, a za sitne usluge bila je zadužena Gospoja.
Kao dete sam odlazila u posetu tetki. Tetka je bila škrta na osmesima, ali darežljivana radu koji je obavljala u Doktorovoj kući. Jednom sam prisustvovala ritualu peglanja.Nikada se ni pre ni posle toga nisam susrela sa tolikom gomilom koja je čekala glatku površinu pegle.
U tom poslu tetka nije bila usamljena. Gospojina kuća je uvek bila čista i sveže okrečena. Gospojin veš se svojom zanosnom belinom šepurio na seoskom vetru, a on je mirise najboljih sapuna širio na sve četiri strane. Seljanke su trenutke večernjeg odmora posle napornog dnevnog rada provodile na drvenim klupama ispred svojih kuća, grupišući se po samo njima znanim životnim  vrednostima. Zdravim plućima su udisale njima nepoznate mirise. Prepuštale su se maštanjima i putovanjima u nepoznato. Drhtale se zbog Gospoje.

Gospojina bašta je bila potpuno očišćena od korova. Ni najmanja travka, ni najmanji uljez nije mogao narušiti lepotu i čistoću voćnjaka i povrtnjaka. Ruže ispred Gospojine kuće su plenile najlepšim bojama.

Gospoja je prva u selu imala travnjak.

Gospojino voće je bilo najukusnije, a o mirisnim jagodama se samo pripovedalo.
Gospoja je o Badnjem danu delila najviše!
Gospoja je bojila jaja za Vaskrs samo u karmin crveno!
Gospoja je imala kreme i pomade!
Gospoja nije odlazila na pijacu, nije imala potrebe da mesi kolače ili da čisti opalo lišće ispred svoje kuće.
Gospoja je bila prava Gospoja!

Od tada su prošle godine.
Danas ne osećam strahopoštovanje već žaljenje. Iako je imala sve što se poželeti može, ipak je čitav svoj život živela u senci svoga muža.
Poslednji dan života moga oca nije prošao bez Doktora. Kada je u hitnoj službi čuo adresu sa koje je tražena pomoć, Doktor je stigao.
Ispred očiju mi je kristalno jasna slika : Otac je na kauču, Doktor je na vratima. Pamtim oči pune molbe, pune neizgovorenih pitanja i nade. Nemi bol u sva četiri oka. Kratko olakšanje i težak vazduh. Savršeno zatvoren životni krug. Toliko preplitanja, toliko poštovanja, zahvalnosti i čistih duša se našlo u tom krugu.

- Od ovoga ćeš lepo spavati, biće ti lakše. Da ne zaboravim pozdravila te je Gospoja.

Kasnije se izgubio trag doktorskom paru. Znam da je on otišao prvi. Gospoja je prodala kuću, napustila selo i otišla u grad kod svoje dece.
Selo je osiromašilo i opustelo. Sve manje se poštuju popovi, učitelji i lekari. Došlo je neko novo vreme.
Kada vremešne bakice sednu o toplim letnjim večerima ispred svojih kuća i dalje raspredaju priče o ženi koju su zvali Gospoja! 

Slika na svili ,,Ti i ja" , za sve ruke seljačke!

Kako je priča o Žuži i ajgirima ugledala dan

Veći deo života je bio iza njih dve. Koliko im je ostalao naravno nisu znale. Nisu ni razmišljale o tome. Obe su bile vremešne udovice. Svoje udovištvo su nosile hrabro. Borile se za svaki dinar i dobro su ga okretale pre nego što će ga potrošiti.
Živele su dan za danom, posvećene deci. Dok se moglo išle su u nadničarenje, ne bi li bar malo popravile više nego skroman budžet, i dodale bar neki dinar na male porodične penzije.
Zvale su se Bisa i Lina. Obe vaspitane strogo patrijarhalno, dane su provodile u svojim baštama, pomalo kopajući, čuvajući decu i  unucima pričajući priče  iz svoga devojaštva. Preko njihovih usana psovka nikada nije zaživela, nisu se bavile ogovaranjem , a latino serije u ono vreme nisu  postojale. Razlikovale su se po tome što je Bisa bila visoka i mršava, a Lina niska i punačka.
Nedeljna popodneva su znale da provedu na sokaku u hladovini velike lipe. Lipa se ponosno uzdizala na samoj međi njihovih kuća. Družile su se.
Jedno mirno letnje popodne ničim nije najavljivalo buru koja je usledila.
- Danas sam kuvala supu, dobila sam od Danice deo matore kokoške. Znaš kako lepa supa...
- Pa, od matore kokoške je najlepša supa, i ja volem kad je gore onako šuta...
- I malo krompira i karfiol. Znaš kako je lepo kad se malo obari i pohuje...
- E, da znaš, ja ću to sutra, a ostalo je i malo ručka od danas.
- Biso , ajde uzmi malo gibanice s makom...
- Lino, baš ti fala, nisam danas ništa mesila. Doneću ti da probaš što je moja ćera pravila, nešto zabućkano... sad ću ja...- odlazi i brzo se vraća noseći na malom čajnom tanjiriću dve kocke braonkasto žućkastog kolača.
- Ne treba mnogo šta, malko šećera, brašna i dva jaja. Ako ti se sviđa napisaće ona recept krupnim slovima da vidiš!
- Ta ne znam, ni šta bi, ni kako bi...
Toga dana je razgovor tekao u pauzama, nekako je zastajkivao. Linino lice je menjalo boje. Činilo se da joj na trenutak nije dobro, pa onda na trenutak da joj je dobro. Sve nešto neobično.
- Jel, Lino, jel ti dobro, tako si mi nekako bela, kao da ti nešto fali?
- E, moja Biso, fali mi , kako da mi ne fali...
- Dobro, ako nećeš da kažeš dobro. Sve može da se popravi, ta svašta smo preturile preko glave... Sećaš se kad je moj Krana umro?  Pa tvoj Mile... Ej, kad se setim, pa svašta bi bilo drukče nego što je danas ...  pa i moj Boža bi me više slušo...
Bisa je pognula glavu , a u Lininom oku je zablistala suza.
- Nije to Biso. Ne zanam ni sama kako da ti kažem...mi smo drukče... Posle mog Mile nijedan mi nije trebo. Nije ni tebi... Ova naša Žuža,  odkad je ostala bez muža,  samo skače sa ajgira na ajgira.
Bisi se prvo skupiše usta. Stisnula ih je. Nije mogla ni reči da izusti. Tome se od svoje komšinice nije nadala. Onda je stigao nalet smeha. Smejala se prvo Bisa , a onda joj se Lina pridružila. Tresli su se prozori i podrhtavala su vrata. Smejala se cela ulica. Bisa je smećući se osetila nagon za pražnjenjem. Kako se smeh povećavao potreba je bivala veća. Onda je stisnula bešiku. Skupila je noge. Pomerala ih je samo do kolena. Požurila je najbržim sitnim koracima prema ulaznim vratima.  Jedva je stigla do poljskog toaleta, doduše veš je dobio popriličnu količinu vlage.
Iza zatvorenih vrata i dalje se čuo smeh.

Za Bisu i Linu buket ruža na svili!