Bila je čovek

Ispod visoke kapije virilo je sivo uho psa. Stanovnici ulice su znali da je malen. Ostali su u njegovom lavežu videli veličinu koja je bila odraz straha ili bujne mašte. Uho nije bilo slučajno napolju. Uho je bilo deo njega i imalo je slobodu. Bilo je izloženo nepoznatom. Njemu je tih nekoliko centimetara slobode značilo sve.
Bio je na sigurnom s ove strane. Bio je mažen i pažen. Imao je najlepše pseće poslastice koje je mogao da poželi. Imao je obilje sveže vode. Imao je veterinara u svako doba dana i noći. Bilo je potrebno samo da izabere odgovarajući pseći kev i sve je letelo oko njega.
Uho ispod kapije je značilo nepoznate mirise.
Uho ispod kapije je značilo vetar i krila.
Bilo je dovoljno da oseti asfalt ispred ulaznih dvorišnih vrata  i njegov pseći mozak je odlazio daleko. Trčao je po nepreglednim livadama ispunjenim mirisom lekovitog bilja. Provlačio se kroz rascvetale vitke stabljike suncokreta. Uletao je u bokore hajdučke trave i more čičaka. Kroz razbarušenu dlaku vetar je unosio svoje svirke. Oči su upijale plavetnilo neba i raspukle cvetove maslačaka.
Duša mu se otvarala.
Napuštala je telo.
Lebdela je iznad njega.
Imala je drugo obličje.

Bila je čovek.

Na fotografiji je Aron, pas koji  sve zna, osim da govori.

Bajka neuhvaćenog osmeha

Bila jednom jedna žena.
Živela je u bajci.
U bajci su se komešali uzdisaji i neuhvaćeni osmesi.

Bajka je bio njen voćnjak. Kada bi je neko upitao kada ga je najviše volela,  ne bi znala da kaže.
S proleća bi mirisao i zujao.
Leti je disao punim plućima i uživao je u lahoru koji se igrao njegovim granama.
Jesen je  u njega donosila prvo radost, a zatim starah.
Zimi je voćnjak spavao.

Možda bi odgovorila da ga onda najviše voli.

Tada se ona ogrne  starom perjanom jaknom, na glavu stavi vuneni šal, dugi prasti su joj pokriveni šarenim rukavicama, malo velikim za njene ruke, ali neobično toplim. Toplotu je čuvala veštačka vuna postavljena u unutrašnjosti.
Volela je tu zimsku tišinu. Spajala se sa uspavanim drvećem, sama je postajala drvo. Duša joj se pretvarala u stoletni san koji je trajao i trajao. San je pleo nevidljive mreže i činio je jedinstvo s javom. Osećala je snove maladog drveća. Nadanje u bolje dane. Nadanje u iskrenost i poštenje. Nadanje u dobro.
Ljuljala ga je i podsticala u takvim snovima. Tražila je iskrenost i dobrotu. Tražila je ideale u belini i mrazu. Tražila je ideale...
Kada bi skinula rukavicu i svoje neobične šake stavila na promrzlu koru, gotovo je mogla čuti otkucaje srca  uspavanih.
Spavali su i oni tu i oni tamo.
Ponekad su ispredali duge priče, pa bi je tek duboka noć i zimski mraz trgli iz stopljenosti  i opomenuli da ipak ne pripada tu.
Tako je jednom potekla priča:
Bila jednom jedna žena.
Bila je mlada.
Zelena kao prvoposađena jednogodišnja stabljika slatkog ploda. Kakvog? To niko nije znao dok stabljika ne olista i ne počne svoj život kroz malene cvetove i kržljave plodove.
Zasadila je ponuđeno drvo jabuke. Negovala ga je kroz vreme i vasionu. Ulagala je u njega svoj trud i svoje znanje.
 Drvo je bilo jogunasto.
Češće je ćutalo nego što je govorilo. Ako je bilo priče, pričala je žena. Nekada je u svojim pričama bila dosadna.
Drvo se opiralo.
Raslo je na svoju ruku i po svome. Više je gledalo u davanje drugih , nego u sebe.
Žena se umorila.
Kada je drugo drveće donosilo plodove ubirala ih je , slagala i čuvala da što duže ostanu sveži.  Ubirala je i sa svoje jabuke.
Jabuka je bila lukava. Umela je najlepše da sakrije, a natrule plodove  da prikaže kao najbolje.
Ženu je savladavao umor. Prepustila je drvo svojoj sudbini, a ona se okrenula voćnjaku. Drvo joj nikada nije oprostilo.
Posle mnogo godina iz njega je i dalje izbijala ljubomora i ljutnja.
Žena je volela duge zimske šetnje kroz uspavani voćnjak.
...
Godine su prošle.
Gorčina je ostala.

,,Otpozdrav " na iskrenost

Draga moja!
Namerno ti se obraćam tako, jer znam da te to nervira i da iznad svega mrziš upotrebu te dve reči bez značenja.
Naravno, nisi mi draga.
Nervira me svaka tvoja reč meni upućena. Zamisliću da sam Njegoš pa da ti pošaljem ,,otpozdrav na pismo".
Ne mislim da vodim ratove s tobom. Ja sam svoje bitke davno prepustila drugima, sada samo mogu da koristim tuđe reči dela. Znam da kažeš da to ne činim, ali ja jednostavno ne mogu drugačije. Izgubila sam se u dugim samotnim noćima. Izgubila sam dah boreći se sa samo meni vidljivim vetrenjačama koje davno u sebi nisu nosile život.
Odakle ti pravo da me savetuješ? Odakle ti hrabrost da mi govoriš kako treba ili ne treba?
 Ne znaš ,,draga'' kako je u zimskoj noći leći sama u krevet!  Ne znaš kako sopstveno telo treba mnogo sange da se zagreje.  Znam, rekla bi :
- Nisi morala da budeš sama.
Nisam morala, ali onda bih morala da trpim osobu pored sebe. Nije moja krivica što mi je draža hladna postelja.  Gledala sam svoje roditelje i hladnoću kloja je bila među njima. Nisam to želela. Mislila sam da takav život,   svakako,  jednoga dana neću ni moći,  ni hteti da živim. I nisam!
Spominjala si nju.
Pokušala sam da je imitiram dok je bila živa. Pokušala sam da živim njen život. Da nije morala prerano da ode možda bi i moj život bio drugačiji. Svakako bi bio. U njoj sam videla sve. Videla sam i druga i prijateljicu. Videla sam i sestru i brata. Možda i nešto više od toga, ali  to je samo moje, moje! Samo je ona meni mogla nešto da kaže. Samo je ona mene mogla da savetuje.
Tvoje je da ćutiš.
Znam da sam ti zalupila vrata ispred nosa, kada si mi pored sve svoje muke pomogla. Usluga mi je bila potrebna. Ti mi nisi trebala. Pošto si ti bila iskrena i ja ću biti.  Neću ti se izvinjavati.
Neću!
Nije moje da se izvinjavam, nije na meni da upotrebljavam ljubaznu reč.  Lakše mi je ovako. Činim po svome, sviđalo se to nekome ili ne! Sviđalo se to tebi ili ne!
Nemam ja problem!
Ti imaš problem!
Ne voli svako život! Ne voli svako stih i stare majstore!  Znam da si suzu pustila ispred Rembranta! Koja glupost! Tako nešto se od tebe može očekivati!  Da plače, Budibogsnama!
Ne voli svako mnoštvo knjiga u biblioteci! Ne voli svako Poaroa i Šerloka!
Ne voli svako sitan vez i štep do štepa!
Ne voli...
I da ti kažem, baš volim svoju rupu na starom džemperu!  Neću da ga bacim!  Nosiću ga dok se poslednji končić ne rasprede!
Nosiću ga u inat tebi i takvima kao što si ti!
Potpuno ne,
tvoja prijateljica!



Za nju, mene i ko zna koga, uramljeni  suncokreti,,Raspuklo nebo".

Ko si ti

Ko si Ti?
Ti, što unosiš nemir svojom stihovima?
Ko si Ti?
Što običnu reč u lepotu pretvaraš?
Ko si Ti?
Što suzu umeš pustiti?
Ko si Ti?
Što svetlost oko sebe širiš?
Ko si Ti?
Što dišeš?
Što uzdišeš?
Ko si Ti?
Što lepotu duše imaš?
Ko si Ti?
Što znaš  lepotu prepoznati?
Ko si Ti?

Za Tebe draga prijateljice!
Za Tvolju ljubav prema životu.
Za Tvoje Sunce!
Za Tvoje divno unutrašnje
Duboko skriveno
Ranjivo i neponovljivo
Biće!


Za Veselinku!
Magnolije  -  na svili!

Papagajke

- Šta, mu je ?
-- Joj! JOOOJ! Dokle će ovo? Ispašće mi oči iz glave koliko me boli... Proklet zub. Boli, boooli!
 Ne poznaje nas!
- Ma nije ne bi on, nešto mu fali! Izgleda izgubljeno!
- Mitre! Ej, Mitre!
- Mitar se držao podalje. Izbezumljeno je gledao oko sebe ne govoreći nikome ni reči. Ono izrečeno bilo je upućeno samo samome sebi. Samo je on to mogao da čuje.
- Mitre! Jesi li ti gluv ili se praviš gluv? Danas ti nisu sve koze na broju...
- Pusti me, vidiš da mi nije ni do čega!
- Šta je s tobom?
- Šta?  Boli me zub!
- Pa idi kod zubara, imaš u ambulanti zubara,  idi, to će ona začas!
- Kod te!? Ni lud,  ni pijan! Kod te nikad! Ni kod jednog zubara nikad! N I K A D!
-Ej, pa ti!...Ha, ha, ha...ha ha...
- Ljudi...ha, ha, hi hi...
- Zovi Stevu iz pogona I !!!!
Brze noge brzo su pronašle majstora. Majstor je, obučen u plavo radničko odelo sa masnim crnim flekama od starog ulja ispuštanog iz istrošenih motora viljuškara, jedva dočekao da nekome treba, ne bi li ugledao svetlost dana i izašao iz tamnog kanala za popravku vozila. Prekid posla i mala pauza taman su godili umornim rukama sa dugim prstima, ispog čijih nokata je vidno sjala crna lepljiva smola.
- Stevo, evo ovoga boli zub!
- Koji zub?
- Ovaj tu, dole! Joj!
- Donesite mi papagajke i rakiju!
Za tren, potreban materijal je bio tu! Društvo se povećalo. Mnogo je onih koji bi da gledaju-  mnogo je znatiželjnika koje zanima tuđa muka.
- Promućkaj usta! Ispljuni! Čekaj nemoj pljuvati! Progutaj! Tako , još  jedanom! Tako! Daj flašu!
Majstor Steva je povukao dobar cug iz flaše! Prelio je papagajke rakijom!
- Sedi! Zini! Pokaži još jednom koji zub! Taj. Marko, Mile, držite ga. Vuci mu glavu nadole! Zini! ZINI! Taaako, taaako!  Evo ti gledaj izašao je ceo! Gledaj koren! U jednom komadu!  Nemoj, da posle bude! CEO JE CEO! Cugni! Progutaj! Jošššš! Tri puta Bog pomaže! Tako!
Ako vam trebam zovite me!

Fotografija preuzeta sa www.force alati.rs

Neka kamen baci onaj koji nije grešan

Okruglo lice, brkovi.
Malo reči koje je upotrebljavao su samo retki mogli da čuju.
Moj brat i ja ga  pamtimo kao dobrog čoveka.
Kada su trajali dani bolesti i kada je svakodnevno odlaženje kod lekara bilo uobičajeno, a neprospavane noći svakodnevica,  on je bio tu za pomoć.
Zamenjivao me je kao pratnju.  Nesebično se davao. Činio i moguće i nemoguće, samo da bude bolje.
Tek mnogo kasnije sam saznala njegovu tajnu. Tajnu koja je doprilnela da oprostim loše koje je činio i da ne poverujem u svest o lošem.
Nikada mi nije uputio ružnu reč ili neki njen nagoveštaj. Prema mom ocu dobar. Moju majku je poštovao. Brat ga je voleo. Pomagao je na razne načine i zidao i rušio i delio i dodavao.
Kada se tetka žalila na njega samo smo ćutali.
- Nisam ni ja tikva bez korena...
Njega nismo mogli kriviti.
U njemu je bilo stalno previranje. Stalno kretanje. Stalno sudaranje dobra i manje dobra.  Sad to shavtam kao izazivanje sudbine, kao traženje kazne za nemoć da pomogne nevinoj napaćenoj duši. Tražio je kaznu za sebe, ne bi li kraj što pre došao.
Dve ličnosti u jednoj.
...
- Daj kozu ovamo!
- Čika Mile? Kakvu kozu...?
- Kozu, onu kozu!
- Otvori joj usta!
- Gde kozi da otvorim usta!
- Otvori ili ću te udariti sekirom, nećes se podići! Otvori joj usta!
U rukama je držao flašu rakije. Flaša se već dobro bila isptraznila, a njen sadržaj je pomutio njegov razum!
Ostatak je sipao kozi u grlo. Koza se prvo otimala. Kada ju je ljutina dodirnula, stresla se. Zatim je počela da se oblizuje. Posle desetak minuta postupak se ponovio.
Sirotu kozu je stigao Kralj alkohol. Noge je nisu držale. Umesto četiri noge  činilo se da ima sto četiri, ali da je ni jedna ne sluša. Nekako se doteturala do zida, naslonila se na ciglu koja je štrčala i teško i tužno je dozivala gazdaricu :
- Meeee, me, me, meeeeeee! MEEEEEEEE!
- Jesi li ti normalan! Ludo! Majmune! Svinjo! ....  Ti nisi normalan!  Moju kozu....
...
Jednom je u pomračenoj svesti vezao psa na kratak lanac. Ovaj se toliko otimao i naprezao da je na kraju završio svoj život.
Ujutro je bez reči buljio u svoje delo. Sagnuo je glavu.
- Jesi li ti normalan...???
...
Jednom je zaboravio da napoji krmaču. Kada mu s svest razbistrila poneo joj je vode. Krmača je poluluda na miris vode razvalila vrata. Svojim snažnim papcima ga je oborila. Ostao je bez vazduha. Pomodreo, jedva je uspevao da udahne zračak.  Nije mogao da joj oprosti.
...
Tajna je da je ostao bez svoje miljenice. Samo se razbolela i preko noći nestala. Nikada nije naučio da živi sa tom boli.  Samo je pijan mogao da podnese misao tome. Samo je u maloj čašici nalazio saveznika za svoju tugu.
 Ako su noći bile obavijene maglom, mogao se u rano jutro videti kako izlazi iz velike kapije koja je delila žive od mrtvih. Ni mećava, ni jeka gromova ga nije mogla zaustaviti. Kada je u kroz pomućenu svest čuo poziv iz dubina večnosti nije mogao da se odupre. Odlazio bi . Nije gledao na dan, noć, praznik, zimu ili leto! Ništa nije bilo važno. Stajao bi kao pas. Zavijao bi na Nebo.
Hulio je na žive!
Hulio je na mrtve!
Hulio je na samog Boga!
U svojoj bespomoćnosti bi legao na kamen. Dozivao je samog Đavola da ga uzme pa da se najzad smiri... Padao je u trans, iz koga se budio zbunjen, rastrzan, ozebao i gladan.
Vraćao bi se pokunjen kući. Na leđima je i
mao gomilu grehova izrečenih u bunilu.
...
Duge su noći bez sna, duge i teške. Ako se dogodi da su prekriivene maglom još su teže.
Smemo li osuđivati? Sme li jedan mali smrtnik osuđivati  drugog smrtnika za dela i nedela? Jesmo li bezgrešni?
Neka kamen baci onaj koji nije grešan!

slika na svili ,,Usamljenost".

Tvist xx i xy

Od čega li smo stvoreni?
Šta je to što je presudno da započnemo život?
Šta je to što nas određuje?
Može li tvist  xx i xy da napravi grešku u koracima?
Šta je to što nakoga od nas tera da menja ono nemenjivo?
...
Upekla naša Zvezada. Kasno avgustovsko jutro, prepuno sparine i suvog vazduha koji u sebi nije krio mirise, već suvoću i umor  poslednjih zaostalih kržljavih cvetova zalutalih u toploti  i nemoćnih da se odupru nevminovnom, nije obećavalo ništa dobro.
Toplota mi se uvukla pod kožu, pa još onaj unutrašnji nemir, jedva sam čekala da obavim poslove i da se povučem u mir svoga doma.
 Ulazim u poštu u nameri da podignem prispelu pošiljku. Ne dobijam. Mora lično da se preuzme. Mora doći onaj na čije ime pošiljka glasi. Zbunjena vrućinom i nezadovoljna nobavljenim poslom uzimam svoje papire i okrećem se ulaznim vratima.
- Zdravo!
Ne dobijam odgovor. Pored mene je prošao muškarac kratko podšišan. Vrat se beleo od izbrijanosti, a tek štrčava dlaka je izbijala iz retke brade.
Muška košulja.
Karo.
Crno plave ,,kocke". Valjda da više upućuju na muškarca. Crne cipele koje  majstori nose kada odlaze u svoje radionice na posao. Izrazita naglašenost muškosti.
...
Možda sam trebala oćutati pozdrav, možda nisam trebala pokazati radost zbog susreta, pa nisam osobu videla sigurno dvadesetak godina.
Ipak sam je prepoznala. Možda je i on mene prepoznao, ali se postideo samoga sebe, ili onoga što je postao, pa nije bio sposoban da mi odgovori. Možda je potpuno izbrisao iz sećanja prethodni život?
Bila sam razočarana. Svima je život doneo. Nekome mnogo, nekome malo, neko je bolje ili lošije plivao u ovom, kako Dušan  Vasiljev kaže:
... mutnom moru bluda i kala...
...
Izvini što sam ti se javila. Izvini što u tebi nisam videla muškarca. Kratko vreme koje je dalo samo pozdrav s moje strane je prepoznalo ženu.
Ja nisam stvorena da sudim.

Čekajući u redu

Između čekanja u redu, rasejanosti, iznemoglosti, i mnogo nestrpljenja za sve učesnike i na trenutak spojene ljude, sevala je ljutnja.
Redove niko ne voli!
Mnogo ljudi donelo je bogatstvo slušanja. Dosada ispred zatvorenih vrata, a kod nas je takvih vrata mnogo,  pretvorila se u osmeh i dobru volju.
Prvo pitanje je:
- Ko je pre mene poslednji?
Javio se krupan čovek, pravi gorostas malo neobičnog naglaska, možda je došao posle nekog ratnog vihora ili se zadesio tu u potrazi za svojim pravima pre ili posle razvoda, ili ostavruje neko svoje pravo...  Ko zna po kom pitanju se stvorio u redu.
Ne pitam, puštam mašti na volju, zadovoljavam se nagađanjem. Veličina ovog čoveka je doprinela održavanju reda. Preko reda se ne može, što je za mene bilo dobro, jer je moj red baš posle njega.
Šaroliko društvo se skupilo ispred vrata.
Uočavam neobičan par. Sredovečni muškarac i mlada žena. Verovatno nedavno venčani. Skromno obučeni. Žena govori . On pokušava nešto da kaže.
- Mi....ja....
- Pa ti stalno nešto blebećeš...ćuti, znam ja...
Koristi svoje preimućstvo mladosti i njegove zaljubljenosti i naočigled svih mu održava životne lekcije. Usput zaljubljeno trepće, na šta se on rasplinjava i ne shvata grubost njenih reči.
Na drugoj starni bakica. U crnini. Želi preko reda, ali tu je on, koji ne pušta.
Nosi priznanice.
Milosti nema.
Samo sam nemi posmatrač.
Zašto li je u dubokom crnilu?  Koga li je izgubila? Kolika je bol koju nosi? Šta je u njoj kada samo ćuti? Možda i ne treba da čeka.
Gorostas ne dozvoljava. Baka i dalje tiha. Na nogama su joj papuče. Sigurno je bole noge. Ipak staje na kraj reda. Ne progovara.
Kroz lavirint hodnika izbija ženski glas i poziva je.
Ništa ne govori , samo gorostasu upućuje dug pogled.
U gužvu između šaltera nailaze dva,  onako žargonski-  lika. Doterani. Crna odela, raskopčane košulje, poneki nedostajući prednji zub i osmeh da svi primete. Čini se da su izašli iz  "Groznice subotnje večeri".  Glavno obeležje likova su Vukovski brkovi.
- Ko? Ja? Ja sam na redu...pa dobro...ja... Dobro, dobro čekam čekam... Jel, ti si iz Bašaida? Od čiji si? I ja sam iz Bašaida, pa ne baš odande, rodila me majka u Miloševu, al me ostavila kod babe i dede u Bašaid. Ni ne znam nju! A i ne treba mi! Nisam joj trebo kad sam bio mali, sad sa šest banki ne trebam joj ni toliko, al me zove!
A ja neću!  Znaš ti moje ujake: Gigu,  Milu, Ognjena?... Ne znaš, pa ni ne mož znati, nji nema odavno! Čekam , čekam, nema ljutiš, nema ljutiš! Znam ja šta je red! Znam ja šta je kultura!
Uz gestikulaciju i širenje ruku izvodi niz plesnih koraka. Usput zauzima nesto kod vrata, ne bi li bio malo bliže. Gorostas mu prstom pokazuje mesto na klupi i gura me napred.
-  Dobro, dobro..gospoja... čekam čekam, jedan tamo, jedan ovamo...
Žena od nekih tridesetak godina sedi bez glasa. Lice joj je preplanulo, ne od sunčanja negde na moru ili bazenu, već od rada na  onom zelenom  panonskom. Nekako neprirodno drži kažiprst leve ruke. Hoću- neću, gledam. Pitam.
- Šta ste radili?
- Šta sam radila? Sekla sam neko drvo, pa sekirom...
- Jeste li išli kod lekara?
- Išla, išla, bila subota, nema dežurnog hirurga...ne mogu da šiju... malo mi polila i ajd kući...lečila sam s paradajzom i lukom... zacrveni se...pa opet...tako...eto sad prolazi...
Preko reda , bez ikakvog pitanja ulazi mladić od dvadesetak godina.  Gorostas je ljut! Ulazi za njim i vuče ga napolje. Ovaj pokunjeno odlazi.
Gorostas ulazi.  Posle pola sata izlazi.
- Sad si ti, jel ? il ja?  Dobro svejedno, jedan tamo , jedan onamo... opet zbore brkovi.
Ulazim.
Široko bezubi osmeh me dočekuje kada sam izlazila napolje.
Doviđenja.
Doviđ...doviđ... poslednji glasovi se ne čuju od zatvaranja vrata.

 Srećom, ovoga puta mismo čekali Godoa. Do nekog sledećeg puta,  do neke nove čekaonice!  Doviđenja!

Slika na svili ,,Pogled".  Na koga li liči?

Neispričana priča

Sve srećne priče liče jedna na drugu. Izazovu osmeh, čuđenje, prizovu sećanja, sve nakratko zaživi, poleti, dodirne dušu i nestane.
Tužne priče dodirnu dušu, zavire u skrivena sećanja, ali ne blede.Povezuju sve tuge sveta, zadiru duboko i nikada se ne zaborave.
Svako nosi svoj krst. Bez obzira na težinu nosiv je. Samo ga Gospod skida sa leđa.
...
Išla je polako. Desnu nogu je blago vukla po zemlji. Više nije ličila na sebe, nego što je izgled to dozvoljavao. Nikada nije imala lak hod, ali je s godinama on postajao sve teži. Noge su joj se skratile, duša se svela na kamen i ništa u njoj nije moglo izazvati veću tugu od one koju je nosila, ili veći bol od onog koji je nosila. Radosti nije imala. Radost se nije mogla  ničim izazvati.
Sva radost joj se svela na maleni osmeh jedva vidan u krajičku usana. Više je radost bila deo svesti, osećaj za obavezu, davno izgubljenog sećanja o radosti. Možda želja za radošću, bez prave želje.
Bila je lepotica. Smeđe kose, blago uvijene , lakopadajuće na njena ramena. Oči , krupne, samo jutarnje sunce se uselilo u njih i milovalo je sve s kojima bi se susretala. Bila je vedra i nasmejana.
Zadesila ju je sudbina majke koja je izgubila svoje dete. Nikada o tome nije pričala.
Da li je osećala svoju krivicu? Da li je ta krivica proganja i ne da joj mira u vedrim noćima bez sna? Da li je osećaj krivice izjeda i ne dozvoljava nezarasloj rani ni najavu  olakšanja?
Ostaje nagađanje.
Svakoga jutra je lagano kretala na groblje. Tek bi je letnja vrelina ili promrzli prsti vratili, s jeseni i proleća oterao bi je kasni sumrak pred potpuno zatamnjenje nebeske kape.  U životu ju je držala i drži je  pobožnost i strah od Nebesa.
- Živa u groblje ne mogu!
Prestala je da razgovara sa ljudima,
Prestala je da deli tuge i radosti,
Sve je prestala,
Diše  jer mora.
Hrani se jer treba.
Gleda  bez pogleda.
Život je postao čekanje.
Čekanje da prođe, pa da počne da živi.
Svako jutro ide na groblje.

Za nju, za moju nesposobnost da uputim utešne reči.  Za moju slabost. Za veliko poštovanje prema majci. Buket žutih ruža na svili.

Putopis: Slike iz Arada u Rumuniji

 Vreme brzo prolazi.
 Ako pored sebe imamo prijatelje, prolazi još brže. Ako je vikend, onda ne prolazi, već leti.
Vikend iznenađenja je doveo naše društvo u Arad. Grad udobno smešten pored reke Moriš, okružen zelenim vencima šuma i zatalasanim zemljištem koje nagoveštava prisustvo Karpata negde u daljini.
Srpski narod je istorijski vezan za Arad, ali i čitavu  Rumuniju. U Aradu su živeli i radili veliki Srbi Sava Tekelija  čija je krv bila plava, veliki čovek i dobrotvor. Nikola Aleksić, jedan od najčuvenijih slikara i ikonopisaca onoga vremena. Tu je i Milan Tabaković, arhitekta koji je projektovao mnoge aradske zgrade i koji je svojom delima zadužio i srpski i rumunski narod. U Aradu se nalaze ulice koje nose imena ova tri velikana srpstva, na žalost zaboravljenih od svoga naroda.

Posećujemo hram Svetog Petra i Pavla.  Srpski hram. Prelepo belo zdanje, zatvorenih vrata. Osećamo blagu gorčinu i razočaranost. Ne možemo unutra. Ono što je uočljivo jeste da su svi natpisi na ćirilici. U porti se nalazi bista Save Tekelije.

Nekadašnja Rumunija je nestala. Izgubio se trag mračnih prodavnica, sa podovima premazanim katranom. Nestao je ustajali vazduh skrivenih želja,  zatvorenih iza prozora sa rešetkama.  Nestali su uplašeni ljudi u stalnom strahu od tajne policije. Nestala je bojazan od stranaca.
Rumunija je moderna evropska država. Ako smo nekada bili ispred , sada smo iza nje.
Osećamo se izuzetno prijatno. Pevljivi zvuk rumunskog jezika unosi radost. Ljudi su nasmejani i zadovoljni.
 Šetamo.  Zadivljeni smo lepotom zdanja koja nas okružuju. Slike bečkih, praških, budimpeštanskih  zdanja na aradskim ulicama.  Sve je čisto.  Slobodni smo, ostajemo bez daha  od lepote koja nas okružuje.

Veliki kamioni cisterne prskaju vodom ulice, to donosi svežinu u toplo subotnje popodne.

Veče donosi šetnju. Prohladno je. Lepota je ista.
Grad je osvetljen.
Blista!

Večeramo u lepom restoranu na obali Moriša. Rumunski specijalitet: Mići,  po našem ćevapi. Isto samo malo drugačije. Ogromni su. Služe se u dubokim tanjirima sa senfom. Blago su ljuti.  Ako mislite da je pet komada malo, varate se, to se jedva može pojesti.

Noć je kratka.
Čuje se lavež psa. Iz daljine pas odgovara. Razgovaraju.  Nekome to smeta, nekome ne. Sobe su čiste i uredne. Veoma prijatno opremljene.

Jutro je tu.
Nedelja.
Žurimo. Treba posetiti Trajanov most i staru carinarnicu, ona deli Banat od ostalog dela nekadašnje Austrougarske.   Nismo mogli unutra.  Most je projektovan iz Ajfelovog biroa.

Po savetu oca Rade, posećujemo manastir Bodrog hodoš. Manastir je nekada bio srpski, sada je rumunski. Svi posetioci su dobrodošli.  Stigli smo u vreme velikog praznika. Okolina manastira je bila puna ljudi.
Zadivljuje pobožnost vernika. Starica je u svom hodočasničkom zanosu pravila krug oko crkvice. Bila je na kolenima i laktovima, glave savijene do samog kamena koji okružuje crkvu. Potresna slika.










Kupujemo sveće i ulazimo unutra. Ikonopis je predivan. Mogu se videti natpisi na čirilici.

Freske govore.
Na  zidu uočavam poznate likove.
To me blagosiljaju Sveti Sava i Sveti Simeon.
U dvorištu je česma sa osveštanom vodom. Vernici se umivaju i piju. Činimo isto. Za zdravlje.
Palimo sveće za sve naše.

Bog je jedan.
Sve vreme slušamo anđeoski glas. Peva na rumunskom jeziku. Ne razumem reči.
Znam.
Peva o dobroti, lepoti, peva o ljubavi među ljudima i ljubavi prema Bogu.

Šta je dan naspram vekova? Samo kap u moru. Samo zrno prašine u vasioni.
Moramo dalje.
Odlazimo u Senmikluš. Nedelja,  kasno popodne. Malo je ljudi na ulicama. Zapažamo čistotu i mir. Šetamo. Posećujemo rumunsku crkvu.  Ispred je mali plato sa klupama.  Centar čini leja sa cvećem, a sa leve i desne strane ce nalaze natpisi na šest jezika. Ko je i kada doprineo građenju crkve.  Među njima je srpski natpis.
Ponosni smo na sve srpske dobročinitelje i na sve dobronamernike koji su svoj život, svoje delo i telo ostavili na teritoriji Rumunije.
Ukoliko imate prilike,  posetite ovu predivnu zemlju.

Do nekog sledećeg putopisa !

.

Putopis : Manastir Bezdin u Rumuniji

Na samom severu, pomalo zaboravljena od svih živi naša mala varoš. Nekada je pripadala austrougarskom carstvu, utapala se i savršeno dobro se slagala sa ostalim delovima monarhije.
Ipak njaviše ju je vezivao istok.

Na ulasku  u manastir

Izlazak Sunca.
Prijateljski raspoloženi ljudi širokog osmeha i dobre duše. Prijateljski je  varoš delila svoje mesto u Banatu sa naseljima u Rumuniji. Postojanje rumunskog dela Banata je vezivalo mnoge porodice. Vezivali su je i ljudi  i onaj pomalo umorni karpatski vetar koji bi doneo svežinu u toplim noćima.

Ako se pređe granica, koja se već na desetak kilometara nalazi od naše varoši  i  ako se u prijateljsku zemlju uđe pedesetak kilometara, pred okom se prostru lagani obrisi udaljenih planina. Naziru se Karpati. Zemljište se zatalasa, duša se priseti slovenskih korena, pa se sve nekako podigne i vine nekuda u daljinu, spajajući i razdvajajući  kroz smeh i suze starosedeoce ovih prostora.

Četvoro ljudi je sedelo u kolima .Vikend iznenađenja je počeo dolaskom na granični prelaz. Posle pitanja carinika gde putujemo, tajna se nije mogla očuvati. Ovaj vikend je vodio u Arad. Jedan od najznačajnih gradova za Srbe u Rumuniji. Ali do tad , trebalo je videti i doživeti...

 Mala je razlika u pograničnim selima. Stare kuće su od naboja, nove su lepe i okrečene. Na starim  kućama stoje imena onih koji su ih gradili...Milan...Rade..Kosta, sa godinom.  Mnogo srpskih kuća, na jednoj uočavamo srpsku zasravu. 

Osećamo se dorodošlim. Na lošem rumunskom pitamo za najkraći put do srpske svetinje, mete mnogih hodočasnika. 

Prašnjav krivudavi put nas je doveo do manastira Bezdin, srpskog manastira u Rumuniji. Manastir je bez monaha, sa sveštenikom koji se menja na par nedelja uoči velikih praznika, inače je samo jedan čuvar prisutan. Veliki je to posao za jednog čoveka. Ipak trava je pokošena, cveće posađeno, duhovnost se oseća na svakom koraku.
Imali smo sreće da se otac Rada Arsen sa svojom najmlađim sinom zadesio u manastiru. Prelepo belo zdanje skriveno uz reku Moriš i zavučeno u staru listopadnu šumu i močvaru pretvorenu u Park pod zaštitom države.
Dušama nekadašnjih monaha nedostaju živi monasi. Tužni smo. Osećamo nemoć.
Kako nam je otac Rada rekao, nadaju se monasima iz Srbije. Bez potpore matice i Srba je sve manje. Ljudi  se razilaze po svetu ili napuštaju  pogranična područja.
Crkvica je oslikana detaljima iz Jevanđelja.
Zadivljeno gledamo u oslikane zidove i tavanicu. Ikonostas zadivljuje.  Otac kaže da on nije pravi, da je pravi negde u Vršcu na restauraciji.
Bez daha gledamo u ikonu Bogorodice kojoj je crkva posvećena.

Bogorodica kojoj je crkvica posvećena

Freske govore.

Mošti Svetog Kirila

Prelepo oslikane živim bojama pričaju svoje priče retkim posetiocima. Tu je i otvoreni kivot svetog Kirila pred kojim se hodočasnici mole za ozdravljenje i spas duše.
Tihi smo.
Samo poneka prošaputana reč remeti  blaženu tišinu.


Zahvalni smo vekovima koji su očuvali manastir.
Zahvalni smo svakom potezu slikara ikonopisca.
Zahvalni smo svim vernicima koji ovamo dolaze.
Zahvalni smo svima koji pomažu održanju života manastira.

 Zadivljeni smo jednostavnošću Oca Rada koji nas prati do samog izlaza iz porte manastira.
Dugo nam maše.
Kada je auto podigao prašinu ušao je iza drvene kapije.

Mi idemo dalje!

Radost žute lubenice

Proleteo je prvi suvi list. Suv,  ne od jesenjeg poziva na zimski san, već od letnje sparine koja se težinom neba spustila i pritiska nas sitne. Ne postoji način kako bi se duša rasteretila i nekako lakše počela da živi. Sparno u kući, sparno u dvorištu. Pas samo isplazio jezik i teško dahće, ne bi li se koliko toliko rashladio.
Ispiram posude i punim ih svežom vodom.
 Lapće.
 Toliko da moram da se osmehnem, iako mi se ne pokazuju nikakva osećanja. Veselo me gleda. Maše repom. Skoro smo isti.
- No, šta ćemo sada?Samo vrti onaj svoj potkresani kratki repić.

- Idemo na lubenicu!
Otaram vrata boksa i puštam ga. Prvo u znak zahvalnosti skače na mene, tek toliko da me isprlja svojim velikim šapama, onda leti u svaki kutak dvorišta. Pronalazi najskrvenija carstva paukova, zavlači se i svojim telom briše fino istkane mreže.
Na terasu sam iznela tacnu sa lubenicom. Crna kora, kao nekada u detinjstvu, okrugla, sasvim neobična. Dugo nisam takvu videla. Sečem je. Unutrašnjost je žuta. Žutu lubenicu nisam videla odavno , još od...
...
- Nemojte kupovati ovakve lubenice. Jeo bih žute!
- Nema, sada su samo ovakve.
- Ja bih žutu. Te su slatke, ovo sve nešto kiselo, nikakvo! Ja bih žutu.
- Gde da ti nađemo žutu? Nema!
- Ali ja bih žutu.
Žuta ga je sećala na detinjstvo, na bunar i staru metalnu kantu u kojoj se lubenica hladila.  Otac bi je snažnim rukama krupnih šaka spuštao polako, da ne ispadne iz obijenog vedra, da ne postane izgubljena zauvek. Još je lepše bilo doživeti trenutak vađenja. Tada radosti nije bilo kraja. Svakome o jedna kriška.
Pomalo!
Ali sok joj je bio lepljiv, medeno sladak, opijajući, kao mladost, kao jutarnja svetlost, kao vedra noć u kojoj samo zrikavci ispevaju svoje pesme.
Imao je malo želja tih dana. Malo je jeo. Poželeo je baš tu žutu.
U drugoj ulici, pošto se taj deo grada delio na prvu, drugu i treću ulicu,  su ispred kuće prodavali lubenice. Paorska kuća, lubenice velike i male. Na pitanje, žena odgovara da od početka sezone nije videla ni jednu jedinu koja je takva.
- Ja bih pojeo žutu, čini mi se da bih mogao da poletim, da se oslobodim na trenutak svoga tereta, da budem opet onaj stari, svoj, da opet budem JA.
Jedne letnje tople večeri, kada je od sparine život završavao maleni list, a vredni pauk ispredao svoju mrežu,  neko je vikao ispred kuće.
Neočekivana gošća.
- Ja... došli da kupe lubenicu, ja da otvorim, kad ono... Pogledaj! Žuta!
- E, ta je prava. Ta je! -    gotovo da su mu se oči zasuzile. Na trenutak je zaboravio na bol, na patnju, na lekove koje je trebalo popiti. Daleko su bile i bolnice  i hemoterapije  i injekcije.
Bo je dečkić, širom otvorenih očiju, čiste duše i prepun vere u ljude i život.
- Ta je prava!
Sklonili smo se s  vidokruga. Mama je  plakala. Ja sam gutala nezadrživo.
- Probaj, da samo vidiš!
Tetka Danica nije htela novac, nije htela ništa, uputila se svojoj kući krišom brišući kap koja joj se slivala niz suncem zategnuto lice.
 Osetila je radost i bol, osetila je poslednje letnje dane, osetila je da će uskoro doći... znala je dobro. Sama je izgubila troje dece.
Te sezone nije više bilo žutih.
...
 - I ti bi malo? Hajde!
Dajem mu malene zalogaje. Guta ih uz zvučno žvakanje svojim  snažnim  psećim vilicama. Lepljivi sok se u kapima razliva, a kroz njih prolazi svetlost. Crna dlaka i žuta slast koja nestaje.
Lepo mu je!
- Boleće te grlo! Dosta je.

Delimo vreme,
Delimo sećanje,
Delimo letnji dan u samo predvečerje.
Šta su dani,
Nego fino ispredene niti paukove.
Šta su godine,
Nego ispletene mreže paukove.
Šta su životi,
Nego rukom odnesene pređe paukove.

Široki su putevi Gospodnji: Šišatovac

 Put nas je  vodio od Kikinde, preko Beograda,  do Fruške gore i manastira Šišatovac. Okolo, nakokolo, ali ipak čudno usput.
 Nekoliko puta unazad,  smo pokušavali da stognemo do čuvenog manastira, ali bi nas fruškogorske krivine i divne zelene šume prevarile, pa smo stizali na neka druga mesta.
 Manastiri su se nizali. Svaki od njih je jedinstven po svojoj lepoti i tajnovitosti koju skriva iza svojih zidina. Ono što im je zajedničko jeste mir, vazduh obojen mirisom tamjana i bosiljka i smerni, tihi ljudi koji su svoje živote posvetili manastirskom životu i jedinstvu sa Bogom. Od svih manastira na Fruškoj gori, jer smo skoro većinu posetili najviše mi se dopada Gergeteg. No o njemu ću neki drugi put. Sada je na redu Šišatovac.

Šišatovac

Da i ovoga puta ne bismo stigli tamo gde ne želimo poslužili smo se čudom tehnike. Koristili smo navigaciju. Jednoličan glas bez emocija nas je vodio. Nije pokazivao nimalo ljutnje ako smo promašili kakvu krivinu ili zaobišli neki jarak.

Izvor kod manastira Petkovica

Strpljivo nas je vodila i odvela na prašnjavi put koji je presecao dužinom od nekih desetak kilometara sremska polja zasejana , sada već stasalim kukuruzima. Levo kukuruz, desno kukuruz, ispred nebo koje se u nekoj tački spaja sa Fruškom gorom, a iza nas oblak žute fruškogorske prašine, koji se visoko šireći rasplinuo,  pa sve redom bogato nagrađuje. Sreća pa niko nije išao iza nas. Čak smo se zabrinuli da nas je onaj glas prevario ili se greškom dogodio zastoj u satelitima pa ... ( Nije tehnika kriva, naveli smo najkraći i bilo kakav put!) No najzad ugledasmo asfalt koji se belasao za razliku od dve trake zemljanog putića. Lepo glas reče, skrenite desno.

Freske Petkovica

U lepoti modrih starih listopadnih stabala ugledasmo beli obris Šišatovca. Prelepo zelenilo je svojim bogatstvom stvaralo krunu oko obnovljenog manastira. Šišatovac je mnogo stradao za vreme Drugog svetskog rata, obnova još traje, pa iako je jedan od najstarijih manastira čini se mnogo mlađim.

Freske Petkovica

Monah izuzetno blagog glasa nas je uputio da pogledamo unutrašnjost zdanja. Misao čovekova može dočarati  nekadašnju lepotu. Monah se skrušenim glasom skoro izvinjavao zbog skromnosti unutrašnjosti. Devičanska belina za teške preživljene muke. Skoro sve je na njemu novo, drevni su temelji i  poneki zid zaostao iza ratnog vihora. Nova su i velika zvona ispred manastira. U tišini se mogu naslutiti glasovi svih srpskih velikana koji su mir i lepu reč tražili pod okriljem svetinje.
Nedaleko od Šišatovca  se nalazi manastir Petkovica, na svega dva kilometra udaljenosti. Ženski manastir se nekako sačuvao u burnim vremenima pa posetiocima pruža svu lepotu svoje unutrašnjosti.
Nakupi čovek, dobronamernik, količinu duhovnosti koja je uteha i podstrek za život. Sagleda  lepotu zidanog kamena, gvozdene kapije , uzdignutog zvonika i krsta podignutog na najvišoj kupoli manastira. Najlepši trenutak  Fruške Svete Gore je kada s večeri počinje služba u manastirima, kada se zvona u svom pojanju  sjedine i sa ostrva mora panonskoga  pošalju glas o jedinstvenoj  povezanosti ljudskog i božanskog.