Putopis: Carska bara

Neko je nekada davno video lepotu u malim sredinama. Neko je umeo da tu lepotu sačuva, a neko ju je zauvek izgubio.
Bio je i ostao Begej sa svojim ćudima. S proleća je umeo da se izliva i da ćudljivo menja svoj tok. Svojom voljom je napravio lepotu. 

Bila bara.
Bila još jedna bara.
Bila još jedna bara.
Tri bare jedna pored druge.

Sa mlakom, toplom vodom, sa čapljama i rodama koje ponosito šetaju, sa vilinim konjicima providnih krila, sa žabama i  kornjačama čvstih neprobojnih oklopa. Ribari su lovili mnogo ribe. Lovili su i kornjače, i ptice.
Bilo je sve manje ribe, sve manje roda i sve manje čaplji. Onda se čovek ljubitelj prirode umešao. Objedinio je lepote bara u jednu. Načinio je prirodni rezervat Carska bara.
Nadomak Zrenjanina, pored sela Stajićevo, ona  ponosno širi svoje ruke, rado primajući sve leteće prijatelje pod svoje okrilje. 
Putokaz vodi posetioca do polazišta malog broda koji nosi znatiželjne  u dvočasovni obilazak ove prirodne retkosti. Profesionalni fotografi , ljubitelji ptica moćnim aparatima love trnutak poletanja ili cvrkuta ptica skrivenih u krošnjama drveća, koje svoje grane spušta do same tihe vode. Brodić se kreće brzimom od šest i po kilometara na sat, dakle lagano, da svojim prisustvom ne uznemiri umorne putnike letače.
Voda je mutna i plitka. Svega pola metra. Zato je dno bogato. Tri metra dubokog mulja kroz koji neobična biljka imena Vodeni orah pušta koren iz malenog okruglog površinskog lista. Sam plod je tvrd, sa velikim pretećim bodljama. Nismo imali prilike da probamo unutrašnjost orašastog ukusa. Kažu da su ljudi u vrmenima gladi sakupljali plodove, sušili ih i od njih pravili brašno. Kako god,preživeli su.  Tu su i lokvanji. Mnoštvo lepote na jednom mestu. 
Od zvuka brodića podižu se  čaplje:  sive, bele, tu su i one male, retke žute.  Lete leptiri i mnoštvo insekata. Zajednica svih žitelja u jednom,  u borbi za opstanak. Za jedan  sat se stiže do male, vijugave drvene staze koja preko, ne živog, već živahnog blata,  vodi do vidikovca visoko posađenog i zabodenog u gusti masni mulj, Iz blata vire panjevi i osušene grane. Sve je onako kako priroda želi. Čovek je mali. Potreban je samo da očuva lepotu od nekih drugih, drugačijih ljudi.
Vidikovac daruje.
Pogled leti preko panonske ravnice. U daljini se vidi Fruška gora, maše krst na hramu u selu Belo Blato, za koje kažu da je na kraju sveta, jer se istim putem ulazi i izlazi iz sela i potpuno je opkoljeno vodom. Nalzi se na pravom muljevitom ostrvu spojenim sa kopnom mostom. Kažu da svaki stanovnik govori bar tri jezika: srpski, mađarski i slovački. Ispred je najveća od tri bare- Carska.  Jato labudova biserno belog perja se šepuri i jasno stavlja do znanja da je trenutak gledanja njegov.   Junskih dana je najbrojniji u bari. Ostali stanovnici moraju da se sklone. Moraju da sačekaju svoje vreme.
Saznajemo da je najlepše zimi, kada sibirske guske preleću ova prostranstva. Spuštaju se na vodu bare i neumorno, bez predaha lupaju po površini. Ne dozvoljavaju da se voda zaledi. Jedini šum koji se tada može čuti jeste šum udaranja bezbrojnih parova krila. Kažu da se tada više og trideset hiljada ptica nadje na ravnoj vodenoj površini. Tada brodić ne ide. Svi prilazni kanali su zaleđeni.
To je vreme za nučnike i najposvećenije.
Lepote je mnogo, vremena je malo. Opet preko živhnog blata na brodić. 
Plivaju kornjače i barske zmije.

Raduju se belorepi orlovi našem odlasku.
Raduju se gakovi i divlje patke.
Čaplje ne daruju pogledom.

Tuga je s ove strane.

.

Veo lipovog mirisa

Užurbanost se primećivala. Ljudi su se u rekama kretali hvatajući svoje tokove i ne obraćajući pažnju na sitne stvari koje znače život. Prvi put u dugom nizu godina trg su preplavile lale. Cvetale su grleno. Vitkim stabljikama su dosezale nebo.
Toplota ih je brzo odnela.
Smenilo ih je cvetanje starih kestenova. Visoko uzdignuti u ponosnom opstajanju, prkoseći godinama davali su neobičan golicavi miris i svojom nesebičnošću privlačili su obnovljene rojeve pčela.
U nikada neprekinutom nizu su se smenjivale noći i dani. Sitan list je pokrio grane starih lipa. Zelenkasti duguljasti cvetovi koji su nenaviklom oku ličili na listove, su na svojim vrhovima imali sitne blede kuglice budućih cvetova. Raspukao ih je suncem nagrađen dan.
Lipom obojen vazduh je budio različita sećanja.

-  Danas ćemo prema gradu. Lipe su počele cvetanje.

Žurnim korakom uputili su se širokom ulicom ušorenih kuća. Ispred pojedinih  kuća sedeli su ljudi.  Dokonost u pogledu i duši.
- Ne primećuju lepotu trenutka i životnu potrebu hranjenja mirisom i polenovim prahom otresanog s žutih cvetova.
Oduvek su voleli okupano nebo i biserni sjaj kišnih kapi na listu drveta.
Voleli su  i još uvek vole, miris prvih otvorenih cvetova lipovog drveta. Prkose godinama, prkose neotvorenima, skučenima, onima koji  svojom unutrašnjom mlakoćom ne  vide  lepotu svakidašnjice.
Trg je okićen grozdovima lipa. Krošnje im se uzdižu visoko i gordo dodiruju samo plavo nebo. Noću se raskrile kao noćne ptice pa svojim granama na sivilo pločnika čine vesele senke. Veseli ples grana i svetla. Igra prirode i čoveka u stalnom dokazivanju ko je bolji i moćniji.
Jedinstvo u lepoti.
Pesnik bi pomislio da lipa svetli. Svetli  kao krupan svitac donesen rukom  veštog čarobnjaka u pokušaju da  prosvetli male, sitne duše. Sunčeva svetlost u telu bube.  Miriše moćno polen nošen lakim večernjim vetrom i dodiruje dušu. Uzburka je. Podiže sećanje.
Bilo je majsko veče. Čekao je devojku. Nije dolazila. Stajao je leđima oslonjen na glatko lipovo stablo. S visina se na njegovu plavu kosu spuštalo žuto bogatstvo  čineći od gustih uvojaka plave  kose oreol blistavosti.
Stajao je dugo.
Čekao je dugo.
Svetlo  s lampi je postajalo svetlije. Noć je postajala tamnija. Lipa je zagasito cvetala.  Miris se moćno širio.  Uzdisao je. Osećao je da je kraj došao očekivano, ali ipak nenajavljeno. Čekao ga je kao prvi otvoreni lipov cvet. Nije došla. Umesto nje ugledao je poznatu drugaricu,
- Neće doći. Gotovo je!
Ćutao je.
Utehu mu je pružao zlatni lipov cvet.

- Ti voliš lipov cvet?
- Da volim.
- Voliš li onu igru večernjeg vetra kroz rascvetale grane?
- Da, volim.
- Voliš li miris koji podiže dušu u nebeske visine obnovljenog života?
- Da, volim.
- Voliš li kada se kroz velove mirisa lipa obrati baš tebi ?
- Da volim.
Oterao je zov nekadašnjeg čekanja. Oterao je nelagodnost davnog kasnog maja i cvetanja  lipa njegove mladosti.
Uživao je danas.
Srce mu je bilo puno.
Duša mu se radovala.
S ponosom je njenu ruku držao u svojoj.  Čvršće ju je stegao. Veče je opijalo mirisom racsvetalih grana.

Na klupi je sedelo sedokoso društvo. Mirno i tiho. Više su posmatrali prolaznike nego što su razgovarali. Sadašnjost  je bolela , a prošlost je bila daleko iza njih.
Prosedi gospodin, vidljivo dodirnut brojem godinaiza sebe, se izdvajao svojom prilikom. I dalje vitak,  čvršće je stisnuo usne. Za trenutak trajanja treptaja je odleteo daleko u dana svoje prve mladosti. Krenuo je na Korzo. Obučen u nove pantalone ispeglane na šav, ispeglan tako da se  mogao  čovek raseći na njegovoj ivici. Na svom telu je osećao uzdahe devojaka i mirise njihovih kosa u trenucima kada su izvijale  duge vratove i pratile lako njihanje njegovih koraka. On je gledao samo nju. Zapamtio je taj dan obojen mirisom prvog lipovog cveta.
Duboko je uzdahnuo i vratio se u mir sedenja na klupi.

Kroz gusta isparenja lipovog ulja nagomilanog u vazduhu žena je gurala bicikl. Vozila bi ga da nije zabranjeno i da ne preti kazna ukoliko bude uhvaćena. Sva žurba je nije mogla naterati da poleti nošena lakim tankim točkovima. Duboko u sebi je priznala da ju je lipa dozvala. Nadaleko je osetila njen zov. Morala se provući kroz gustiš i poneti  sa sobom  njen deo. Miris ju je čino zagonetnijom i snažnijom.
Govorio je da se život obnavlja, da traje.

Za Ljiljanu Savković

Maj
Poletan
Opijajući
Glasan
A ipak...

Smenjuju se rascvetale njive žutog sveta uljane repice,sa crvenim cvetovima bulki. Njihov razgovor je polako prerastao u vitke prilike plavog čoveka sa sitnim grozdovima plavih cvasti. Vlat kamilice... Lepota na svakom koraku. Život na svakom koraku. Ipak u dušu se polako zavlačila sumnja i  neobjašnjivi nagoveštaj praznine. Neki nemir iz dubina se sa prvim sivim oblakom nadvio nad bogatstvo ravnice. Potmula grmljavina se preteći snažila usađujući strah. Neka težina se spuštala na grudi ljudi. Pritiskala ih je toliko da su otvorenih usana grabili delove neba.

Ćao  Vesna, da li si čula da je Ljilja umrla?

U nedelju je bila sahrana .

Danas sam cula.

Nisam, baš mi je žao, da sam znala išla bih.

Nisam ni ja bila, nisu mi javili.

Kako se to desilo?  Jesi li čula nešto?

Nisam,

davno sam bila kod nje, već je i onda bila sva ukocena,

nije mogla isruziti ni noge ni ruke.

Bilo mi je tesko.

Posle nisam bila.

Znam da me je cekala.

Žao mi je!

Ne pamtim kada sam je videla, možda jednom slučajno u polazu kod autobuske stanice. Išla je teško.

Muke njene .Žao mi je što je takav život imala.

Godinama je u kolicima.

Slucajno sam cula danas od jedne drugarice. Javili su nekome ovde u selu sa kim je bila prijatelj.

Tuga. Ko bi to rekao. Kakva je bila. Krupna. Lepa. Puna onog njenog zvonkog, grlenog smeha. Pamtim kosu i pogled i šiške.Ravne, uredno potkresane. 
Znam da ti je žao. Bila si mnogo više s njom  nego što sam ja. Put vas je vodio u istom pravcu. Svakodnevni odlasci i školu, pa iz škole. U istom razredu, Nasmejane. Znaš nekada mi je bilo žao što ne mogu i ja sa vama dvema. Mađarica, Bosanka i Lalinka, koje društvo. Trojstvo u vilinstvu.  Sestrinstvo. Prijateljstvo za sva vremena i van svih vremena. Volela sam je, ali njene ne poznajem. Nije ni imao ko da nam javi.

Tuga. Kako život nije ništa.

 Bila jaka i vesela i dugo je izdrzala.

Gorštački duh predaka je našao mesto u njenoj duši. Zato je toliko snage nosila u sebi. 

Neka mirno spava.

Bolje joj je tamo. 

Mogu samo da plačem.

Tu smo bar za utehu jedna drugoj. Uvek je tako kada neko ode.

Bar da sam je zvala,

ali u poslednje vreme od ukocenosti nije mogla ni da prica

ni da drzi telefon.

Nemoj o tome razmišljati. Ko zna zašto je to tako moralo da bude.

Slabo je i videla.

Strašno. Nikada ne bih pomislila se iz njenog pogleda može videti samo bol.

Zasto onda nisu javili?

Ko to zna?  Valjda ne mogu svih da se sete. Teški su to trenuci.

Smirena sam, samo suze same teku.

Proci ce.

Vidim je tako veselu.

Čak i kada se jedva kretala, šalila se.

Tako i treba. Svaka od nas je u sebi zadržala jedan deo mladosti. Sećanja iz nekih vremena bezbrižnosti i nadanja. Tada je sve bilo nekako drugačije. Ustvari, nismo znale šta je život.

Sa nama će biti uvek.

Vidiš , svaka od nas  ima svoj krst. Njen je bio taj.

 Ti si divna osoba.

Znaš da često kažem kako sam imala sreće da u životu sretnem i poznajem dobre osobe. 

Čujemo se.

Čujemo se..

Ćaskanje je završeno.


Ne može biti završeno. Ugašeni računar ne znači kraj razgovora. On se nastavlja. Do mene, kroz velove najfinije svile, dopiru obrisi prošlih dana. Tri različite osobe koje čine jednu. Tri mladosti slične , razvijane pod jednim krovom iste srednje škole. Učenje stihova i istorije, matematike i jezika. Dobre i mnanje dobre ocene. Potpora i pomoć. Podrška i lepa reč. Lepota u jednostavnosti. Jednostavnost u lepoti.

Dragi susreti.
Slučajni i namerni.
Prva godišnjica mature.
Život na dlanu.
Fotografije.
Razgovor.
Dragost.
Milina u duši.
Za Ljiljanu Savković:
Lak ti i miran san želim.
Za tebe,
Usnulu
I
Daleku
Buket poljskog cveća
Na svili.

Promocija ,,Radost žute lubenice " 19.05.2017.

Lepota osunčane večeri 19. maja 2017. godine  se prelila u lepotu družnja na književnoj večeri u prostorijama gradske biblioteke u Čoki. Stopile su se reči iz knjige i reči provedene u prijatnom razgovoru i opuštajućem društvu.

Zahvaljujem gospođi Dijani koja je veštom rukom dobrodošlice vodila program večeri. Uživanje svih prisutnih je bilo vidljivo.  Zahvaljujem svim prisutnim na podršci. Moja radost je  nemerljiva.

Zahvaljujem beskonačnoj dobroti   Andree Beate Bicok i njenoj  pesničkoj duši na svakoj reči koju je ugradila u pisanju recenzije i predstavljanju svoga viđenja mojih priča.

Lepo je kada se u priču stvaranja i prezentovanja knjige uključe dragi likovi.  Mnogi su tu. Svi blistaju istom važnošću.  Svi su mi veoma dragi.  Danas navodim učenicu moje prve generacije učenika,  moju koleginicu  profesora srpskoga jezika , našu književnicu, dobitnicu Brankove nagrade Jelenu Milošev.

Tradicija u savremenoj priči Vesne Đukanović

Savremena priča teži  da se savremenim temema udalji od tradicija, temama o otuđivanju među ljudima, bežanju od morala i svih oblika vrednosti življenja. Savremena priča može biti savremena, uprkos tradiciji koja je u njoj  oživljena kroz pojedine segmente slike ili reči.

Intimne priče i priče o tuđim životima iz knjige ,,Radost žute lubenice" aktuelno komuniciraju sa nama. To su priče o prošlim ljudima i vremenima koji se bude i u budućnosti. Ništa se ne menja, kako je bilo tada junaka savremenih i širokih shvatanja, tako i danas ima likova uskih i ograničenih gledišta. Dobrih likova je bilo i biće, kao i tradicionalista, to jest onih onih kojima je važno ko su i kakvi su im koreni.

Upravo iz tih korena struji snaga ekspresije i autentičnosti književnosti Vesne Đukanović. Struji u vreme kada je sve upotreba i trgovina čoveka, kada je sve u itanju koliko i šta košta. Tradicija u pričama Vesne Đukanović tako postaje posebnost, a ne osrednjost  i  pristanak na takvo umetničko rešenje je, zapravo, oblik preživljavanja u književnosti. U vremenu grubom i bez suptilnosti posmatrati i beležiti priču o dobrim prošlim i dobrim budućim ljudima je čin dobrote. To je borba za nijanse, za boravak u prostoru pisanja i boravak u nekoj drugoj dimenziji. A na klackalici između tradicije i savremenosti, neguje se, zapravo savremenost.

                                                 Jelena Milošev

Hvala vama  dragi prijatelji, na čitanjima, na posetama, na podršci. Zdravi i veseli bili. 

Ako nebo obuzme bezdan

I iznad naših glava

Zaplove tamni oblaci

Doći će novi dan

Doći će lepota plava.

Putovanje ,,Radosti žute lubenice"

Velika mi je čast i radost što ću se naći na mestu gde je miris knjige najlepši.  
19.maja 2017. godine  će ,,Radost žute lubenice" biti predstavljena čokanskim čitaocima.

Moja draga gospođo-My dear madam

Uhvatim sebe
kako se smejem bez smeha.

Uhvatim sebe
kako plačem bez suza.

Uhvatim sebe
kako vičem bez reči.

Uhvatim sebe
kako pišem bez slova.


Držim slušalicu u rukama. Po ko zna koji put pozivam isti broj. Niko se ne javlja. Onaj poznati zvuk prekidanja veze me uznemiruje. Misli bujaju u nekom neželjenom pravcu. Gradiraju u neželjenom.
Odjekuju i množe se u neželjenom.

My dear madam!
Da, nemoj se ljutiti, jer ti se obraćam ovako. Postala si daleka, poprimila si osobine nepoznatih gospođa utegnutih u svilene haljine sa malim šeširima na glavama. Zaboravila si naše detinje radosti: šljapkanja po kanalima punim mutne kišne vode u kojoj su pored naših bosih nogu,  bele krupne guske ostavljale svoje tragove. Sećam se letenja belog perja i prskanja tačkama blatne vode.
Sećam se  kako se ona tvoja zelena haljina ulepljena gustom kanalskom vodom, sltopila uz mršave noge. Sećam se sebe, svojih  listova i crnih blatnih stopala. Sećam se govora žena izmamljenih na svežinu letnjeg dana posle prolivene vode.
- E, veće ste guske od gusaka!
Pa smeh koji zvoni i prkosi i nebu i kiši i blatu i odnekud zalutalim konjima.

My dear madam!
Kakava je to neman dalekih ulica ušla u tvoje misli, pa se tamo nastanila tako da je niko i  ništa ne može isterati? Sećaš li se aždaja  koje su gutale i u tamne podzemne pećine stavljale jednog po jednog od sva tri careva sina? Sećaš li se kako smo otvorenih usta, kao poletarci ala, gutale reči izgovorene od strane deda Sovre? Nas dve, kao dve posestrime vile, uvek spremne da jedna drugoj budemo vetar, pa da uletimo pod krila i podarimo dodatnu snagu za boravak u nepreglednim visinama.

My dear madam!
Ovako iscrpljena  i opustošena vetrovima banatskim, zovem tebe, u meni nedostižnom dalekom svetu i dobijam sivo. Prazno.  Dobijam odbijanje. Kako dani više prolaze sivo prerasta u crno. Mislim, da nije bolesna? Da nije dospela u ruke nekog lekara koji joj je otkrio strašnu neizlečivu bolest, pa nema snage da podigne slušalicu, jer će samoća i žal  kroz tanke žice dospeti u rodni kraj i ispripovedati muku dalekog sveta.

My dear madam!
Sećaš li se velike kruške? One koju je baba Milka čuvala da joj plodovi potpuno sazru, da bi se od nje pekla rakija? Sećaš li se kakda je, sada već davno pokojni Srećko,  opustošio drvo jedne večeri? Ukrao od rođene majke, da ih podeli nama. Sećaš li se slasti koja je pekla grlo? Sećaš li se tanke oštre kože i njenog zastajkivanja na belim sekutićima. Sećaš li se?

My dear madam!
Doživeh i nedoživljeno. Po prvi put iz dubine svoje duše osećam svu razdaljinu koja nas deli. Po ko zna koji put utipkavam u tastaturu telefona tvoj broj. Razdaljina se povećala do nezamislivih prostranstava. Sada već bez nade da ću čuti tvoj glas, jer možda si već prešla onu granicu koja nas deli sa drugom stranom. Bez nade slušam.Ti, ti, ti... koliko cifara u tvom broju.
- Halo? Halo? Da li me čuješ, da li ima nekoga?  Halo, ja sam...
- Da, ja sam, tu sam, dobro sam...
- Hvala Bogu!  Šta sam sve pomislila...
- Da mi je loše javio bi neko...
- Pa zašto?
- Sad sam tu...

My dear madam!
Dok si mi pričala svojim promuklim glasom, da si popodne provela u šetnji koja te je odvela poznatim stazama do parka, pa dalje, vijugavo kroz aleje rascvetalih ružičnjaka... Ja sam odzvanjala glasom bez pitanja. Plačem bez suza i ridam bez glasa.
Šta se dogodilo? Gde si onako Agatovski nestala, da te niko nije mogao videti i pronaći i da se isto tako nikome ne javiš ili na bilo koji način daš naznaku života?

My dear madam!
Znam, voliš balet i operu. Pričaš mi da sledeće nedelje odlaziš na ,,Labudovo jezero", da voliš da sediš u prvom redu i gledaš vitke noge tananih balerina  koje u malenim baletskim cipelicama izvode najlepše figure i piruete. Znam, tada se iz tvojih misli izbriše blatno postojanje i udaljen kraj.  Nestaje detinjsvo, mladost, nestajemo mi i svo naše podeljeno vreme. Sve mi pričaš, a ne odgovaraš na jedino postavljeno pitanje , koje se vidi iz svake izgovorene reči.

My dear madam!
Kako god da si odlučila, tvoje mesto je tu pored mene. Skriveno od mnogih očiju, ali tu. Prisutno i upražnjeno. Možda je sve ovo samo trenutak lošeg raspoloženja ili nerešenih, meni neznanih problema. Možda! Možda je i nešto drugo. Možda ću jednoga dana saznati. Do tada: 
Srećna sam što čujem tvoj glas.
Srećna sam što si podigla slušalicu telefona.
Srećna sam što si dobro i što tamo negde u velikom gradu živiš svoj san.

Književno veče u Iđošu

Devetog maja 2017. godine je u prostorijama Mesne zajednice Iđoš održano književno veče u organizaciji Udruženja žena Vreteno.
Čitane su priče iz knjige ,,Radost žute lubenice".  
Radost je bila prisutna.
Tuga je bila prisutna.
Osetili smo nedostajanje dragih likova, setili smo se onih koje smo poznavali i koji su delove svojih života ugradili u trajanje malog vojvođanskog sela.
Sećanje je počelo pričom ,,Miris Gospojinog sela", letelo je na nevidljivim krilima i povezivalo vredne ruke Vretena u jedno.  Setili smo se svih davno nestalih žutih lubenica. Sve su one izmamile po koju suzu, ali i mnogo osmeha.
Do nekog novog susreta:
Hvala!

Zec i slon

Na zidu su se čarolijom malih ruku našli jedno pored drugog zec i slon. Stvorena sllika je stajala ponosno na radost svoga vlasnika.

 Ništa čudno ne bi bilo, da zec svojom veličinom nije nadrastao slona.
Dugo su živeli u miru. Svako je imao svoj deo prostora.
Veliki i mali.
Onda je jedne  besane  noći bez ikakvog nagoveštaja sa mračnih visina pala nekakva gusta, neporvidna materija. Učinila je da noć bude još mračnija i teža.
Nije to bila  ni tečnost, ni magla, ni prah. Možda je ona predstavljala izgubljenu kap evolutivnog stvaranja. Niko ništa o njoj  nije znao.
Nije svetlela, nije bljeskala, niti se odavala nekim titrajem ili pokretom.
Donela je nemir.
Slon je i dalje mirno stajao na svome mestu. Zec se osvrnuo oko sebe. Postao je svestan svoje neobične veličine. Njegovo žuto oko se pretvorilo u nešto što on nikako nije mogao biti.  Pokrenulo se neko davno izgubljeno žaljenje nad svojom sudbinom. Prihvatio je novo.  Osetio je  neobičnu snagu.
Rugao se slonu.
Smetale su mu njegove uši i sada maleno  hrapavom kožom pokriveno telo. Njegove noge su izazivale buru bezglasnog smeha.
Činio je sve da mu dokaže svoju prevlast, da je zid samo njegov i da on mora da ga sluša.
Slon se nije pomerao. Činio je što i svi njegovi preci. Ćutanjem je govorio:
- Mi slonovi imamo dobro pamćenje. Nikada  ništa nismo zaboravili.

Samo ga prozvani čuju

Kada  nebo oteža oblacima,
Kada sivilo unese
U duše ljudi neki tihi,
Neobjašnjivi žal
Dubokih korena,
Doleti bezvučni poj.
Razlegne se.

Samo ga prozvani čuju.

U karuce su upregli dva bela konja.  Na vratove su im okačili zvončiće slične onima koji se deci za Vrbicu kupuju, samo duplo veći.  To su oni koji najavljuju radost. Zvončići su uvezani trobojkom.
Tu je harmonikaš. Tu je tamburaš. Tu je i begeš.
- Kako će stati?
- Ima da stane. Mora!
Trobojka je upletena preko sapi belaca. Oni sve poskakuju u mestu. Nestrpljivo očekuju polazak. Kuća je umivena belim gašenim krečom. Ciglena stazica oko kuće je sveže počišćena. Najmanja travka je iščupana. Dvorište miriše crvenim salvijama i listom ruzmarina. Tu je još uvek nerascvetali božur. On u svojim pupoljcima skriva bogatstvo nemerljivo ljudskim merama. Otvorena vrata na konku otkrivaju sveže pomazane podove pokrivene krparama zagasitih boja. Oni opet pričaju priče o brojnim uzdasima ispuštenim iz grudi žene koja ihe je dugo tkala. Sve njene želje i nadanja su utkana u upredene krpe. Iz konka se otkriva ulaz u kuhinju.  Tu je sto prekriven vezenim stolnjakom.
- Da, taj stavljam o retkim prilikama, o velikim svecima.  Danas nije Svetac, ali...
Na njemu su pogača, tanjir pun naseckane tanko sečene šunke i domaće kobasice sačuvane za ovu priliku.
- Dok se vrate...biće gladni...
  Sobe su provetrene.  Kroz vezene zavese  dah karpatskog vetra unosi igru. Zavese plešu na zvuk Banaćanskog kola.
Čuje se pesma. Čuje se podvikivanje.
- Iju, iju, ju, ja strina ja, ja... ja ...
- Ej strina, sad ćemo bećarac, da vidimo kolko vrediš!...
Niže se lanac bećaraca. Strina koja je davno izgubila strica i nema ,,dlake na jeziku"  slobodna je u stvaranju i pevanju onih najmasnijih, koje samo retki smeju da izgovore.  Njen pomalo kreštav glas izaziva buru smeha.
- Ako mi zamere, na njihovu će dušu greh. Danas je takav dan. Iju, iju,ju !!!
Odjekivalo je podvikivanje iz dvorišta. Muzikanti su se polako povlačili prema karucama. Bližilo se podne , trebalo je obići mnogo kuća.
Na karuce su se pored muzike popela tri mladića. Drugovi su od detinjstva. Došao je red da je jedan od njih ženi. Ostala dvojica sa muzikom čine Bukliju. Oni će do prvih večernjih časova obići sve i pozvati ih  na veselje,  dve nedelje od Đurđevdana.  Tačno kada prve majske ruze otvore svoje pupoljke, pa se njihov miris raspukne golicajući maštu mladog i starog.
- Svu ću šatru okititi majkom ružom. Da se zna kad ja ženim sina...
- Hajd, hajd, da se ne okasni... Prvo kod desnog komšije, završićete s komšom Brankom, on je s naše leve strane.  Jeste li uzeli spisak, i čuturu?...
- Sve smo uzeli... ništa ne brini, sve ćemo mi to dobro!
- Nemojte da se napijete! Vi samo pomalo...
- Pa sa svakim pomalo! Ne brini!
Buklija se polako kaskajući kretala od kuće do kuće. Razlegala se pesma i smeh. Pevalo je i staro i mlado. Dolazile su komšije i prijatelji da dočekaju buklijaše... iz širom otvorenih prozora devojke su gledale  pokazujući kosu upletenu u debele pletenice.
Konji su pod brojnim peškirima vezanim o uzde jedva disali.
- Kooomšija... Branko....mi dooošliiii, da te zovemo... ovaj naš drug, znaš, on se ženi pa da dođeeete... Ajde sviraj, sviraj kad kažem...
- Udite deco, uđite, mi čekamo!
Sto bogat. Svega. Hrane i pića...tu je i ručak i večera, a kako se noć približila, i doručak.
Konje je Brankov najmlađi sin odveo komšiji. Od umora su im kopita otežala.
Nestalo je veselo pocupkivanje. Pognutih glava su lagano prišli jaslama
1orila se pesmai svirka harmonike. Čula se preko bašte, zvonila je kroz ozeleneli krompir i nabrekle loze tikvica.
- Požuri, požuri, stigli su!
- Kod komšije! Hajdemo kod komšije!
- Jel mogu i ja?
- Mali si! Ostani kod kuće!
- Jel mogu i ja, samo malo....
- Dobro, samo malo! Hajde, požuri! Preko bašte ćemo.

Dokle ću?

Na suprotnom kraju od glavne kapije ulaza u Veliki park ponosnog imena Blandaš , stoji stari hrast.
Nosilac dugog niza godina ponosno čuva tajne slučajno ili namerno ispuštene ispod razgranate krošnje.

- Pitaš me, kako sam.
Kako? Kako može biti  onaj koji dugo pamti? Najbliže je da kažem da sam Metuzal među drvećem.  Rođen  sam davno, davno, ovo je treći vek moga postojanja. U devetnaestom sam bio žir, u dvadesetom mladić, a sada me evo starca grube, debele ispucale kore.
Nisu me milovali severni vetrovi, nisu me štedele magle ni vrela leta.

Negde karajem devetnaestog veka donet sam iz daleka, iz slavonskih šuma. Malen, tek oformljenog nežnog korena. Posađen u ovu banatsku zemlju. Borio sam se za opstanak. Rastao sam polako, uporno , upijajući kišu i vetar. Radovao sam se suncu i prvim postavljenim stazama. Plakao sam za prvom  granom otkinutom posle velikog strašnog nevremena. 

Smejao sam se , kada je u zanosu ljubavi neko recitovao
,,...ko besni oluj i stari hrast..." .
Tada sam bio daleko od toga, a danas...
Vodio sam mnoge svoje bojeve. Tuđi su promicali pored mene. Tada sam mogao da nemo posmatram i čuvam tajne. Ispraćao sam i dočekivao zaljubljene, unosio sam u duše ljudi memir i budio u njima, šumorom svojih grana, zov za putovanjem u nepoznate daleke zemlje.
Tužnima sam davao nadu svojim dugotrajnim postojanjem. Jednom sam nekog jadnika bez nade sprečio da okonča život. Podigao sam se na vrhove svih svojih razgranatih delova korena, ne bih li se što više podigao u visinu. Trud mi se isplatio. Ne  bih podneo da pamtim tragediju uzalud izgubljenog života.

Voleo sam i volim kamenu klupu u mojoj senci.
Mnogi su tu sedeli. Neki provodeći na njoj mladost. Neki dočekujući starost. Neki su tu ostavljali torbe napunjene mojim žirom.
Plakao sam kada kiše padaju. Smejao sam se malom nespretnom dečaku u pokušajima da se popne na moje prve grane. Radovao sam se njegovoj pobedi i nevinom izrazu istinske sreće.
U mojoj hladovini se knjige najbolje čitaju. S grana do čitača dopire pev, a  razovor listova dotiče dušu. Poneka reč se glasno pročita. Tada sam najsrećniji.
Nakada sam slušao zvuke orkestra s nedeljnih popodneva. Dame su šuštale svojim haljinama, a gospoda su se pozdravljala skidanjem šešira.
Bila su to vremena!!!
Deca su trčala, valjala se po travi , brala ljubičice i prve jorgovane.
Učitelji su dovodili đake.
Sve je pevalo.
Pevao sam i ja.
Vetar mi je pomagao i davao finu tercu.
Danas je dece sve manje. Sve je manje šetača.  Sada su tu oni koji trče. Naslone bicikl na moje stablo, pa u krug. Toliko da mi se zavrti u glavi.
Tužan sam.
Niko ne recituje stihove. 
Kada neki mangup svojim nožem zaseče moju koru,  plačem. Bol je dubok i oštar. Doseže do  najdublje skrivenog dela korena, pa se vrtoglavom brzinom podiže do na najvišoj grani izraslog lista.
Dokle ću?
Dok je volje Svevišnjeg. Bog je jedan za sva bića.
Da ne zaboravim. Nasmeših se pre neki dan, tako da se zatreslo moje debelo stablo zajedno s korenom i bujnom krošnjom. Dobih novu nadu i veru u život. Debeli komšijski mačak je spavao na osunčanom zidu. Samo bi povremeno žmirnuo kada bi se igra senki mojih listova našla na njegovom oku. Što se više trudio da je otera, više sam se zabavljao. Osetih milinu i prihvatih ga za druga. Možda će doći da između mojih grana isproba veštinu svoga lova.    

Senka, gde si ti?

Kroz mirno selo se provlačila prolećna izmaglica. Bila je sasvim neobična. Opominjujuća, stvorena od beskrajnog niza likova koji su nekada tu živeli.
Kako dugo nije dolazila, nije mogla ni da odlazi. Poslednji put je njena noga kročila u seoski sokak pre...
- Pa pre mnogo vremena.- činilo joj se da razgovara s nekom neobičnom prikazom.
- Od tada su se izmenjala mnoga leta i mnoge zime.
- Da, baš tako...
Sada je tu. Prvo su joj se pluća napunila onog zdravog seoskog vazduha.
S prvim pročišćenjem došao je udarac.
Vazduh je postao gorak.  Vetar se kroz  olistalo drveće mreškao gorko. Oko navilko na velike lepo uređene ulice je počelo da gleda gorko.
Gorko je dobilo formu.
Oživelo je.
Nežno ju je uhvatilo za ruku na kojoj su se nazirale staračke pege.
Bila je negovana. Volela je manikir, pedikir, volela je muzeje i galerije. Volela je velegrad i život u njemu.
- Sve sam  to zaslužila svojim nimalo lakim radom.
...
Jedne noći ju je iz sna, u kome su se nizali veliki majstori slikarstva- najviše se pojavljivao Klimt- prenuili povici dozivanja. Nisu to bili ljudski glasovi. To je bio dubinski zov Majke Zemlje.  Smenjivali su se osmesi i suze.  Smenjivao se glas i tišina, koja je ipak govorila glasnije od glasa.
- Senka...Senka...
- Tu sam, tu sam!
- Senka, gde si ti? Gde si ti?
- Ovde, spavam, pusti me da spavam.
- Senka, kada si poslednji put videla oca?
- Oca?  Pa njega nema već dugo ...
- Senka, kada si poslednji put videla majku?
- Majku?  Moja majka, pa i nje nema dugo...-
- Senka...

Uspravila se u svom krevetu. Oko nje je bila udobnost doma. Na noćnom stočiću je još uvek stajala upaljena lampa uokvirena svilenim ručno vezenim abažurom.  Ustala je. Protresla je glavu s uredno ošišanom kosom. Otišla je do kupatila nadajući se da će rasterati noćne prikaze. Ispila je čašu napunjenu vodom. Legla je ponovo. Nikoga nije bilo.
- Vreme je da odem možda poslednji put kući.
Nikoga nije pozvala, nikome se nije najavila. Putovanje je provela negde između neba i zemlje. Uputila se ulicom prema svojoj kući.
Trava ispred kuća je negde bila pokošena , a negde je korov uzimao maha. Kako se približavala svome domu  tako su grudi zvučnije odzvanjale, tako je neka tupa jeza bubnjala iz dubine strahoopominjujući.
Stala je.
Drvena kapija je nestala. Dvorište se raspuklo pokazujući svoju divlju lepotu.  Ciglene staze više nije bilo. Ulazna vrata su nestala. Nisu bila ni potrebna. Prednji zid kuće nije postojao. S ulice je ogromna rupa čudom otkrivala unutrašnjost sobe.  Velika paorska peć je stajala kao svedok nekadašnjeg života. Nekim čudom cela. Neoštećena.

-Senka, ustani... Senka ustani... Vreme je, evo pomuzla sam krave, stiglo je novo mleko...
-Senka, da nemaš mačku pored sebe? - zvonio je majčin glas...
Morala je da se u svojoj tuzi osmehne. Jasno joj se kao nekim čarobnim štapićem ukazala slika:
Ležala je u zapećku, između zida i paorske peći. Tu je bilo najtoplije. Ispod su bili kožusi od ovčije kože, gore tkani pokrivači od starih krpa, ali topli, najtopliji, kao samo letnje sunce  kada u podne ogreje. Ležala je među njima. Bila je princeza bez graška.
- Nemam, kakve mačke?
Mačke su bile ispod jorgana, skrivene i tihe, dobro ušuškane da ne dođu u iskušenje da ispuste i najmanji glas.
Bila je srećna. Istinski srećna.
Gledala je zidove otvorenih dlanova. Na njima su još uvek stajale šare rađene rukom molerke. Mustre.
- Sa koliko mustri je to bilo rađeno? Sa dve, tri... evo vidi se...  sa tri. Prvo jednom bojom grančice, onda druga mustra drugom bojom-  pastelno zelenom- listovi, pa treća mustra  trećom zagasito srvenom-  cvetovi. Boja se mešala s mlekom, da bude belja i da lepše miriše. Na čisto, oprano, oribano i pomazano. Na zdravo!
Na trenutak je otišla negde daleko u neku zemlju sreće i mira, u kojoj su ljudi imali malo novca, a mnogo poštenja i poštovanja. Zablistale su suze...
- Senka, pa jesi li ti to?
Suze su se snažile.
- Senka,  jesi li ti to?  Pa, što se nisi javila?  Dođi, dođi, nemoj polakati. Idemo kod mene.
Ispred nje je s pruženom rukom stajala Marija, devojčica kakva je i sama nekada bila.  Sve je bilo isto i osmeh i oči, samo su ruke odavale mnoštvo godina.
- Imala sam san. Nešto mi je reklo da ćeš doći. Napravila sam kuglov, znaš onaj, što smo volele kada smo bile devojčice, onaj što se pravio o Božiću i Vaskrsu?
- Marija...Marija...

Priča seoske kuće

 Postoji kuća u selu. Mala, sa zeleno obojenom drvenom kapijom, sa cvetnim dvorištem i velikom uredno posejanom i okopanom baštom.
 Kuća je videla mnogo. Videla je i rat i mir.  Možda je je negde u ratu i miru pogledom pomilovao Tolstoj  ili je Crnjanski svoje junake slao negde u njive koje se pružaju iza njenog vidokruga. Kako god, stajala je mirno.  U njenoj pretežno zemljanoj duši skrivale su se mnoge tajne.  Nosila je beleg teških vremena i muka koje je trebalo izdržati.
Ulazili su u njeno dvorište dobronamerni i oni manje dobronamerni.  Sve je ona to trpela svojim ćutanjem. Nekada se u trenutku noći, kada svi spavaju, budila da svojim uzdahom opomene mesec da snažnije sija i da svojim srebrnim prahom pospe sve dobronamerne, da ujutro osvanu srećniji  i vredniji.
Kuća je bivala umivana svakoga proleća. Svake jeseni su pregledani njeni crepovi, čišćeni su tavani i šupe. Pod svoje grede je primala sove. Volela je njihov noćni huk i lov na miševe. Volela je druženje s njihovim ptićima i paperje koje ju je golicalo po zemljanom čelu. Onda su sove nestale. Otišle su negde pod okrilje drveća naraslog u kraj njive.
Došlo je novo društvo. Tu je bila Žućka. Velika mačka uvek spremna za lov na dosadne glodare koji svojim kopanjem urušavaju njen ugled. Domaćini su poštovali njenu želju. Žućka je obožavana i s njihove strane.
Život je dugo tekao mirno, sve do poslednjeg Vaskrsa.
- Šta to tako neprijatno miriše u trpezariji?
- Stvarno, ali to nije neprijatan miris, to je smrad.
- Otvori prozore! To se neki miš uvukao, pa ostavlja svoje tragove. Idi po Žućku!
Žućka je mirno ušla uvijajući  svoje gipko telo pokriveno zlatom  oko nogu svih prisutnih. Najmlađi član porodice je  cikanjem razgovarao sa četvoronožnom prijateljicom. Žućka je milovana od starne svih i ostavljena  u miru trpezarije da lovi. Uz otvorene prozore mogla je da se šeta slobodno po svojoj volji i da radi posao koji joj je namenjen.
Došlo je i veče. Neprijatan miris je ostao.  Žućka je dobila niz grdnji na račun svoje lenjosti.  Na šta nije reagovala, samo je svojim dugim zlaćanim repom dodirnula samo nebo.
Jutro je osvanulo mnogo gore neko što je  veče zaspalo.  Smrad se proširio i na dnevnu sobu.
Bio  je nepodnošljiv.
Domaćica je zaposlila sve prisutne. Podelila im je krpe, četke i pajalice. Krenuli su u lov na omraženog nepozvanog gosta. Pomerani su kaučevi i fotelje, pomeran je orman, podizani su tepisi. Zavirivalo se u vitrine i iza njih.
Posao je ostajao neobavljen. Nesnosan smrad se i dalje širio unoseći osećaj mučnine. Preostalo je da pozovu Centar za deratizaciju i dezinsekciju i šta već ili da u kuću uvedu sve mačke iz komšiluka , pa kako bude.
- Meni je hladno! Drhtim kako sam se smrzao!
- Obuci se! Vidiš da imam posla. Mora da ti bude hladno kada je sve otvoreno...
- Stoj, stani, dolazi ovamo! Pa to... Okreni se!... Sale!!!!! Saleeee!  Šta ti je to u džepu?
- To sam dobio  za Uskrs, imam i novac...
- Ma ne novac, već ovo!
U ruci je držala grudve  okupirane naslagama buđi.
Usput je  skidala prsluk sa deteta, koji je i dalje puštao oblake najgušćeg gasa ikada viđenog.
- Pa ti si u tome bio jutros u prodavnici!!!Pa to je....

Sale je u svom džepu imao  par fino ofarbanih , razbijenih  i poluoljuštenih  jaja koje je truljenje već dobro zahvatilo! Žumance se moglo nazvati crnjancem.
- Saleeeee!
Kuća se nakrivila od smeha. Njeni zemljani zidovi su se tresli. Niko to nije osetio, od silnoga uzbudjenja i sopstvenog smeha.

Nije Žućka, već Gile, na svili!

A, jel sviraš još ?

Iako je april uveliko osvajao, sunce je bilo dobro skriveno iza gustih sivih oblaka.
Sa severa je duvao ledeni vetar donoseći snežne pahulje izmešane s kapima kiše.  Na mestu na kome se čekao autobus u malom vojvođanskom selu, davno zaboravljenom od mnogih, se ledeni dah najbolje osećao.  Bilo je hladno uvek.
Jeza se osećala bez obzira na godišnje doba. Nekada je tu bio centar sela. Ljudi su prolazili, zbijale su se šale. Na jednom ćošku je postojala kafana, pravo mesto za čuti i videti. Na drugom zemljoradnička zadruga, na trećem, parohijski dom katoličke crkve,a  na četvrtom fino okrečena bela kuća koja je svojom veličinom izlazila na dve ulice. Baba Julka ju je svake godine umivala belim krečom, a s prozora je razgovarala s prolaznicima.
- Di si krenula rano? Ajd, ajd, samo polako!
Sve je ruka vremena ostavila u nekim boljim vremenima i čarolijom ih zaštitila od pogleda na današnje ruševine.
Pustoš je bez ljudi. Praznina vremneskog čepa gde malo ko zalazi, je obavijala to mesto.  Samo  je   vetar igrao žmurke  kroz rukave tanje jakne.
- Pa,  april je. Prošle nedelje je bilo preko dvadeset,  za majice kratkih rukava. Valjda ga neću dugo čekati!
Kako god,  jeza je pojačavala jezu.  Klizili su likovi i događaji.
Nikada autobus nije čekala na jednom mestu. Uvek je šetala. Prolazniku se činilo da je u kavezu i da  stalnim kretanjem u krug  pretražuje raskrsnicu.  Poneko je čak pomislio da je u sprezi sa magičnim silama, pa nemuštim jezikom ispreda neke tajne priče, ili saopštava recepte upornosti i opstanka.
Najzad se pojavio.
Otresla je kišobran.
Navikom, uputila se da sedne na svoje mesto. Kao da je autobus njen. Na vreme se trgla. Na njenom mestu sedela je neobična putnica.
Harmonika.
Dugmetara.
Bez reči se spustila na sedište iza. Nije dugo na njemu ostala. Morala se premestiti na suprotnu stranu, tačno naspram neobične putnice. Unutrašnjost ju je terala da bolje osmotri.
Uznemirila se.
Videla su se oštećenja. Nekoliko dugmeta s jedne strane je nedostajalo.  Kožna kopča se iskrzala. Nitna koja je držala meh je davno izgubila sjaj.
Trgla se.
 Iz samoće ju je oterao razgovor.
- Gde je nosiš?
- Nosim kod majstor Joce. Tu on živi, odma kod raskrsnice. Da mi popravi. Popravljo sam je ja, al  ništa. Još sam je više pokvario.
- Kako? Pa to ipak mora majstor.
- Znam i ja da mora, al evo vidiš, ovo sam nekako s gumicom... pa sviro sam nekako, al sad ne mogu. Čuo sam se s majstorom.  Kaže da dođem... pa idem...
- A jel sviraš još?
- Sad sviram u kulturnom društvu,  dva tri puta nedeljno... nekad sam sviro više, bilo je i novaca...Eheee!  Bilo je svega...
- Jesi li svirao nekada u Kikindi?
- Kako da nisam, imo sam svoju bandu.  Svirali smo po svadbama i proslavama...
- Jeste li bili dobri?
- Dobri? Bili smo super!  Jedanput bio neki Ilija, dobar kao leb, al lud!  E taj me je tero na drvo! A kao ono, pantalone se raspukle... Brate, sramota... gaće samo sevaju... svi se smiju... ja sviram od muke, brate od muke...
- Sigurno je bilo i novaca...
- Bilo , bilo nego šta... Nego majstore, bil mi stao tu kod raskrsnice, tu na Bašaidskom drumu, da je ne vučem i da mi ne pokisne i da je sneg ne napraši????
- Gde? Ovde ili tamo?
- Tamo! Hvala majstore! Srećan put! Živi bili i videli se!
Prebacio je harmoniku preko desnog ramena. Ona se nemarno zaljuljala  nošena snagom svoga vlasnika.  Proletela je pored njene glave. Nije htela da je dodirne.
Htela je da je opomene, da je svet mali, da se događaji nižu nezavisno od čoveka, da priče žive, ne kroz jednu osobu, već  kroz niz duša povezanih linijama koje sam život tka na nevidljivim razbojima.

Slika na svili : April.
 
-