Putopis: Dan četvrti: Baba Vida, Negotin- Kuća Stevana Mokranjca, Grob Hajduk Veljka Petrovića

S obale Dunava pogled na Baba Vidu

U neposrednoj blizini granice sa Bugarskom je  Zaječar u kome se nalzimo.
Ne odolevamo.

Tvrđava

Izlaz na Dunav

 Prelazimo granicu na Vrškoj Čuki, za čas se krećemo po putevima prijateljske zemlje.
Razgledamo. Lako čitamo natpise na zgradama pored puta, dobar deo se razume. Cilj nam je Baba Vida velika tvrđava na obali Dunava postavljena u Vidinu, gradu na tromeđi- s jedne strane je spaja sa Rumunijom vitki most, s druge je Srbija , a ona tu  podignuta negde u desetom  veku na temeljima stare kule stražare.

Na kuli

Pohodili su je mnogi, razarali i opet spajali. Danas je pretvorena u muzej. Postoji legenda o njenom nastajanju: car je imao tri kćeri, dve su se nesrećno udale i brzo izgubile svoja nasledstva , a treća je ostala neudata zvala se Vida.

Plan tvrđave

Sagradila je tvrđavu i zauvek ostala da bdi nad njom.  Neudata devojka- zauvek baba devojka. Dugo je čuvala svoje teritorije i podanike. Danas je  tvrđava ponos čitave regije. Dunav je grli, ljudi posećuju, svetlost obasjava, a ozvezdano nebo daje tajanstvenost. Otvorene kule sa prelepim vidicima, hodnici kroz koje juri dunavski povetarac i dobrodušna lica posetilaca iznad čijih glava lete rečni galebovi belih krila.

Vezuje Dunav zemlje i ljude. Vezuju dunavske vode duga trajanja utvrđenja na svojim obalama. Videli smo Dunav u Beču, Bratislavi, Novom Sadu, Beogradu, Smederevu, Golupcu, vidimo ga i ovde.
Dunav sve priznaje, poštuje sve, a najviše svoja utabana korita. Plavio je, otimao i davao. Nekada kažnjavao, a nekada  praštao, U ratnim vremenima je plakao, u mirnodopskim pevao.
Ovde peva. Udružio se  s visokim zidovima  prstenova koji opasuju kulu. Na maloj plaži posutoj sitnim šljunkom se u šarenom kostimu igra devojčica. Podvriskuje i skakuće stopalima dodirujući hladnu dunavsku vodu.
Tvrđavu opasuje Dunavski park sa prekrasnim kružno posađnim ružičnjakom bogatih  cvetova. U sredini je fontana. Zelenilo i mir pokrivaju tajne podzemne hodnike i kriju duše onih koji su u njima bili zatočeni.
Šetamo parkom, udišemo vazduh Dunava s obećanjem da ćemo se ubrzo opet sresti.

Vraćamo se u našu Srbiju.

Unutrašnjost

Kod Mokranjca

Na ulazu

Nećemo istim putem. Malo dalje - do Negotina. Bele  se zgrade i iskri užurbanost njenih građana. Namerili smo da posetimo kuću Stevana Mokranjca. Bez  maski se ne može. Stavljamo ih, Ljubazna domaćica nas vodi prostorijama i galerijama u lepo uređenoj i gostoprimljivoj kući nekadašnjeg velikog muzičara. Većina stvari u kući nije pripadala samom Mokranjcu. Neke datiraju iz njegovog vremena, a neke je njegov sin Momčilo darovao Negotinu. Tu je klavir na kom je svirao i mnoštvo fotografija iz njegovog života. Stolice, pribor--- zaista se čovek vrati u prošlost, želi da oseti snagu čoveka koji je svojim znanjem i ljubavlju prema zavičaju ostavio neprocenjivo blago svom rodu. Jednu od svojih Rukoveti je posvetio velikanu borbe za slobodu- Hajduk Veljku Petroviću. Dok kroz osunčane negotinske ulice odzvanjaju reči ,, Glavu dajem,  Krajinu ne dajem" približavamo se Crkvi  Rođenja Presvete Bogorodice u kojoj se nalazi njegov grob. Gledamo natpise na

Na Hajduk Veljkovom grobu

zgradama. prilazi nam čovek, kaže  da vidi da nismo odavde i ljubazno nam pomaže da se snađemo. Nažalost crkva je zaključana, sveštenik je odneo ključ i ne možemo u unutrašnjost. Priča nam da je ovde proveo čitav svoj život,  među zidovima ove crkvice. Ista je podignuta u vreme dok su Turci vladali 1803.
godine, nije smela biti viša od džamije,  pa je ukopana dva metra u zemlju. Tako da se u nju ulazi kao u podrum. Virimo kroz prozor da bismo uhvatili trag unutrašnjosti. Naš domaćin  nas vodi do mesta na kom je sahranjen Hajduk Veljko Petrović i njegov brat Miljko i ostavlja nas da sabiramo utiske. Ružičasti kamen ugrađen u  spoljašnji zid crkve darovan da daruje snagom ljubavi prema otadžbini.  Na njemu su urezani stihovi Sime Milutinovića Sarajlije.  Sveto mesto za jednog od najvećih junaka koje smo imali. Dodirne čoveka snaga njegovog rodoljublja, neustrašivost i želja za slobodom. Ne mogu da se ne zapitam: Šta bi se dogodilo kad bi se Hajduk Veljko pojavio drugi put među Srbima? Da li bi prošao kao Marko Kraljević ili...

Na ulazu

Spomenici

Portu crkve karase brojni nadgrobni spomenici izgubljenog potomstva , donešeni sa okolnih seoskih grobalja da bi se sprečilo njihovo propadanje. Usađeni su u zemlju crkvenu da blagosiljaju duše onih koji su ležali ispod njih,pa  negde u kraj nepoznatih puteva i dalje spavaju iako nemaju krst nad glavom.
Ostali bismo još, ali...
Na povratku u Zaječar pravimo pauzu u  manastiru Bukovo. Svaki manastir ima svoja obeležja.Ovde su to dugi hodnici okićeni lukovima besprekorno preciznih polukrugova. Bele se . Kroz njih tiho prolazi pojanje. Njega prekida samo zvuk vode sa manastirske česme.

Ulaz u manastir Bukovo

Duboko dišem, Mnogo je lepote pod Srpskim nebom.

Fotografija Dragan Đukanović

Htela bih

Htela bih
Svetao dan obojen nebom

Htela bih
Dobro na koraku svakom

Htela bih
Smeh komšijske dece

Htela bih
Dodir prijateljske ruke

Htela bih
Topao glas daljina

Htela bih
Otvorena vrata svih domova

Htela bih
Detinjsvo u snovima

Htela bih
Mladost u grudima

Htela bih
Bistri potok u oku

Htela bih
Draga lica i večeri tople

Htela bih
Bolje, lepše, više
...

Dan treći(putopis)- Manastir Pokrova Presvete Bogorodice, Rtanj, Brestovačka banja, Felix Romulijana, Zaječar

Najzad- Felix Romulijana

Napuštamo resavski kraj.

Vozimo se praćeni tek po kojim vozilom i prolaznici su retki. Srećemo putokaz: Manastir Pokrova Presvete Bogorodice. Podsećamo se da smo u Svetoj zemlji posetili Crkvu Bogorodičinog groba, pogledom se sporazumevamo i skrećemo s puta. Penjemo se strmim kolovozom začinjenim sa dosta rasutog šlkjunka, ali bez odgovarajućeg putokaza, samo oslanjajući se na sopstveni vid. Ne stižemo do pravog ulaza.

Spuštamo se dole u Lešje, pa opet gore. Stižemo do potpuno obnovljenog i uređenog manastira otvorenih vrata za dobronamernike. Obnovljeni manastir je podignut na

U manastiru

temeljima starog koji datira negde iz četrnaestog veka. Okružuju ga guste šume sa dva bistra izvora. Vidi se oštrina kamena koji samo naglašava vrednost i upornost ruku koje su podigle manastir. Ulazimo. S poštovanjem gledamo zvonik i veliki krst Golgote u sredini dvorišta.  Zvonik- kula je dobila ime po velikom junaku Orlović Pavlu. Obnovljena je i obogaćena sa desetak zvona čiji zvuk odjekuje dodirujući svojim zvonom čitavu okolinu, opominjujući smrtnike na smrtnost s pozivom na veru u Gospoda.

U manastiru Pokrova Presvete Bogorodice

Interesantno je da pravila ovde nalažu suknje i marame. Uzimam ih iz drvenog sanduka na ulazu. Dobro su mi došli, jer se neka teška letnja magla nadvila nad nama pojačana udarima hladnog, vlažnog vetra (kao u novembru). Ličim na svoju majku, a na koga bih inače?Pravimo fotografije, uživamo u pogledu pa nastavljamo dalje.

Pred konakom Kneza Miloša

Put nas vodi preko planine Rtanj. Raskrilio se, rasuo, biljem prekrio svoje padine, a gustim šumama svoje obronke i visove. Vreme se popravilo. Sunce obasjava proplanke, još se samo preko  dalekih vrhova prostrla neka letnja izmaglica. Vratili smo se u sadašnjost.

Skriva Rtanj svoje tajne od znatiželjnika. Prolazimo pored napuštenih rudnika i praznih rudarskih naselja. Ipak poneka vrata se uvek nađu otvorena, vazduh je čist obojen mirisima tek skuvanog rtanjskog čaja koji se može popiti u restoranu ispred koga se račvaju putevi prema svim stranama sveta.

Mi ćemo pratiti istok.

Stižemo do Brestovačke banje, Prelepo uređeno šetalište i izvori vode. Pijemo iz svakog: za žeudac- treba, za oči-treba, za živce? I to treba. Možda bi nam na ovom mestu prijao neki duži tretman?

Tu je i konak Kneza Miloša. Unutra se ne može, zatvoreno je. Virim kroz prozor, možda je baš na ovom mestu snimana epizoda o Knezu Milošu- uređena je po starim srpskim običajima. Moglo bi se sedeti u hladovini krošnji koje potpuno zaklanjaju sunce, a posetioca daruju debelom hladovinom, ali put čeka.

Jedan od stubova

Romulijana

Pratimo putokaze. Na sreću put je bolji. Prolazimo kroz Gamzigradsku banju. Cilj nam je Felix Romulijana.

Dobar je osećaj biti u Romulijani

I gle pred okom se prostre ova prelepa carska palata. Bele se njene odbrambene kule, pozivaju posetioce u ovim mirnim vremenima, pričaju i skrivaju svoje tajne. Veličina kompleksa govori o moći njenog graditelja, neupamćenog uvek po dobru ( proganjao je Hrišćane, a priznao pred kraj života ), ali je gradnjom i carskom ličnošću zauzeo mesto u svetskoj istoriji.

Rimski imperator: Gaj Valerije Galerije Maksimijan je podigao palatu davši joj ime po svojoj majci Romuli- Romulijana. Palata je sagrađena u trećem veku. Danas se bele hramovi i odaje po kojima su se nekadašnji vlasnici šetali. Prelepi mozaici kazuju samo delić lepote carske palate. Tu su vitki stubovi, a makete pokazuju izgled nekadašnje palate. Po nekim istoričarima pretpostavlja se da su ovde sahranjeni imperator i njegova majka, a na arheolozima je da utvrde da li je to istina.

Galerijev slavoluk u Solunu

Oduvek me je Felix Romulijana- Romulianum ili Romulijana privlačila( uistorijskim knjigama se koriste tri naziva u različitim vremenskomm terminima) , a sa Galerijem smo se upoznali pre nekoliko godina u Solunu. Legenda kaže da je u detinjstvu čuvao goveda, pa ga je čitavog života pratio nadimak- Govedar. Dakle sveje moguće – da govedar postane car.

Dugo šetamo stazama i stepeništem palate, pokušavamo da zamislimo veličanstvenost ovih građevina u vremenu kada su podignute. Iako su Rimljani bili osvajači za sobom su ostavili tragove koji traju hiljadama godina posle njih. Na nama je da otvorimo umove i učimo ono dobro koje su dali čovečanstvu. Ostali bismo još, ali sunce se približilo zapadu.

Sa Zoranom Radmilovićem

Zgrada Narodnog pozorišta Zaječar

Ulazimo u Zaječar. Prelep grad, sa fontanama i širokim trgovima. U lakoj šetnji 
nas prate golubovi, nebeski putnici baš kao što je čovek putnik na zemlji.

Trg

Želimo da vidimo Narodno pozorište,  spomenik Zoranu Ramiloviću, naravno I spomenik Nikoli Pašiću- hvaljenom i osporavanom, ali ipak jednom od velikih političara koje je Srbija imala. Veče nas je opomenulo na dnevni umor. Ljubazni domaćini M&M nas dočekuju.

Dan je na izmaku , a i naše snage, potreban nam je odmor.

Kod Pašića

Fotografija Dragan Đukanović

Dan drugi( putopis) : Ravanica, Veliki buk, Resavska pećina, Manasija

Vodopad Veliki buk

Budimo se pre zvonjave mobilnog telefona. Za to su zaduženi petlovi okolnih
domaćinstava. Spremamo se.

Pre polaska na razgledanje Resavskog kraja posećujemo školsko dvorište koje se graniči sa dvorištem kuće u kojoj boravimo.

Škola je mala. U dvorištu saksije sa različitim vrstama cveća. Šareni se i miriše. Zgrada uvučena,  stidljivo skrivena i okupana zelenom svežinom. Kroz prozore se vide dečji radovi okačeni o stare zidove i skromni školski nameštaj dveju otvorenih učionica. Lepa slika. Oplemenjuje.
Dvorište je otključano za posetioce. Od domaćina smo saznali da je u dvorištu stari dud. Na njegovo stablo su šezdesetih godina prošlog veka zakucali tablu sa oznakama merenja starnine. Ima više od sto godina. Stablo je raslo toliko da je tabla postala deo drveta. Unutar stabla je, kora ju je obuhvatila. S jedne grane visi kućica za ptice. Ljudi nema samo se kroz vazduh oseća miris dobrodošlice.

Ispunjeni poštovanjem krećemo dalje. Namera nam je da posetimo Ravanicu. Iako se na mapi čini da je blizu, nije baš tako, kilometarski da, ali uski i zavojiti putevi teraju vozača na sporiju i pažljiviju vožnju. Mnogo je lepote oko nas. 

Dud u školskom dvorištu

Šume kučajskih planina i miris bilja odzvanjaju svojom pesmom kroz otvorene prozore automobila. Ovde nije potrebna klima  za rashlađivanje. Raduje se čovek čistoti bilja. Žaloste brojne prazne kuće. Neke su od trošnosti posustale pa se vraćaju svojim korenima.

Stižemo do širogog platoa parkinga Ravanice. Uokviren je visokim stablima sa krunama hladovine.
 Iako je jutro, nismo prvi posetioci. Živo je. Ulazimo kroz kapiju od kovanog gvožđa- Beli se crkva manastira. Okupani suncem bele se i zidine tvrđave,  čisti i čvrsto vezani za kamene  temelje. Dok je ljudi trajaće oni ponosni i stasiti. Lepo uređeni vinoogradi govore o vrednim rukama monahinja. Nadvijena nad stazu posetioce pozdravlja stara kruška sitnih plodova, nemarno otpalih na kameno popločanu stazu, vrlo neobični, sitni, a iz napukle kore vidi se crveno meso ploda.

Ravanica

Ravanica

Ispred Ravanice

S poštovanjem ulazimo u zgradu crkve. Kivot kneza Lazara na svom mestu u tišini provodi svoje dane. Svete mošti blagosiljaju hodočasnike i  dobronamenike koji se nađu unutar nje.
Mir i glas monanjie u tihom pojanju.
 

Slika za večnost. 

Sa visokih zidova pogledom blagoslova ikone pričaju svoje priče. Videle su mnogo i mnoge. Traju od četrnaestog veka. Mnogi su molili, a mnogi će  moliti pred njima. Gledaju Lazar i Milica... Palimo sveće, napištamo manastirski mir.

Veliki Buk

Vitkim putevima stižemo do vodopada Veliki buk.

Zaista buči. Čuje se nadaleko. Dovoljno je pratiti zvukove prirode i naći ćete se na ovom predivnom mestu. Priroda u punom sjaju. Ovde se doživi snaga prirode. Kao što se prolaznik osveži raspršenim kapima vode pored nekog kafića u gradu, ovde to radi priroda,onako iznanada da izazove smeh. U momentu ste orošeni. Samo što momenat traje dokle god ste u blizini. Voda je blistava i ledena. Kroz misli će nam dugo odzvanjati jedinstvena pesma ovog mesta.

Mnogo je toga ispred nas. Hteo bi čovek da ovde provede dane, da se zasiti i pročisti od gradske vreline, ali ipak...želimo do Resavske pećine.

Sunce je već dobro odmaklo.
Dobro ugrejani stižemo na plato parkinga. Uokviren je nisko pokošenom travom. Tu su cvetne leje i klupe za odmor. Tu je i zabavni park sa upozorenjem da se ne koristi bez instruktora. Penjemo se lakim usponom, kupujemo ulaznice. Ulasci u pećinu su otprilike na svaki sat i traju do četrdeset pet minuta.

Činilo mi se da je mnogo kraće. Ljubazni domaćin nam priča pećinsku simfomiju. Dok njegov glas odzvanja unutrašnjošću upijamo njenu lepotu. Sreća pa smo se setili dukseva. Temperatura unutrašnjosti je sedam stepeni.

Vlaga i klizav pod usporavaju kretanje. Kaplje mi po kosi. Tamni tragovi vlage ostaju na odeći. Raduje me što kap ne zna da sam čovek. Možda na svom putu bez misli ne  razlikuje  stalaktite i stalagmite od ljudi. Ipak ljudi su trošni, a kamen stvoren upornim radom hladnih kalcijumovih kapi je  večan. Stvoreni dugim radom ukrasi su predivni. ,,Prostorije" i ,,odaje" različitih imena. Veliki utisak ostavlja ,,Koncertna dvorana”. Šteta što se niko ne usuđuje da zapeva ili zasvira. Oči se

raduju ,,Majci sa detetom “ i Kamenim zavesama". Na mene veliki utisak ostavljaju ,,Korali” posebni kameni ukrasi pećina. Nastaju tamo gde je veliko stujanje vazduga pa se voda skoro u pari raspršuje, pa u svojoj neobičnoj aktivnosti  tokom miliona godina izgradila kružne oblike, nešto nalik na klikere ili bisere čvrsto zbijene jedan do drugog. Zamišljam preistorijskog čoveka koji je po ostacima pronađenim u pećini nekada živeo ovde.

U tami pećine ste na početku stavranja ljudskog roda, preistorijski čovek ste, u stalnoj borbi za opstanak.  Pažljivo hodamo, podižemo kapi vode s poda, radujemo se njima i kroz šapat izražavamo svoje divljenje. Otvaranje izlaznih vrata otrežnjuje – živimo u dvadeset prvom veku, a znamo tako malo.  Priroda je mnogo starijai mudrija, a starije treba poštovati.
Zagrevamo se poput malih sivih hladnokrvnih guštera na suncu.

Opet su tu putevi koje tek treba otkriti.

Manasija-
ako smo se tokom prepodneva upoznali sa Stefanom Lazarevićem, sa freske iz  Ravanice, ovde nastavljamo svoje druženje. Njegova zadužbina je ukraj puta, nadomak svakom ko ima dobru volju i potrebu da se pokloni čoveku koji je bio daleko ispred svoga vremena. Despotov grad sa  kulom čuva  kamenom

Manasija

ugrađenim u telo svoje svetinju manastirsku, mnogo puta rušenu i obnavljanu,  bdi nad njom.  U unutrašnjosti prelepo ikonopisanih zidova u tišini, ispod mermerne ploče spava ktitor manastira.

Fotografisanje unutar ovih manastirskih  crkvi je zabranjeno. Ostaje da mi verujete na reč i da se jednoga dana nađete licem u lice sa ikonopisima
ovih zidova.

Njemu u čast moja sitna duša:

Za Stefana Lazarevića

Pogni se čoveče

klekni pred sinom učenim

pogled svoj nebu podari

gde boravi sin sinova slavnih

gde misao ljubavi duševne caruje

gde se nad rodom suza pušta i moli.

Potom malen na kolena padni

duhom svojim Manasiju i Kalenić dotakni

udahni za sina visokog

koji ispred svoga vremena beše

što ostavi Slovo ljubve narodu svome

što mislen i učen beše

Manasija

nadvijen nad ponorom strašnim.

Udahni vazduh rezak koji udisaše on

pa do poslednjeg daha odan budi

rodu

na službi

u vremenima zlim.

Dugo ćuteći očisti dušu.

Gospoda moli da

svet među svetima

blagosloven bude.

Na moju radost pesma se našla u zbirci ,,Despotova riznica”. 

Umorni, osveženje nalazimo u hladnoj vodi manastirske česme pa,  prepuni utisaka,  uz zagasitu večernju svetlost nalazimo put donašeg odmorišta. 

Sutra je novi dan.

Putopis: Dan prvi: Golubac, Manastir Tumane, Pećina Ceremošnja, Gornjačka klisura, Manastir Gornjak, Krupajsko vrelo, Park mminijatura-Despotovacc

Kod Golubačke tvrđave

Putnici smo na skromnom putovanju kroz istočnu Srbiju, naoružani osmehom i lepom rečju, spremni za lepu reč i prijateljski osmeh. Upravo to nas je dočekalo na prvoj tački našeg putovanja.

Tamo gde je Dunav najširi, najplavlji i najtajanstveniji je prvo odredište našeg putovanja: Golubačka klisura sa najlepšim ukarasom- Golubačkom tvrđavom. Prelepo uređena i prostrana sa visokim kupolama usmerenim prema nebu nas je dočekala tog jutra. Sivi kamen utkan u sliku Dunava, neraskidivo vezan temeljima za reku, kulama za nebo, a kapijama za ljude.

Od tih smo.

Manastir Tumane

Zastajemo. Duboko udišemo vazduh vlažan od dugih staza Dunava, obojen mirisima brojnih gradova kroz koje je tekao i mnogim tajnama koje krije u svojim nemirnim vodama. Valjaju se preko njega uzdasi i note, plivaju tajne njegovim dnom, a površina u tišini pripoveda onome ko može da čuje. Dunav je ovde kao more. Uokviren lepo uređenim šetalištem, ogradama i ljudima na njegovoj obali.

Priča tvrđava svoju istoriju, težak put od prvog kamena usađenog u njen temelj do današnjnih dana. Put je dug. Mnogi su ovde počinjali svoj život, mnogi ga završavali, a mnogi su samo tren njenog postojanja utkali u svoj život.
Mi smo tren.
Sunce nas ispraća, a put vijuga dalje.

Ispred gostoprimaonice(TUMANE)

Brzo stižemo do sledeće tačke na našem putu, do manastira Tumane. Svaka reč koja se može pročitati o njemu, svaka slika koja se može pogledati, svaka reč koja se može napisati ne može dati pravu sliku onoga što namernika očekuje pod njegovim svodovima.
Dolazimo u vreme službe. Ispred ulaza u crkvu manastira je mnoštvo koje želi da se pokloni moštima dvaju Svetitelja. Kažu da se ovde molitvama može dobiti izlečenje od bolesti, uteha i nada u neko zdravije sutra. Pod maskom čekam svoj red na ulazak. Dodirne glas monaha dušu vernika, pogne se i pomoli pred kivotima, ućuti pred ikonama i tiho izgovori molitve tako da ih čuju mošti. One će ih dalje preneti u Nebo.
 U gostoprimaonici se može odmoriti, sesti na klupu, popiti kafa.

Kafa ne kupuje, ostavlja se onoliko koliko se može, ako se ne može plaća se osmehom.
Pored manastira je mali zoološki vrt. Ono što raduje jesu brojne porodice sa malom decom i mnogo vernika. Ako vas put nanese ne propustite da udahnete miris dobrote i smernosti ovog nadaleko čuvenog manastira.

Plan pećine Ceremošnja

Put vijuga dalje.

Kao uvek - hteli bismo što više i što bolje za vreme koje nam je dato. Nastavljamo put kroz istočnu Srbiju, cilj nam je resavski kraj. Prenoćište smo našli u seoskom domaćinstvu u blizini Despotovca.

Iako nam nije na putu, skrećemo da bismo posetili pećinu Ceremošnju. Na našu žalost, petnaest minuta do dolaska vodiča kroz pećinu se pretvorilo u skoro sat. Ne možemo da čekamo duže, jer je još puta pred
nama. Ono što smo zapazili na ovom mestu je priroda, prelepe šume okićene bezbrojnim granama i zelenim lišćem kao carskom krunom obavijaju ulaz u pećinu. Sa table saznajemo da je nekih četirsto metara uređeno za posetioce. Razočarani smo jer posle dosta lošeg puta, bez obeležja i putokaza, samo pomoću savremenog čuda navugacije i mnogo uloženog truda nemamo mogućnost da uđemo unutra. Puteljak se u strmom luku spušta kroz zeleni šumarak do ulaza u pećinu. Razlika u temperatuti vazduha je velika i osetna. Čak nekoliko stepeni. Miriše na vlagu I svežinu za razliku od vreline na osunčanom putu. Žuti pas nas je verno pratio na našem putu od restorana koji ne radi do ulaza u pećinu i nazad do auta. Častimo ga štapićima sa sirom. Zahvalno nas gleda očima u kojima se ogleda zelena krošnja starog hrasta.

Samo usput pozdravljamo Petrovac na Mlavi, ne zadržavajući se duže, jer nam je cilj Gornjačaka klisura i manastir Gornjak.

Gornjačka kupola

Na ovom mestu se šume rastvore pred vama. Zeleno se prostre dokle god oko može da dosegne, a priroda počasti svim svojim moćima posetioca. Kroz klisuru teče reka, iza nje se beli manastir. Čistota manastirska i mir su blagodet ovog mesta. Palimo sveće, pominjemo svoje drage kojih nema, ne bi li se kroz manastirske ikone molitveni glas preneo do nebeskih visina.

Manastir Gornjak

Koracima hodočasnika na časnom putu napuštamo manastirski mir. Sunce je već dobro odmaklo, a kilometri puta su pred nama.

Krupajsko vrelo

Detalj Krupajskog vrela

Jedna od legendi vezana za ovo predivno mesto.

Ako bi čovek poželeo delić raja, mogao bi ga naći u našoj lepoj Srbiji. Rajski delić je Krupajsko vrelo. Tu smo, pred prozirnom zelenom vodom u kojoj se ogleda nebo i zeleno lišće bogatih krošnji. Vodopad koji baca sitne kapi na posetioce i veličanstven huk vode objedinjeni kao lek za telo i dušu. Saznajemo da su ronioci stigli do dubine od sto dvadeset metara, dublje nisu mogli, a koliko je dubina ovog vrela nije tačno utvrđeno. Slika neverovatna, voda svojim gotove nestvarnim bojama od tamnoplave do prozirno tirkizne časti oko posetioca. Zamišljam kako bi inpresionista na svoje platno preneo ono što se ovde može videti.
Mogla bih ovde sedeti ovde danima, pa u dušu svoju utkati savaku kap vode i plavetnila. Raspršene kapi ledene vode donose otrežnjenje i opomenu da je još puta pred nama.

U parku minijatura

Za prvi dan našeg putovanja Resavskim krajem ostaje Park minijatura u okolini
Despotovca. Park sadrži mnoštvo maketa najpoznatih srpskih manastirskih građevina- od Petrove crkve(najstarije na Balkanu) koja se nalazi u okolini Novog Pazara do makete Hilandara. Ako ne mogu u Hilandar, bar fotografija pored makete može. Tu su i minijature starih srpskih kuća.

No premoreni smo. Sedamo na klupu u hladovini i preispitujemo svoje poznavanje manastira. Mnoge smo obišli, neke ćemo ponovo, neke prvi put.
Predah brzo prolazi, a Sunce se približilo zapadnoj strani .
Brojni kilomeri su za nama pa zaslužujemo odmor u jednom od seoskih domaćinstava koje prihvata goste.

Fotografija Dragan Đukanović

Bešenovska pojanja 2020.

Veoma me je obradovala vest da se  moja pesma ,,U Svetoj zemlji" našla u zbirci ,,Bešenovska pojanja 2020" . Hvala žiriju, hvala organizatorima.

http://besenovo.org/pdf/SestaBesenovskaPrinosenja2020.pdf







 

Весна Ђукановић –Кикинда

 У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ 

Ходам под светим небом 
Чисте душе, благословом доведена  
Рука Господња избриса даљина страх  
Дарова ме мирисом мира на гробу своме. 
Показа љубав и отвори пут тајнама Светог крста. 

У срцу, на пут понесох глас монаха фрушкогорског
Положих га чистом душом  
У соби анђела испод свеће вечнога плама. 
Скупих на длан ходочасни вечне слике 
Утиснух апостоле у душу своју. 
Тишина запева тамјаном јерусалимским. 

Ходочасни пут ме одведе Маслиновој гори 
Ту беше покопана Богородица пре Успења. 
Коленима дотакох под, светлост обасја ум мој 
Траг Богородичин засветли испод куполе с крстом на врху.
  
На светом небу светли њен лик. 
Летим ношена прозирним анђеоским крилима, 
Прихватам бол распећа Христовог. 
С Маријом сам, мајком над мајкама. 
Мајко, опрости!

Носе ме крила херувимска  
На коленима у Сионској горњици. 
Певам душом својом, лете искрице до моје Војводине.
У души звоне звона фрушкогорска.

Godišnji odmor- Kroz Srbiju

Naša putovanja su uvek imala brojne staze, silazili smo s puteva, putovali duže i teže , izbegavali auto- puteve da bismo videli što više. Posećivali smo manastire i gradove, ali nikada sa potpunom posvećenošću , već onako uz put.

Da nečega dobrog u svemu ima jeste da smo se ove godine odlučili da godišnji odmor potrošimo na putovanje  kroz Srbiju. Plan je bio da počenmo s Resavskim krajem , pa dokle stignemo.

Počeli smo sa istraživanjem Golupca, a stigli do Đavolje varoši. 

Mnogo kilometara je ostalo za nama: nešto više od dve hiljade (tamo i nazad- kako kaže Balašević - ,,odvažno kao Bilbo Bagins” ). Obišli smo mnoga mesta i znamenitosti koje ona skrivaju, upoznali smo ljude kod kojih smo stanovali, izbegavali druženja zbog pandemije i uživali u lepotama svega što nam se pred očima pružalo. Bilo je i manje lepog.

Ono najlepše je priroda.

Najmanje lepo je mnogo napuštenih pustih i oronulih kuća sa malo stanovnika i nelepi, često nepristupačni putevi koji su vodili do naših svetinja. Ima I lepih, modernih kuća ali i one su prazne, vlasnici su rasuti po svetu u potrazi za svojim parčetom hleba u nadi da će se jednoga dana vratiti u svoja rodna mesta. Svi zajedno gledaju u plavi nebeski svod s nadom da će doći neka bolja i lepša vemena u kojima će obični čovek u lepoti i zelenilu provesti dane od Boga mu date, da će uživati  tišini i miru svetinja, u ispijanju jutarnje kafe sa komšijama uz lepu reč i poj ptica.

Nelepo je smeće koje se baca bezobzirno. Slika: prelep potok, žuborom peva, nad njim se nadvila gusta zelena krošnja, kamenje pored kog raste gusta zelena paprat zdravih modrih listova , a pored nje bačen madrac koje nije usamnjen, pored njega čame dva najlonska džaka.

Ostaje da plačem za godinama koje smo moje kolege i ja uložili u vaspitanje dece, a uspostavilo se da ih nismo naučili onom osnovnom. Sva deca jednom postanu ljudi, a oni čine šta čine.

Raste iz kamena

No želja mi je da oslikam viđeno, da zabravim ružno. Naše putovanje sam naslovila rednim brojevima po redosledu poseta.

Možda se jednog dana otisnete u avaturu, u istraživanje, u  aktivni odmor koji će vas oporaviti, možda i rastužiti, ali ćete bar dobiti priliku da svojoj deci ukažete na lepote drage nam Srbije.

Ukoliko budete imali vremena i raspoloženja trud će biti isplaćen, a zakrpljeni i prašnjavi putevi će se zaboraviti.

Zaboravićete loše putokaze.

Događalo se da pređemo po nekoliko kilometara pa da se vratimo, jer je znak bio oštećen ili nedovoljno istaknut.

Zaboravićete dim iz fabrike, siv i nemilosrdan.

Prirodne lepote nadoknađuju mnogo toga. Livade pokriverne ljubičastim i žutim tepisima rascvetalog bilja bogatog mirisa koji budi sva čula. One pokošene s uredno složenim otkosima pričaju o vrednim rukama srpskog seljaka oplemenjuju dušu.

Voćnjaci i šume besprekorno vitkih, visokih stabala s krošnjama do plavog neba, vodopadi i izvori čiste, bistre i hladne vode, rastinje dostojno svetskih enciklopedija, manastiri pokriveni mirisom tamjana oko kojih pesme pevaju laki letnji vetrovi, koji se opet igraju sa plamičcima voštanih sveća, a njihov miris i slavljenje Gospoda, nose do nebeskih visina.

Darovani ste pročišćenjem, očišćenom dušom i verom u neko bolje sutra.

Otvaraju se pećine, pevaju duboki virovi, a pored potoka predu vodenice pretvorene u restorane u čijem hladu sklupčane mačke mirno provode svoje dane.

Sve je to na dlanu srpske zemlje.

Kao uvek protivnik je samo vreme koje suviše brzo teče, pa koliko god da se planira uvek nešto mora ostati za drugi put.

Nekoliko dana darovanih nam od strane Gospoda, ću pokušati da prikažem u nešto reči , a njih u ono što se može videti ako je čovek spreman za avanturu i ako je tu Dragan Đukanović – neumoran za volanom i fotoaparatom.

S željom da vam se ostvari neko bolje i lepše putovanje - SREĆNO.

Bez komentara

Možda bezgrešan

Ako bi se čovek u kap pretvorio
Kroz oblake bi leteo
Zemlju  darovao
Cveću  miris otimao
Suncu  prkosio
U krugu staze ostavljao.

Ako bi se čovek u udah pretvorio
Zdravlje bi nosio
Putovao  venama
Nebom  tragove bele ostavljao
Plasao 
Pratio korake vekova.

Ako bi se čovek u zrak svetla pretvorio
Sa Sunca bi ponosit kretao
Svemir osvajao
Biljke milovao
U  zeleno se pretvarao.

Kada bi se čovek u zrno peska pretvorio
Plažama bi ponizni sluga bio
Morskim talasima se igrao
Mnoge korake pratio
Pustinjskim noćima pevao
U svanuća dane milovao.

Bio bi bolji
Dobrodušniji
Možda
bezgrešan.

Fotografija Dragan Đukanović- Detalj iz Jerusalima

Jutro

Dok noć svojom svežinom ostavlja prostor novom danu, budim se lagano. Želim da mi san pruži utehu, odmor,zaborav straha i tužnih sivilom obojenih misli.

Kroz otvoren prozor do mene dopire cvrkut prvih slavuja probuđenih u sam osvit zore. Njihova pesma je vedra. Dozvoljavam da me budi, da se opijam  tajanstvom nota večitih jutarnjih darodavaca. Sunčev zrak me dodiruje. Pokušavam da ponovo sklopim oči, da ostanem u blagoj senci polusna, ali ne uspevam. Suviše brzo mi misli čine korake. Umnožavaju se, raspredaju svoje priče. 

Budna ležim i slušam disanje pored sebe.

Treptajima činim igru svetla i senke zanimljivom. Dopuštam lake prevare i teška kazivanja.

-Budna si?

-Nisam. Još držim oči zatvorenim.

-Budna si?

- Ko pored tebe može ostati budan? Dugo te nije bilo. Lutao si?

-Ja ne lutam. Uvek sam tamo gde treba da budem.

-Da i sad si potreban. Želim da čujem tvoje reči. Melem za um.

-Video sam. Danima te pratim. Tvoji strahovi su uvek tu.

-Zbog čega nisi došao ranije?

- Uvek isto. Nisi usamljena u tome. Mnogo je takvih. Mnogima je potrebna uteha.

-Znam.

- Za tebe danas imam čas iz istorije.

-Učitelj je uvek na času. Ako kome smeta duboko se izvinjavam. Hajde da čujem …

- U srednjem veku je bila kuga. Leteo sam među bolnicima i krilima svojim im olakšavao muke. Duše su se u rojevima izvijale prema Nebu. Činio sam im bezbedan put. Duše nisu patile, zauvek su bile oslobođene bola i muka. Patili su živi. Pokušavao sam da ih podučim, kažem...

Nestajala su tela u zalogajima vatre svakodnevno paljene, a ja sam leteo i leteo. Lečili su se ljudi opijumom, prahom ukradenih mumija, dugo tučenim u istrošenim avanima. Vračare su radile sve dok i same ne bi duše svoje predale mojim putevima.

 Najzad su se ljudi urazumili. Stradanje stradalnika je završeno. Ostao je samo strah. Isti taj koji se prenosi sa generacije na generaciju. On ne posustaje.

- Da. Ne plašim se tvojih puteva. Ni bolesti. Plašim se nemoći.

-Oduvek je tako bilo. Želim da ti kažem još nešto pre nego što me moja krila ponesu dalje.

Stala je kuga. Stala je španska groznica. Staće i koronavirus. Ostani razumna, okrenuta razumu. Propadala su carstva: Kartagina i  Sparta, nestajali su faraoni i rimski carevi, nestao je Vavilon i Mesopotamija, nestajale su granice i države, ali su ljudi preživeli. Oduvek sam ih čuvao.

 Preživeće ljudi.

- Tvoje reči su uvek uteha. Hvala Lakokrili.

U pomeranju lake zavese na otvorenom prozoru koja je samo dobro upućenom oku mogao da nagovesti prisustvo nekoga ili nečega , nestala su krila i oko.

-Da li spavaš?

-Da li ti spavaš?

-Budan sam odavno, pustio sam te da sanjariš.

-Hoćemo li čaj i kafu?

-Uvek. Ustajemo.

Crtež olovkom kao ilustracija.

Despotova riznica

Thursday, June 18, 2020

Аутори заступљени у књизи "Деспотова ризница"

Након завршетка конкурса поводом приређивања књиге "Деспотова ризница" одабрано је 33 аутора чија ће поезија бити објављена. 

Широк је круг инспирације коју је код поета евоцирао свети деспот Стефан Лазаревић.

Сама есенција његовог живота јесте православље из чега се као из семена родило дрво чији су плодови витештво, праведно владарство, поезија, родољубље.

Деспот Стефан евоцира и слике о анђелу који је за живота земљом ходио, о ловцу, ратнику, песнику, сањару, змајоликом митском витезу. Његов храм јесте црква Божија, али је то и шума. Његове задужбине јесу манастири али ништа мање то нису и наше душе и ловишта где у дрвећу, трави, брдима и стазама живи траг светитеља, траг непролазног човека.

Ауторке и аутори чија је поезија одабрана за објављивање у Зборнику:

Богдан Богдановић

Јован Бундало

Никола Благојевић

Милан П. Видаковић

Марија Вранић

Јелена Грујић

Славица Д. Дамњановић

Весна Ђукановић

Тања Ђурђевић

Драгиша Ераковић

Бранка Јајић

Славица Јовановић

Милош Јовић

Стојана Магделинић

Милош Марјановић

Младен Марјановић

Радојка Никић Милиновић

Драган Митић

Александра Мишић

Снежана Марко Мусинов

Драгош Павић

Соња Пендић

Никола Перић

Милован Мићо Петровић

Душица Радосављевић

Јелена Станојевић

Татјана Стефановић

Саша Тодоровић

Бисерка Томић

Милан М. Тривунчић

Саша Угринић

Снежана Чкојић

Невена Шћеловић

План је да књига из штампе изађе почетком августа. Промоције ће бити одржане у Младеновцу и у Београду.

Радује ме што  ће се моји стихови наћи у оваквом друштву.
Хвала организатору, хвала жирију.

Ružine glave

Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju  po utabanim stazama limenog krvova
pokušavam da uhvatim misli.
Slobodne su.
Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne. 
Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka  se stopilo sa tamnom bojom perja.
Lete.
Čini se da se igraju.
Same.
Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena . Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tajnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim  vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili  princeze, a meni se pruža.
Na gomilu skupljam delove sebe.
 Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele cvetne glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak ponizno ćute. Bodu mi prste iako ih hvatam odmah ispod baršunastih cvetova.  Još  ona tamnocrvena pored zida na severnoj strani. Tamo su začudo one najkrupnije koje ostaju bez prvih cvetova na dan majskih zadušnica.
Pronalazim misli. Tu su i tamo gde spavaju uspavani, gde nedostajanje ne umanjuje svoju vrednost iako godine prolaze.
Poslednji struk se našao u beloj plastičnoj kanti. Ostavljam makaze, sadržaj istresam u crnu kantu i brzo spuštam poklopac.
A ptice su i dalje u nebeskim visinama.
Sada pevaju.

Nemoć

Ruke su joj,
Otežale od nemoći,
Bile spuštene pored tela.
Mlitave,
Neupotrebljive.

Lako su drhtale obojene srcem.
Iz tela je izbijala tuga
Oči su se borile da zadrže bol koji je rastao.
Pokušala je sve,
Davala
I davala
Bodrila
Osmehom,
Rukama,
Očima.
Ulivala
i slivala misli svoje.

Radovao ju je
pomak
U boljitak.

Taman kad je pomislila da je to to,
Da je uspela da otera očaj
Dogodilo se bekstvo obavijeno velom tajne.
Devojka je nestala.
Onako brzo kako je i došla,
Kako joj je stala na put,
Tako je izbrisala svoje tragove u prolećnom snegu.
Ponela je sa sobom 
Nemaštinu i siromaštvo,
Glad i beznađe.
Prijatelje stare.

Svetli put košta mnogo
Visoka je  cena koju će platiti.

Puštala je da bol narasta
Nemoćno
Slušajući samo tupe otkucaje dubina.