Gde sam u kišnom danu

 S proleća kada se kapi vlage slivaju i čine blagu, hladnu kišu, navru sećanja.
Posegnem rukom krupnom, dotaknem lica, poželim još koji dan obojen glasom i blagim pogledom. 

Osmelim se da zaboravim  dane koji su ispred mene i spremno prihvatam prošlost. 

Napisah: 

Vidim je kako sedi u senci vinove loze, blagu i čistu, kako veze, kako očima svojim dodiruje platno ispred sebe, a prstima stvara cvetne bukete dostojne stolova kraljevskih...

A onda misao poput leptirovih krila poleti dalje do drugog para plavih očiju, posutih tugom teških dana. Vidim jasno duge koščate prste koji od ničega stvaraju svetska čuda. Osećam dodir  mekote. Čujem reč koja donosi spokoj. 

Negde u nizu,  u  danima mojim,  nikad zaboravljeni  glas koji je bio sve,  donosi spoljašnju vlagu u moje oko i nedostaje toliko da s bolom zatvaram oči, a vidim sasvim jasno kao po najsvetlijem danu... Čujem smeh i miris tek skuvane kafe u maloj šoljici...

Gle za njim korača on, očiju tamnih kao plodno tlo, tek obrađeno. Toplo i pripremljeno za prolećnu setvu. Raduje se blagoj kiši  i prvim rodama što prate zov severa. 

Tu je i ona s vanglicom toplih krofni , pufnastih i mekih. S prstenom belim po sredini.  Jasno se do mene proteže glas: Što nisi bliže da ti dam, ja to dobro napravim...

 

Gde sam u kišnom danu?

Dozvoljavam tišini da me obuzme 

Senkama da caruju  

Senima da pobeđuju.

Puštam glasove i pesme davne

Oslobađam sećanja 

Budim usnule

Molim još samo reč. 

Gde sam u kišnom danu?

Sama

Dok se neprozirni veo

spušta na moje umorne oči

nemam dana

prošlosti

budućnosti.

Tonem kroz mrak

praznih ruku 

tek ponekad zaiskri 

sećanje u dalekom osenčenom uglu.

Bez nade za bistru misao

jasnu reč i poznati lik

prihvatam svoj nejasni put.

Nemam tuge

dah je moj negde u danima

kada je osmeh blistao

kada bezbrižni behu dani 

obojeni nadom

a kišna kap bogata rodnom godinom.

 

Idem putem svojim

sama. 

 

Posvećeno mojoj dragoj tetki koja je nekada bila i svetlost i  lepota i nada.

Balončić sapunice

 Sasvim nejasno, bez ikakvog  nagoveštaja života, u  mnoštvu prozirne mešavine
vode i detredženta izdvojila se kap. 

 Zakačila se za  mali obruč koji je bio lako pričvršćen za tanku cevčicu. Tu  se čudom, magijom ili nekim prirodnim zakonima formirala tanka opna koja je i obećavala  i nije. 

Nije bila ništa i  nije značila ništa, a mogla je i da bude i da znači. 

Do opne je dođšao dah. 

Zaljuljala se.

 Pokrenula. 

Bila je probuđena. 

Čekala je još tren, dva, da je dah dotakne opet. Mogla je u trenutku zaprevati, zaigrati, možda i kolo povesti. U svojoj radosti je dozvolila da se napuni vazduhom potpuno. Da postane oblik.

Rasla je i rasla sve dok nije dobila oblik sfere - savršenog izgleda i ozbiljne zrelosti. Tada se otkinula sa omčice i poletela. 

Dotakao ju je i podigao blagi vetar.  Podarila joj se  svetlost. Njen savršen oblik  je titrao sve poskakujući nošen putevima glatkim koji načiniše mnogi pre nje. Nevidljivi i sigurni davali su joj bezbedan let. 

 Sunce ju je dotaklo, darovalo bojama duge. Ona se presijavala, uživala  u svojoj lepoti, dozvoljavala da je zadivljeni pogledi  stvoritelja  prate. Mislila  je da u rukama drži čitav svet, da sve postoji radi nje,  da se preliva poput morske pene i valja daljinama nepoznatih svetova. 

Odjednom, bez nagoveštaja,  sjaj je počeo da se gubi. Naizgled sporo. 

 Počela je da bledi. 

Sjaj da joj splašnjava, a dugine boje da se gase. Kao što je zakoračila u život neverovatnom brzinom tako ga je i napuštala. 

U trenutku raspršavanja, bila je svesna svoga kratkog postojanja. Da je mogla, da li bi se drugačije ponela, postavila, učinila da gordost koja ju  je obuzela bude ublažena? Da li bi time sebi produžila život ili bi sve bilo isto? 

Poželela je da svoje iskustvo podeli, zapiše, nataloži ga kroz ono malo vlage koju je nosila do svoje iznemoglosti. 

Tada je nastupio mrak.

U očima pratioca je samo na delić sekunde bio zabeležen trag tuge, a onda se okrenuo drugom savršenom balonu. 

Fotografija preuzeta sa interneta.

Otvaram vrata

Otvaram vrata i

Ispraćam mart.

Ne da se, 

Zadržava dah, daje severcu nadu

Da može trajati još sat koji.

Možda drhti  dok tone u zaborav?

Možda se  istrošen

Otima bezdanu

Ili  ljubomoran na mladost proleća 

zadržava ruku odlazećem mrazu

Grčevito se držeći staza svojih?

 

Slučajno iznikao  grm ringlote 

Posu trag njegov bezbrojem 

Cvetova svojih.

Zastajem.

Pevam.

Otvaram vrata.

 

 

Patuljak

                                                                                   

Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo živi patuljak. Ne običan, šumski, koji ima blago drevnih šuma na čuvanju, već skromni ravničarski, prahom zemlje ogrnut.

Njegov zadatak je da čuva duše od crne zemlje načinjene, one koje se bune i protive odlasku u nebeske visine i ni na koji način ne mogu da napuste ravnicu.

Ima on mnogo posla. Treba skupiti sve zalutale, gorde i sramežljive, dobre i one manje dobre, razvrstati ih po starosti zemaljskih godina, ali tako da se one ne osećaju razvrstanima, jer u tom prostoru, gde je sam centar duge koja se javlja posle blagorodne kiše, godine, staleži, bogatstvo i siromaštvo ne znače ništa. Jednog sunčanog dana je uhvatio dušu. Davno je trebalo da se odvoji od tela i da potraži svoj put u svetlost, ali je imala mnogo grehova, pa iz straha da nikada neće stići na mesto blaženstva nije htela da napusti telo i prostor iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika. Patuljak je to znao.

Bilo je to ovako:

Radio je  neumorno. Postavljao zamke ne bi li se prevarila i poput ribe iz mulja zagrizla ponuđeni mamac. Tog jutra je znao da je sa zamkama gotovo. 

U kraj jedne njive postavio je sto. Poput onoga iz bajke. Mirisalo je nadaleko.  Znao je da duša neće odoleti. Zasvirao je najlepše melodije  na banatskoj tamburici. Zaorilo se  Banaćansko kolo.

 Zaigrao je patuljak. 

Telo mu se naglo izdužilo, poprimilo  valjkast oblik  jedre, zdrave devojke. Odbegli se prevario. Uhavtio je devojku za ruku. U  trenu je sve nestalo, a vrata poslednjeg puta su se naglo otvorila.

Bio je uhvaćen.

Poslednji pogled na izgubljenu iluziju  je zamro. 

Utihnuli su glasovi.

 Kosovi su se povukli u obližnji bagremov šumarak, a stisak patuljka je opominjao. 

Otputovao je. 

On peva

Negde u gustini tuđih suza izgubila se savest

U gubitku osmeha caruje tugom obojen dan

U umornim rukama kraljevstvo  nemoći blista

 A u gubitku svetlosti vlada tama.

 

Negde gde su trave osušene

Surovi kamen ranjava korake

Negde gde je cvet pao u zaborav 

Korov obuzima duše

A   nerazum kolo vodi.

Negde gde jad sniva snove

A usud odnosi pobede

Živi pesnik.

Njegova bol prerasta u pesmu.

On peva. 

Fotografija Dragan Đukanović- Na Dučićevom grobu

Koraci

Nose me vode misli mojih                                   

Uskovitlanih staza, 

Nedostižnih visina

Preko koraka što napravih 

Prateći svoje dane.

 

Gubim niti upredenih razgovora

Glasove u magli

Jutarnjoj, bledoj, svežoj

Što preko njiva uzoranih  raznosi 

Davno dato obećanje.

 

Odvajam večeri od jutara, 

Dane od noći

Glasove od nezaborava.

Dozivam rečima svojim  skrojenim od

pokrova umrlih glasova

Prijatelje s kojima delih dane svoje

Ne čuju, ne odazivaju se.

 

Koracima pratim svoje dane.

 

Igra

 Ne mogu da objasnim  treperenje svega što oko može da vidi.

Pokušavam da sagledavam realno, da izbegnem hladno dodirivanje po nervnim završecima. Naročito su ugroženi prsti na desnoj ruci. Jedva čekam da se stopim sa vijugavom stazom, skrijem ispod zelenih krošnji, dotaknem legende...

 

 Lorka je s pravom pevao: ,,Zeleno, volim te zeleno”, ne odolevam da se zapitam da li je primećivao senke zelenog, jesu li bile obučene u prozirne haljine sećanja, oslobođene od svake vrste stega , beskrajno slobodne, toliko žive da unose nemir?

Volim zeleno.

Teram strah.

Žmarce.

Nelagodu. 

Sve je to samo moja uobrazilja, rezultat dugog putovanja.

Staza vodi kroz šumu bogatu visokim drvećem s krošnjama podignutim u nebeske visine, tolike da se svetlost u malim ogumcima spušta na lice. Uz stazu peva potok, prate ga u glasu ptice tajanstvenih, na trenutke zastrašujuće prekinutih utihlih glasova.

Dozvoljavam sebi da vrebam pokrete tajanstvenih drvenih figura raštrkanih poput čuvara ili zarobljenika žitelja ovog mesta. Čini se da zaustavljaju pokret kao u dečjoj igri ,,Care, care, koliko ima sati” pa kad se car okrene sve miruje. Život zamire. Ubrzavam svoje okrete, hvatam, gubim. Nastavljam dalje. Možda ludim, dozivam detinjstvo u pomoć? Šta se to dešava?

One se bezglasno smeju - vitke , izduženih lica , izraza zatočenih u trenutku vremena nastajanja.

Polako, bez žurbe, sa žmarcima u glavi, pažljivije hvatam glasove Đavolje varoši.

Staza vodi kroz šumu, pored potoka.

Valja se voda sasvim negostoljubivo, nosi pokoji suvi list otkinut bez svoje volje. Hodam upijam, nosim, osvaja me mesto.

Đavolja voda se valja kamenitim koritom, leti preko krupnog kamenja, odbija se o svoje obale i priča priče o davnim vremenima kada su rudari Sasi kopali srebro u ovim rudnicima. Nestrpljivo pokazuje okna i svojim kapima grabi ulaze. Pojedina je osvojila, zatvorila, urušila, učinila dostupnim samo oku. Da li je voda živa?

Ispred mene je pitanje: probati je ili ne? Pomeranje vazduha za koje se ne može reći da je vetar me izaziva. Zadovoljavam se kvašenjem ruku.

Ledena je.

Hoću ili neću probati?

Ipak uzimam gutljaj.

Blago peče grlo.

Nastavljam koračanje stazom.

Crveno vrelo. Teče crvena voda.

Drhtim. Da li je to od vode?

Osećam nečije prisustvo u mislima. Voda u grlu počinje da stavra mehuriće koji nikako da prođu ni gore, ni dole. Talasam se. Pokušavam da izgovorim balončić poput onoga u stripu, ali ništa.

Odjednom kazujem rečenicu koja nije moja: ,,Ha, uzela si me! Tu sam, misliš li da ću te tek tako pustiti? Pogledaj u balončiće izvora. U izvorište moje mladosti. Ja se svake večeri napajam na njemu pa imam večnu mladost, a tebe peče grlo, ostala bez glasa, ha, ha, nisam se odavno ovako nasmejao.”

Nastavljam krupnim koracima.

Slušam misli. Ne znam da li da verjem ili ne. Ne mogu da se otrgnem, kao da sam se obrela u nekom filmu, ili pala pod uticaj opojnih trava.

,,Gledaj samo, gledaj! Spusti se u jarugu, da zaigraš kako ja sviram. Plašiš se kamenja, plašiš se ti i svoje senke, a ako bolje razmislim, plašiš se mene. Koliko puta si se noću budila podstaknuta mojom vatrom?

Moj saputnik nastavlja dalje.

Zaostajem, gutam knedle koje razdiru moje ždrelo.

Odjednom rastinje se proređuje, teren je oštriji kao i uspon. ,,Hajd sad da te vidim, dahćeš kao riba na suvom. Popij malo vode. Ili ćeš da ti dam ove đavolske, pa da postaneš đavolicom, možda ćemo i vekovati ovde.”

Prelazimo Đavolju jarugu .Prate me misli. Obuzimaju. U paklenoj je još gore. Suva, oštrog kamenja, beživotna... Ćutim dok mi glas odzvanja vijugama. I one su paklene , obojene crvenom đavoljom vodom i posute oštrim kamenom. Još da nije glasa, oterala bih strah, ovako, pravim se da ne čujem. Možda će me ostaviti na miru.

Stojim u sredini, u samom paklu paklene jaruge , srećna što je java i svetlost dana, što su pakleni krugovi daleko (možda mi se samo tako čini).

,,Šta pakleni krugovi? Da nisi čitala tamo neku knjigu? Ha,ha ha...Knjiga je knjiga, pakao nisi videla, pokazaću ti ako budeš sledila moje tragove...”

Lagano napredujem prema vrhu. Negde između pogleda i glasa u glavi desna noga mi proklizava. Hvatam se za ogradu, srce mi lupa kao ludo, a glas se smeje: ,,To ti je mala opomena! Ako se samo požališ na mene, ili otkriješ da sam tu , osetićeš paklene krugove. Neće ti pomoći ni ograda ni saputnik.”

Između bola u zglobu i utabane staze kojom sve opreznije hodam, polivena sopstvenim znojem kao vodom, stižem do samog vrha. Zemljane kule ponosito uzdignute sa kamenim kapama. Gledam. Glas zvoni: ,,Možda ćeš me ugledati ako bolje budeš gledala ili ako zakoračiš u dubinu preko ograde, ako se popneš na vrh najvišeg stuba! Hajde, kreni, šta čekaš? “

Teram glas. Pravim se da ga ne čujem. Penjem se na svaki vidikovac. Moj saputnik pravi fotografije- Pitam se da li ću na njima biti sama ili će se videti otelotvoren glas iz glave?

,,Naravno da se neće videti! Videćeš me samo ti, ako te budem pustio da napustiš moj dom.”

Posmatram Varoš.

Na trenutak sam sama. Glas se izgubio. Čini mi se napustio me. Prešpuštam se uživanju.

Zaboravljam napor, toplotu , drhtanje u nogama zbog visine vidikovca. Zaboravljam lupanje srca zbog penjanaja. Ubeđujem sebe da sam zbog sunčanice imala bujnu maštu. Sve se briše pred lepotom prizora.

Plešu okamenjeni svatovi. Pijući Đavolju vodu ljudi su izgubili razum. U svom bunilu hteli su da venčaju brata i sestru. Vila je pokušala da ih spreči. Pošto nije uspela molila se Bogu. Bog je uslišio njene molitve pa je svatove pretvorio u kamene figutre i ostavio ih da vekuju opominjujući ljude da ne čine greh.

Nastavljam dalje. Oslobođena sam. Vratio mi se razum, sve je samo magija.

Sveto mesto: Crkva Svete Petke. Ovde sam bezbedna, Palim sveće. Cepam pamučnu maramicu- trljam oči, glavu, možda mi se misli razbistre… Vezujem ih za drvo.

- ,, Misliš da ću poneti tvoje boljke? Zašto bih ih bolovao umesto tebe? Jesi li zaslužila? Obazirem se. niko ništa ne čuje. Uobražavam.

Vraćamo se stazom dok mi um vrvi pitanjima bez odgovora. Zastajem kod Đavoljeg izvora. Zaostajem.

U trenutku mi se čini da u crvenom izvoru vidim nešto. Isključila sam kameru na telefonu i zagledala se u balončiće koji izlaze na površinu.

Začudo ! Balončići nisu bili ispunjeni vazduhom. U njima je vrcao život. Zagledala sam bolje, pomislila da sanjam, da je nemoguće da glas dobije oblik, da mi se pomutio razum, da imam priviđenja. Glas sam nekako podnela, a slika?

Protresla sam glavu .

Balončić se raspukao, a iz njega je iskočilo stvorenje naizgled bezazleno. Pogledala sam bolje.

Đavolak.

Obrisala sam naočare.

Možda sam stigla do trenutka kada se gubi razum. Kada se poput legende živo biće pretvara u kamen i zemlju, kada se zemlja grudva pa poput tamničara u svoje podzemne odaje prima grešnike i otpadnike. Možda i ovakve kakva sam ja? Kada odbegli anđeli na svetlu sunca dobijaju novi život, a posetioci postaju deo večnosti.

-Ko si ti?

-Ko si ti?

-Šta pitaš kad znaš. Došla si da me uznemiravaš. Dala si sebi pravo da gaziš po mom izvoru, po mojoj jaruzi, po mom skrovištu od ljudi.

-Šta pričaš? Tu sam samo da gledam.

- Da gledaš? Video bih ja tebe da omrkneš u ovim jarugama…

-Pa može da se dođe i noću, ima osvetljenja u mnogim bojama...tiho sam prozborila.

- Ne tada, već u pusto doba kada se smenjuje potrošeni dan. Tada je vreme otvoreno. Tada ne postoje granice dobra i zla, tada nema nazad! Vremenska vrata se otvore, ja sam u svom carstvu opalih anđela. Igram kolo s izgubljnim prodanim dušama, posrnulim vilama mrsim kose, a vetru otimam znanje!

- Sad me plašiš!

- Plašim! Ne znaš ti šta je strah! Nikada nisi gledala horor film, a ne vatrenu igru đavolskih nogu! Videla bi ti da onoćiš ovde! -smejao se. Svaki kikot je doprineo njegovom povećanju. Rasla mu je glava, produživale se ruke i nokti, a iz očiju su mu sevale varnice… Hoćeš li ? Hoćeš li onoćiti???!!!

- Ne mogu, moramo dalje!

- Dalje, ti i on? Pa ni ne vidi da razgovaraš sa mnom! I njega ću!

- Put je pred nama…

- Nećeš dalje! Ne, dok te ja ne pustim!!!!! Gledaj me u oči! Jesi li videla one kipove drvene! Zarobljene? Oboje ću vas tako! Gledaj me!!!! Grmeo je.

 

Dok su ruke drvenile, noge se lepile za crveno tlo , do mene je dopo glas:

- Idemo dalje! Još je dosta puta pred nama, a i ogladneo sam! Požuri! U šta si se zagledala?

- Ni u šta. Ja to onako…

- Idemo dalje. Ova hladovina daje snagu.

- Idemo! -nisam se usuđivala da se okrenem…

Slika kupovine

 Dobro naoružana,  po drugi put se spremno uputila u bitku. Jakna postavljena
veštačkim krznom, termo čarape, cipele obložene čupavim vatelinom, šal i pod obavezno maska. Kapu nikada nije nosila, ni podnosila. Nezaboravni detalj su bile naočare, sa sve debljim staklom.

Neutralni posmatrač bi rekao da to što su fotogrej ne predstavljaju nikakvo obezbeđenje  za vlagu koja se hvtala dok je disala preko maske- trostruko postavljene, radi veće bezbednosti i odbrane od dosadne korone. Takođe bi isti mogao kroz napregnuti sluh čuti rojenje misli u njenoj glavi: 

-Dakle ne mogu da verujem. Sija zvezda s plavog neba, hladno, na suncu toplo. I toplo i hladno u jednom, da ne kažem dva u jedan.  Osećaj toplote na hladnoći i obrnuto.  Opet do iste radnje. Još da pitam da li je stiglo...Naravno nije, trebalo je, ali nije.  Da li to znači da ću doći i treći put?

 Doći  ću. 

Nema opet, a kad bolje promislim i ne treba mi.

 Šta je ovo da li su mi cipele otežale ili jakna ili sam ja popustila, možda godine, prejak doručak... Zalepio mi se duks ispod jakne za leđa. Mokro...a i znojim se . Da li sam preterala sa oblačenjem??? Požuriću da što pre stignem u  drugu prodavnicu, tamo je sniženje, pa ako ulovim dobro je...

Majko mila, zar danas svi love? 

Da li se deli džabe? Ipak ću ući... 

Jaoj..Ne vidim pored naočara...Magla na njima kao ona u oktobru, stakla se bele...

- Da li vam treba pomoć? 

. Pomoć može. Ne vidim ništa, nemam naočare...

-Kako nemate? Pa na nosu su vam! 

- To nisu te, a i mogli bi biti malo ljubazniji...Naočare i maska ne mogu zajedno...

-Dakle nema vaspitanja...nekultura do nekulture... Dobro je i da dišem...još da mi škrge izrastu...Ovde ne kupujem ništa. Idem u sledeću. Izvadiću ovo što sam stavila, pa neka se ruga nekom drugom... 

Šta je ovo? Toplotni udar? Na koliko im je grejanje? Na sto?  

Obisaću ih, da nabiram nešto voća, pa idem da havtam red na kasi...gužva...da li je danas takav dan ili su svi dani takvi ? Baš kad rešim da izađem iz kuće? 

Toplota prostorije je doprinela da se oznojala ispod teretnog oblačenja, osećala je vlagu tamo gde je nikada nije bilo i gde nikada ne bi trebala da bude...Stala je u red ispred kase...

Ispred kase gužva, red ...da li da ide ili da ostane?

Ipak je ostala. Dok je spuštala voće na traku primetila je da na pakovanju piše kilogram i po, umesto dva,  ...a cene su bile različite. Tražila je da provere-  srećom. 

Izvinila se i pod oblakom pare napustila prodavnicu.

Pravac kući! Za danas je bilo previše!

Od blata banatskog

Opet lete ždralovi

Nebeskih visina  gospodari 

Plavetnih krila  daleki pev

Do tla eho svoj obnovi.

 

Gledam očiju punih.

Mešaju se radost i tuga.

Koliko je ispraćenih 

Na put bez povratka?

Behu li odnešeni krilima sivim

Ptica ponositih? 

Mogu li  pozdrav njiva panonskih

Proneti prostranstvom puteva svojih?

Od blata banatskog do raja nebeskog?

 

Pružam dlan, da sletanje omekšam

Put  olakšam

Pozdrave uputim.

 

Pamte li me ? 

Moje čekanje? 

Vide li moj trag iza staza svojih?

 

Opet lete ždralovi

Nebeskih visina  gospodari 

Plavetnih krila  daleki pev

Do tla eho svoj obnovi.

 

Радости су многе: Беч- Аустрија Похвала

РЕЗУЛТАТИ МЕЂУНАРОДНОГ КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА - КРОЗ ВУКОВО
СЛОВО - ЋИРИЛИЦА, ОБИЧАЈИ И МИ

Kulturverein Goldenes Wort Lassee NÖ Austria. Српско културно друштво „Златна реч“ Аустрија и МИНИСТАРСТВО СПОЉНИХ ПОСЛОВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ - Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону расписала је конкурс у периоду од 12. јан. -15. феб. 2021. год. Приспело је 392 радова, од тока одлуком жирија у зборнику биће заступљено 51 радова. Комисија је имала тежак задатак око одабира књижевних радова. Када је упитању одлука наградити ауторе у питању су мале разлике а у неким категоријама није их ни било. Треба дати заслужене награде. КОМЕ?! Комисија је

одлучила да ипак додели више награда него што је пракса досадашњег рада.

Преседник комисије,

- Признајем да ми је било врло тешко одабрати најбоље ауторе. Одредиле су их нијансе у квалитету. За похвалу највећу награду сам одабрала најмлађе као подстрек, јер они настављају тамо где су старији стали. Награђени су заиста досегли највиши ниво стваралачке писмености, наравно према мојим критеријима. Задане теме су обрађене у скали успешности од оних који се тек сижејно дотичу теме до оних који су овладали поетским и наративним изричајима...

Беч, 20. фебруара 2020 Др. Вјера Рашковић Зец

Награђени су и похваљени :

Плакета за текст : Драган Вилић -У.С.А

Прва награда до 30 год :

- Наталија Томић - Будимпешта, Мађарска

- Марија Васовић - Врњачка Бања, Србија

- Милица Боровчанин - Соколац, Р.Српска

- Јована Глиџић - Ниш, Србија

- Тијана Нашпалић - Кикинда, Србија

- Димитрије Дмитровић - Врњачка Бања, Србија

Прва награда старијих од 30 год:

- Весна Секулић - Београд, Србија

- Љиљана З. Терентић - Смедерево, Србија

Друга награда:

- Драгана Ђурковић Тошић - Чачак, Србија

- Драгица Бека Савић - Бачка Паланка, Србија

Трећа награда:

Милка Васић Глушац - Београд, Србија

Милан Чорак - Вуковар, Хрватска

Похвале:

Радмила Бојиновић - Београд, Србија

Владимир Радовановић - Чачак, Србија

Света Цакић - Параћин, Србија

Инес Ерцег -Нови Град, Р. Српска

Весна Ђукановић - Кикинда, Србија

Слободан Врховац – Бања Лука, Р. Српска

Љерка Петковић - Беране, Црна Гора

Сретен Бошковић - Чачак, Србија

Миладин Дабетић - Београд, Србија

Учесници зборника;

Александар Павловић – Бечеј, Србија

Бранка Благојевић – Градишка, Р. Српска

Валентина Дабић - Петровац, Србија

Весна Ђукановић – Кикинда, Србија

Весна Секулић – Београд, Србија

Владимир Радовановић – Чачак Србија

Димитрије Дмитровић – Врњачка Бања, Србија

Дафина Милутиновић - Пожаревац, Србија

Десанка Ристић - Кикинда, Србија

Драган Вилић - У.С.А

Драган Савић – Бечеј, Србија

Драгана Ђурковић Тошић - Чачак, Србија

Драгица Бека Савић - Бачка Паланка, Србија

Дубравка Ранђеловић – Ниш, Србија

Ева Ранчић – Пирот, Србија

Зорана Гавриловић – Лесковац, Србија

Зорица Станковић – Ниш, Србија

Ивана Уна Ненадовић - Пецка, Србија

Инес Ерцег -Нови Град, Р. Српска

Јасмина Исајлов - Црепаја, Србија

Јован Н. Бундало – Београд, Србија

Јована Глиџић – Ниш, Србија

Лазар Ђ. Станојевић – Земун, Србија

Љерка Петковић – Беране, Црна Гора

Љиљана З. Терентић – Смедерево, Србија

Мага Јованова - Валандово, Македонија

Маја Ст. Ђукановић – Чачак, Србија

Марија Васовић - Врњачка Бања, Србија

Миладин Дабетић – Београд, Србија

Милан Чорак – Вуковар, Хрватска

Милан М. Рајовић - Подгорица, Црна Гора

Миланка Кузмић – Добој, Р. Српска

Милица Боровчанин - Соколац, Р.Српска

Милка Васић Глушац – Београд, Србија

Милорад Куљић – Лединци, Србија

Милош Марјановић – Београд, Србија

Мирослав Мишел Болтрес - Београд, Србија

Наталија Томић – Будимпешта, Мађарска

Наташа Радуловић – Београд, Србија

Radmila Vojinović – Београд, Србија

Света Цакић – Параћин, Србија

Славица Агић - Бачка Паланка, Србија

Слободан Врховац – Бања Лука, Р.Српска

Слободан Цвитковић - Шид, Србија

Снежана Васић – Беч, Аустрија

Снежана Тодоровић – Шумице, Србија

Сретен Бошковић – Чачак, Србија

Тијана Нашпалић – Кикинда, Србија

Цвијетин Баја Лобожински - Лаћарак, Србија

Још увек није познато када ће бити додела награда и представљање зборника у Србији, а о

детаљима ћете бити накнадно обавештени.

У име организатора конкурса захваљујем се и честитам свим ауторима на учешћу.

Слика Вука С. Караџића на корицама зборника је нашег познатог бечког сликара академика Звонка Димитријевића.

Организатор

 

 Богојављење

Високи младић се будио онда када су сви одлазили на спавање. Није хтео да буде виђен. Године су га научиле тајанствености и само су упућени знали његове ноћне авантуре.

Облачио је најбољу одећу. Ону најмодернијег кроја, која му је итекако добро пристајала. У њој се стаситост истицала, а младост обнављала.

Имао је срећу да је својом строгом унутрашношћу успевао да се прилагоди времену. Свеже избријан најоштријим бријачем на свету , заплесао би на познате ноте ,,Играле се делије” заборављеног учитеља Миодрага Петровића Сељанчице, само што је мноштво делија представљао он сам.

Лаконог, у помоћ би позивао ледено свежи ноћни ваздух и мало водене паре, тек толико да се ради свечаности тренутка ухвати иње на небеским гранама, па да се опијен лепотом и свежином раскрили.

Блистао је.

Блистале су звезде на небу.

Блистао му је осмех у ледом окованој ноћи. Понекад би га посипала разноликост белих пахуљица. Као седефни бисери су се лепиле за његову уредно ошишану косу. Стварале су вео савршености и вечите непресушне младости.

Да га је неко упитао која је ноћ најбоља за плес и у којој ноћи се најбоље скрива, не би одговорио. Све су му биле драге.

Волео је Бадљу ноћ. Волео је ноћ првог дана Божића. Волео је Светостефанску ноћ. Волео је ноћ када се Свети Василије својом добротом и веселошћу спуштао са Небеса и хватао се до њега у невидљиво коло.

Понекад је са Неба стизао глас:

- Немој ме тражити. Нећеш ме видети. Не желим да ме види ико од вас, који нисте осетили лепоту Неба и милост Раја. Не желим да ме ико упрља рукама или ме оскрнави погледом варљивог ока.

Понекад сам милостив и пустим да ме бирани осете најситнијим делом душе, оним најчистијим, безазленим.

Они ме само назру, тек толико да нису сигурни да ли је то јава или недостижни сан.

Волим и ову посебну ноћ -Богојављенску. Тада је мој плес јединствен. Плешем на озвездасном ведром небу, а они очију упртих у Небеса ме не виде. Чекају да се Небо отвори и да им се Господ јави.

Господ ми се осмехује.

Ја сам први у његовом новом лету. Ја га најављујем.
…

-Бако , зашто данс морамо да легнемо тако рано?

-Данас треба рано да се легне...Не испитуј ме толико!

-Бако, а зашто и ти идеш тако рано да легнеш?

-Идем. Не питај, мала си. Жмури и спавај!

- Зато што ћемо рано устати! - дошло је из суседне собе.
- Зашто ћемо рано устати?

-Мир! Спавање!

У неко доба када сви мирно спавају испод топлих вунених јоргана, у тренуцима када је дисање најтише, а душа се налази у најдубљем сну, неки чудни сат је будио баку. Некада док је б ила млађа и док није имала унуке на чувању, одлазила је у Храм, на службу , па на литију за Богојављење.

Кад су је године пристигле, у одређени час после поноћи, излазила би у хладну јануарску ноћ. Преко спаваћице би облачила вунени џемпер и сукњу. На ноге би навлачила чарапе, оне штрикане , од грубе вуне. Горе би обукла стари Громби капут, тежак као свих седам грехова човекових. Красиле су је и ујакове ципеле- због величине.

Излазила би у двориште, на месечином посут подијум баште. Гледала је горе.

У чистоту и мир.

У безвремерје.

У широкост.

Свој плави поглед је сједињавала са тегет бојом ноћног неба.

Чекала је знак.

Чекала је отварање Небеских врата.

Чекала је сједињење са милошћу Господа.

Чекала је да се Господ јави.

Дуго би стајала на хладноћи и мразу. Дуго је њен поглед путовао до најудањеније звезде видокруга.

Тек када би јој ноге потпуно промрзле, улазила би у кућу. Завлачила се у кревет, онај који је био испуњен мирним дечјим дисањем.

- Можда ћу следеће године имати више среће. - прочишћена би себе враћала у миран сан.

За Светог Јована смо јели крофне.

 

 

Sveća vitlejemska

Vidim sasvim jasno iako su godine

prošle. Na koncertu smo , hala sportova  u
Kikindi je prepuna. 

Devedesete...

Zvoni glas prijatelja.  Dodiruje sve. Pevamo kao jedan. Jednaki sa prvim. 

Panonski mornar među panonskim mornarima. Usamljen s usamljenima, čio s čilima, veseo s veselima i blagi blesak tuge u oku podeljen samo sa tužnima.

Smenjuju se smeh, pesme i   priče u kojima se  pronalazimo.  Tu  negde  su naše bake, majke, očevi. Tu nege su naša detinjstva i mladosti. Tu negde su naše nade i snovi, naši uspesi  i tuge. Neki naš Vasa Ladački živi u njegovoj pesmi. Plešemo valcer i  dvokorak. Odjekuje pesma u duši i duša u pesmi.  Osmesi prijatelja svuda oko nas. Skoro četiri sata koncerta su prohujala kao četiri minuta. 

Danas smo izgubili prvog među prvima. Izgubili smo prijatelja, ambasadora dobre volje i dobrog srca. Izgubili smo našeg vojvođanskog Đorđa. 

Otišao je kod svoga dede , da s njim ore nebeske njive, da s anđelima nebeskim deli najlepše stihove. Rane mrazeve je ostavio pesnicima.

Dugo će se, dok je srca banatskih,  bačkih i sremskih čuti melodije najboljeg među nama. Svima su podeljene karte. Kada i kako ćemo ih uporebiti je na nama. 

Večeras palim sveću vitlejemsku.  

Saučešće porodici, prijateljima, svima nama koji smo deo sebe  pronalazili u njemu.  

Fotografija  sa konverta preuzeta sa interneta.

Ja ću na more

 Umorna, praznih ruku i glave prepune misli se spustila u svoju omiljenu fotelju.

Prosto je upala u nju. Posle popodnevne jurnjave od šaltera do šaltera i uputstava dobijenih od nezainteresovanih  službenika,  jedva je uspela da započne deo posla.

Skupljanje papira za podizanje kredita je trajalo i trajalo. Razočarenje je došlo u vidu odbijenice.  Primanja nisu bila dovoljna da joj ga banka odobri.

Skuvala je kafu , dodala malo mleka u nju, tek toliko da oseti mlečni krem u ustima. Dozvolila je da joj se ukus razliva, da je  punoća arome kafe i slatkost mleka obuzmu. To joj je uvek podizalo raspoloženje.  

Zaista, ako bi bolje razmislila nije joj ni bio potreban kredit. Htela je samo da završi davno započetu terasu, da kupi keramičke pločice -španske, koje su u sebi nosile miris mora, palmi i bademovog mleka, pa da se u toplim danima opusti u njenoj hladovini.  Prava je sreća da ih nije kupila ( za to je imala dovoljno ušteđevine). Novac joj je trebao za majstore koji su , kako se ispostavilo bili preskupi, pa još novi crep, pa opet majstori... (A ionako joj niko ne dolazi).

Pena na površini kafe se razlivala. Svakim novim gutljajem se smanjivala i dobijala neki drugi oblik. 

Zagledala se u nju.

 Pogled su joj opile plaže pokrivene sitnim šljunkom, a     na nekim mestima su se zlatili suncobrani.  Zaklela bi se da čuje i smeh.

- Kakva terasa! Ja ću na more! To ću moći na rate! Još da primim vakcinu i idem.

Na dnu šoljice je ostao braonkasti talog. Prava, pravcata brda.