Srećan Vaskrs!

Sve je spremno za Vaskrs.
Jutros sam u saradnji sa svojom svekrvom već rano ujutro obavila posao farbanja vaskršnjih jaja. Malo pričamo, malo radimo, pa mala pauza za kaficu. Uporedo s tim, par telefonskih poziva da vidimo kako poslovi napreduju... Nasmejana lica i prilično obojene ruke. Naravno da je prvo obojeno jaje crveno, ono je Čuvarkuća,  njime se pređe preko obraza domaćica da bi bile zdrave i rumene cele godine.  Čuva se cele godine na počasnom mestu u takozvanom kredencu- vitrini.
Radujem se ovim praznicima. Porodica se okupi, priča se , bar na par dana se ne misli na probleme.
Kod nas u Vojvodini postoji običaj da se na dan Vaskrsa maloj deci u komšiluku odnose obojena jaja. Kako se sve menja menjaju se i običaji pa uz obojeno jaje ide i Kinder jaje. No,
moraju se pratiti i trendovi.
Postoji još jedan običaj. Nedelju dana posle Vaskrsa , odnosno u drugi ponedeljak opet se farbaju jaja. Taj praznik se zove Mali Vaskrs ili kako se kod nas to kaže Ružičara.
Toga dana kada se vratim sa posla prvo stavljam crvenu boju i jaja da se kuvaju. Neverovatno je da ta jaja uvek imaju intenzivno crvenu boju. Jaja se nose na groblje za duše umrlih. Koliko je grobnih mesta koja treba obići toliko je i obojenih jaja.
Ne dozvolimo da im se imena zaborave. Dok živimo mi živeće i oni u našim sećanjima.
Ovako ove godine izgledaju naša obojena jaja.
Svim pravoslavnim vernicima želim srećan Vaskrs!

Starica!

Proleće je uvek lepo. Budi se život, obnavlja se priroda, baš kao u sastavu nekog prvaka. Praznici se nižu.
Gledam staricu kao gura škripavi bicikl sa probušenom gumom. Već odavno ne može da vozi, jer ju je teret godina toliko pritisnuo, a još teži je krst koji nosi na svojim plećima.
Teret sudbine nimalo lak.
Da li je sama?
Dali preživljava tako što gura bicikl? Da li mora svakodnevno da prelazi isto rastojanje od svoga doma do pijačne tezge? Svakakva pitanja mogu prostrujati kroz um prolaznika.
Poznajem baku. Živi sama. Može skromno da preživi od svojih primanja, ali joj nedostaje razgovora. Deca su se već odavno razišla. Već su davno prevazišli ono što zovu  srednje godine i ne mogu da joj pruže utehu. Unuci su daleko , a praunuci još dalje. Često ne postoji ni razumevanje za njene sumnje. Polako joj se brkaju misli u glavi i sve slabije razlikuje javu i san. Jednom je sasvim mala devojčica koja juri beskrajnim livadama svoga detinjstva. Drugi put sa svojim ocem odlazi na beskrajna vojvođanska polja i sakuplja letinu , dok se majka rastaje sa ovozemaljskim bitisanjem. Onda joj se u njenim beskrajno samotnim noćima javlja životni saputnik koji je doziva. Taman kada ispruži ruke on nestaje.
 - Ima još vremena za tebe, draga!
  Ujutro se budi. Hoda sve teže, a misli joj  se kreću sve sporije. Stalno se javlja ista priča, a ona ima potrebu da je nekome ispriča.
 Lakše kreće jer joj bicikl  služi kao podupirač. Na korman bicikla okačna kanta, sa čini mi se bezbroj žutih i belih cvetova. Popucali, raspale se latice u svoj svojoj lepoti. Ostavljaju trag za sobom. Prolećno  mirisno zanosan i pun životne snage.
Baka staje. Kupujem buketić i poklanjam joj desetak minuta. Čujem po o zna koji put istu priču. Nije potrebno ništa da izgovorim, dovoljno je samo klimanje glavom i poneko, da, da.
Okrećem se i idem kući, a  baka već počinje razgovor sa drugim prolaznikom.
Moja kuća oživi od mirisa narcisa. Svežina, lepota i neobično čulno talasanje  oko njih  ponese misli i dušu.
U svojoj dokolici naslikala sam ih na svili. Bele i Žute!

Verica žena koje više nema!

Sve što se dešava, dešava se sa dobrim razlogom, bar tako kažu. Akterima dešavanja nije jasno zbog čega i zašto. Uvek se pitamo:
- Zašto baš meni?
 Uopšte, teško je razumeti dešavanja bez obzira da li su ona dobra ili nisu. Na žalost savremeni način života utiče na naš životni vek. Hranimo se nezdravo, udišemo vazduh prepun otrova...
Nekada se zapitam šta bi bilo drugačije u mom i životima ljudi oko mene da su neke staze preskočene, neke nekim čudom izbegnute, a neke otkrivene. Bezbroj je tajnovitosti koje nas okružuju.
Danas me, od ovog ludog vetra koji već danima duva banatskom ravnicom, jer  ne postoji sila koja će ga zadržati, obuzela neka praznina, neko opominjanje , neka nejasna vizura o nedostatku nečega. Praznik Blagovesti, pa se ne rade obavezni kućni poslovi, te uzeh mobilni da pregledam i uradim ažuriranja.
Onda ugledah njeno ime , broj telefona... Pritisnuh taster Uređivanje i obrisah podatke, da ne dođem u iskušenje da je pozovem.  Dugo  je nema. Napustila je ovaj svet koji  je toliko volela.
Niska, živa, pokretna, uvek za rad, razgovor i dobru knjigu ili film. Sitnih iskričavih očiju koje su upijale bogatstva prirode, odajući njihovu  beskrajnu ljubav prema Majci Zemlji i svim  njenim stanovnicima.
 Odavno su posečeni bagremovi koji su ponosno stajali pored puteva. Kada sam počela da radim postojao je drvored uz dugu sivu traku.  Senke su padale na prepune autobuse. Plesali su zajedno svoje igre smene svetla i lake tame. Kada se s proleća rascvetaju,  zamiriše cela okolina.
Onda je ONA  održavala svoj čas botanike govoreći o vrstama i podvrstama ovog višekorisnog rastinja. O lekovitosti ovih gorostasa ravnice. Profesor biologije sa ogromnom narastajućom količinom razumevanja za biljke i životinje.
Odjednom su trave, ptice i stabla dobijali imena i bivali su primećeni u svojoj usamljenosti.
Znala je da, dok čekamo autobus prebira po korovu pored stajališta i da samo sebi znanim putokazima pronalazi najzanimljivije vrste. Ljutić, koji je otrovan, maslačak koji je jestiv, bokvica...
Vesele i blistave oči su osvajale sve koji bi stupili u razgovor. Umela je glasno da se nasmeje, ali i da glasno izrazi svoje neslaganje. Nije imala problem da oćuti,  jer joj je životna filozofija govorila
-  Živi i pusti druge da žive!
Delile smo ljubav prema književnosti, razmenjivale smo naslove koje je obavezno trebalo pročitati.  Zajedno smo se otisnule u upoređivanje radnje u Tolkinovim delima sa radnjom u  filmskoj trilogiji.
Još pamtim rečenicu
- Gde je Legolas bio kada je trebalo?
Obožavala je scenu u kojoj se Legolas onako baletsko- vilovnjački -elegantno spušta niz surlu elefenta, bez ikakvog znaka napora posle dugotrajne borbe.
Nasuprot tome bila je i veliki romantik. Volela je one britanske serije , sa mnogo uzdržanih emocija i silnim osećanjima nabijene razgovore, iz kojih se oseća nepregledno more ljubavi. Naravno i Kolina Firta u ulozi        g Darsija u ,,Gordosti i predrasudama". Zajedno smo se radovale kada je britanski glumac dobio oskara za ulogu  kralja u ,,Kraljevom govoru".
U rano jutro je volela pekarske kifle, onako fine, tople , mirisne... Male stvari su joj pričinjavale radost, a onaj ko je hteo  i mogao da prepozna tu radost, mogao je i da je deli sa njom.
Njena bolest me je dočekala nespremnu. Nedostajale su mi razmene stihova  pre početka posla. Nedostajali su mi dobri naslovi na putu za biblioteku. Nadala sam se da će ozdraviti , da će se pojaviti  i da će onim blago promuklim glasom svima podići raspoloženje.
 Filantrop kakav je bila, nije dozvolio da prijatelji gledaju njenu patnju. Koliko je delila  život, toliko nije želela da deli bolest.
Vest o završetku njenog života me je veoma pogodila. Jednom sam na putu do grobova mojih roditelja naišla na njenog Dragog, kako ga je sama nazivala. Onako skrhan bolom, bez reči je primio nekoliko cvetova iz moje bašte da odnese na mesto njenog večnog počinka. Tuga je lebdela oko njega i širila se bez granica. Vazduh, nebo i pogled značili su jedno.

Slagale smo se da je u životu svakog čoveka najvažnije da postoje :
 VERA, NADA, LJUBAV  i PRIJATELJSTVO. Imala je to.

Jedan buket  na svili za moju dragu koleginicu!

Dobro se dobrim vraća!

Kolski put

Oduvek su se narodi doseljavali na ove prostore.

Još u davno vreme carica Marija Terezija je naseljavala Srbe kao čuvare granice. Teško i mučno su radili ne bi li preživeli i isušili močvare kojima je obilovala ova Panonska ravnica. Malo, po malo , tokom dugog niza godina naselili su se i drugi narodi. Neki su se stopili sa ravnicom i postali starosedeoci. Ljudi su se saživeli, borili se za opstanak, podizali generacije i suočavali se sa večitim svakodnevnim mukama.

Neki su dolazili u potrazi za boljim životom, neki su odlazili iz istog razloga. Mešali su se narodi i običaji. Nizale su se priče, legende, običaji. Ljudi su se poštovali i pomagali.

Sećam ga se kao starca širokog osmeha i velikih krpnih plavih očiju.Uvek mi se činio nekako zagonetnim. Činilo mi se kao da u tim očima ima skrivenog bola. Nekada je to bilo vidljivo, a nekada se skrivalo pod naslagama vremešnih bora. Okrugla glava je bila potpuno bez kose. Baš ni jedna vlas, a svetlost se sa ćelave glave odbijala pokazujući čitav dugin spektar, jer je imao običaj da se rukom pogladi i počeše. Valjda da odagna turobne misli. Valjda da odbije tragove prošlosti koji su uvek bili prisutni u najdublje skriveni. Sam sebi je nekada bio stran. Nije razumeo zbog čega mu se misli vraćaju i zbog čega su se baš njemu desile takve stvari. Nije se obazirao na poznate ili nepoznate. Nije se obazirao na okolinu. Otplovio bi sam na krilima sećanja u daleku zemlju gde je silom odveden, kao ratni zarobljenik.Odmah posle Vaskrsa, posle bombardovanja, mobilisan je. Još brže je došla kapitulacija. Onad je pošelo veliko stradanje koje je zahvatalo srpsku mladost.Mlade ljude bez životnih iskustava.

Doveden je u zarobljeništvo u Nemačku. Dugi marš, kroz za njega nepoznate zemlje doneo mu je bolest. Na turobnom putu su ih gađali kamenjem ,čak su mu na prevaru šinjel uzeli obećavši veknu hleba. Duboko razočarenje u ljude je još više otežalo ionako težak teret koji je nosio zajedno sa svojim saborcima. Sav se istopio, iskopnio, još malo pa da izdahne na tom putu. Savladala ga je bolest od koje je izgubio kosu i pretvorio se u starca preko noći. Ipak je nastavljao dalje dok su mnogi pored njega padali od iste bolesti i nikada više nisu ustajali. Nije razmišljao, samo je hodao, izgubljen ,besciljno, samo napred, napred, ionako sve to nema nikakvog smisla.

U magli se našao u krevetu, nije znao kako, ni zašto, kroz teško prozirni veo svojih misli je nazirao lice koje mu je nešto govorilo. Naprezao se da čuje, da oseti, da razume. Padao bi opet i opet u neki mutni mrak, bez zvezda i tračka one blage mesečeve svetlosti kroz koju se mogu nazreti bezlični obrisi. Ipak, polako se razdanilo. Razaznao je lice koje mu se obraćalo na nekom nerazumljivo srpskom jeziku

- Jeste li Vi Vasa, iz Kikinde?

- Jeste li vi ...

- Ako me čujete podignite ruku, dajte neki znak.

Jedva je razumeo svoje ime, jedva je razabrao da mu se neko obraća imenom, iako ovde svi govore Nemački, a on ništa ne razume. Ipak oči su počele da gledaju svetlost. Činilo mu se da prepoznaje lik nekadašnjeg dečaka kome je njegova porodica pomagala.

- Ja sam...

-Za sve što Vas budem pitao samo klimajte glavom, samo odobravajte, samo ... 

Naišla je grupa uniformisanih ljudi strogih  mračnih lica...

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Nemački nije znao, nije razumeo šta ga je mladi doktor pitao, nije bilo ni važno, od toga dana bilo mu je bolje. Dobio je lekove, a okruglo lice mladog čoveka ga je pažljivo negovalo.

Kada mu se pogled razbistrio, mladi lekar je rekao ko je. Objasnio je da su živeli nekoliko kuća udaljeni od njih u dalekoj Vojvodini. Ispričao je da se kao dete igrao u finoj prah prašini koja se podizala visoko u nebo kada bi kola sa konjskom zapregom prošla ulicom. Pamtio je kako ga je deda Janko nosio paorskim kolima do njihove kuće i kako bi mu u ruke stavljao najveću lubenicu tamno zelene kore koja se mogla naći u prikolici.

Sada se i Vasa sećao. Sećao se kako im je pomagao i odnosio hranu. Nekada mleko, nekada jaja, nekada malo masti. Sve je to njegova majka pokrivala onim u trenucima dokolice ručno vezenim peškirima i slala svojoj dragoj komšinici Nemici, od koje je čula samo lepe reči. Posle smrti starog Herra , Frau se sa sinom odselila u Nemačku kod svojih roditelja. Tamo je svoga sina iškolovala za lekara, koji je radio u bolnici pri ratnom zarobljeništvu i koji je u mnoštvu bolesnih prepoznao svoga dobročinitelja i tako mu spasao život.

Čitav život je kretanje, pomeranje u večitom krugu. Plivanje, ronjenje, potonuća. Nešto donese , nešto odnese. Neko pamti , neko zaboravlja.

Dobro koje se učini biva sačuvano od nekih nevidljivih sila i zapamćeno nepoznatim umom, pa se jednoga dana kada je to baš najpotrebnije vraća nazad. Tako se krug zatvara. Tako dobro pokazuje svoju ljudskost.

 

Kako kaže moja draga prijateljica:

- Ako sam ja dobra prema nekome, daće Bog, da neko, negde, bude dobar prema nekom mom!

Uskršnja čestitka!

Nije potrebno govoriti o preplitanju običaja koji se održavaju na prostorima velike mirne panonske ravnice. Seoba je bilo oduvek, pa su se i običaji mešali, primalo se, davalo... Zajednički proslavljalo.  Odavno smo zaboravili koji običaj pripada kom narodu. Na kraju svi koji smo Hrišćani. S jednakom radošću proslavljamo najradosniji hrišćanski praznik Vaskrs ili Uskrs.
Hrist je na svom raspeću pokušao da iskaje sve naše grehove i da se za nas zauzme kod svoga oca.  Za to je dobio večni život koji ćemo i mi jednoga dana naslediti. Vaskrsao je iz mrtvih na radost svojih učenika,  a dva milenijuma kasnije i nas samih.
Moje prijateljice su  farbale uskršnja jaja, prvo naravno mora biti crveno, na sveopštu radost. Pored farbanih jaja neizostavno je kuvati jaja u masnoj vodi koja ostaje iza obarene šunke. To je pravi delikates. U pojedinim selima običaj je da se kuva cela šunka. Prirema se samo to, pa dok traje...
Moje prijateljice prave uskršnje poslastice, pa moram ići da sve lepo degustiram.  Ništa mnogo, samo pet šest feli! Sutra popodne ćemo lepo na jaja i šunku, pa kako bude!  Sve lepo, da ne može lepše biti. Sledećeg meseca  će one i njihove polovine kod nas na isto. Lepo.  Slavićemo dva puta.
Danas sam napravila ikebanu od oslikanih praznih uskršnjih jaja, već ih godinama pravim , redovno se neko razbije, ali dogodine će doći neko novo. Uživam u tome. To sam naučila od svojih dragih prijateljica katoličke veroispovesti.

Čestitam svima koji sutra slave Uskrs, želim im dobro tokom cele godine , mnogo druženja i sreće u porodici.
 Svim ljudima dobre volje, svim Hrišćanima želim lepotu duše, lepotu misli, čist obraz i mnogo radosti!

Sećanje! Kainovski greh!

Sećanje

  Vremena se menjaju, brišu se crte lica poznatih i voljenih koji su nas napustili. Nisu li već to duboke rane koje prerastaju u ožiljke? Nije li to nešto što nas prati kroz čitavo postojanje čovekovo? Ako je Kainov greh prvi greh posle Adamovog proganjanja iz raja, ne nosimo li ga svi? Kako se genetski kod prenosi, prenose se i praiskonski grehovi. Kainov ožiljak se vidi na svakoj ljudskoj duši. Ako se ne vidi golim okom, vidi se onoga dana kada čovek stane pred svoga Tvorca. Čak ni Isusovo stradanje nije moglo da spere ljagu sa ljudskog lica. Verujem da svaka kuća, kad kažem kuća mislim na porodicu, ima svoj greh ili ožiljak koji nosi sa sobom. Nekada članovi znaju za njega, a nekada se on samo okajava, bez znanja i sa velikom nemoći da se bilo šta izmeni.

Mnogo godina je proslo od kada nema moga oca, od vramena kada je posle mnogo patnje napustio ovaj svet. Vreme je proslo, secanja blede, blede i price koje je moj otac pričao o svome ocu, o mome dedi Nikoli - Niki. Nikada ga nisam upoznala, jer nisam bila rođena kada je umro, kako jeotac pričao od posledica ropskog rada u radnom logoru u Nemačkoj.

Sećam se kada mi je otac pričao priče o svome ocu. Beše to visok čovek, brzih misli. Krupan, snažan, krupnih šaka, ali sa izuzetnim smislom za tehniku, za napraviti što oko vidi. Oženio se Stanom, sitnom ženicom, spram njegove pojave. Izrodili su decu. Najstarijeg Savu, Mirjanu, Ivana (moga oca), Stevana, Veselina, Ružicu i Ljubicu. Nikada previše, često premalo. Živelo se, radovalo, išlo na pecanje. Nosile su se zakrpljene pantalone i pocepane cipele. Teške sudbine, ipak srećno detinjstvo. Ljudi su imali malo, ali se i to malo delilo. Odlazilo se na njive, radilo se. Nadali su se boljim vremenima. No na zapadu se spremalo zlo. Počeo je rat. Deda Nika je mobilisan i odlazi na front, da brani otadzbinu, odlazi kao vojnik kralja Petra Drugog. Od tada pa do 1946.o njemu se znalo samo da je u zarobljenistvu. Gde? Moja baba Stana nije mogla da izgovori mesto njegovog boravka. Znala je da je tamo lebdeo je između života i smrti. Otac je pričao da je majka isla u nadnicu, a oni deca, ostajali sami kod kuce, bez hrane dok ona ne dođe. Sta su mogli nego da krenu za njom. Kad je došlo vreme pauze za ručak ona bi sa njima podelila ono malo hleba što je imala. Dajući njima više nego sebi, a trebalo je raditi do kraja dana. Deca su bila više gladna nego sita, ipak su bili složni. Ratne godine su bile teške i sporo su odmicale.

Prošlo je mnogo vremena dok nisu čuli da je Nika živ. Olakšanje za sve njih. Bar je bio živ.Otac je pričao da je za njih to bila velika sreća, svetlost u beznađu u kom su se nalazili. Zamišljali su ga negde tamo ...kako će doći, sutra, sutra,sutra... i doneti im...

Kažu da nevolja nikada ne ide sama. Deca su mnogo vremena provodila sama. Jednom ratne 1944. deca su trčala za Savom. Pronašli su novu igračku, a kako su bili željni svega počeli su da se svadjaju oko toga čija je. Sava je najstariji. Njegova je. Igračka je bila okrugla sa malim prstenom. Sava je želeo da svoju majku obraduje, da joj pokloni nesto lepo, da je iznenadi. Želeo je da joj pokloni prsten koji će sam napraviti. Oterao je decu od sebe. Odneo je igračku na tavan. Začula se strašna eksplozija. Odletelo je pola krova. Baba Stana je uhapšena. Morala je na tavan da sakuplja telo Savino. Bili su toliko siromasni da je morala da pozajmi košulju u koju će sama sakoupiti svoga prvenca, svoga Savu. Čiji greh je morala da okajava? Kainov?

Ostalu decu su postrojili uz zid, izbezumljena Stana uz njih. Pretili su streljanjem, optuživali je da sakriva partizane, maltretirali je, tukli ih. Tukli su u nju, do iznemoglosti. Jedan mladić iz ulice kome se posle toliko vremena izgubilo ime u maglama sećanja, ali je ostao samo nadimak koga pamtim: Pasulja. Posvedočio je da je bomba slučajno pronadjena. Posle mnogo kuknjave dobrih komšija iz ulice okupator se smilovao i pusto ih. Dosta im je bilo njihove nesreće. Veliki teret na duši Staninoj. Nkada se vise ni na jedan tavan nije popela.

Uporedo sa tom pričom teče priča o ropstvu. Deda je bio u radnom logoru. Svako jutro su ih nosili na posao u obližnje selo na rad. Nisu dobijali gotovo ništa za jelo. Mnogo batina umesto hrane. Čak ih je gazdarica tukla i maltretirala. Tretirala ih je kao bezvredne stvorove. Za nju su oni to i bili. Bića bez osećanja, misli, bez identiteta. Nekako je preživeo rat. O onome što je tamo doživeo nikada nije pričao. Došao je kući slomljen, umoran, ne onakav kakav je otišao.Čovek bez volje i energije. Malo je pričao, često je sedeo sam zagledan negde u daljinu, a u krajičku oka se zadrzavala prozirna kap. O događajima u Nemačkoj se nije pričalo. Nije se znalo u kom mestu je bio. Sve je obavio tajanstveni veo nebitisanja. Kao da se nije dogodilo, kao da je trajalo kao jedan košmarni san. Otac je samo jednom rekao da ga je ljubav prema satovima spasla smrti. Gazdarici je popravio sat. Sat koji nisu mogli da poprave vrhunski Deutshmeisteri, sat koji je ona donela sa sobom u miraz. Sat koji je čamio u mraku šupe. Sat koji je Nika tajno sa velikom strašću prema mehanici popravio. Nije smeo da prizna svoje delo. Posle batinjanja izdali su ga ostali zatvorenici. Upravo to mu je spaslo život. Gazdarica mu je ponekad dozvoljavala da popije jaje, a ona se pravila da to ne vidi. Bilo je zabranjeno da zarobljenicima daju hranu. Time je sama plesala sa zlom, šetala je po ivici paklenih krugova.

Na Nikinoj duši tragovi patnje i ožiljci su bili duboki i neizbrisivi. Nikada se nije oporavio. Znao je da se osami u senci srtare šupe, dugo je sedeo sam ,samo se povremeno čulo lupkanje. Pritajeni tajanstveni rad njegove mašte. Onda je jednoga dana izašlo na videlo njegovo delo. Otac je pričao da je to bila čudna naprava, pomoću nje je mogao da čuje udaljene radio talase, kažu da je mogao da sluša radio Ameriku. Za zaostalu Kikindu to je bilo pravo čudo. Sećam se da je otac pričao da su slušalice bile od metalnih kutija paste za obuće. Čitava njegova pojava sa neobičnim mehanizmom je bila više smešna nego ozbiljna. Zbog toga je dobio nadimak Tesla. Nekad su ga tako zvali iz poštovnja, a nekada su zlobna deca podrugljivo uzvikivala nadimak.
 Čiji je greh on okajavao? Svoj? Nekog svog pretka? Kainov?

Ni moj otac nije bio poštedjen i on je okajavao nečije grehove. Čije? Ne znam.  Znam da nam je bio dobar. Pamtim mnoga dobra koja je učinio, ali je ipak bio kažnjen. Teško se razboleo i umro u četrdeset devetoj godini života. I njegova duša je nosila ožiljke ...

Možda svi mi okajavamo baš taj prastari greh. Dobro je da ne vidimo sve duše koje nas okružuju, koje u maglovitim noćima lebde oko nas i možda traže oprost.
 Možda mole, a možda se uvuku u nas same, pa se nadaju da ćemo baš mi okajati greh Kainov i zalečiti dubok ožiljak.. 

Mir bez čoveka!

Salaš

Osnovna čovekova spoznaja ne treba da ide dalje od one osnovne stvari ISTINE.
Bez obzira koliko je teško prihvatiti istinu čovek mora raširiti ruke, otvoriti dušu i suočiti se sa tim uzvišenim osećanjem.
Prelepa vojvođanska ravnica, bez greške, baš onakva kakvom ju je majka priroda napravila. Kako još proleće nije uzelo zamah, stidljivo se nazire buduće zelenilo. Za sada je ogoljena od suve zime. Negde daleko su se sreli nebo i zemlja. Ona crna plodna.Nebo plavo, sa tek pokojim oblačkom. Čak se i Sunce ne usuđuje da remeti mir uspavane ravnice. Ipak kao buntovnik uzdiže se salaš. On koji je nekada stajao kao vođa, danas se samo buni, protestvuje zbog zaborava. Doziva i moli. Pored njega par ponositih bagremova koji još pamte ona bolja vremena. I oni ogoljeni , oni će poslednji, iz inata pokazati svoju lepotu. Mir bez čoveka. Negde sa strane stado ovaca mirno prikuplja ostatke zimske trave i halapljivo čupka onu ranoprolećnu. Opet nigde čoveka, negde se sklonio, drema obučen u stari kaput i sanja nekakvo drugo proleće, ćuti. Ni pas da lane. Kao da svojim unutrašnjim bićem ne želi da  remeti mir vojvođanskih njiva.

Salaš

Čovek se sklonio, ne sme sebi da prizna da je suvišan, da sve može da opstane bez njega koji je ionako samo posrednik, koji samo prolazi dok zemlja i nebo ostaju zauvek.
Zatvaramo oči, zatvaramo dušu, zavlačimo se u skrivene uglove i ni sami sebe ne razumemo, ne svatamo sopstvene postupke, činenja ili nečinjenja. Ne shvatamo da je samo čovek kriv za ovakvu pustoš. Ne priznajemo istinu.  Teško sebi priznajemo da smo ranjivi, da nismo svemoćni kao nam se čini.
 Kažu da greh nije samo na onome ko čini zlo, već i na onome ko zlo vidi, a ne čini ništa da to spreči.
Bezbroj je takvih primera u svakodnevnom običnom životu nas smrtnika.
Ćutanje.
Ćutimo radi mira na poslu.
Ćutimo radi izbegavanja svađe.
Ćutimo jer nas neka istina lično ne pogađa.
Možda je od svih ćutanja baš to najgore. Kako ćemo dobiti lepu reč i razumevanje ako nismo u stanju da pružimo isto tako? Onda se čudimo što nas drugi osuđuju i što nemaju razumevanja.
Koju dozu istine možemo upotrebiti da iskažemo naša osećanja? Možda je istina da istina nema doze. Istina ne sme imati gradacije. Ne postoji više i manje istine.
Obično iskreni imaju probleme, baš od strane neiskrenih, zbog toga što se ne čine boljim i uzvišenijim, što, držeći se jednostavnog pravila: ,,Ljubi bližnjega svoga", bivaju onakvi kakvi jesu.
Oni su iskreni sami prema sebi, suočavaju se istinom.

Ljubičice!

Lepo vreme me je izmamilo napolje. Bicikl koji je dugo vremena čamio u šupi je ugledao svetlost. Sunce se rasprostrlo na sve četiri strane , sve blista i miriše. Brzo sam prošla kroz ni malo zanimljive ulice i približila se  sportskoj hali. E to je lepota.
Još uvek bez zelenila sportski tereni se kupaju u izobilju toplote i blistave svetlosti. Samo dečji glasovi odzvanjaju kao eho, ništa ih ne sputava i ne uznemirava, ni ljudi, ni ptice, ni životinje, a nema ni onih bogatih zelenilom krošnji, da ometaju prostiranje zvuka.
Ono najlepše ljubičice. Nikada ih nisam videla u ovolikom broju. Obično su skrivale u travi. Nekada smo ih kao deca brali u blizini obližnje bare, donosili smo ih u malim stidljivim buketićima. Sobe su mirisale od njih.
Danas vazduh miriše na ljubičasto. Pogled zapaža ljubičasto. Pokrile su velike površine. Kroz još uvek suvu travu tražile su svoj deo slave. Potpuno su uspele.
Ako je  Lorka pevao u svojoj Romansi mesečarki
... Zeleno, volim te zeleno ..
ja ću :
...Ljubičasto, volim te ljubičasto!
Sigurno mi ne bi zamerio. Pred takvom lepotom čovek mora da nađe vremena i da zastane. Samo su krtice narušile hvalisavost ljubičica, one vredno čiste svoje domove.
Moj telefon je napravio nekoliko snimaka. Lepo bi bilo kada bi preko slike mogao da se oseti miris!

Pomračenje Sunca!

Današnji dan mi je od jutra veoma neobičan. Na putu za autobusko stajalište susrela sam jednog psa. Zadnju desnu nogu je imao povređenu. Nije mogao da je ispravi. Onako tiho hramljući za mnom skrenuo je pažnju na sebe. Upitah ga da i je gladan?  Samo me je žalosno pogledao svojim plačnim očima. Jasno mi je bilo. Izvadila sam svoj sendvič doručak i dala mu. Halapljivo je pojeo. Sebi sam kupila suvu kiflu.Bila sam zadovoljna svojim delom.
Moja snajka se potrudila da sačeka autobus već u ranim jutarnjim časovima da bi mi isporučila staklo za zavarivanje kako bih mogla da pratim pomračenje Sunca. Uzvratila sam joj jednom teglom pekmeza od kajsija. Bila sam zadovoljna.
Nisu stari narodi uzalud obožavali Sunce. Zamislite velike civilizacije Egipat, Inke. Maje ...Mnoge pesme i priče su ispričane o Bogu Suncu, pa kako ne bih je ispratila ovakvo jedno dešavanje.
Setih se pomračenja 1999. Tada nije samo Sunce bilo pomračeno već i mnogo šta drugo. No bilo kako bilo, baš u to vreme smo se zadesili na kampovanju u Beloj Crkvi. Posle ogromne medijske kampanje svi smo bili prilično zaplašeni i nismo direktno pratili događaj. Sećam se da se neka tajanstvena senka provukla kroz kampersko naselje. Kamperi su se povukli u svoje šatore i u tišini su čekali da sve prođe. Virila sam kroz krpena vrata. Tajanstvena svetlost je prodirala kroz gustiš drveća. Opustela priroda, ni traga čoveku. Velika doza mistike i dah staha praistorijskog vremena kada se se naši preci plašili prirodnih pojava. Nikada neću zaboraviti ono crno belo šarenilo i tajanstvenu igru svetla i senki.Kao u starim crno belim filmovima.

Zato sam se danas opremila. Bila sam rešena da ispratim pojavu od samog početka. Mesec je prvo stidljivo iskoraknuo ispred božanskog Sunca. Zatim se ohrabrio i sve više zauzimao deo sunčevog diska. Na kraju je posustao. Bez snage,  polako je počeo polako da se povlači , da bi se na kraju vratio na svoje  mesto.Sunce je opet odnelo pobedu!
U veme kada je pomračenje dostiglo svoj vrhunac na nebu iznad nas opet sam se našla u autobusu. Pun putnika autobus se parkirao. Prvo se kondukterka poslužila staklom. Posle ulaska staklo je išlo od ruke do ruke. Dobronamernici, studenti, pokolja baka i deka , svi su gledali u prekriveni sunčev disk. Bila sam veoma zadovoljna.
Pružila sam jedno iskustvo drugima. Sigurna sam da će se sledeći put setiti gde i kako su gledali ovaj prirodni fenomen.
Svojim telefonom sam načinila nekoliko fotografija, opet preko stakla za zavarivanje. Sigurno nisu najbolje, ali su meni drage. Želim da ih podelim sa vama dragi prijatelji.
Jedino pomračenje od kog čovek treba  da se plaši jeste pomračenje duše. Ne dozvolimo našim dušama da se pomrače. Dokle  god imamo snage borimo se za svetlost. To je jedino vredno u čovekovom životu.
Još jedan događaj, danas stiže proleće. Zaista bogat dan!

Krofne!

Buket lala

Neverovatno je koliko se različitih recepata može naći za staru srpsku poslasticu krofne! Oduvek su  bile poslastica siromašnih jer se od njih čovek brzo zasiti. Oni bogatiji su pravili fine male gospodske, pa kada se pospu prah šećerom izgledaju svečano i neodoljivo .
  Postoji stari srpski običaj da se na Svetog Vasilija, odnosno za našu pravoslavnu Novu godinu mese krofne       i da se služe odmah posle ponoći.
Pravljenje krofni nije ni malo lak posao. Još manje je brz. Potrebno je višesatno mešenje i premesivanje testa da bi se dobile one prave.
Mesim krofne, ali one nisu to što treba da budu. Nisu ONO što treba,  kako je moja mama govorila.
Mama je pravila divne. Jednu, pa iza vrata...U prevodu od jedne se najedeš i ne treba ti više! Njene su bile krupne, okrugle, pune vazduha u unutrašnjosti. Gornja stana je od donje bila odvojena vencem. Venac se naročito cenio. Dobijao se tako što su se dobro nadošle  pekle u dubokoj masnoći, a ipak nisu upijale masnoću. Nisu bile masne!
Postoji bezbroj recepata za ovu poslasticu, ali nije stvar samo u receptu. Stvar je u postupku i u duši žene koja pravi krofne. Da se druga polovina ne uvredi ne poznajem ni jednu mušku osobu koja se bavi ovim poslom. Tu oni ne mogu da budu ravnopravni sa nama.
Moja tetka je pravila divne, one starinske. Kada sam tražila recept dobila sam odgovor
Uzmeš šaku brašna,onako masti... i mesiš dok se plafon ne oznoji.
 Molim da se o ovome dobro razmisli.
Ako postoji gradacija u pravljenju krofni najboje su one koje pravi moja komšinica. Mokrinske! Samo Mokrinčanke znaju da prave takve. Meke, mirisne, sa podjednako raspoređenim rupicama kroz celo testo. Dosada ih je napravila bezbroj i ni jedna nije ostala za sutradan. Mnogo je usta koja jedva čekaju čas kada će zacvrčati i početi kratak život na tacni onako posute prah šećerom zamirisanim vanilom.
   Nemojte očekivati recept.
Zapamtite:
 -dok se plafon ne oznoji;
 -dok ruke imaju snage da mese;
 -mnogo dobrote;
 -mnogo nežnosti;
 -mnogo ljubavi.
Moraju biti:
 -velike
 -vazdušaste
 -sa obaveznim vencem!
Javite kako je uspelo!
Za dobre savete buket aprilskih lala na svili!

Tragedija!

Još uvek smo na početku dvadeset prvog veka koji ne obećava mnogo toga dobrog. Neminovan je dalji uspon tehnologije i nauke. Naravno sve to ima i dobru i lošu stranu.
   Od velike industrijske revolucije, preko dvadesetog veka, stigli smo i do dana današnjih. Ono što nije uspelo čovečanstvo od svoga nastanka usele su te godine.Koliko je tehnologija olakšala čovekov život toliko ga je i otežala. Koliko je samo biljnih i životinjskih vrsta nestalo za za ovih dvestotinak godina? Produžen je i životni vek čoveka, pa se i broj naseljenih na planeti povećao.
 Ipak razvoj nauke i tehnologije ne donosi uvek dobro. Otuđili smo se jedni od drugih. Roditelji previše kontrolišu svoju decu preko mobilnih telefona, kupuju im skupe uređaje, uključe televizor, i time se njihova uloga roditelja završava. Takvim ponašanjem  se  sve više udaljavaju od njih. To što će dobiti odgovor  koji žele da čuju, ne znači da je to upravo tako. Daljine su sve veće. Sa decom se malo razgovara, malo se upćuju u stvari koje znače život.
 Strašna trgedija je zadesila Srbiju. Mnogi životi su izgubljeni, nekoliko porodica je doživelo strašnu tragediju. Koliko se nesrećnih okolnosti sklopilo da bi se desila ovakva nesreća. Uzroke će otkriti nadležni, ali se bol time neće umanjiti.
 Srbijom vlada ono prazno u čoveku :
 -Neću da se mešam!
 Ako je maloletnica rodila dete, zar nije bilo nikoga da je uputi, pomogne, savetuje? Gde su bile nadležne službe? Da li je odgovornost na porodici?
 Krivicu ne nose samo oni koji čine, već i oni koji ne čine!
Neophodno je ozbiljno raditi na edukaciji mladih. Tužno je da se u dvadeset prvom veku  dešavaju ovakve stvari!
Porodicama stradalih upućujem saučešće.

Fotografije!

Fotografija nastala krajem tridesetih godina
dvadesetog veka

   Zamrznuti detalji naše prošlosti plešu svoju igru negde na dnu kutije u kojoj spavaju dok ih mi sami ne probudimo. Lica poznata i nepoznata pogleda uprtih u nas, ali bez misli, bez osećanja , bez ikakvog nagoveštaja pozitivnog ili negativnog stava. Led u našoj  i tuđoj prošlosti.
    Koliko traje fotografija ?
   Delić univerzuma. Delić našeg bitisanja u ogromnom prostoru življenja, ili čitavu večnost proživljava sama.
Poznata lica bez reči gledaju u nas i ćute. Koliko nas želi das čuje poznati glas iz daljine  sećanja i želi da se bar na trenutak susretne ne samo sa fotografijom. Ipak fotografija traje, živi, živi dok trajemo mi i naša sećanja na lik sa fotografije. Onima drugima koji nisu deo naših misli i mi nismo deo njihovih, nama drage fotografije ništa ne znače. Pogledaće ih, prokomentarisati da su lepe i okrenuće glavu. Time se njihovo interesovanje završava. Ne želimo to, želimo da uoče lepotu koju mi sami osećamo dok posmatramo likove bez života. Život fotografije se obnavlja u našem sećanju i samo tu opet živi.
   Nekada je fotografija pokazivala pravu sliku nekoga ili nečega što je kamera uhvatila. Oni oštrjeg oka i sa više smisla za uhvatiti bitno, su imali uspeha, ostali su se provlačili pored njih srećni i zadovoljni sobom i svojim hvatanjem vremena. Ipak vreme je neuhvatljivo. Lepotu smo videli  i blistavu  i mračnu. Lepota se ogledala u hrabrosti samog fotografa da se suoči sa realnošću. Bilo je potrebno znati određena pravila i zakonitosti koje su vladale u ovoj umetnosti.
Danas?
   Danas imamo računare, pa lepi postaju ružni, a ružni lepi i ni sami ne uočavamo stvarnost. Poznati blistaju na fotografijama, uvek su mladi, bez znakova starosti i umora. Kada ih neki znatiželjnik uhvati nespremne, ni ne liče na same sebe. Fotošop radi u svim pravcima. Kompjuter odradi sve: briše, piše, šminka, mršavi, dodaje i oduzima prema nahođenju onoga koji se zove fotografom.  Fotografije su samo prošlost. Jeste li se ikada zapitali zašto ne postoje fotografije sadašnjosti ili budućnosti?
    A možda baš one osvanu sutra na stranicama nekog časopisa.
  Na fotografiji je suprugov deda ujak koji je neposredno po nastajanju fotografije izgubio život.

Osmi mart!

Drage moje i dragi moji srećan vam Osmi mart. Divno je kada je praznik. Poznati dolaze, donose cvet ili slatkiš, pa sednu. Onda ide kafa, piće, pa po redu. Cela porodica kod kuće, pa se to lepo obeleži i proslavi.
Ko će pripremiti sve?
   Dugo nam je trebalo da dođemo do ravnopravnosti. Želimo da budemo kao muškarci, da radimo, obavljamo važne poslove i imamo veliku odgovornost. Postigle smo da nam se podigne starosna granica odlaska u penziju, opet smo ravnopravne. Sve ćemo lepo raditi do šezdeset pete godine života. Izjednačen je i radni staž, dakle do četrdeset godina staža. Lepo.
   Posle napornog rada na poslu ulećemo u kuću. Bez pitanja. Kuvati, spremati, dodati, raditi s decom,  razgovarati, pregovarati, prati , peglati, odvoditi, dovoditi,  gomila sitnih stvari koje oduzimaju vreme. Ako ostane koji minut za nas same pre spavanja dobro je.
 Od žene se očekuje da bude dobra u svemu. Svi segmenti zajedničkog života moraju biti zadovoljeni i svi moraju biti zadovoljni. Žena ne sme biti nezadovoljna, neraspoložena, ne sme biti bez razumevanja za probleme drugih, ne sme imati probleme. Njena je dužnost da bude lepa, nasmejana, uvek raspoložena i na raspoloženju.
Samo takva je dobra.
Istina  ipak nosi i nešto drugo. Svaka žena radi mnogo više od muškarca. Njen je i posao, bez toga nema unutrašnje sigurnosti, ali i kuća. Dug je spisak poslova koji se obavljaju onako usput. Pa još kad stigne ono
- Radi jedno po jedno!
Onda bi dan trebalo da ima pedeset časova, ili da nam nekim čudom izraste još dva para ruku.

   Od svih praznika najmanje volim Osmi mart. Molim da me niko ne osuđuje. Poštovanje koje mora biti obostrano i svestrano, treba ispoljavati tokom cele godine, a ne samo tog jednog jedinog dana. Zato mi ne smeta ako neko preskoči ili zaboravi da mi na današnji dan pokloni nekoliko minuta svoga vremena. Meni je potrebna pažnja tokom cele godine.

  Drage moje za sve vas jedan buket cveća na svili!