Heklana zavesa!

Kroz tajnovitost prozora je pratila dešavanja na ulici. Pomno bi ispraćala i dočekivala svakog komšiju, komšinicu ili nekog njihovog gosta. Naročito su joj prijali posetioci koji bi se u nekom poznom času našli na vratima susednih kuća. Tada bi joj se mašta razvijala i bujala nekadašnjim stazama lične mladosti.

Oprezno bi razgrnula heklanu zavesu nasleđenu davnih dana od pokojne tetke. Po godinama je davno nadživela matoru kokošku. Каko je ue u časovima gorčinew nazivala. Tetka je imala dozu ciničnosti kojoj je dozvoljavala da se razvije u raznim situacijama, koje joj nikako nisu odgovarale. Nije je volela. U stvari volela je malo koga. Nikada i nikome to neće priznati osim sebi u retkim trenucima dosade i naletima mirnih dana u ulici.

U stvari ljude trpi samo zbog dosade. Dugi su dani, još su duže večeri, a tek se noći oduže unedogled.

Sa zvukom prvih nemoguće dosadnih komšijskih petlova ustaje. Uzima metlu i izlazi na ulicu. Čisti! Nema šta da počisti, ali to uopšte nije bitno! Metla leti levo , desno, najčašće pod svojiom oštrom ivicom nosi samo lagani vazduh koji se magijom pokretanja pretvara u vetar.
 Ponekad se dogodi da obere lišće sa starog oraha koji je davno zasađen na ulici ispred komšijske kuće.

Zašto ga ne bi brala? Tako ga sprečava da samo otpadne?

-Šta to radite?

-Berem lišće za ormane, protiv moljaca...

-Zar se to ne bere u proleće?

-Paaaa, može i sada...

Najviše je mrzela one paklene letnje vrućine kada je i prolaznika i posetilaca malo.

-Niko me nije video. Gle, gleeee... ko to stiže? - polako je zavirila kroz blago razgrnutu zavesu. Najhitrijim staračkim korakom se uputila na ulicu.  Zadihano bi izgovarala...

-Tražili vas neki ljudi... Dobar dan, nisam ni kazala... Tražili vas neki ljudi i doneli veliku torbu.  Ja reče da mi ostave , a oni neće. Ne poznaju me, ne znaju da ja nikoga ne diram...

-Dobar dan, hvala. Ako smo im potrebni naći će nas. Vama hvala.

Iako sama živela je opušteno. Problem sa novcem nije imala. Nasledila je muževljevu boračku penziju.

-A, njemu, Bog da dušu prosti...

Javno nije pominjala Boga. Pa ona je partizanka, muž partizan....

-Tita i niko drugi!

Svakog ponedeljka je išla u frizeraj, iako je prevalila osamdesetu. Volela je vodenu trajnu. Sama sebi se činila mlađom bar deceniju. U dokonim danima lovila je prolaznike na ulici i pomno je raspredala priču. Neko je priču prihvatao iz poštovanja prema njenim godinama , a neko...

- Halo, jesi li ti....

-Da ja sam , izvolite.

-Da li poznaješ... dala sam joj pare...

- Kome?

-Pa kazala je da poznaje Savku sa onog ćoška i da će mi vratiti...

-Koliko?

-Hiljadu dinara!

-Ne smete tako, ne smete nepoznate primati u kuću, nisu svi dobronamerni...

-Kako da povratim novac?

-Nikako, možete samo da ne primate nepoznate ljude u kuću. Zaključajte vrata i ne primajte nepoznate!

- Neću, neću, meni bilo žao, kaže nema , vratiće... glas je odavao staračke oči, koje su na trenutak izgledale kao nekada davno u detinjstvu, kao glas, nevin i neiskusan.
Komšinici žao, ali nema mogućnosti da pomogne, samo da kratko da savet i da ostane pri tome. Mogla je i mnogo gore da prođe. 

...

Helkana zavesa se samo na trenutak pomeri, upije ulično dešavanje i vrati se na svoje staro mesto.

Nekoliko heklanih motiva koji se mogu ugraditi u u zavese!

Banja, voda u panonskoj ravnici!

Okolina Kikinde krije lepa mesta, koja mi nesavesni meštani zaboravljamo. Jedno od takvih mesta nalazi se neposredno iza manastira Svete Trojice koji je kao svoju zadužbinu podigla Melanija Gajin, po kojoj i groblje iza manastira ima ime.
 Od toga vremena za svako loše delanje se kaže ,,da će sve to pokriti žuta zemlja".
 E kod te žute zemlje mora da se zastane. Žuta zemlja koju je još preistorijski čovek otkrio da od nje pravi posuđe.
 Glina !
Oduvek se na ovim prostorima glina kopala i od nje se proizvodila kvalitetna cigla i crep. Na mestu iskopavanja su ostale ogromne rupe. Rupe su se malo, po malo popunile vodom i sada imamo Banje. Voda u njima je čista, okoliš je obrastao trskom i barskim rastinjem.

Veliki bageri koji su kopali glinu i transportovali je do obližnje fabrike su jednom prilikom iskopali skelet mamuta koji je, kada je u potpunosti sastavljen dobio ime  Kika. Danas se njegova replika nalazi u dvorištu nekadašnje Kurije- današnjeg Muzeja.
Banja je zanimljiva voda, zelena od trske koja je opasuje  i  žuta od mulja koji pokriva njeno dno. Kada je vedro onda je voda plava, pohlepno prima boju nebeskog svoda. Ponekad preko nje zaplovi beli oblak, pa se izgubi negde u daljini.
 Vazduh do večernjeg posetioca donosi miris zemlje i praiskona.  Nekako opipljivo gust i vlažan,  on do šetača donosi dah slavne prošlosti i ne baš lepe budućnosti. Usamljena, zaboravljena od meštana,  danas umesto da privlači turiste služi kao mesto za napajanje krava i mesto za opuštanje retkog ribolovca. Kako se sama voda nalazi u udubljenju dubine i do dvadesetak metara, strme ivice se izdižu i pružaju veoma lep vidik. Obronci su prekriveni niskom travom i lekovitim biljem. Tu je i neobično plav čičak, deluje prefinjeno i nestvarno, kao da je potekao iz plemenite loze čičaka prošlosti.
 O čistoći vode govori i par labudova koji su svoje gnezdo svili na skrovitom ostrvcetu nastalom u jednom delu vodene površine. Neuznemiravane ptice puštaju svoj pev sa retkog drveća i gustog šiblja. Šiblje su u stvari trnjine. Oporo slatkastog ukusa. sazrevaju tek sa prvim mrazevima, a plodovi mogu da stanu u red sa aronijom ili borovnicama. Sve smo to zaboravili.
Mi šetamo malog psa, koji srećno trči, a čupave uši mu vijore na vetru koji sam stvara. Polako hodamo da mu dozvolimo da oseti miris divljine.

Trnjine

 Zatvorim oči, upijam mirise koje mnogobrojno bilje širi napajajući se lekovitom vodom. Osećam boje, nemir tonova, igranje i mreškanje vode i na kraju kao sam dar, unutrašnji mir.
 Neki od gline prave skupocene preparate, a mi zatvaramo oči pred neobičnom lepotom.  Da li je to nedostatak ideja ili para ko zna. Možda će se jednoga dana naći neko ko će spojiti sve banje u sistem jezera pa početi da pomoću malog voza Ćire posetioce raznsi do Plave banje koja je najveća u kompleksu. Ona je kikindsko kupalište, ali je danas zapuštena i zanemarena. Najviše štete joj nanose ljudi koji dolaze na kupanje. Nemarni su i nezahvalni, ne počiste otpatke koje sami prave, pa dobronamernike dočeka ljudski nemar.
Valjda ćemo se i mi jednom naučiti redu, radu i disciplini.

Dvanaest dana!

Dvanaest dana, kao dvanaest apostola Gospodnjih. Dvanaest dana u kojima se moja majka rastajala sa ovozemaljskim životom.
Kroz čitav moj život do dana današnjeg, prati me misao o njoj. Jesam li joj pružila, ne ljubavi, jer ljubav se podrazumeva, ne pažnje i pažnja se podrazumeva, već duhovnu lepotu koju je zasluživala i jesam li ja žena  koja je po njoj dobra?
- Samo da me ne šlogira- bile su reči koje je izgovarala bezbroj puta.
Kako nam se desi baš ono što najmanje želimo , to se desilo. Posle odlaska u bolnicu, bila je svesna svega, odgovarala je na pitanja lekara nerazgovetnim, iskrivljenim glasom, ali ipak razumljivo i povezano. Pravila je liniju između jave i snoviđenja u koje je postepeno zapadala.
Premeštena je na bolnički ležaj i tada počinje njeno dvanaestodnevno putovanje koje ima samo jedan pravac.
Počela je ponovo da živi svoj život, da još jednom podigne svoj krst i da uspravno, čista lica stane pred svoga Gospoda.

-Dan prvi:


-Mama, vidimo se kasnije, doći ću da ti donesem potrebne stvari. Ti se odmori.
-Viddddiiiiimooooooooo, doooooneeesiii mmmojuu zzza sspppppaaavannjjjjjjeeeeee!
-Važi, vidimo se!
...
Dođe tako vreme, kada čoveka obuzme neka tuga. Bez opipljivog razloga. Tuga koja pritiska kao krst koji svako nosi. Svakom čoveku se njegov krst čini teškim, ali dokle god ga nosimo, sposobni smo za to. Kažu ljudi da nam Gospod određuje težinu krsta, a dodeliće nam samo ono što možemo da nosimo! Kada bi se svi tereti stavili na jedno mesto i kada bi nam bilo ponuđeno da biramo, svako bi izabrao baš svoj, jer nam je urođeno, iako nećemo da priznamo, da je ipak naš teret lakši od tuđih.
Moja majka bi sigurno izabrala da nosi svoj teret, samo da ga ne ponese niko od nas, koje je neizmerno volela. Sigurno bi pokupila i sve naše i stavila ih na svoja pleća, samo da može da nas zaštiti na bilo koji način. Možda to nije mogla da pokaže, ali bi sigurno to učinila.
Moja majka je veoma rano ostala bez svoga oca. Kao najstarije od četvoro dece morala je već sa petnaest godina da počne da radi. Kako nije bila punoletna morali su da napišu posebnu molbu  i da je pošalju kako se to tada govorilo u  Maršalat, da bi dobila kakav takav posao. Bez kvalifikacija mogla je da radi samo ono najteže. Očvrsla je.
No, mladost je ipak mladost! Volela je igranke kod Mikinice i moga oca.
Mnogo posla, mnogo odricanja. Ipak, nekako su kupili plac za zidanje kuće, pa malo, po malo. Stalno se nešto gradilo i radilo.
Ako je išta volela, volela je more. Pored nas je naučila da pliva. Često je sedela u hladovini starih borova i zamišljeno gledala nekud u daljinu. Kao deca nismo prepoznavali njenu zabrinutost.
Jedne godine je pored brata i mene vodila i dvoje komšijske dece. Četvoro dece, torbe i koferi, presedanje iz jednog voza u drugi, sa Dunav stanice na onu glavnu beogradsku, gradskim autobusom, pa putovanje cele noći vozom, pa kao šlag na torti, putovanje brodom. Mi smo obožavali putovanje vozom. Gledali bismo kroz prozor. Pored nas su proletali brežuljci, letele su planine, nizale se stanice. Ljudi su ulazili i izlazili, čak smo umišljali da vidimo medveda koji šeta pored pruge. Naravno da smo to objavljivali uz veliku ciku. Ona bi odmahivala glavom i nastavljala da dremka u sedištu. Uvek bi jednim poluotvorenim okom motrila na nas.
Sve što je dobro kratko traje. Taman kada je život počeo da klizi u laganom ritmu, doživela je nesreću. Tačno se sećam, bila je nedelja, kuvala je nedeljni ručak, napravila nam je neki žuto- braon kolač koji smo jako voleli. Mi smo trčali oko nje. Zamolila je moga brata da joj doda sirće da začini salatu. Tek što ga je uzela boca se raspala, sirće je šiknulo i poletelo prema njenom licu. Poprsje i vrat su bili popečeni, sa trajnim crvenilom. Oči su stradale najviše. Na jednom oku je potpuno izgubila vid, a za drugo se, sada već davno pokojna doktorka Dejanović, borila svim silama i nekako je uspela da ga spase.
Jedino lepo što pamtim iz tog perioda jeste njena kućna haljina. Tada bolnička. Duga. Do zemlje. Ne sećam se ko ju je kupio, sećam se da je bila marinsko plava sa krupnijim i sitnijim crvenim cvetovima. Bile su to nezamislivo lepe bulke. Haljina se lelujala oko nje. Bulke su plesale svoje igre sa svakom njenim korakom. Sva svetlost nepreglednih livada i miris sjajnih cvetova su sletali na moju majku. Načinile su od nje vilu iz neke davno ispričane bajke.
Brat i ja nismo shvatali veličinu njenog usuda.  Preko jednog oka je imala debelu, belu skramu koja nije dozvoljavala da slike spoljašnjeg sveta dopru do oka. Nismo primećivali njen ogroman bol. Bili smo deca. Često se dešavalo da smo u bolnici, gde je sve mirisalo na alkohol i jod, pravili priličnu buku. Samo smo se igrali na mestu koje nije predviđeno za igru. Ona bi virila kroz zavoje i gledala nas.
Od tada se promenila. Polako je počela da se povlači u sebe. Prestala je da odlazi na rođendane i druženja, naročito ako na njima ima nepoznatih ljudi. Na roditeljske sastanke je prestala da odlazi. Trebalo je da prođe dosta vremena pa da nauči da živi sa svojom nikada zaraslom ranom.
Nama su bile potrebne godine da naučimo da živimo sa uvek ozbiljnom majkom.
Ono što nije prestala jeste da pomaže ljudima. Često je to činila na svoju štetu. Valjda je time htela da pokaže , potpuno nesvesno, da to što na jedno oko ne vidi nije nedostatak, time je dobijala snagu za rad.
Sva deca iz komšiluka su je obožavala, sa svima se igrala. Sa svima je razmenjivala one stare pesme koje su se već davno zaboravile. Možda smo bili ljubomorni  što za nas nije imala toliko vremena koje je posvećivala drugoj deci. Ne zanam. Ono što znam jeste da je
-Najlepše bojila jaja za Vaskrs,
-Pravila je najkrupnije krofne,
-Najlepše je pravila kroasane,
-Pekla je najbolje krompire.
-Da se ne zaboravi, najbolje švapske štrudlice sa makom i orasima je ona pravila.
Ponekad nismo imali dovoljno strpljenja za nju. Sve nam je praštala jer je imala veliko srce.
Ono na čemu sam joj neizmerno zahvalna jeste to što je svoje penzionerske dane posvetila svojim unucima. Za njih je bilo i ljubavi i strpljenja. Sve ono što je nama ostala dužna pružila je njima.
Kako je sama znala da kaže, kada se popodne čujemo telefonom, jer ih je pre podne čuvala i kada začuje plač dece:
 -Ja ne znam šta vi radite, ali oni meni nikada ne plaču!
Volela je da se njom idem na izbore, da joj bolje raščitam listiće, da ne bi zaokružila pogrešne kandidate. Tada bih čekala nju i tetka Katicu ispred biračkog mesta. Izdaleka bih ih videla kako se polako približavaju. Obe su ostale bez muževa, pa su jedna drugoj bile podrška i razumevanje.
 S jeseni mi je donosila one fine narandžaste lampione koje je brala kod svoje prijateljice Katice. Osvežavali su moju kuću. Osvežavali su njen lik koji i danas u trenucima tuge lebdi ispred mojih očiju.
Gledam i za nju!
...
Dan drugi:

-Dobro jutro!
-Doombrooo!
-Jesi li dobro spavala?
-Jssmmm.
Stoji mi ogroman teret na duši. Ne smem da pokažem težinu njenog i svog položaja.

Dan treći:

-Donela sam ti nove majice! Da ti ih obučem?
-Mooo - pipka je onom levom rukom pošto je desna oduzeta.
-Leeeeeppa...
Zatim mi pokazuje rukom da joj se približim
-Ovvvdeeee kkraddu, sssssskkkloniiii.
-Dobro, skloniću, ali ovde niko ne krade, ovde su svi dobri!

-Dan četvrti:

-Zdravo mama- hladnoća vazduha je skoro nepodnošljiva...
Nema glasa, samo klimanje glavom. Raspoznaje moj glas i ćuti. Dovoljno je da me čuje. Ja govorim više nego što treba, više nego što ima smisla, samo da prikrijem tugu koja me pritiska.

-Dan peti:

Zdravo, ljubim je u sedu kosu. Oči su zatvorene. Ćuti, nema je , bez glasa.
Da li me čuješ? Samo klima glavom
Možeš li da otvoriš oči? Klima glavom , ali ih ne otvara. Opet vezem priče, bez niti, bez, bodova, bez kraja.

Dan šesti:

Nema tišina. Sama je u sobi. Podiže ruku i čini se kao da je svrbi nos, pa se češka. Refleksni pokreti kaže lekar.
Moja nesreća je da mi je otac na rukama umro. Kao da mi je neka sila nametnula osećaj granice između života i smrti.
Sve mi je jasno. Nema pitanja, nema odgovora.

-Dan sedmi:

Zdravo, tišina, teška, preteška. Tešim se da ne oseća bol.

-Dan osmi:

Sedim sama pored majke koja ponovo živi svoj život u snu. Sanja bez svesti. Priča bez reči. Govori uz ćutanje.

-Dan deveti:

Znam da povratka neće biti. Gledam je i mislim šta bi volela da joj kažem?

-Dan deseti:



-Mrak. Veče. Držim svoju majku za ruku. Ljubim je i umivam. Ruke su joj hladne i sveže obrisane vlažnom maramicom. Divno mirišu.

-Dan jedanaesti:


-Zdravo, jedva uzgovaram, gušim nalet suza. Jaka sam. Dobro je , diše. Sedim i ćutim. Mislima mi odzvanja samo jedna reč: OPROSTI!

Dan dvanaesti:

Sveti Stevan, njena krsna slava. Jutro, osam sati i pet minuta. Zvoni telefon. Počinjem da plačem pre nego što izgovaram:
-Izvolite.


Jedan jednostavan buket cveća na svili za moju majku.

Sadašnjost, prošlost, sadašnjost! Slika jednog života!

Sedeo je na sedištu bicikla, koji je jedva vozio, jer su ga godine stigle. Iako je govorio:
-Potpi"so sam na sto! - osećao je da kraj nije daleko i da će se uskoro pridružiti onima koji su na put bez povratka krenuli pre njega.
Ipak morao je još jednom pogledati ostatke njihovog starog salaša na kome su provodili vrele letnje dane.
 Tako se tog blagog prolećnog dana uputio na škripavom biciklu, nikada nezaboravljenim putevima svoje mladosti. Da ima života u sebi, bicikl bi se sam pokretao,  jer je dobro poznavao put,  a za njega to ne bi bila ovolika muka.
Ugledao ga je.
Bore oko staračkih očiju su se još više produbile da bi skrile početke suza koje su nekontrolisano navirale. Stiga su ga sećanja...Proletali su likovi i događaji, smenjivali su se kao u nekom filmu kadrovi njegovih davno minulih dana provedenih ovde...
Salaš je podigao njegov pradeda.  Došli su radnici iz okolnog sela i dosta mobe. Otac je tada bio sasvim mali dečkić, ali su mu u sećanju ostali dani gradnje ispunjeni smehom i znojem. Sećao se njegovih priča. Sećao se priče o velikom kazanu u kome se kuvao paprikaš za graditelje.
Podizane su drvene skele koje su trebale da predstavljaju zidove. Mladići su gazili zemlju pomešanu sa plevom i vodom i tako su svojim stopalima načinili fino, dobro urađeno blato koje se potom sabijalo u šalunge. Polako su nastajali zidovi. Polako su se videli obrisi salaša u kome  su generacije njegovih provodile svoje ovozemaljske dane.
Takvi zidovi su dobri. Leti zadržavaju hladovinu, a zimi ne dozvoljavaju banatskoj hladoći da prodre unutra, i zaustavljaju onaj strašni , nemislosrdni severni vetar. Pa ona stara paorska peć...
Ipak se više na salašu boravilo leti.
Uvek su postojale štale za konje i krave, kokošinjci i svinjci. Stiglo je dosta toga da se uhrani, da se nešto proda, ali i obezbedi hrana za dugu zimu. Oko salaša su se sadili bagremovi šumarci, jer bagrem brzo raste, pa samim tim obezbeđuje brvo za grejanje. Divno je bilo s proleća udisati mirise bagremovih belih bezbrojnih cvetova. Pa ako si vešt zapatiš pčele, košnicu ili dve, pa onda milini nema kraja.
Nije bilo potrebe za trošenjem novca, sve se proizvodilo u kući.
S večeri bi se društvo okupilo oko nekog stola u dvorištu. Neko je zapevao, neko zasvirao, a o letnjim večerima se dešavalo da neki tamburaši zalutaju...
Sećao se svoje majke, opasane keceljom, kako s popodneva kuva pekmez od žuto naranžastih mirisavih kajsija, a on bi se pribio uz nju i svojim bistrim dečačkim okom je posmatrao male staklaste mehuriće koji su kapi pemeza podizali i slali u prašinu poda otvorene kuhinje. Sećao se kašike kojom je strugao ostatke gotovog pekmeza iz velike šerpe. Prosto je osećao ukus u ustima.
Nikada bolestan, nikada sam, nikada tužan. Za svoje detinjstvo vezao je saamo lepe uspomene. Zaboravio je dan kada je napustio salaš i kada se uputo u varoš na zanat. Salašu se vraćao mnogo puta, baš kao što je to i sada učinio.
Suza za suzom, kotrljaju se u nezaustavljivom nizu niz njegove godinama nagrižene obraze. Salaš je pust. Nestala je i ograda, i petao na krovu. Nestala je živina i stoka. Nema nikoga i ničega. Nije uspeo da sačuva starinu i da od zaborava spase kuću i lozu. Neki nepoznati ljudi su davno isekli bagremove. Sve je polako pretvoreno u ruinu, obrušilo se i spema se da potpuno nestane.
Možda će se tamo negde opet sresti i opet početi neki nov ponovni život.
Okrenuo se na drugu stranu, u pravcu sela iz koga je upravo došao. Misli su mu se uskomešale. Odjednom se našao  na istom mestu , pred selom kao toliko godina ranije. Vratio se na sam početak strašnog rata.

...

U svoj skoro nekorišćeni šinjel je uvukao vrat, ne bi li se zaštitio od hladnoće prolećne  večeri. Noge sa cokulama je vešto uvukao ispod debelog poruba, ne bi li  bile što kraće i što manje izložene noćnoj svežini. Krevet, ukoliko se jendek udaljen od  puta može nazvati krevetom, je pružao koliko toliko sklonište od hladoće i pogleda.nIako je želeo, nije mogao da ima san koji će odmoriti njegova kao struna napregnuta čula. Stalno je osluškivao i osećao strah, koji se kao pošast širio oko njega. One koji su uspeli da pobegnu, tražili su sa svih strana. Neki su odmah uhapšeni i odvedeni ko zan gde.
Upao je u neki polusan u kome su se nizali događaji prethodnih dana. U tom bitisanju između jave i sna stresao se pokušavši da otera sećanja i da mirno nastavi svoj život kao što je to činio pre petnaestak dana .
U njihovu malu kuću u vojvođanskom selu je stigao poziv za mobilizaciju. Ne može se reći da se nije obradovao. Zamišljao je sebe kao vojnika sa puškom, zamišljao je velikog heroja ispred koga devojke bacaju  cveće...a on...
Opremio se i krenuo.  Krenulo je mnogo momaka iz sela. Visoki, vitki, ponositi. Samo su majke plakale.
Nije imao iskustva. Sa devetnaest godina bio je zelen kao jed, a ratovanje mu ni na um nije padalo. Doduše voleo je da sluša priče iz herojske prošlosti  preživelih Solunaca. Sam se pretvarao u heroja i oslobodioca, jurišao je po poljima i dolinama. Imao je konja koji je više leteo nego kasao.
Umeo je da gleda devojke, umeo je da se lepo smeška i da svoje brčiće u osvajačkom zanosu vrti levo-desno. Znao je da noć provede izvan kuće u provodu. Samo ga je majka čekala. Čak su razmišljali da ga ožene, pa da se najzad skrasi.
Raspoređeni su duž linije odbrane, novo oružje, sjajne cevi uprte u pravcu neprijateljskog napada. Kada je opalio prvi metak, dobio je neku snagu, vinuo se u visine i borio se kao veteran. Svi su se borili.
Kroz vojničke redove su se prenosile priče o hrabrosti pilota koji su branili Beograd, o hrabrosti mnogih znanih i neznanih koji su stali u front odbrane protiv fašizma.
Kružile su i one ne tako lepe priče, o nadmoćnosti neprijatelja, o njihovoj snazi, o avionima, o tome da su od trideset devete, a sada je četrdeset prv, pregazili mnogo jače zemlje nego što je naša.
Kraj je došao brzo. Vojska je kapitulirala. Počela su hapšenja. Počela je jedna druga borba, borba za sopstveni život.
Tako se našao sam u ovom vlažnom kanalu, krijući se. Bio je gladan. Davno je nestalo ono malo hrane što je imao. Sreća što je bio paor, pa je znao šta se iz atara može pojesti onako sirovo, iščupano iz Majke Zemlje koja je hranila generacije. Nekoliko puta je iščupao busen one fine prolećnozelene pšenice koja najbolje počinje da raste i snaži se u aprilu.. Time je ublažio zavijanje svoga praznog stomaka. Nekada mu se činilo da će ga prepoznati po tim nemoguće čujnim tonovima.
Promeškoljio se u svom improvizovanom ležaju. Razbudio se, ionako ne sme sačekati jutro da krene dalje. Sada nije više toliko udaljen od svoga sela. Bože, koliko li je već dana na ovom , kako mu se činilo putu bez kraja. Većdesetak dana pešači uz stalno skretanje sa glavnih puteva. Šinjel tako lep i tako nov, je propao od valjanja po blatu i vlažnoj travi.
 Još otprilike dva dana hoda i ugledaće poznate salaše, još dva dana i biće kod kuće.
Bila je noć kada je zalajala kera u njihovom dvorištu. Zalajala i ućutala. Prišao je bunaru i dobro se napio vode koja je poznavala sve tajne banatske ravnice. Vode koja je znala sve tajne njegovih noćnih izlazaka.
Otac je izašao, kao da je predosetio da je to on. Kada ga je ugledao jedva je od bola u grudima prozborio.
-Sine , kako si ostario!
Oči su mu se skupile, srce zgrčilo, iako nije želeo, suze su sam epotekle. Dvorište je u tajnosti noći oživelo. Plakali su svi.
Majka je svoje lice sakrila i višeslojnim blatom isprljani šinjel.

...

Samo je trepnuo, bol koju je osećao je bila nezamisliva. Ostao je bez ikoga.
Progutaoje i bol i suzu.

Osmehnuo se. Neće još mnogo vode proteći Tisom, a on će se naći sa svojima. Ponovo će ugledati  svoje. drage. Ponovo će oni raširiti ruke da ga zagrle.

Okrenuo je istrošeni bicikl i sa zagonetnim osmehom se uputio put kuće. Iza njega su ostajali vijugavi trgovi u banatskoj prašini.

Ko čeka taj dočeka!

Mirno i tiho nedeljno  popodne. Vrućina. Nebo se upalilo od isijavanja naše Zvezde. Gori nebo, ali i zemlja. Sve spava, leži, sklonilo se od velike junske žege i stahuje kakve će vrućine doći.
Samo kaktusi uživaju. Rascvetali se pod okriljem sunčeve svetlosti i lica okrenutih ka nebu upijaju dobrobit koja se kreće najvećom brzinom u poznatom univerzumu.
Prevalili su dalek put dok nisu našli svoje mesto pod nebeskom kapom. Možda im nije najbolje, ali im nije ni loše. Zadovoljni su.
Neki možda imaju više, možda su im cvetovi krupniji i udišu neki čistiji vazduh, možda se viče druže i više vremena provode na otvorenom, ali ipak dobro im je.
Bio u jednom crtanom filmu neki Kaktus car koji je bio zao, koji nikada nikoga nije voleo i koga niko niko nikada nije voleo. Kada se jednoga dana uz mnogo muka na njegovom telu pojavio prvi cvet, sve se promenilo. Za prvim je došlo još blistavo sjajnih i crvenih cvrtova. Kaktus car je oživeo, podmladio se i počeo je da živi sasvim novi i drugačiji  život!
Ako se samo malo potrudimo, ako širom otvorimo oči i odbacimo bodlje koje smo sami sebi nalepili , sigurno je da ćemo se i mi osećati bolje.
Ipak je život lep. Donese i odnese mnogo i lepih i ružnih dana, donese i žegu i kišu, donese i hladnoću i nezamislivu toplotu. Ako je čovek čovek, spreman je da sve otrpi. Stvoreni smo da donosimo i dobre i loše odluke. Stvoreni smo da budemo voljeni i da nas vole.
 Nekada nastradamo i imamo zbog toga mnogo problema, nekada bez muke prevazilazimo prepreke. Sve je to život.
Ne postoji ni najbolji, ni najpametniji čovek. Postoji samo čovek sa vrlinama i manama, sa padovima i ustajanjem.
Dobro je pasti, zato što će posle toga biti ustajanje koje je nešto najlepše što je moglo da se desi smrtniku kakav je čovek.
Dobre su i bodlje koje imamo, ali je dobro dopustiti kaktusu u nama da procveta!

Fruška gora - Stražilovo!

Vreme romantizma je davno prošlo, ali vreme romantičara će biti večno.
Ukoliko imate priliku da se nađete u Nacionalnom parku Fruška gora, nikako ne smete propustiti priliku da posetite Stražilovo, nerazdvojni deo prelepe panonske ravnice. U samom podnožju se nalazi statua našeg velikog pesnika.

Pre uspona na vrh   naoružajte se dobrom voljom i ne plašite se zamora. Ono što Vas čeka gore zaslužuje  i Vaše  vreme i Vaš trud. 

Uska staza pokazuje put kojim se ide. Srce brže radi, pluća se pune svežim vazduhom,  koji se ne može osetiti ni na jednom drugom mestu. Ukoliko se u Novom Sadu ili u Karlovcima beleži temperatura vazduha oko trideset stepeni celzijusa, gore je bar četiri do pet stepeni manje. Taman dobro za uspon. 

Duž cele staze nalaze se klupe na kojima predah traže umorni šetači ili parovi koji tragaju za romatikom  vremena Branka Radičevića. Staza podstiče na upornost. Ponede je čini neka daska koja sprečava odrone zemlje pri jakim bujicama, ponegde čeka neki balvan, ali je uglavnom sačinjena od sitnog fruškogorskog kamena i zemlje. Staza vodi kroz gustu šumu. Vazduh opija, čist, obojen mirisima mnogobrojnog retkog i zaštićenog  bilja. Nebrojeno mnogo vrsta biljaka izniče iz tla i svojim isprepletenim granama čine venac. Postajete deo prirode, sjedinjujete se sa njom i potpuno Vam je jasno zašto je Branko baš tu izabrao mesto za svoj počinak. Uz put Vas pored klupa očekuju table na kojima su ispisani stihovi Brankovih pesama. Njihovo glasno čitanje doprinsi utisku  samog pesnikovog prisustva. Ispod stihova su fotografije retkih fruškogorskoh orhideja koje samo pravi prirodnjak moče zapaziti. 

Korenje biljaka u svojim težnjama da stabla drže što čvršće, ali i da posetiocu pomognu u savladavanju uspona, izbijaju na samu površinu staze čineći njen neraskidivi deo.

Priroda na svom delu, ono koliko je čovek doprineo svom izgledu je zanemarljivo.Samu stazu održavaju posetioci svojim hodanjem.

Na samo vrhu ste nagrađeni. Spomenik velikom pesniku za čiju je gradnju korišćen kamen dopremljen sa prostora koje je Branko toliko voleo, i na kojima su živeli i žive ljudi koje je poštovao i voleo čitavim svojim pesničkim bićem.Kamen potiče sa Fruške gore, Avale, Lovćena, Durmitora, Velebita i Plješevice. Sam vetar oko spomenika tihim zvukom ispreda Brankove stihove:
    -Kolo, kolo, naokolo, vilovito, plahovito...
Pogled se prostire do samog horizonta na kome se susreću nebo i zemlja. Zaista, ima se šta doživeti.
Poslušajte kako zvuče pesme u kojima Zdravko Čolić peva stihove našeg Branka.

   -Kad si zvezda sele moja
   -Ao, nono bjela...

Za Branka jedan buket jorgovana na svili, da mu mirišu cele godine!

Tamni vilajet!

U našoj nrodnoj književnosti se pojavljuje priča pod nazivom Tamni vilajet.
 Nekada davno grupa vojnika je naišla  na veliku rupu u zemlji, nalik na ogromnu pećinu ili tunel. Hrabrost vojnička ih je povela unutra. Gazili su po nekoj čudnoj kamenitoj stazi. Iz dubine mraka je dopro glas koji je govorio:
-Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se!
Jedni su mislili:
-Što da uzmem kad ću se kajati?
 Drugi su mislili:
-Bolje da uzmem, pa neka se kajem!
Kada su iz mračnih dubina izašli na svetlost dana kajali su se i oni koji nisu uzeli i oni koji su uzeli.  Naime ono nije bilo obično kamenje, već drago kamenje.
Nazad niko nije mogao!
...
Narodna mudrost nema uzaludno toliko trajanje i nije čudo što se održala kroz tolike vekove. Čitav život je takav. Rađamo se, hodamo kroz svoje vrame nekada uspravno, nekada pognuto, nekada se skrivamo  od drugih, a nekada i od nas samih. Jedno je sigurno- da se nazad ne može.
Vreme pokazuje ispravnost naših odluka. Ispred svakoga od nas je sadašnji trenutak koji može da ima bezbroj pravaca. Svaki pravac može da donese  i odnese nešto, pa bilo ono lepo ili ružno. Sami odlučujemo, sami imamo pravo izbora.
Neki kažu da je to sudbina.
Možda je i kod drugih naroda običaj da se najbolje zna tuđ posao, svi znamo šta je neko trebao da uradi, a pred sobom zatvaramo oči i ne želimo da vidimo istinu. Možda smo i svesni svojih mana ili mana najmilijih, ali ne želimo to da prikažemo, već pribegavamo idealizovanju, pa smo bolji, pametniji, darežljiviji ... nego što smo to u stvarnosti.
Ako se okrenemo starim vrednostima tradicije i tradicijske kulture obnovićemo praiskonska saznanja  o vrednostima življenja.
Oduvek su roditelji voleli svoju decu i o tome ne treba ni govoriti ili raspravljati. Danas smo postali toliko bolećivi da ih prezaštićujemo, činimo od svoje dece osobe koje su nesposobne da žive bez nas samih. To nije podrška.To je lično činjenje štete nama najdražim bićima.
Nekada smo skloni sažaljevanju samoga sebe, pa se žalopojka proteže na sve sfere života.Tada je teško i nama i drugima.
Neki u svemu vide samo probleme, oni ih preokupiraju , pa tako šire negativnu energiju, koja nikome ne prija.
Što god da činimo naći ćemo se u tamnom vilajetu. Svakako ćemo se kajati kad budemo izašli iz njega. Na nama  je da otkrijemo drago kamenje koje se nalazi pod našim nogama!
Jedna malo tamnija slika.  Ne baš vilajet, ali...

Kiša!

E, da mi je malo kiše!
Odavno nismo dobili kiše!- kako je moja baka znala da kaže. Sve se osušilo, prosto izgorelo od žege. Njive posustale, nekada zeleni kukuruzi dobili ono što se kao nas Vojvođana kaže GAĆE, dakle požuteli su do polovina svoga rasta. Ukoliko uskoro ne padne , a nema nagoveštaja, biće veoma loše ne samo za kukuruz već i za sve nas.
Pre par nedelja smo pomenuli da smo se u detinjstvu susretali sa finom prašinom koja se u svojoj prefinjenoj usitnjenosti provlačila kroz prste na nogama i kao najfiniji kakao prah letela u oblacima iza paorskih koja ili traktora.Lepila se za sve, ulazila je svuda.Nisi mogao da se spaseš niti kuću da ošistiš. Opet nam se to događa, samo što sada imamo brža vozila, dakle više prašine.Vrelo, vrelo, vrelo, ne pomažu ni klime ni ventilatori. Nedostaje jutarnja svežina koja se prenosi na dan. Znojavi, ulepljeni i posustali, a može i drugačije:
Blagodet koja dolazi sa samih nebesa. Kiša. Topla, mirisna, sve oživi viče, buja, raste ni iz čega. Volim lagane večernje šetnje. Polako se uputimo prema kraju grada, poznatom pešačkom stazom. Vazduh bogat mirisima,  prebogat. Pomuti osećanja. Udahnem punim plućima da ne ispustim ni delić lepote koja me okružuje. Pored same staze je nekadašnja Šumica. Danas su to samo njeni ostaci. Ipak nekako se sama izborila za svoj boljitak i gleda da dosegne visine. Obrasla divljim bagremom, zovom , divljim ružama  i  raznim rastinjem pruža neodoljivo snažne mirise. Kako je stradala ne samo Šumica, stradali su i okolni šumarci. Dok se seklo ručnim testerama, stradanje se nije primećivalo u tolikoj meri. Sada motorne testere seku velikom brzinom pa su se divlje životinje sklonile u nabujalo rastinje. Divno je čuti klitaj fazana  ili tajanstveno šuškanje u gustim žbunovima.

Kiša sve lepo opere, napoji,  pa sve zablista novim sjajem.
Jednom  smo krenuli u istom pravcu. Oblaci su se nazirali u daljini. Nismo odustali od našeg malog rituala, pa poneli smo kišobran. Ispostavilo se da taj predmet nije značio ništa. Odjednom je pljusnulo tako jako da je odneo i kišobran i nas. Vetar nas je zajedno sa kišom nemilosrdno šibao sa svih strana. Pokisli smo bukvalno do same kože. U velikoj žurbi smo polutrčećim korakom krenuli nazad. Potpuno bezuspešno. Voda je lila niz nas. Bili smo toliko mokri da nismo mogli u kuću. Morali smo svu garderobu da ostavimo ispred ulaznih vrata.
Jednom sam se sa svojim bratom našla na moru. Dogodilo se strašno nevreme. Nije se moglo nazreti šta je nebo, a šta je more. Nestala je ona zamišljena linija koja ih spaja i razdvaja. Činili su samo jedno vodu. Ako važi pravilo da se ne trči dok je grmljavina tada ono nije postojalo. Bilo je strahotno videti paranje neba bezrojnim udarima munja i gromova.  Praiskonski strah se uvukao u sve očevice strašnog nevremena. Toplota , isparenja, mnogo  grmljavine, uz  još više kiše  koja je  gospodarila  i donosila  ogroman strah.
Još jedno padanje kiše ne smem zaboraviti.Desilo se da sam u junu pred kraj školske godine sa svojim koleginicama čekala autobus. Videvši da se tamni oblaci približavaju velikom brzinom požurile smo na stajalište. Autobus je stigao, ali su se vozač i kondukter povukli u svoj mir udaljen dvestotinak metara. Kiša se na to nije obazirala. Oblaci su se spojili. Njihovo spajanje je doprinelo strašnoj grmljaviti i pravom božanskom potopu uz obilje leda. Kišobrani nisu pomogli. Udari vetra su donosili ogromne količine vode koja se slivala nioz nas. Bukvalno je curilo. Izule smose, ne bi li bar sandale spasle od potpune propasti. Zajedno sa vodom letelo je i retko blato. Bile smo izmazane od glave do pete. Ni penjanje na klupu nije pomoglo. Kad je autobus došao i otvorio vrata sa nas je voda curila baš kao sa samog neba. Ni reč nismo čule.
Najstrašnije je došlo kada smo stigle u Kikindu. Onako blatnjave i prljave kao da smo se kaljugale u mulju izašle smo iz autobuske vlage i zagazile u divan sunčan dan. Privlačile smo veliki broj začuđenih pogleda.
Moja baka je pokazivala  strah od grmljavine. Iako je čitav svoj život živela samo za decu i zbog dece, tada je zaboravljala na sve, pa i na decu. Imala je sposobnost da se toliko samanji da je mogla da se zavuče u orman koji se kod nas u našim krajevima onako starinski nazivao šifonjer. Tamo je ostalala sve dok  se i najmanji šum grmljavine mogao nazreti. Nikada nije priznala svoj strah.
Volim padanje kiše, ali ono tiho, mirno padanje, lagano kao tok ravničarske reke, lagano kao pomeranje krila ptice koja hvata vazdušnu struju.
Na vojvođanskim poljima se tada mogu videti bele čaplje ispruženih dugih vratova uprtih u nebesa. One se zahvaljuju visinama za blagodet koju šalju. Zahvaljuje se i sam čovek. Zahvaljuje se i moja malenkost. 

Vojvodina!

Naša Vojvodina. Mali deo velike Panonske ravnice. Ona koja ne poznaje granice i ne priznaje razdvajanje među ljudima. Okupana, sveža, mlada, ispresecana sporim rekama koje kao i starosedeoci ,,imaju kade". Iako sporo,  ipak uporno nastavljaju dalje. Nikada ne posustaju i ne odstupaju od svoga cilja. Uče sadašnje stanovnike, a poručuju  budućim naraštajima da su mnogo vode odnele, da su sve te vode donosile i dobro i loše, da su odnosile tugu i donosile radost. Najlepša je Tisa, onako mirna tiha, bogata mirisom daljine i upornosti. Mnogi su joj se ispovedali kao blagom svešteniku. Neki su u njoj videli strašnog boga slovenske mitologije i bežali su od nje. Neki su joj se klanjali jer je davala život. Nekima je u besu oduzimala život.
Ipak Vojvodina.
Možda je ime poteklo od nekog velikaša vojvode  koji se u bogatoj odeći šepurio beskrajnim prostranstvom i uzdisao pri pomisli na svoju dragu. Opijale su ga cvasti  bagremova i iscvetala zova. Uzdisao je i predavao se bogatstvu ravnice.
Današnje ime Vojvodina je poteklo od dva imena Vojvodstvo Srpsko i Tamiški Banat.
 A pre? Ko to zna? Ponešto je zapisano, o nečemu se pripoveda, a nešto ćemo mi amateri zapisati da se sačuva od zaborava. Starosedeoci polako nestaju, sa njima nestaju i mnoge priče koje su bile sastavni deo njihovih života.
Nekada ju je u prošlosti prekrivao mulj panonskog mora.  Danas je prekrivaju plodna polja. U svakom godišnjem dobu pokazuje neko novo lice i zrači posebnom bojom. Nekako s ranog jutra zamiriše obrađena zemlja, probude se šumice i uspavane njive. Zacvrkuta i propeva sve što ima kljun i glas. Razmile se bube i leptiri, sva se uskomeša i živi, živi!
 Najlepša je baš sada, ne samo s proleća , već u maju. Onda se pokrene i svoje mesto pod Suncem zauzme i iskoristi  raskošni  i kratkotrajni cvet bulke. Ona preplavi velika žitna polja i obeshrabri ratare. Zato romantičarima ulije hrabrost, pa požele da deo svoga bića ostave u rascvetalim crvenim poljima. Pesnici pevaju o lepoti, a filozofi ćute! Osećaju.
Volim da s  ranog jutra posmatram izlazak Sunca. Ravnica se budi neposredno pre svitanja. Zabruje traktori i pre jutarnjih gužvi zauzmu svoja mesta. Samo oni remete beskrajnu tišinu koja zauzima čitavo prostranstvo. Srce brže zakuca, a razum nestaje. Pored puta proleću trave i maslačci, cvet zove se raspadne pod nežnošću sunčevih zraka i grabi nekud u daljinu. Samo bulke razmenjuju reči. Njih ima svuda. Smeju se i razmenjuju iskustva, nadovezuju se jedna na drugu i čine beskrajni lanac. Taman jedna nestane sa vidika pojavi se druga, ona preraste u čitavo polje, polje u njivu, njiva u usamljeni cvet, pa opet tako. Duša mora da propeva od miline. Zeleno i crveno. Beskrajno i konačno. Kao sam život. Kao samo čovekovo postojanje.

Dve varijante bulki na svili.
Moj mačak Gile je obožavao hladovinu bulki.

Istorijske istine i zablude!

Kažu da istoriju pišu pobednici. Veliki egipatski vladar Ramzes II je svoj ranovladarski poraz u ratu sa Hetitima pretvorio u veliku pobedu. Naime Egipćani su imali običaj da poginulim protivničkim vojnicima  odsecaju šake i da ih prikazuju kao svoj ratni plen.Tako je i on uradio, ali pošto je gradio ogromne i velelepne hramove . na njihovim zidovima je prikazivan ogromanbroj takvih trofeja. Kako je imao neverovatno dug život za ono vreme, naime živeo je više od devedeset godina, smatran je živim bogom, jer su se generacije stanovnika menjale, a on je i dajle vladao. Ipak istorija je pokazala da nije bilo istine u negovoj tvrdnji o pobedi. Vremenski period za takvo priznanje  je veoma dug, nekoliko hiljada godina.
Zamislite tek potpuno zaboravljeno postojanje Pompeje i Herkulanuma.
Negiranje velikih naučnih dostignuća starog veka i potpuni zaborav starih naprednih civilizacija.
Ako se u obzir uzme šta je komunizam učinio Severnoj Koreji ili Kubi, imamo razloga da sumnjamo u istoriju koja nam je plasirana od kraja Drugog svetskog rata.
Kako se nalazim u srednjim godinama, i kako dobijam na zrelosti, sve više uviđam da smo mi u našoj istoriji imali dosta takvih zabluda. Mi Srbi smo istoriju prihvatali više na osnovu narodnih pesama,  nego na osnovu stvarnih činjenica. Toliko nam je bilo lepo da verujemo u takvu istinu, da više ne znamo šta je dokument, a šta iluzija.
Kroz istoriju nas nije pratilo samo epsko verovanje, pratilo nas  je i prokletstvo zaborava kulture i tradicije. Lako smo odbacili slavno vojevanje naših dedova i njihov heroizam na račun novokomponovanih junaka. E, sada, ako je tačno sve ono o čemu se ovih dana piše u štampi i potkrepljuje dokumentarnim materijalom , onda su  se čitave generacije obrazovale  na pogrešnim i netačnim podacima.
Šta da mislimo? Kome da verujemo? Jedni kažu jedno, drugi drugo.Tako je bilo valjda od samog postojanja, kako to stari kažu, sveta i veka. No krajnje je vreme da se utvrde istorijske činjenice i da se utvrdi ko je i nakojoj strani bio.
Ipak ne sumnjam da će postojati bar dve strane istine!
Za sve naše,  slika na svili!

Magla

Gledala je, kroz ne baš čisti prozor i nikako nije mogla da odagna zle misli koje su joj već danima bile u glavi.  Teška magla se baš kao što se toga jutra spustila na još uvek uspavan grad , spustila i na njene misli. Gospodarila je sivim prostranstvom njenog uma. Igrala je svoje zamršene igre i stalno isplivavala kao pobednik.
 Bila je sigurna da je čitavog života činila samo dobro. Ipak ta magla ...govorila je promuklim glasom i strašno je opominjala.
Živela je u  patrijarhatu. U stvarnosti to nije bilo tako. Otac je samo figurirao, samo je bio jeka ženinih glasova. Majka joj je uvek bila tu. Prisutna. Svemoguća i  pravi vlastodržac skučenih misli i još skromnijih dela. Svoje dete je doživljavala kao kaznu.
Godine su odmicale. Kako, tako, se bar na momente mogla naći u drugačijem okruženju. Retki su bili ti trenuci, ali ipak.
 Prvi fizički kontakt sa mladim čovekom je bio čist eksperiment. Sram koji ju je proganjao je bio jači od svega. Jači od nje same. Vratila se u majčino okrilje, vratila se na tešku robiju u kojoj nije mogla da traži, niti da očekuje pomilovanje.
Mrak oko nje je bivao sve gušći , jedina svetlost je bilo dete koje se rodilo u karatkom na brzimu sklopljenim braku, koji se završio razvodom  u još većoj brzini.
Imala je poštovanje sredine u kojoj je živela i u kojoj se trudila da sagradi svoj kakav takav mir. Sve nade je polagala u svoje dete. Potpuno mu se posvetila. Igrala se sa detetom, išla u duge šetnje pored reke , upućivala ju je u tajne života i u to da su ljudi sebični, dvolični, da nemaju poštovanja i da su nadasve prljavih duša. Posebno mesto u toj prljavosti su bili muškarci.
Ona sama je rasla bez roditeljske ljubavi, pa je svome detetu svu ljubav koju je nosila u sebi i koju je trebala da deli na mnoge delove, davala samo njoj.
Kada je bilo vreme za školu išle su zajedno, domaće zadatke su radile zajedno, zajedno su odlazile u pozorište i na izlete. Sve su radile zajedno. Dete koje je prestajalo da bude dete, je raslo da bude samo dete. Raslo je bez svoga stava, raslo je da nikada ne bude samostalno. Raslo je bez druga ili drugarice. Raslo je samo u društvu poznatih. Raslo je sa saznanjem da je majka sve na svetu. Majka je i drugarica i drug i savetnik, i prijatelj. Majka je bila sve. Za majku je ona bila najbolja, čista, savršena, dete za uzor. Morala je imati sve petice, morala je biti najbolji đak, morala je... i bila je.
...
-Odakle tolika magla?
-Kako mi se samo to nalazi u glavi?
-Zašto mi je glava toliko teška?
-Odakle se toliki tumor stvorio?
-Zašto ne može da s odstrani operacijom?
-Kako će moje dete bez mene?
-Želim da živim!
-Kako ću ja tamo gde moram da idem bez nje?
...

Kroz poslednje svesne dane samo joj se to pitanje nametalo. Stalno se javljalo iznova, počinjalo je beskrajnim ravničarskim poljima pokrivenim rascvetalim bulkama, počinjalo je idilično, ali bi se brzo iz prelepih crvenih cvetova uzdizao mali plamičak koji se brzo pretvarao u pitanjeKAKO; KAKO...
Nekada je počinjalo kao vedro prolećno nebo  biserno sjajno i umiveno plavo,  da bi se naglo naoblačilo, naglo bi se pojavili tamni oblaci iz kojih su izletale munje sa istim pitanjima. Nekada se pre samog svitanja rana zora na trenutak budila u svetlosti da bi je vrlo brzo prekrila teška magla kroz koju nije mogla videti pitanja, ali je znala da su tu!

...

Isti prozor, više nije nečist, već  pokriven prugama koje je napravila kiša kroz slojeve višegodišnje prašine, a on sam ne pamti kada je poslednji put bio opran. Majke nema , nema  ni pomoći, ni podrške, ni ko da ode u kupovinu, ni ko da napravi reda po kući, nema drugarice za priču, ni drugarice za igru, nema... Nema nikoga. Pokušala je da ostvari ljubav, iako to što je pravila nije ličilo na to , bar  ne sa njene strane.
 On je bio suviše muško, bio je kako je majka govorila pravi prljavi muškarac koji je mislio samo na jedno. Samo na to kako da je uprlja. Zato ga je oterala. Nije mogla da ga prihvati ni kao druga. To je bila samo njena majka.
Zatvorila se u sobu. Baka je kuvala , donosila iz prodavnice one najosnovnije ženske stvari koje joj je samo majka kupovala. Majka nije dozvoljavala da se ona ponižava i da kupuje tako nešto.  Majka je želela da ona bude najbolja, da mnogo zna, da bude bolja od svih. Ona je to. Niko joj ne treba. Samo znanje. Učiti, učiti...
Sama je.
- Bežite, bežite, prljavi ste , grozni.  Niko mi ne treba. Ja sam najbolja. Ja sam naj..... odjednom su joj suze pošle. Gušila se u njima, davila , ali ipak...
- Ne treba mi niko !-postepeno se , a da nije videla pretvarala u mršavicu devojku bez želje za životom, izbuljenih očiju koje nikada nije smela da podigne, koje nikada nikoga nisu pogledale u oči...
 U drugoj prostoriji leži starica, sanja neko vreme kada joj je ćerka donosila čašu vode. Neponovljivi ukus vode se pretvara u gorčinu, gorčina u težinu života. Razum joj je pomućen i sama živi neki nejasan život.
 Govor joj je nerazuman, dela još nerazumnija. Živi kao da nema nikoga, kao da u drugoj prostoriji nije njena jedina unuka. Čak i ne govore međusobno. Jedini razgovor je kada jedna drugoj dovikuju pogrdne reči  i kada se optužuju za smrt majke i ćerke.

- Gde sam, ko je to?...odjednom se iz svoga skrovišta našla na otvorenom putu prema reci.
- Šta tražim...tražim...idem da pijem one vode...
-Hajde, lepo se vratite kući, sa mnogo strpljenja joj se obratio prolaznik koji ju je prepoznao.
- Idemo , ja ću Vas odvesti,  pri tome guta zastalu suzu u oku i jecaj iz grla. Starica na sebi ima samo staru košulju, a na nogama iscepane papuče iz kojih vire promrzle noge uvijene u  nagorele novine.
Kuća je bila otključana, nered kakav se zatiče u kućama koje se kreče ili renoviraju. Hladno, pusto.
- Tu je ona...
- Ko?
- Unuka, Sara...
Poznanik, viče, lupa, doziva...Niko se ne javlja. Posle pretnje da će policija biti pozvana, iz sobe dopire samo glas :
-  Sad ću!
Posle sat vremena poznanik odlazi , ostavlja staricu, ostavlja unuku u sobi, a da je nije video. Ostavlja mrak. Ostavlja hladnoću, ostavlja težinu pogrešne odluke roditelja koji je sve činio za svojе dete. Izlazi napolje i duboko udiše hladan i gust jesenji vazduh,  jer se ona teška magla spustila na uspavani grad.

Ljubav prema životinjama!

U našoj kući je oduvek postojalo stvorenje koje se zove kućni ljubimac.
Kao svog  prvog ličnog ljubimca se sećam psa koji se zvao Fifi, po čuvenom liku iz  pesme Dragana Lukića. Brat i ja smo ga obožavali. Imao je dugu dlaku boje karamela. Uopšte je podsećao na veliku slatku karamelu. Bio je oniži pas bez rase. Ono što se kod nas naziva avlijaner. Imao je poseban lavež za svakog člana porodice. Tačno se znalo ko  dolazi kući. Jeo je sve redom. Naročito mi se dopadalo njegovo mljackanje kada je pio mleko. Halapljivo bi grabio jezikom tako da su kapljice letele na sve strane. Kišno mleko!
Sledeći reprezentativni predstavnik svoje vrste jeste pas po imenu Gojko. On je imao malo pedigrirane krvi. Kratkodlaki taksi. Dotični gospodin je bio osoba. Imao je svoje principe i vladao se po njima. Niko i ništa nije moglo da ga spreči u nameri da pobegne od kuće kada ga je uhvatio zov ljubavi. Više puta je bio uhapšen od strane moga supruga pomoću masnog burek papira. Čin namamnjivanja se samo tako mogao obaviti.
 Dotični gospodin je bio veoma vešt lovac. Omiljena lovina su mu bile krmenadle sa roštilja. Jednom je sa komšijskog roštilja ukrao celu postavku. Sreća pa komšije vole životinje.
 Naročito se ljutio na majstore koji su malterisali kuću. Neumorno je trčao i uz lavež je hvatao grudvice ispalog maltera. Kod majstora je takav čin izazivao navale smeha.
Kada su nam deca bila mala ispunjavali smo im želje i nabavljali smo razne stvorove od ribica, preko kornjača, hrčkova, papagaja, mačaka i pasa. Čak je bilo pregovora oko nabavke konja ili barem varana. Srećom od toga nije bilo ništa.
Iz tog  bogatog društva bih izdvojila mačka koga smo zvali Sivko. U našu kuću je stigao kao iznenadni poklon koji je suprug dobio od konduktera autobanatovog autobusa koji je išao za Segedin. Mače je kao putnik ušlo u autobs. Kondukteru je bilo žao da ga izbaci  i u Kikindi ga je poklonio mom suprugu. Iznenađenje  i sreća kada je izvađen iz džepa zimskog kaputa je bilo ogromno. Dakle on je znao da jede kokice jednom šapom. Pružao bi šapu. ispuštao nokte, uzimao kokicu i stavljao je u usta. Baš kao čovek. Jednu po jednu. Ista persona je komšiji preko bašte ukrala štuku od tri kilograma. Komšija ju je posle celonoćnog pecanja očistio i oprao, pa je stavio da se cedi preko česme u dvorištu. Sivko se tu našao, zgrabio je i dao se u beg.
-Čekaj, vrati se...
-Nemoj ...
-Daj mi ...
Posle smo čuli da se raspitivao čiji je to bezobrazni mačak...Nismo se javili, a Sivko tri dana nije dolazio kući posle toliko prejedanja.
Posebno mesto na ovoj listi zauzima moj mačak Gile. Žut. Prelepe sjajne dlake i divnih ćilibarsko zlatnih očiju. Moj miljenik. On je pojeo više mesa i mesnih prerađevina neko naša dva sina. Kada sam jednom prilikom, posle dvadeset dana došla iz bolnice kući, dočekao me je u tišini. Samo je uperio onaj zlatni pogled u mene. Kada sam legla na krevet prišao mi je, podigao se i šapom me je nekoliko puta mazio po kosi.
O Miloradu sam već pisala na blogu , pa ću njegova umeća ovoga puta preskočiti.
Najnoviji ljubimac je lovački pas rase Breton. Mali, veseo i veoma pametan. Bistre pameti i brzih nogu. Umalo se nisam preturila preko njega. Nisam se obazirala na bol koji je dolazio iz ruke već sam gledala u njega , plašila sam se da sam ga povredila.
Iako je uredno vakcinisan teško se razboleo. Virus je probio vakcinu. Posle višednevnih veterinarskih intervencija danas je prvi put posle pet dana nešto pojeo. Nadam se da to znači ozdravljenje.
Iako su životinje samo životinje i one imaju svoja osećanja. Imaju svoje ličnosti. One zaslužuju poštovanje. Daju nam bezgraničnu ljubav i odanost. Naše je da ih negujemo, pružamo podršku i uživamo u njihovom dručtvu.
Nabavite kućnog ljubimca!
Na fotografiji je Aron!

Čistota duše! Imriška!

Kada nam se rodio prvi sin, muž mi je na moje veliko iznenađenje poklonio sat marke Doxa. O lepoti te male stvarčice ne treba posebno govoriti. Koliko mi je značio i koliko mi još uvek znači takođe ne treba govoriti.
Postoji priča vezana  za  ovog malog Švajcarca.
Svakog jutra putujem na posao,  pošto radim u jednom selu udaljenom tridesetak kilometara od Kikinde. Tog jutra je bila žurba, autobus ne čeka i potrebno je stići na vreme. Najmanje kašnjenje znači veliko zakašnjenje. U velikoj žurbi, sat sam umesto na ruku, stavila u spoljašnji džep teksas jakne.
Stigla sam na vreme.
Kada sam ulazila u školu setila sam se svoga sata. Stavila sam  ruku u džep i opipala pustu prazninu. Samo sam zatvorila oči. Šok koji je usledio bio je ogroman. Ledeni znoj me je oblio. Sata nije bilo. Potrčala sam nazad na autobusko stajalište buljeći u tlo ne bih li ga ugledala.
Ništa!
 Pozvla sam muža da proveri nije li mi ispao u autobusu koji se vratio na polaznu stanicu.
 Ništa.
 Nisam mogla da verujem. Sama na sebe bespomoćno ljuta! Nemoćna! Bez obzira na težinu događaja morala sam dalje.
Prošlo je nekoliko dana. Isti autobus, isti ljudi,  isto vreme, isto selo.
Bilo mi je potrebno nešto iz prodavnice. Ušla sam u samouslugu i poslednjim očajničkim beznadežnim pokušajem sam upitala prodavačicu:
-Da niste možda čuli da je neko našao neki sat?
-Jesmo- do mene je dopro glas uz  sumnjičavi pogled.
Usledio je šok.
-Idite u prodavnicu kod Mace, ako je tamo još uvek-  i  glas je  zvučao sumnjičavo.
Najbržim mogićim korakom sam se uputila u tom pravcu. U prodavnici je bilo nekoliko ljudi.
-Dobro jutro!
-Dobro jutro!
-Čula sam da je ovde neko ostavio pronađeni sat!
-Jeste.
-Da li bih mogla da ga vidim?
-Kakav je bio Vaš sat?
-Zlatan sat marke Doxa!
Prodavačica je sa smeškom ispod tezge izvadila sat.
Procvetao je pred mojim očima.  Smeškao mi se! Neopisivo snažno mi je srce udaralo. Samo jedna reč mi je odzvanjala kroz misli SREĆA. Pitala sam ko ga je pronašao.
-Imriška!
U uglu prodavnice stajao je Imriška.Oniži čovek okruglog lica. Stari grombi kaput ga je pokrivao. Oko struka je umesto kaiša imao vezan kanap. Krupne šake sa crnim naslagama uglja ispod noktiju, obitavale su pored umornog tela, jer je upravo završio utovaranje uglja. Živeo je od tih sitnih poslova koji su donosili kakav takav prihod. Često hranu umesto novca.
 Uputila sam mu mnogo reči zahvalnosti. Samo je ćutao i stidljivo se smeškao kao dete. Pitala sam kao da mu se odužim. Pošto je slabo govorio srpski jezik samo je odmahivao glavom.
Prodavačica mu je objašnjavala na mađarskom.
-Kutiju cigara -sa smeškom je odgovorila prodavačica!
Koliko je u celom događaju bilo slučajnosti govori i to da sam u torbi imala novac za račune. Kakva kutija cigara! Kupila sam mu dva boksa cigareta. Baš kao u Balaševićevoj pesmi, širok osmeh, ali bez zlatnog zuba i srećno ozareno lice su me ispratili.
Kažu da nikada nikome nije ništa loše učinio.
Kažu da ni jedan posao nije odbio.
Kažu da nikada nije tražio novac ni od koga.
Kažu da nikada ništa nije zahtevao.
Kažu da je uvek primao ponuđeno.
Kažu da nikome nije odbio pomoć.
Kažu da nikada nije ništa ukrao ma koliko da je bio gladan.
Kažu da je svojim osmehom trpeo ruganje neke zle dece.
Kako je živeo sam u nekoj ustupljenoj tuđoj kući i svoj život je završio sam. Ni jednog srodnika nije imao, čak se i zaboravilo kako je stigao u selo. Da bi se odužili čistoti  njegove jednostavne duše meštani su sakupljali novčani prilog kojim je podignut skromni spomenik na seoskom groblju. Epitaf je skroman
 ..... Imre Imriška, sa godinom smrti.
Sećanje će da živi!
Jednostavni cvetovi  na svili za dobrog čoveka1