Gde su kifle?

- Deda...deda... idemo, idemo!
Dedi koji je od ranog jutra obavio niz poslova koje zahteva paorsko domaćinstvo, namirio, počistio, obavio kaficu sa prvim komšijom  uz malu rakijicu kajsijevaču radi bolje cirkulacije, obavio šetnju do pijace, narazgovarao se na putu do kuće, pa najzad obavio nedeljni ručak, jedva dočekao malo odmora od jake hrane u vidu dremeke... Taman se namestio ... Nemoguće je bilo sklopiti kapke na par minuta. Nije mu prijalo drmusanje koje je došlo kao grom iz vedra neba. Obećanje je obećanje.
Obećao je svome unuku, koji više nije mali, već dečkić od dvanaestak godina, pecanje, ali ne obično, već sa noćenjem napolju, pored vode, na obali ravničarske reke. Leto je još uvek trajalo, noći su prijaтne i tople, kao poručene za boravak napolju.
Unuk, bolešljiv od rođenja, ima česte probleme sa bronhitisom, pa mu prijaju noćni izleti sa svežim vazduhom bogatim vlagom koju samo  reka može da da. Kažu da je glina lekovita. Mirisi gline takođe! Čudo je da se i dečak osećao preporođenim posle takvih izleta. U stvari druženje je prijalo obojici.
Skinuo bi mu deda i zvezde s neba samo da je mogao, a ne pružio  jedno pecanje.
Deda je ponekad nestajao iz unukovog vidokruga i tajno odlazio da dušu prepusti miru i prirodi. Unuk je bio mali.
- Vodi me na pecanje!
- Ne mogu!
- Vodi me na pecanje!
- Ne mogu!
- Zašto ne možeš?
- Zato što će padati kiša, pokisnućeš, pa ćeš se razboleti!
Brže nego misao, deda je svojim biciklom  šmugnuo da ga bistre unukove oči ne vide.
- E, kakav je, misli da sam ja lud, nema ni oblaka , a on kaže da će padati kiša...
Od tada je prošlo mnogo vremena , već odavno idu zajedno starim autom. Napakuju hrane. Ima svega. Njegov unuk ima dobar apetit i voli  da kada upale malu vatru, na štapić nataknu kobasicu, pa je polako peku. Onda u žar stave mlad kukuruz onako u ljusci. On se polako peče. Ljuska pocrni, a unutrašnjost postane meka i slasna... Samo se mljacka , lepo, ukusno, preukusno, a domaće sa njihove njive. Danas im baka spakovale kiflice sa pekmezom. Obojica ih vole.Deda jer mu mirišu na detinjstvo i svoju majku, unuk, jer ih baka za njega pravi, ostalima koliko ostane.
- Deda, hoćeš kilflu?
- Ne mogu , nisam gladan!
...
- Deda, hoćeš kiflu?
- Ne mogu, nisam gladan!Pa nismo došli da jedemo , več da pecamo!
- Deda, hoćeš li jednu...
- Neću!Ćuti i pecaj!
Kesa sa kiflama polako šuška, bakine ruke su vešte, umešne...
- Deda, hoćeš li kiflu?
- Hajde, kad si navalio, daj mi jednu!
Kesa šuška, peče od šuškanja.
- Daj mi još jednu!
- Nema više, pojeli smo!
- Kako pojeli? Pa ja sam pojeo samo jednu, bilo je petnaestak komada!
- Pa nema više, pojeli smo!
Deda gleda i samo trepće, a punački obrazi unukovi se tajanstveno smeškaju!
- Deda, daj mi sok!
- Deda, daj mi paradajz!
- Deda daj mi vode!
- Deda, daj....
- Deda, ja bih čipsa...
- Pa možeš ti i sam da uzmeš, ne moram da te služim! Deda ni ne stiže da gleda u plovak...
- Deda, deda, deeedaaaa!
- Šta ću ja s tobom? -  kao sa prekorom izgovara deda... Ostavlja pecaljke, ostavlja ribe da uživaju u rečnoj dubini, mogle bi slobodno da iskaču iz vode, ne bi ih deda ni primetio. Okreće se svome unuku, tone u njegove bistre oči, zajedno putuju u neko drugo vreme, u vreme njegovog detinjstva.
Kada noć pokaže svoju snagu obojica se zavuku u gepek auta, jer su zadnja sedišta ostavili kod kuće, pokriju se ćebetom i tiho, da ne uznemire noćne ptice, ispredaju svoje priče. Malo deda, više unuk, a deda samo potvrđuje. Onda nastupi tišina. Samo žabe nastavljaju svoju noćnu pesmu.

Jedan detalj sa reke uhvaćen na svili. Usamljenost!

Trideset na sat!

Dva koloseka.
Jedan zarđao od neupotrebe, drugi delimično podmazan retkim vozovima koji pokatkad prođu. Postoji vozni red, vozovi saobraćaju redovno. Ujutro i uveče. Putnika skoro da nema. Tek poneki  usamljenik koga samo muka može da natera na vožnju brzinom od trideset kilometara na sat.
To je slika kikindske železnice. Da nema usamljenih prolaznika i pokojeg psa lutalice da mahne rukom ili repom, na zvuk šinobuske sirene, ne bi postojao ni jedan svedok ove propasti. Čičak i trnjine podrhtavaju dok se sivi džin vuče pored njih. Nema ni  traga masnog ulja koje kapa dok polako prevaljuje svoj svakodnevni put. Na nekim deonicama ide tako sporo, da mi se čini da bi čovek brže hodao pored njega .
Kikindska železnička stanica je pre nešto više od sto pedeset godina bila najmodernija i najsavremenija u svoj okolini. O tome svedoče dokumenti koji govore o tome da je čuveni Orijent ekspres ovuda jurio sto pedeset kilometara na sat. Kažu da se i sama Agata Kristi provozala i svojim kritičkim spisateljskim okom pogledala starosedeoce, kada se posle svog putovanja i napisanog dela vraćala iz Istanbula u Englesku. Voz je tada u Mokrinu uzimao potrebnu vodu. Danas Mokrin nema željezničku stanicu.
Više nego tužno. Šinobus koji saobraća i koji je svojom srebrnom bojom zaslepljivao putnike, da ne pominjem da je postojao i vagon restoran sa vrhunskom uslugom, danas tužno prostenje u skoroj fazi raspada. Nekada je i Titov Plavi voz prolazio ovuda. Sećam se da sam kao mali školarac išla sa svojim drugovima da onim crvenim zastavicama dočekamo gosta.
Pruga koja je povezivala istok i zapad, sada umrtvljena,  čeka neka bolja vremena.
Devedesetih, za vreme nestašice goriva, moj suprug i ja smo morali na sahranu u Pančevo. Pošto su autobusi bili veoma retki, dobar izbor, bar kako nam se činilo je bio šinobus. Putovanje je počelo u četiri sata ujutro, da bismo u Pančevo stigli oko podne. Krajnje iscrpljujuće.  Povratak je bio još gori, uz presedanje, u kupeima bez svetla, sticao se utisak Divljeg zapada. Da je bilo kakvih ratnih pokliča, utisak bi bio potpun. Jedino vidljivo u sveopštem mraku je bio žar upaljene cigarete. Samo je on opominjao da nismo sami.
Od tada se nisam prihvatala takvih poduhvata.
 U šetnji ispratim pogledom Srebrnog starca.  Stenje, škripi i plače. Toliko je star, da je već odavno zaslužio odlazak u penziju!

Neumorno neshvaćen!

Sedeo je u mnoštvu. Oko njega su bili njegovi voljeni. Demencija koja ga je sve više obuzimala polako je odnosila svoj danak.Teško je izgovarao reči, sporije je mislio i nije mogao da prati brzinu kojom je tekao razgovor. Samo je treptao i sa tužnim osmehom ispraćao rečenice koje su letele oko njega. Bio je svestan svoje nemoći i svog usuda koji mu je doneo baš to što nikome ne bi poželeo.
Pred njim je stajao otvoren časopis. Lepa panorama primorskog grada se u svojoj raskoši pržala i zauzimala veliki deo otvorenog lista. Bez glasa ju je gledao. Zapazio je detalj. U oku mu je blistala nevoljna suza.

- Prijatelju, kako si?
- Dobro!
- Kako provodiš dane?
- Tako...tako...
- Uzmi posluži se nečim, jesi li uopšte nešto pojeo ili popio, bar neki sok, ili kiselu vodu?
- Nisam, ne treba mi ništa!
- Prijatelju...?

Oči su mu ispunile zamagljenom kišom. Miris tuge ga je obuzeo. MIslio je da li da izgovori to ili ne. Voleo je nauku, voleo je istorijske dokumente, sakupljao je godinama materijal sa svog životnog prostora, klasifikovao, kopirao, prepisivao... Malo koga je to interesovalo, a sada je zainteresovanih još manje. Živi za svoj svet, za svoje papire, za svoje pisanje, za čuvanje starine. Sve ostalo je nebitno, prolazi kao teška i  mutna ravničarska reka pored njega.

- Vidiš prika, vidiš li ovu sliku u novinama?
- Vidim, lepa slika, lep grad, lepo plavo more!
- Da, ali vidiš li ovu pticu na nebu?
- Vidim!
- E, ta ptica sam ja, usamljen i neshvaćen od svih.
...
Zatražio je čašu vode, okrenuo se prema zidu. Utonuo je u svet svoje mašte, u svet ljudi, njihovog načina života, uljuljao se u svoje pisanje, u sva svoja istraživanja. Utonuo je u snove onih o kojima je pisao.
 Stavio je ruku pod obraz, poslednji put je udahnuo i polako, sasvim polako ispustio svoj poslednji izdah.
...
Nestrpljivo me je čekao, kao igračku malo dete. Nisam mogla da napravim razliku kome sam toga dana bila draža. Dedi ili unuku. Unuku zbog druga u igru, a dedi neko ko voli pisanu reč. Starac me je čekao s gomilom starih udžbenika. Najstariji je datirao iz prve polovine devetnaestog veka. Tačnije 1837.To je dugo čuvani Atlas štampan u Pešti. Posle dvosatnog odabira starih udžbenika izložba je bila spremna. Sve je lepo obradjeno i u pravo vreme izloženo. U  znak zahvalnosti starcu je upućena zahvalnica. To ga je učinilo neobično srećnim.
NAJZAD je neko uočio njegov trud.NAJZAD  je dobio priznaje.
To je ono što me danas raduje. Uspela sam da odam malo priznanje za dugogodišnji uporni rad. Kod mene starac nije bio neshvaćen. Nadam se da će tamo kuda svi idemo biti dočekan s puno razumevanja.

Jedna od verzija suncokreta na svili!

Satirična priča: Saveti jednog cara!

Saveti jednog CARA

Gledao je svoj odraz u glatkom staklu ogledala. Nije mogao a da se ne divi slici koju je video!

Savršenstvo-pa to je čisto savršenstvo!

Zagledao se pažljivije u sjajnu dubinu i savetnički se obratio zamišljenom prijatelju kog je veoma poštovao.

...

Ukoliko Vam se neko ne dopada slobodno se obratite bilo kome za ono što vam smeta, pričajte izmišljotine o njemu. Dobar savet je da cela stvar bude začinjena što pikantnije. Slobodno pustite mašti na volju!

Ukoliko je to komšinica, slobodno je ogovarajte gde god da stignete, najbolje drugoj komšinici, samo pazite  da ne pobrkate kome ste šta rekli. Ako se to i dogodi, nema veze novim ogovaranjem ćete već nekako isplivati. Samo slobodno, bez ikakvog poštovanja  ili najmanje dobre namere!

Šta , dobre namere, tako nešto ne treba da postoji!

Slobodne koristite laž kao pomoćno sredstvo!

Ako je to kolega, sloboda je još veća, pa su i mogućnosti Vašeg operisanja daleko raznovrsnije. Kombinujte, varajte, pretvarajte se! Najbolje je ako dobro delo svoga kolege, koleginice uspete da pretvorite u nešto loše, ako uspete da mu napakostite i napravite problem ni iz čega. Tada ste zaista uspeli, a i zadovoljstvo je veće. Najbolje je ne raditi ništa na vreme, pustiti kolegu- koleginicu da odradi i vaš posao, pa onda udri dok je još sveže. Pa ne mora svako da zna za Vašu kopi paste fazu. Vi ćete ispasti ok. E, zato će kolega- koleginica da nastrada! Nema veze ako vas i otkriju, ionako će ćutati jer  su tolerantni! Još je boljke ići pretpostavljenom sa korpus delikti materijalom. Sa greškom koju ste lično otkrili. Dobro je i majmanje slovce, i to je grška. Ako lična korist ne postoji, postoji zadovoljstvo pakosti! Osećaćete se važnima i silnima, a i dobićete dodatnu snagu za  dalji rad.

Svoje sposobnosti koristite i u pravcu rodbinskih odnosa, to je veoma plodno tlo i sigurno ćete dobiti dobre rezultate. Vrlo lako ćete svakodnevnim upadicama narušiti odnose u bilo kojoj porodici , pa i svojoj! Samo napred!

Braća, sestre, ujne, strine...pa to je sve sitna riba za vas! Kukajte i jaučite na sav glas i za sve krivite one druge koji su tolerantni. U napad!

Naravno, pred okrivljenim uz širok osmeh, lepo bi bilo da postoji i zlatan zub. Da se onako saveznički zablista. Veštinu u svoje ruke  i dobro glumite. Holivud je amater za vas!!

Pred dotičnom personom izigravajte potpuno nevinašce, pa sve je to delo nekih zlih ljudi, nije Vaše lično. Pa Vi ste meke duše, ne volite novac, ne volite nerad...

...

Ogledalce, ogledalce...

 Bože, što sam lep. što sam zgodan,što sam pametan, što sam sposoban, divan sam, niko mi nije ni prići! Sitne oči su mi uvek širom otvorene, ponekad čkilje, ponekad pogleduju, ali zato sve vide! Nikada ne spavaju!  Ja sam najbolji, najpametniji...

Ako me poslušate bićete dobri, ali ne kao ja, ne kao ja!

Ja sam CAR!

Slika na svili: Plač jednog čička!

-

...Olovne i tamne snove snivaju oblaci...

[etnja

 Nedavno sam pročitala, više se i ne sećam gde, zašto se kaže zalazak Sunca. Jer istina je da Sunce ne zalazi. Iako su stari narodi znali za činjenicu da je zemlja okrugla, srednji vek je sve izbrisao, pa je uvaženo mišljenje bilo da Sunce izlazi  sa jedne strane ravne ploče, a da sa druge strane zalazi, odnosno da odlazi na počinak. Dakle iz mračnog srednjeg veka je ostalo to izlazak i zalazak.

Od kada je kod nas stigao lovački pas, stigla je i obaveza njegovog šetanja. Pošto se dotični gospodin prikazao u lošem svetlu pri šetnji na povocu, kroz šetališta predviđena za ljude, morali smo se okrenuti šetnji koja je primerena njemu. Njemu je potreban prostor. Potreban mu je vazduh i širina. Tako smo se i mi prilagodili. Svake večeri pred smiraj uputimo se u atar. Naš mali prijatelj juri, uši mu vijore na vetru, rasteruje vrapce i uporno pokušava da stgne zeca ukoliko ga otkrije. To nije ni malo jednostavno. Najčešće otkriva samo tragove. Ponekad podigne fazana, pa se ovaj dade u brzi let. Zanimljivo ga je gledati.

U takvoj šetnji provedemo sat do sat i po vremena. Atar smo zamenili za vrelinu grada. Lepo je. Oseti se onaj praiskonski nagoveštaj čovekove potrebe za sjedinjavanjem sa prirodom. Jednostavno se oseća veza vode, vazduha, Sunca i zemlje. Ispratili smo proleće, leto nas je dobro preznojalo. Sada uživamo u ovim blagim večerima osveženja.

Na zapadu se Sunce spremalo da osvetli nekim drugim ljudima istočnu stranu. Završilo je svoj dnevni put iznad naših glava. Nebo se preplavilo rumenilom, pravim večernjim vatrometom boja. Na istočnoj strani su se nagomilali sivi kišni oblaci, jedino je sredina neba bila bez boje. Sredina se nalazila iznad nas. Hodali smo u tišini da ne ometamo zvuke i mirise koji su dolazili do pognute glave našeg psa.

Hodala sam kroz polje umrlog suncokreta. Glave su odnešene, ostale su posečene suve stabljike. Spolja oštre i sive, iznutra ispunjene  belom mekom sunđerastom teksturom koja se ne može uporediti ni sa čim. Sredina se pri pritisku ugiba, pa se na svakoj stabljici prstom može  napraviti malo udubljenje. 

Zapažam sitnice, one me ispunjavaju i doprinose da se osetim delom ravnice. Meka prašinasta crnica iščekujući kišu pokazuje raskošne pukotine nastale kao posledica dugotrajne suše. Usamljena lisica je napravila svoju stazu kroz oštru strnjiku. Mogu se videti tragovi srna. Ponegde i mesta na kojima su ležale. Na strnjici je ostalo dosta klasova pšenice koji nisu prikupljeni kombajnom,dosta hrane se  nudi svima.

Osam minuta koliko svetlost putuje je ostalo dajući slabu svetlost. Polako smo završavali dnevnu šetnju. Ostavljamo stanovnike panonske divljine  da svojim putevima i  samo nima vidljivim stazama pronađu način za opstanak.

Sa istoka su  tamni oblaci oterali zapadnu blagu svetlost. Zagospodarili su večernjim nebom. Pre prvih kapi ušli smo u naše dvorište..

Došli ste? Niste morali!

Ležala je uspavana snom onih koji se ne mogu probuditi. Oko nje se se okupili  ljudi. Neke je  poznavala, a neki su bili samo sećanje kroz maglu. Bilo je komšija, bilo je prijatelja, bilo je onih koji su ostali da žive posle nje. Bilo je dobronamernika, ali i onih koji su došli da vide kako će se čitava stvar obaviti, da li će sve biti baš onako kako treba.
- Gle došli  su kao što su obećali, doduše malo su zakasnili, ha, ha, ali nkada nije kasno. Poslednje viđenje i predaja poruka. Rado ću sve odneti i isporučiti. Svi su mi dragi. Sve sam sa ponosom ispratila i svima sam, bar tako mislim činila samo dobro. Sve sam ih držala na okupu. Pozivala sam ih telefonom i pričala, pričala. Prenosila sam vesti od jedne sestre, do druge, jer braće nisam imala. Držala sam ih na okupu i bar sam tako održavala sam veze. Dok sam bila mlađa odlazila sam u posete, jednom godišnje, bilo mi je dosta da ih vidim, da se osetim dobrodošlom i da razmenim pozdrave. Ko će to sada činiti, ne znam. Verovatno će se zaboraviti ko je kome rod. Zaboraviće se sestre. Njihova deca se još nekako poznaju, a unuci nikako. Sve se to odrodilo i polako nestaje.
Bezgranično sam volela sve, doduše sa malim izuzecima. Ko je razumeo moju ljubav jeste, ko je pogrešno shvatao možda je bio, a možda i nije  bio u pravu. Bila sam paorsko dete. Panonski mornar, kog su bile bure i nosile morske struje na sve  četiri strane nepregledne ravnice, je bio neumoran. Mnogo rada, mnogo sunčanih dana, mnogo branja krastavaca, mnogo pomuženih krava, a tek su motike bile blago, svemoćne u borbi protiv korova, svemoćne u narušavanju lepote mladosti.
Znala sam da svojoj deci i gostima za doručak ispečem palačinke, ili da pre jutarnje muže zamesim krofne, pa da kao  doručak zamirišu kroz celu ulicu. Davala sam i što sam imala i što nisam imala. Možda mi je jezik nekada radio brže od pameti, ali niko nije savršen. Živa duša svašta kaže, Bog je tu da oprosti, ako ljudi neće.
Danas sam tu. Još malo vazduh struji oko mene, još malo  sunčev zrak greje, još malo svetlosti pada po meni. Toplotu ne osećam, hladna sam.
 Ništa mi ne treba, mir koji me čeka mi je dovoljan.

Za svaki mir jedan buket cveća na svili.

Deveta vrata NE otvaraj!

Kao u starim bajkama upozorenje koje se ne poštuje! Najmlađi carev sin će uraditi baš to! Pored sveg bogatstva i moći koja mu se nudi na srebrom ukrašenoj tacni, on čini ono što ne sme. Neka nevidljiva moćna sila ga tera da čini ono što je zabranjeno. To ne ide bez kazne. Kazna je teška i dugotrajna, ali se na kraju sve ipak dobro završava.
U stvarnom životu je slično što se tiče otvaranja devetih vreta samo često na kraju izostaje srećan kraj. Neki bi rekli ,,cilj ne bira sredstvo,, Ponekad sredstvo biva preskupo pa se cilj ne može ostvariti. Nemalo ih je platilo preskupo svoja vrata!
...
- Naštelovao sam mašinu! Ništa ne diraj! Sve je sređeno! Ukoliko se pojavi problem sve možeš otvarati samo disk nemoj!
- NNeću, zznam jja tto!
- Jesi li me dobro čuo, ne diraj disk!  majstor ponavlja po ko zna koji put.
- NNisam ja gglup, zznam jaa  siguran u sebe odgovara šegrt.

- MMajstore, majsttore, ne radi mašina , nešto se pokvarilo, bbbrzo ddođi!
Majstor hitrim korakom, u velikoj žurbi doleće u radionicu.Jedan iskusan pogled je dooljan da vidi da je disk pomeran...
- Jesam li ti lepo rekao, ne diraj...bip, bip..
- NNissam, nisam ja, ssamo sam malo...

...
Pokvario se dovod vode u toalet, potrebno je popraviti. Pređašnji majstori su rekli da nije urađeno po standardu, pa se javljaju problemi. Prošlog puta su uvezali žicom , da ne popusti brzo...
- Jaću to srediti, kakav je ovo majstor, kakva žica, kakvo šta, sad ćemo mi to... Nosi me da kupiš novo crevo...
- Dajem garanciju deset godina. Ja sam majstor, a ne oni, pojma nemaju...Drži vodu dok majstori odu...
- Nemoj puštati vodu u toaletu, nešto se pomerilo, pa dovod vode nije dobar, napravila se poplava. Jedva  smo pokupili prošli put. Majstor nije dobro napravio, kako je dao desetogodišnju garanciju zovi ga da dođe.
- Neću, znam ja, ne brini...
Tišinu je poremetilo šuškanje krevetskih čaršava, trgla se. Osetila je da nema tela koje je ležalo pored nje. Zatim je usledilo otvaradnje vrata na toaletu. Kroz polusan je ponovila već davno naučenu rečenicu koja se ponavljala sama od sebe pri najmanjem šumu koji je dolazio iz poznatog pravca.
- Ne puštaj vodu.
Usledila je kratka tišina, umorno telo je nastavljalo svoj prekinuti san, kada se začuo onaj poznati zvuk potopa iz toaleta. Voda je umesto u WC šolu odletela po podu kupatila. Skočila je po naredbi vode, samo je  kroz zube prozborila
- Jesam li ti rekla...
- Popravio sam...
- Vidim.
Uzela je čiste peškire i stavila mu u ruke.Vratila se i legla na svoj deo kreveta.Uspavljivao ju je ceđenje vode iz bogato natopljenih peškira.
...
Ne diraj lonac, još malo pa će biti gotovo! Sačekaj!
Sin, dečkić od petnaestak godina, ni dovoljno zreo, ni dovoljno nezreo, skakutao je nestrpljivo oko lonca u kome se kuvao mlad kukuruz. Miris se čuo nadaleko i zračio je nekom nestvarnom primamljivošću. Čekao je da majka izađe iz kuhinje.  Brzo je podigao poklopac na loncu, raširio je nozdrve i duboko uvukao vrelu paru začinjenu očaravajućim mirisom! Odskočio je dva metra , urliknuo od bola i zagnjurio glavu u lavabo ispod kupatilske česme!
-Nikad više...
-Idem do pijace, ako nađem mladog kukuruza skuvaću i doneću ti da probaš!
-Hvala ne treba!

Čekanje!

Sedela je na pragu svoje  kuće i čekala. Stalno je čekala. Činilo joj se da je ceo život provela u tom neobičnom  poslu.

Čekala je polazak u vrtić!
Čekala je polazak u školu!
Čekala je prve jagode!
Čekala je prve lubenice!
Čekala je malu maturu!
Čekala je prvi poljubac!
Čekala je rezultate prijemnog ispita!
Čekala je da se pojavi prava ljubav!
Čekala je svoje venčanje!
Čekala je da testo za krofne uskisne!
Čekala je svoj posao!
Čekala je praznike!
Čekala je rođenje deteta!
Čekal je prvu reč detetovu!
Čekala je muža da se vrati kući!
Čekala je godišnji odmor!
Čekal je vreme da poseti svoje roditelje!
Čekala je uspeh svoga deteta!
Čekala je posao svoga deteta!
Čekala je muža, a znala je da se neće vratiti!
Čekala je prijateljicu na  šoljicu kafe!
Čekala je unuke da sa njom provedu deo raspusta!
Čekala je novo jutro!
Čekala je lepu reč!
Čekala je ...!

Već je davno zaboravila šta čeka. Unutrašnje biće ju je teralo i tera je na stalno čekanje. Oči su joj se zamaglile, postale su bezbojne i čekaju da se pridruže svome životnom saputniku! Činilo joj se da je još juče ušla na jedna vrata, a da već danas treba da izađe na druga. Tek je sada u svojoj vremešnosti razumela pravo značenje životne mudrosti!

Sedi na svojoj sigurnosti, na svome basamku, stopila se i postala skoro nevidljiva u svome čekanju... Čeka njega da je pozove, čeka nju  koja nikoga ne zaboravlja...
Čeka i dalje!

Za sve one koje čekaju jedan buket suncokretovog cveta na svili! Oni stalno čekaju Sunce!

Sećanje: Kuvanje pekmeza!

Pekmez, džem, marmelada, lekvar...Sve znači isto , ukuvano voće sa dodatkom šećera. Prava poslastica ili dodatak za razne kolče. Kako moj brat kaže
- Pojedem teglu pekmeza za dve večere ili kada mi se jede nešto slatko!
Kada mi se jede nešto slatko samo zabodem kašiku u teglu!
Danas sam kuvala pekmez od šljiva, zanimljivo je to:  s jedne strane računar, blog... sa druge šerpa i dugotrajno kuvanje. Novo i staro vreme, nerazdvojivo i povezano!
Do pred samu majčinu smrt kuvala sam pekmez po svome, uveče stavim voće, šećer i konrervans pa ujutro kuvam ( neki će reći konzervans je nezdrav, ali verujte ima mnogo nezdravijih načina konzerviranja naročito na proizvodima na kojima piše -bez konzervansa-), ono prska, čak toliko da moram da uzmem krpu kojom uvijem ruku da se ne popečem. Majka je sasvim slučajno u nekom razgovoru pomenula kuvanje, pa sam otkrila:
- Kuvaš prvo voće dok se ne zgusne, pa se na kraju dodaje šećer, malo konzervansa, još malo kuvanja, zavisi od količine voća, pa u tegle, pomalo, da ne pukne staklo slučajno, pa onda u rernu na 150 stepeni desetak minuta. Onda se rerna isključi i sve se ostavi da prenoći. Tada se pekmez dodatno zapeče i dobije koricu. Na kraju se stavlja celofan i dobro zategne gumicom.
- Kako mi to nikada nisi kazala?
- Nikada me nisi pitala!
Kakvo pitanje takav i odgovor.
Kako god, sada tako kuvam. Volim miris voća, isparavanje viška tečnosti voćnog soka i polako želiranje voćnog sadržaja. Kada se doda šećer sve se zastakli, dobije sjaj i pravu aromu.
Naše bake su znale da u godinama nestašica i nemanja kuvaju samo voće. Ako je godina bila kišovita pekmez je bio kiseo, ali je  ipak preko duge zime polako iščezavao sa polica špajza.
Stari Smederevac je služio za kuvanje na otvorenom. Na tučanu grejnu ploču se stavljao sloj peska da ne bi došlo do zagorevanja na dnu posude.
- Ne daj Bože, onda sve propada.
Kao deca smo voleli da odlazimo u Novi Bečej, tamo je živela Babikina rođena sestra.(Babika je moja baka, majka moje majke, od milošte smo je tako zvali, jer je u vreme našeg rođenja bila živa i prababa, koju smo zvali baka).Ono što pamtim bez imalo magle jasno i bistro  jeste kuvanje pekmeza od kajsija. Sa svojom braćom sam gledala stvaranje tog blaga. Od tečnosti, blagog kuvanja, do bogatih mehurova vazduha koje je izbacivao gotov prekmez uz pomoć toplote šporeta. Mehur bi se podigao, u dizanju je sa sobom poneo kap vrelog soka, pa ga odbacio visoko u vazduh, zatim bi se brzo spustio na najbližu prepreku.
Baba Dara je ustajala s ranog jutra, da bi kuvala pekmez, s mnogo strahopoštovanja je prilazila tom poslu. Prvo bi poparila kajsije vrelom vodom, pa ih oljuštila, onda je prilazila kuvanju. Kuvati pekmez od kajsija nije ni malo jednostavan posao. Ako se kraće kuvaju ne dobija se odgovarajuća gustina i staklasti sjaj, ako se sa kuvanjem pretera njegovo veličanstvo potamni, ne izgleda lepo i na namazanom hlebu se ne vidi sva njegova lepota i umešnost same domaćice, a žerbo bude gorak!
Dakle baba Dara je kuvala pekmez znalački, maestralno, odmeravajući svaki pokret drvene varjače. Virtuozno je dodavala šećer. Gledala sam zgušnjavanje i beli trag na dnu velike šerpe koji je govorio da je posao završen. Posle sipanja u tegle dolazio je red na nas decu. Metalnom kašikom bismo strugali tragove pekmeza. Uz veliku viku i otimanje gledali smo da nagrebemo najviše od malo zadržanih šerpnih ostataka.
Kako je kuvanje dugotrajno pa domaćica nema vremena za bilo kakav drugi posao, a svakako mora da stoji kod šporeta obavezno bi se pekle palačinke.
Samo su deca dobijala svež pekmez, ostali su morali onaj:
- Od lane!
Dve tegle pekmeza, moji proizvodi od kajsija i šljiva! Kakav je takav je proći će!

Iskrenost da ili ne!

Da li iskrenost može da gravidira?
Da li postoji manja ili veća doza iskrenosti?
Da li smo iskreni i koliko?

Sećam se jednom na času u srednjoj školi profesor je pričao o toj temi. Napravio je diskusiju  o tome da li reći istinu bez obzira na bol koji ona može izazvati ili biti umeren pa sve nekako zapakovati, da je čovek lakše proguta. Odgovori su bili različiti.
Moj odgovor je bio da istina treba da bude bezuslovna. Ako me čeka surovost, volela bih da se suočim sa tim odmah, bez uvijanja.
Od tada su godine minule. Kod mene se zadržao dobar deo te filozofije. Ne volim ogovaranja, jednostavno sam ostala takva,  ako imam nešto da izgovorim izgovorim i kažem to ću reći sagovorniku u lice. Ne volim ono iza leđa.
Neki ljudi to cene, neki ne.
Nekad mi se čini da ipak sve treba malo ublažiti, malo proterati kroz neki filter, pa se polako pripremati za ono što nije lepo. Možda su mi takvo razmišljanje donele godine, ko zna!
Filozofi imaju dobru izreku:
Bože daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim  i snage da promenim ono što mogu.

Rekla bih:

Bože daj mi snage da činim dobro.

Tema je otvorena za diskusiju!

Zov mladosti!

Posle dvadesetak godina tri druga su poželela da ponovo osete dah minule mladosti i da se bez žena upute u malu avanturu noćnog pecanja.  Dobro su se naoružali.

-D nije imao pribor,  ali je imao dobru volju i možda najveću želju za takvim druženjem.

-M je imao iskustva pecanja i dobru volju, ali je izgubio veštinu.

-J je imao volju, potreban pribor i izgubljeno strpljenje.

-D: Jeste li spakovali potrebne stvari?
-J: S moje strane sve!
-M: Još da kupimo kobasice i pivo.

 Stali ispred prve prodavnice i pokupovali preostale sitnice. Od kuća su ispraćeni sa velikom brigom. Prognoze su bile različite:
- Neće ništa upecati!
- Kada pojedu i popiju sve doći će kući!
- Neće izdržati ni do 22 časa!
- Nije to za njih!
- Bolje da se odmah vrate!
- Samo im pecanje treba!

Društvo je srećno stiglo. Rasprostrli su pribor, razdelili pecaljke, avantura je počela.
-D: Ja sam gladan, da poslužim nešto?
-M: Tek smo došli?
-J: Može pivo!
Pijenje piva je donelo, smeh i ponavljanje doživljaja iz mladosti.
-M:  Bip, bip ! Kod mene ne grize, premestiću se!
Premestio se pored J da bude bliže svome drugu. Usput je zamrsio silk na svom i J blinkeru.
-J:  Jesam li ti lepo kazao.... Kako tako... bip, bip...
-D: Polako, bip, bip, sad ću ja zapaliti vatru i ispeći kobasice!
Dok su ona dvojica razmrsivala nerazmrsivo, vatra se razgorela, varnica je iskočila, D je popekao palac i tri prsta. Skakutao je i hladio ruku u hladnoj vodi Kanala Dunav Tisa Dunav.  Noge su prestale da ga slušaju, jedna  je proklizla. Poleteo je u visinu, pa naglo u dubinu!  Sve se završilo laganim uganućem članka na levoj nozi.
D: Bip, bip...
Ona dvojica su se smejala. U smehu se J okliznuo i onako obučen i naoružan ribolovačkim prslukom punim mamaca i opreme, se celim svojim telom u nezadrživom naletu snage stuštio  u vodu. Poslednje su potonule adidas patike.
-J:  bip. bip, bip....
-D:  Ha, aaahahhahhhhahhhahha...
-M:  H,aaahahahhhahahhhha...
-J:  Haaahahahahhhhahah....Ova voda bolje prija kad se čovek obučen kupa!
J  je pozvao sina da donese kompletnu preobuku.
Noć je trajala, komarci su napadali u rojevima. Tri druga su izvadila rezervno oružje, namazali su otvorene delove kože sredstvom za odbranu od komaraca  i nastavili razgovor do duboko u noć.
 Neko je dremao uz štapove, neko u kolima , pa na smenu, neko uopšte nije spavao. Jutro su dočekali nažuljani, izbečeni i umorni. Ulova nisu imali. Hrana je davno nestala.
 Kada su krenuli kući :
M:  Sledeći put ćemo ići čamcem. Jedan moj poznanik ima čamac...

Jedan crtež za tri druga pod naslovom Nerazmrsivo!

Pecanje- jedinstvo čoveka i prirode

Sedeo je zagledan u mirnu vodu. Talasala se i belasala od blagog povetarca i belog Sunca. Okupao se, ohladio, osvežio svoje telo i time odbacio celonedeljni umor koji se dobro nataložio.
Ako je nešto moglo da ga opusti to je bila voda. Reka, kanal, mali ribnjak. Voleo je da gleda ravnu površinu i da čeka. Dugo bi bez treptaja  gledao u plovak na površini vode. To ga je opuštalo više od svega. Čekao je trenutak da mali štapić izdignut iz vode potone.  Bio je sposoban da sate provede bez ulova, a da kući ode zadovoljan.
Na pecanje je najlepše otići s proleća. Nebo se izbistri, prolećne zvezde zasijaju, čoveku se duša raduje.
S večeri je posmatrao igru vilinih konjica i malih mušica koje su nervozno izvodile svoju igru vrteći se u nerazmrsivom krugu. Vrebao je trnutak kada se iz larvi neposredno ispod površine vode legu i svoj prvi dah uzimaju komarci polako sušeći svoja providna krila. Zapažao je bogatstvo života oko sebe i duboko ga je poštovao. Gledao je kako žabe uživaju u svom carstvu i noć dočekuju svojim ljubavnim zovom.
 Noćivao bi pod vedrom, svežom nebeskom kapom. Nije bilo teško spavati na očvrsloj glinenoj zemlji. Nije smetala ni vlaga koja izbija pri susretu sa toplim telom. Pokrio bi se jaknom i više dremao nego spavao, osećajući svu lepotu mirnoće i tišine, bez zvuka, bez ljudi koji će narušiti blaženi mir. Radovao se blistavom jutru i poslednjoj zvezdi koja se odupire nadolazećem danu.
Razbudio bi se, okupao u hladnoj vodi da krv bolje poteče. Onda bi pojeo svoj doručak onako iz plastične kutije rukama koje su mirisale na ribu skinutu sa udice. Ništa mu nije smetalo. Bio je srećan, pronašao je svoje mesto bez ljudskih uljeza, bez vike, svađa, bez licemerstva i poltronstva. Jednostavno bi ispraznio misli i uživao.
S jeseni je kretao u rano jutro na pecanje štuka. Vižljaste i gipke, lako su izbegavale udicu. Dešavalo se da mamac bude pojeden od strane grabljivice. Ipak uživao je. Voda se pod naletom hladnoće umiri. Tišina se spusti, zagospodari divljom trskom i suvim, ogolelim granjem. Vetar poklekne i posustane, pa tu pred oom čovekovim ućuti. Ništa ne remeti lepotu koju samo trnutak pozne jeseni može da da. Čovek se stopi sa blistavom površinom vode, postaju jedno.  Duge sate provode sjedinjeni bez reči. U miru. U dubokom međusobnom poštovanju.  Lepota oko i  u duši. Ako riba dođe, dođe, ako ne,  opet dobro, doći će neki drugi put.

Voli taj jedinstveni osećaj kakda se duša preliva iz jednog u drugo, čineći nezaborav. Sjedinjavajući samo one koji osećaju.
- Sutra ne dolazim na kafu. Na pecanju sam. Kada ću doći ne znam!

Jedna slika sa istim naslovom Pecanje!

Baba Leva i deda Đoka!

Sećam ih se kao dvoje staraca. Neobičnih. Okrenutih jedno drugome.
Na njih me je podsetila ova nesnosna vrućina.
Dakle, baba Leva i deda Đoka nisu imali dece. Imali su nešto zemlje i nešto penzije i za ondašnje prilike živeli su solidno. Doduše bila sam dete i nisam znala šta znači živeti dobro, solidno ili bogato. Jednostavno se živelo.U mom kraju su svi manje više bili podjednakih materijalnih statusa. Kod njih je neko drugi nešto radio. Imali su slugu. Ona je bila dobrodušna starica. Moja baka je govorila pipava. Radila je stalno, ali se produkti njenog rada nisu videli. Bila je oniža i punačka, blage naravi, sve mu je povlađivala i onako patrijarhalno odgajana, u svoga muža je gledala kao u božanstvo. Starački sporo je trčkarala oko njega i nutkala ga.
Deda Đoka je voleo dobru hranu. Imao je više nego višak kilograma i jednu nogu, odnosno stopalo jedne noge do iznad članka zavijeno u deblji  najlon, pa sve upleteno velikim gumicama koje su sami sekli od neke unutrašnje traktorske gume. Naravno kretao se uz pomoć palice. Nikada ga nisam videla bez tog lekovitog pomagala. Kao dete nisam razumevala zašto i kao se to stavlja, jer su odrasli prekidali razgovor pred nama decom. Te lekovite krpe i najlon je baba Leva slidala svake večeri, a s jutra ih je ponovo stavljala. Za decu je ostalo bila tajna. Nije nas ni ineresovalo, jer smo od oboje bili čašćeni poslasticama koje je baba Leva pravila.
Prema odraslima nisu bili darežljivi.
Voleli su decu. Ženska deca su bolje prolazila, jer je baba Leva nama bila  više naklonjena. Deda Đoka je častio dečake naročito ako su ga poslužili odlaskom u dućan. Svako je imao svoj trenutak slave.
Leti po vrućinama u našoj ulici su neka dešavanja bila ustaljena. Žene bi posle ručka bile u kućama , a muškarci su u hladovini ogromne lipe koja je stajala ispred bakine kuće igrali,  ono što smo mi deca zvali mađarske karte. Igralo se u štipaljke. Onaj koji je gubio morao je na ušnoj školjki imati zakačenu štipaljku kojom se kačio veš za štrik. Tada su bile moderne one drvene sa jakom oprugama. Bilo je ineresantno gledati rastuće crvenilo koje se širilo po priklještenim ušesima.
Deda Đoka je bio glavni. Retko je ostajao bez štipaljki.
Baba Leva nas je povremeno zvala da mesimo testo za nasuvo. Velike količine brašna i jaja, pa vode. Pet, šest devojčica raznih uzrasta od četiri do desetak godina, bi se zajedno sa gazdaricom uputile u taj poduhvat. Nikada se nije žalila da nije dobro, sve je valjalo, sve je bilo odlično. Sećam se da su na prvom mestu bile ruke, pitala nas je da li su oprane, ali nikada nije proveravala. Bilo je tu svega. Sećam se da smo se jednom posvađale oko načina kako se brašno stavlja na testo. Raširila je svoje blede oči i rekla da nas nikada više neće zvati ako se tako ponašamo.  Odmah smo utihnule.
Deda Đoka je otišao prvi, zbog noge, baba Leva ubrzo za njim.
Ostalo je samo maglovito sećanje na dva starca.
Ostalo je sećanje na njihov konk pomazan za vreme letnjih vrućina kako odiše svežinom.
Ostalo je sećanje na stazu do kuće obloženu starim ciglama bez najmanje travke.
Ostalo je sećanje na veliku paorsku peć i veliki pleh u kome se pekla široka štrudla sa makom i sirom. Ostalo je sećanje na velike vangle u kojima se mesilo testo.
Uvek ostaju sećanja.

Stara kuća, na svili,  kakvu su imali.