Baba Leva i deda Đoka!

Sećam ih se kao dvoje staraca. Neobičnih. Okrenutih jedno drugome.
Na njih me je podsetila ova nesnosna vrućina.
Dakle, baba Leva i deda Đoka nisu imali dece. Imali su nešto zemlje i nešto penzije i za ondašnje prilike živeli su solidno. Doduše bila sam dete i nisam znala šta znači živeti dobro, solidno ili bogato. Jednostavno se živelo.U mom kraju su svi manje više bili podjednakih materijalnih statusa. Kod njih je neko drugi nešto radio. Imali su slugu. Ona je bila dobrodušna starica. Moja baka je govorila pipava. Radila je stalno, ali se produkti njenog rada nisu videli. Bila je oniža i punačka, blage naravi, sve mu je povlađivala i onako patrijarhalno odgajana, u svoga muža je gledala kao u božanstvo. Starački sporo je trčkarala oko njega i nutkala ga.
Deda Đoka je voleo dobru hranu. Imao je više nego višak kilograma i jednu nogu, odnosno stopalo jedne noge do iznad članka zavijeno u deblji  najlon, pa sve upleteno velikim gumicama koje su sami sekli od neke unutrašnje traktorske gume. Naravno kretao se uz pomoć palice. Nikada ga nisam videla bez tog lekovitog pomagala. Kao dete nisam razumevala zašto i kao se to stavlja, jer su odrasli prekidali razgovor pred nama decom. Te lekovite krpe i najlon je baba Leva slidala svake večeri, a s jutra ih je ponovo stavljala. Za decu je ostalo bila tajna. Nije nas ni ineresovalo, jer smo od oboje bili čašćeni poslasticama koje je baba Leva pravila.
Prema odraslima nisu bili darežljivi.
Voleli su decu. Ženska deca su bolje prolazila, jer je baba Leva nama bila  više naklonjena. Deda Đoka je častio dečake naročito ako su ga poslužili odlaskom u dućan. Svako je imao svoj trenutak slave.
Leti po vrućinama u našoj ulici su neka dešavanja bila ustaljena. Žene bi posle ručka bile u kućama , a muškarci su u hladovini ogromne lipe koja je stajala ispred bakine kuće igrali,  ono što smo mi deca zvali mađarske karte. Igralo se u štipaljke. Onaj koji je gubio morao je na ušnoj školjki imati zakačenu štipaljku kojom se kačio veš za štrik. Tada su bile moderne one drvene sa jakom oprugama. Bilo je ineresantno gledati rastuće crvenilo koje se širilo po priklještenim ušesima.
Deda Đoka je bio glavni. Retko je ostajao bez štipaljki.
Baba Leva nas je povremeno zvala da mesimo testo za nasuvo. Velike količine brašna i jaja, pa vode. Pet, šest devojčica raznih uzrasta od četiri do desetak godina, bi se zajedno sa gazdaricom uputile u taj poduhvat. Nikada se nije žalila da nije dobro, sve je valjalo, sve je bilo odlično. Sećam se da su na prvom mestu bile ruke, pitala nas je da li su oprane, ali nikada nije proveravala. Bilo je tu svega. Sećam se da smo se jednom posvađale oko načina kako se brašno stavlja na testo. Raširila je svoje blede oči i rekla da nas nikada više neće zvati ako se tako ponašamo.  Odmah smo utihnule.
Deda Đoka je otišao prvi, zbog noge, baba Leva ubrzo za njim.
Ostalo je samo maglovito sećanje na dva starca.
Ostalo je sećanje na njihov konk pomazan za vreme letnjih vrućina kako odiše svežinom.
Ostalo je sećanje na stazu do kuće obloženu starim ciglama bez najmanje travke.
Ostalo je sećanje na veliku paorsku peć i veliki pleh u kome se pekla široka štrudla sa makom i sirom. Ostalo je sećanje na velike vangle u kojima se mesilo testo.
Uvek ostaju sećanja.

Stara kuća, na svili,  kakvu su imali.

Poseta Lovćenu

Mi kao porodica imamo dosta avanturističkog duha. U takvim poduhvatima nikada nismo oskudevali. Znali smo da se uputimo kolima u jednom pravcu,  a da završimo u nekom sasvim drugom. Znali smo da krenemo u Sarajevo, a da stignemo u Jajce. Slučajno ili namerno nije ni važno. Bitno je krenuti. Negde će se već stići.
Jedne godine smo krenuli na more. U Crnu Goru. Deca su bila mala. Pod uticajem Branka Kockice navalili su da idemo na Lovćen. Njegošev mauzolej se morao videti. Kako smo išli na kampovanje bili smo dobro natovareni. Auto se uspinjao polako i uz dosta muke. Mene je oblivao onaj hladni znoj koji šeta dužinom cele kičme i na kraju podiže kosu, ali šta je tu je. Deci se moralo ispuniti.
Staza je krivudavo vodila, uspon je bio nestrpljivo naporan.
-Kad će...?
-Kad će...?
-Kad će...?
Uz bezbroj pitanja i podpitanja. Radost je bila nemerljiva.
Visoko stepenište i tunel kao na televiziji, baš kao u Brankovoj emisiji.
Putovali smo sa jednom seoskom porodicom, pravi vojvođanski paori vredni, otvoreni i kao i sve Lale pomalo naivni. Nisu znali šta ih čeka pa se krenuli onako bosonogi. Njihov izgled je izazivao niz začuđenih pogleda.
Visoko stepenište i tunel sa otvorima sa strane koji pružaju divne poglede i donose mirise lovćenskog bilja.
Stariji sin, kao stariji, ozbiljniji i svesniji sebe je leteo preko stepeništa i preko stazice koja je vodila do samog ulaza u mauzolej. Zadesili smo se baš u vreme renoviranja, pa nije bilo zaštitne ograde. Ukoliko bi neko pao odleteo bi do samog mora. Mlađi se strahom neiskusnog deteta zalepio za mene i širom otvorenih plavih očiju zastrašeno je upitao:
-Mama, jel da da me nećeš gurnuti dole?
Njegovo pitanje me je trglo, ostali su se nasmejali.
-Naravno da neću, pa koja majka bi gurnula svoje dete?
Uživali smo u vidiku, recitovala sam im stihove Gorskog Vijenca. Vidikovac je pružao sliku večnosti i bezmerne lepote.

Male stvari i dobri ljudi!

Lepota se nalazi oko nas i nesebično se nudi.  Iako su nam oči otvorene ne primećujemo male stvari koje postoje nezavisno do nas. Za njih nam nije potreban novac, ne zahtevaju ništa, spremne su da mirno prođemo pored njih. One grabe svoj deo životnog vremena, žive brzo, donesu lepotu pa otputuju negde daleko. Naše je da uhvatimo taj delić bogatstva, da trenutak zastanemo, zaboravimo na svkodnevnu borbu, duboko udahnemo i u naše sećanje bar na kratko zapišemo trenutak lepote.
Plavi različak, usamljeni ljutić, kratko cvetanje malog kaktusa, cvetanje voća, usamljena travka, obilje svetlosti u sunčanom danu ili stidljivo pomeranje grana na blagom povetarcu. Sve je tu zbog sebe, ne zbog nas!
Zastanimo,  zaboravimo želje, probleme, zavidnost, zaboravimo  loše u sebi i divimo se.
Sa dobrim ljudima je slično. Nisu dobri zbog drugih , nego zbog sebe. Onaj ko poznaje dobrog čoveka je srećan, ako još prizna to i sebi i drugima srećan je još više. Tihi su, kada govore kažu. Gledaju da svoj posao odrade korektno, ne obećavaju ako neće ispuniti.

Stajala sam i posmatrala cvetanje malog lokvanja. Svetlost se igrala sa okruglim listovima. Pomagao joj je blagi povetarac koji je mnogo značio jer je dan bio neobično vreo. Od savršene beline do blago roze latica lepota retkih cvetova je prizivala poglede slučajnih prolaznika.
Tu su se zadesili neki dobri ljudi. Skrivenih, pogleda, u želji da ne smetaju nikome, osmelili su se da zastanu pred upadljivom retkom lepotom. Popili su kafu i time završili lepo dvodnevno druženje sa  prijateljima. Još malo da se upije poslednji zeleni trenutak mirnog okruženja.  Brestovi, trska, bambusi, u daljini vinogradi i voćnjaci, salaši sa starinama koje čuvaju. Kratak beg iz urbane nemilosrdne džungle.
Male stvari i dobri ljudi.

Poznajem neke dobre ljude i srećna sam što su mi prijatelji . Znam da se na njih mogu osloniti u svako doba. Ukoliko ih zamolim za pomoć nikada neće odbiti. 

Nadam se da mogu bar jedan mali deo njihove dobrote da nečim uzvratim.

Slika na svili : Poslednja igra lokvanja!

Imaginacija stvarnosti!

Da li smo nezavisna bića i onim velikim pogrešivim krojačkim makazama sami krojimo svoj život ili na sve nas utiče neka nepoznata sila koja ili čini dobro ili čini loše ili zatvara oči pa se osećamo usamljeniji i bespomoćniji nego ikada ranije?
Koliko smo sujeverni i nadamo se u neku Svevišnju silu koja će popraviti nepopravljivo? Možda ćemo i moliti sudbinu da zadržimo postojeće, uljuljkani u bezbrižnost i nepokvarljivost. Nadamo se nekim dobrim ljudima. Svakodnevno kraćemo u potragu.
Da li sesti za računar i kontaktirati preko interneta ili ...Možda se samo nadamo da su ljudi tamo negde bolji od ovih koji nas okružuju.
Usamljenost je bolest savremenog čoveka. Ono što je internet kao komunikacija jednom rukom doneo, to je drugom odneo. Prijatelji smo na Fejsbuku, prijatelji na G- plusu, Instagramu..., a ne poznajemo se. Koliko nas zbližuje sa pronstranstvima, toliko nas udaljava jedne od drugih i udaljava od stvarnosti.

Fotografija, profil, zamrznut u nekom vremenu koje nam odgovara. Na njoj smo bar po sopstvenom mišljenju mladi i lepi. Zadržavamo za sebe delić vremena, a linijskim prijateljima pružamo samo sliku prošlosti. Objavljujemo samo lepe stvari, one tužne zadržavamo za sebe. Ne otvaramo se u svom neraspoloženju.

Svakodnevno nas biju vetrovi. Gravitacija čini svoje, mi smo i dalje u onom trenutku nastanka profilne sličice.
Ponekad stičem utisak da je sve to internet druženje samoproklamacija, neki oblik reklame nas samih. Osmeh, lepa reč, svi smo dobri, ljubazni, spremni za pohvalu i lepu reč.
Dajemo sebi pravo da komentarišemo sve u svakoga. Slobodni smo da ostavljamo komentare po svojoj volji. Lepimo na svoje zidove tuđe misli, veliki ljudi nam bez pristanka pozajmljuju svoje ideje, koje prisvajamo.
Mali smo.
Maleni.
Nespremni da primimo kritiku. Sposobni samo za život u senci. Sve se manje lično posećujemo, razgovaramo, gledamo jedni drugima u oči. Tužna priča.
Bar na kratko zaboravimo ekran svog računara i prisetimo se nekih starih prijatelja. Zakažimo kafu ili šetnju. Deci umesto crtanog filma na lap topu ispričajmo staru bajku ili ih izvedimo u park.
Zamislite slobodu, prostor obrastao niskim rastinjem. U udubljenju iz kog se nekada vadila glina za obližnju fabriku crepa, blista voda obasjana večernjim Suncem. Iako je zašlo pre osam minuta i dalje putuje njegova svetlost i do nas stiže kao blagi pozdrav. Trska s oreolom svoje cvasti priča neke vedrije priče, kada je ovde vrvelo od ljudi, kada su se s večeri u čistoj vodi rashlađivali umorni kopači. Danas ju je razveselo mali pas. Još uvek štene. Za vreme obuke upornog vlasnika svojom crnom nepogrešivom njuškicom je isterao par fazanskih  koka. Trska ga je zagrlila . Mogao se pogledom pratiti samo po pomeranju vitkih stabljika i po nežnom zvuku koji je sama proizvodila. Šuškao je , šuškao... odjednom se začuo jedan drugačiji zvuk. Tišina. Sve se umirilo. Pa se naglo probudilo. Na drugu stranu je istrčao usplahireni zec. Pas ga je na trenutak zatekao nespremnog, markirao ga i pojurio. Trska se nasmejala zajedno s ponosnim vlasnikom. Srećan momenat u neobičnom danu.
Ne zamerite dragi prijatelji, svi moramo naučiti da se radujemo malim stvarima, da pokupimo energiju iz prirode i da bar na trenutak uživamo u obi;nosti. Za sve vas, jedna moja imaginacija!
Jedan mali crtež olovkom.

Sasvim obično neobičan razgovor!

Dve žene.
Dve ćerke.
Dva sina.

Dve žene su svoja dokona  popodneva prekraćivale tako što su se međusobno pozivale na kafu i ćaskanje. Bilo je tu svakakvih tema. Razgovori su počinjali skoro uvek na sličan način. Ogovaranjem. Ogovarale su onu treću koju su izbegavale u svom društvu. Možda izbegavanje nije baš prava reč, jer je i ona ulazila u taj mali krug povremeno, i prijala im je promena koju je ona donosila, a i materijal koji je takođe donosila. Znala je dešavanja koja su njima dvema bila nedostupna. Kao po planu izmenjale su iskustva i ulične vibracije koje su samo one osećale. Podupirale su se i uz grickalice ili kakav kolač raspredale bi priče.
Priče bi se nizale do tačke koja je označavala osobine i uspehe dece.
Polako se podizala nevidljiva zavesa i njihovo slagane bi rezultiralo govorenjem jedne i pokušajima druge.
-MOJA...Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja...
-Moj s-
-MOJA... Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja...
-Moj s-
Takav razgovor bi potrajao dok se ne bi vidno osetio zamor one sa dva sina.
-O, idem, samo ja govorim , a ti ćutiš! Baš  si nekakva! Idem! Laku noć!
-Laku noć!

Laku noć, dragi moji čitaoci, želim vam puno kćeri i sinova! Za sve vas jedna slika na svili. Ova je među prvima koje sam uradila!

Vodice, sveto mesto!

Okolina Kikinde krije mnogo lepih mesta. Takvo je ovo. Nalazi se u neposrednoj okolini i krije svoju tajnu. Retki su posetioci koji se upute u ovaj deo. Česti su vernici, mada se i oni upućuju  u tom pravcu samo o velikim crkvenim praznicima.

Sutra je Petrovdan. Sutra će se na Vodicama obaviti služba i vernici će se pokloniti svojoj zaštitnici. Upravo njoj je mala crkvica posvećena. Unutrašnjost crkve je oslikana ikonama. Glavna je ona koja nosi lik Svete Petke. U crkvici se mogu zapaliti sveće ali se i napiti hladne lekovite  vode. U samoj unutrašnjosti se nalazi bunar koji je davno otkriven. Još u davna vremena neki čobani su otkrili lekovitost svete vode, pa su se  tu napijali i lečili.     Početkom  devetnaestog  veka je podignuta crkvica na tom mestu. Pored crkvice tu se nalazi i bolnica. Bar je to nekada bila. Danas tamo stoji tabla sa natpisom:

,,Srpska crkvena opština Bolnicima 1865.godne."

Da nas su to samo prazni hodnici kojima odzvanjaju glasovi retkih posetilaca. Vetar koji slobodno šeta ovim hodnicima uvek je raspoložen za pričanje priča o prošlim slavnim vremenima. Uporno prenosi i lelek onih koji su ovde potražili spasenje. Kamene stepenice spajaju crkvicu, hodnike i nedavno podignuto dečje igralište i kućicu ćuvara. Sutra će sve oživeti, povratiće se stara slava makar na  kratko. Odzvanjaće glasovi vernika u blagom danu.

Još samo oko crkvice raste šeboj. Nekada ga je bilo mnogo, danas se samo mali bokori šepure odolevajući modernim vremenima.

Neki dobri ljudi!

Možda su skriveni, ali ih ima. Možda svoje živote žive nečujno, bez buke, pompe ili samoreklame, ali ih ima. Nečujni su, nikada se ne žale i nemaju komentar za tuđe greške ili tuđe životne promašaje. Potrebno je da zavirimo u svet oko sebe i da ih primetimo.

 Savremeni čovek u bespoštednoj borbi za lagodniji i savremeniji život zaboravlja na davno ispisane tablice koje je sam Mojsije dobio kao dar za nas. 

Da bismo bili dobri potrebno je samo da prvo zavirimo u svoje misli pa da pređemo na dela.

...

Kada se spremala na svoje životno putovanje u Svetu zemlju posetila je svoje poznanike i prijatelje i od svakoga je, primila pisamce sa molitvom. Samo bi otvorila koverat. Ruka onoga koji moli je pustila papirić.

Ona je kako je sama rekla samo poštar. Ona će samo u pukotinu na Zidu plača zadenuti Molbu.

...

Samo je čekala lepu reč. Znala je da joj niko u njenom bolu ne može pomoći. Izgubila je sina, a potom i muža. Stara je i oseća ogromnu prazninu. Nahraniće gladnog psa i pomilovati izgubljeno mače. Detetu će pokloniti bombone. Nikoga ne moli za pomoć, ako pomoć dođe, dobro je.

...

Toliko je tolerantna da je to neshvatljivo. Može sa svima. Ćuti i ne žali se. Ima razumevanja za svakoga i dušu za  saslušati svačiju muku. Razume sve i ne zahteva ništa.

...

Živi svoj život. Sama je, deca su joj daleko. Druži se sa onima koji liče na nju. Ne ogovara. Ne sluša ogovaranja. Živi ispunjena lepim rečima.

Šta uopšte znači dobrota?

Neopipljiva, nedodirljiva,ali ipak dostižna svima nama.

 Možda je dobrota kao  poluprava, pa ima svoj početak , ali kraja nema. 

Šta je to u čoveku što ga takvim čini?

Da li je dovoljno misliti da smo dobri ili je činjenje važno. Pitanja ima mnogo. Filozofi su tu da govore. 

Jednom sam dobila kompliment koji nikada neću zaboraviti:

-Ti živiš po Bogu.

Nadam se da je tako. Mada...

Za sve vas dobre jedan buket cveća na svili, drugačije ne mogu.

Čovek je čoveku vuk!

Homo homini lupus est!
Ako je iko poznavao ljudsku prirodu poznavali su je stari Rimljani.

Mačem i silom su vladali  dugo ogromnim prostranstvima i ostavili su tragove vidljive i danas. Zakulisane radnje u kojima se verovatno ni oni sami nisu uvek snalazili. Ružna dela. Ipak silni i moćni. Sve dobro što su činili, činili su radi sebe, ali su drugima njihova dela ostajala. Kakvi su bili morali su propasti. Ipak je njihov   latinski jezik opstao. Najmudriji i najpametniji se i dalje služe njime.
Običnom malom čoveku ostaje opomena, zalog, ukoliko je spreman da ga prihvati.
Svo znanje koje se proteže i traje do danas nas nije naučilo osnovnom. Iz dana u dan smo svedoci vukova i lovine.
Ko je i kada šta?
Menjaju li se uloge?
Koliko smo spremni da uočimo sopstvenu nemoć i da je priznamo sebi i drugima? Večito u nekoj senci, prikrivenih tajnih želja ili  nesvesni svoje nesvesti i neznanja.
Lako je znati tuđe neznanje.
Ko da nas uputi i izvede iz sivila u koje upadamo? Kako se spasti, izvući, ne biti ni vuk ni lovina? Kako osvetlati  obraz čovečanstvu i doprineti pobedi dobra? Kako pronaći svetlost?
Kulise se podižu. Grupice po mračnim uglovima i tajni šapat.  Ima li nedužnih?



Kroz opustošeni grad letela je sablast
Krilima bez perja
Bezglasnim kljunom
Grabila je
Vukla
Pretila retkom šetaču
Svakim pokretom je rasla
Uzimala maha.

Držala je  čvrsto tamu
Zvezde i nihov sjaj je brisala.
Drznula se da ugasi mesec.

Pesnik je izašao
U mislima mu beše svetlost
Na dlanu mu beše suza.
U kosi je nosio mnoge dane obojene dugom.


Sablast se izgubila
U lepoti reči
U dobroti
U osmehu.

 

Ivanjdan!

Ivanjdan je praznik koji se slavi  u znak sećanja na rođenje Jovana Krstitelja. Dan za ovaj praznik je 7. jul. U vreme njegovog rođenja Rimljani su se obračunavali sa svim ostalim religijama. Tako je do njih stigla vest o rođenju proroka. Naravno kako u ljudskoj istoriji ništa ne može da prođe bez zavera, tako je bilo i ovde. Neko je izdao rođenje i rekao da će na kuću u kojoj se to dogodi okačiti venćić od cveća. Rimljani bi bili spremni da po svanuću izvrše pokolj ukućana pa i novorođenčeta.

Ipak neka dobra duša je to čula i javila ostalima. Jutro je osvanulo tako što se na svakoj kući nalazio venčić.

 Da li je to tačno ne znam , znam da je moja baka tako pričala. 

Kako god bilo običaj se održao do današnjih dana. Uveče,na dan pre Ivanjdana,  posle poslednjih sunčevih zraka na kuće se kače venčići od cveća. Oni na kući stoje do naredne godine i čuvaju ukućane od svih bolesti i raznih zala.
Nekada su bili samo od svežeg, a danas se stavljaju venčići i od suvoga cveća. Neizbežno je da se u venčić uplete koji struk Ivanjskog  cveća. Njegova žuta boja i miris se nadaleko uočavaju.

Nekada ga je bilo mnogo pored puteva, danas je skoro iskorenjeno. Rastinje oko puteva se uništava, koriste se razni pesticidi i ovo jedinsveno bilje polako nestaje.

Imala sam sreće i na pijaci kupila dva buketa. Strukove žutih sitnih  cvetova sam ugradila u bukete zajedno sa ostalim cvećem i kao malu pažnju položila na humke meni dragih osoba. Baš kao što je to i moja mama činila kada sam bila dete.

Ivanjdan je srećan praznik, slavi se rođenje onoga ko je bio predodređen da krsti samoga Isusa.
 Budite srećni!
 Pronađite radost u sebi i drugima, učinite nešto lepo, recite nešto lepo, darujte nekome lepu reč ili kompliment.

 Usrećite nekoga i vi ćete biti srećni.

Dve majke!

Čudno je kako se hodnici vremena prepliću i oživljavaju u našim mislima. Nije čoveku potrebna vremenska mašina, potrebna mu je iskra koja pokreće ,,male sive ćelije,,. Dovoljno je baš to da zažmurimo otvorenih očiju i da se stimo. Dok je nas i naša sećanja mogu živeti. Previše je boli, previše tuge, previše teških reči, zato prija neko nežno sećanje. Sećanje koje pokreće ovoga puta nesnosna vrućina.

Imali smo teških godina iza nas, nestašice, ratovi, inflacije, radili smo za pet maraka, a na šalteru banke umesto pet, dobijem tri, jer je inflacija sve progutala, od jutra do večeri nema ničega. Opet ostaju sećanja, lepa, neki dobri ljudi u teškim vremenima. Zvezada upekla i gori. Što se moras to se uradi već u ranim jutarnjim časovima.
Vrelina je sve stanovnike malog grada oterala u hladovinu zatvorenih kuća. Sve se skupilo, zavuklo i ne pokazuje nikakav život. Kao da su svi nestali, kao da nikoga nigde nema. Ova vrelina je sve oterala nekuda daleko...
Ustajem iz obamrlog ležećeg položaja i kuvam kafu. Polako ću da je ispijam. Na ovoj vrelini mi nije potrebna dodata toplota. To me je podsetilo na jednu drugu kafu. Kafu iz osamdesetih godina. Sećanje počinje!

 U prodavnici ničega, kafa, dragocenija od bilo čega. Put me je naneo kod Savke. Savka mi skuvala nešto što sigurno kafa nije bilo. Slatko, sa previše šećera, da bi se izgubio miris i ukus isprženog ječma sa ko zna čime još. (Još uvek osećam kako mi gori u grlu!) Nisam pitala. Srkutala sam je u minimalnim srkovima, da kroz moje ždrelo prođe što lakše. U mom dosadašnjem životu nisam popila ništa gore.

Ko je ona?
Bosančica. Došla iz neke bosanske gudure i nevešto se našla u Banatu. Izgubila se u širokoj ravnici bez brda. Nekako je do nje dospeo glas o potrebnoj ženi i majci.   Morala je proći testove probnog rada, a pravila su određivala sama deca. Deca su birala koja će moći da zauzme mesto njihove pokojne majke. Bilo je pokušaja  pre nje, kako je koja došla i otišla po vodu nije se vraćala. Bila je nevešta, ni za skuvati ni za raditi na njivi, ošistiti živinu , ni slučajno, jednostavna tabula raza. Ali!
Otac je dobio dozvolu jer:
-Ne zna ništa da radi, ali hoće da sluša!

Svoje dece nije imala, pa je svoje posinke prisvojila i do zadnje snage ih branila od svih zala koja su pokušala da im priđu. Toliko je tu ulogu ozbiljno shvatala da ih je branila i od oca, bila je sposobna da u momentu smisli dokaz, opravdanje i da ih spase svake kazne. Majčinski im se posvetila do zadnjega svoga daha. Stručno je prekrivala nestašluke i noćne izlete. Ta posesivna ljubav nije uvek donosila dobro, za njene posinke ni jedna devojka nije bila dobra, no pamtićemo samo dobro.
Sećam se jednog vrelog leta. Baš kao i ovo, leto, vrelo, davno kiše njije bilo. Najradije bismo polegali u nekoj hladovini uz ledeno osveženje, ali trebalo je raditi. Paorski posao ne trpi odlaganje.Tada su joj  i unuci stasali. Išli smo u atar da čupamo arpadžik( mali luk koji se kasnije sadi), ne znam ima li goreg posla od toga. Rad počinje odmah posle svanuća i traje najduže do  jedanaest ćasova. Vreo dan, već u osam sati je bila nepodnošljiva vrućina. Čoveku se ulepi i kosa i koža, pa se ona peščana prašina zalepi na sve to, uz miris crnog luka. Ne ponovilo se. Tek je proslo osam, kad se začuo škripavi bicikl:
-Vlade, evo majke , nosi vruća bureka...obraćala se svome unuku i svima nama.
Bez poziva, bez najave, već kao vremešna bakica, prešla je desetak kilometara na biciklu da donese mastan vruć burek nadnićarima i njenim najmilijima.Ceo atar je mirisao na burek.Ceo atar je plakao od težine testa i sira. Ceo atar je bio sit.
Posle toga je skoro nemoguće bilo nastaviti rad.
Sahranjena je u trojnom grobu. Tako su deca odlučila. U sredini je otac, sa leve i desne stane se nalaze dve majke. Ona prava, rano preminula, koja ih je rodila  i koju nisu pamtili  i ova druga koja je dočekavši  starost uvek bdila nad njima.

Vreo dan, kafa mi se ohladila.
 Uzimam kafu, a misli lete dalje, do nekog novog sećanja.
Nas koji nismo ničim ugrožavali njene posinke je volela. Za Savku buket ruža na svili.

Susret sa veknom hleba!

Sedele su na terasi u svakodnevnom druženju koje je značilo pijenje kafe. Polako  reč po reč, ponovo su prešle vreme od dvadeset četiri sata, od poslednje kafe. Sve bi bilo isto kao i svakoga dana da nije bilo jedne sitnice.
 Vekne hleba.
Vekna je stajala na drugom stolu. Naoko cela, netaknuta. Zamešena umešnim rukama veštog mokrinskog pekara. Sam izgled je odavao tradicionalnu tehnologiju bez aditiva i konzervansa. Kada je bio svež , brzo je nestajao. Zato se retko kada načinjao neposredno po pečenju. Kako su naši stari znali, i na nas preneli ishranu tanko namazane masti na toploj kriški, pa još začinjenu onako seljački sa malo soli i  sitne mlevene crvene paprike.   Slatka varijanta se sastojala u kriški hleba blago pokvašenoj i posutoj kristal šećerom ili premazanu kiselim pekmezom od šljiva.
Ova vekna je bila drugačija. Zato je neodoljivo privlačila pažnju jedne od dve žene. Naravno ona druga je znala o čemu se radi i mudro je ćutala. Čekala je da se primeti neobičnost!
 Spolja hrskavo smeđe ispečena , baš onako kao treba, ni previše, ni premalo. Ali...
Ali vekna je samo s polja bila cela. Nedostajala je sredina. Dakle ostala je samo kora  sa šupljom unutrašnjosti. Rupe su bile simetrično nameštene na obe bočne strane.
Druga žena je i dalje gledala.
-Da li je to delo ... ?ili ...? ili ...?
-Ma trebala mi je meka sredina... -pomeranje glave je odnelo poglede u pravcu šupe iz koje su izvirivale mnoge zelene oči.
-Meka sredina pomešana sa mlekom...


Hleb se u duši svakog vojvođanina nalazi utkan u  genima. On se poštuje. Kao brat, kao kum , kao osnovna hrana u mučnim danima preživljavanja.
Ne nalazi se uzalud u Molitvi Gospodnjoj ,,..hleb naš nasušni..."
Sećam se da je moja majka pričala de su ona i ostala ratna deca sakupljala na tavanima stari hleb, koji je davno bio bačen golubovima. Kako su golubovi bili pojedeni, ostaci hleba su dobrodošli. Stresli bi buđ i prašinu sa okrajaka i preživeli bi gladne dane.
Nekad se u hleb nisu dodavali aditivi, bio je neponovljivog ukusa. Za mešenje hleba se koristila drvena posuda koja je ličila na korito i zvala se NAĆVE. Umesto kvasca koristio se KOMLOV. To je bilo testo koje se držalo na hladnom mestu i prilikom mešenja hleba dodavalo se u brašno i vodu. Posle procesa mešenja ostavljala se nova količina za sledeće mešenje.
Hleb se mesio jednom nedeljno. Pravile su se velike CIPOVKE. Cipovka je velika okrugla vekna. Njena veličina je zavisila od broja ukućana. Tako ispečeni hleb se čuvao u od pruća pletenim korpama i pokrivao se belim vezenim peškirima. Bila su to vremena koje se nikada više neše vratiti.
Ono što mi ulepša dan jeste miris sveže pečenog hleba. Miris me dočeka čim otvorim ulazna vrata na kući. Pobedi sve ostale mirise i verno ide za mnom. Prati me dalje , sve dok ima snage da se širi po čistom jutarnjem vazduhu.

Fotografija za Fejsbuk!

Lažao  je na svom krevetu.
 Malo je dremao, a malo se onako žmirkajući uljuljkivao u saznanju da je život lep. Imao je gustu kosu, talasastu, meku, kako je njegova majka govorila, kao svilu.Često bi svojom rukom prošla kroz smeđokosu bujnost i samo je treptala. Ponekad bi ga poljubila u nestašne čuperke. Sada je to činila sve ređe, u stvari onda kada joj on dopusti. Osećao se odraslim. Pa to je i bio, baš na pragu kada se prelazi iz jedog sveta najranije bezazlene mladosti u onu uzbudljiviju.
Pred njim su se otvarali putevi, trebalo je samo da zakorači i da obema rukama zagrabi sve što u njih može da stane.
Na belini tavanice mogao je svojom mladalačkom vidovitošću da sagleda svoj budući život. Nestvarno su se ispred njegovih očiju ređali događaji i likovi koje je prošao i koji su mu nešto značili. Video je i velike gužve u gradovima i staze kojima je trebao da prođe. Privlačili su ga kao ogroman manet. Samo su čekali da raširi krila i započne svoj let van sigurnog gnezda. Ipak  u jednom uglu osenčene beline nije mogao da vidi ništa. To mesto je bilo tajanstveno i skriveno za njegove oči. Uporno se napinjao i žalio je što nema magičnu kristalnu kuglu da pročita tajanstvene zapise budućnosti.
Imao je mnogo prijatelja, družio se , porovodio sa njima besane noći u malim sobicama na tavanima porodičnih kuća. Delili su nestašluke, gledali kako mama kaže( tu se nasmejao onako samo za sebe tajanstveno), nemoralne časopise i pušili ukradene cigarete. Posle toga je morao... No sve je to sasavni deo maldosti. Susreti na tavanima su se malo po malo proredili, svi su pronašli neku sebi svojstvenost i okrenuli su se tome. Tako i on.
Trenutak dokolice i nerada ga je zatekao na ovom mestu. Zadremao je .
...
Trgao se iz sna. Probudio ga je cvrkut laste koja je blatnjavo gnezdo svila u uglu prozora stana koji je s mukom otplaćivao, jer se upustio u neki činilo mu se neotplativi kredit. Kosa ga je polako napustila, ostalo je neko retko rastinje koje je neposlušno štrčalo. Bila je daleko od svake svile.
Zagledao se u tavanicu. Bezbroj linija ju je prekrivalo. Kretale su se u različitim pravcima, bile su izbrazdane kanjonima, sličnim onima kojima se divio na mesečevoj površini. Ponegde su se videli duboki krateri još uvek ispunjeni raznim nadanjima.
U jednom uglu  osenčene beline nije video ništa. To ga je vratilo u prošlost.
Setio se!
Ustao je, uključio svoj lap top.  Dok je čekao dizanje sistema , otvorio je fioku svoga stola.  Tačno je znao šta traži. Skrnirao je fotografiju i stavio je na svoj
Fejsbuk profil.
To je bio on, ispunjen nadanjima , ležao je na krevetu...

Duša u pesmi ili pesma u duši?

Sedeo je u hladovini ispod starog oraha, koji je njegov otac davno posadio i ispod koga su spas od letnjih vrućina pronalazili njegovi sad već davno pokojni roditelji. Tako je mogao svakoga trenutka,onako ponesen mirom prirode i bogatstvom mirisa, da otplovi zamišljenim stazama svoga sećanja i da pored sebe zamisli drage likove.

Uvek su mu pružali podršku. Voleli su ga. Negovali, vaspitavali ga u duhu starine i nežno uljuljkivali u saznanju da su ljudi dobri, da treba biti tih i zadovoljan.

Tako je izrastao u čoveka. Bez znanja o ljudskoj svireposti i dvoličnosti.Učili su ga da uvek kaže ono što misli, ali ga nisu upozorili na posledice.

Bio je prostodušno naivan[i ostao ], verovao je ljudima i nije sumnjao u njihove namere. Iako živi u sada već dvadeset prvom veku nije spreman za njega. Nikada nije umeo da sakrije svoje reči, nije umeo da ne postavi pitanje na odgovor za koji se smatralo da treba da zna i koji je obično bio neobično banalan. Čitavim svojim bićem je pripadao vremenu kada se čistota duše cenila više od svega. On je sigurno imao neiskvarenost, ali se ona graničila sa ludošću. Nekada je, nekim svojim postupkom ličio na Don Kihota.Nikome nikada zlo nije činio , ali se ni dobra nije hvatao. Jednostavno se držao po strani.

U govoru je uvek akcentovao poslednju reč, dajući joj važnost bez obzira na to da li je važna ili ne.

Njegovim venama je tekla krv koja je u sebi imala dobrih mešavina. Kao što su žitelji njegovog okruženja mešovitih nacionalnosti, tako je i on sam višenacionalan. Pomalo Srbin, pomalo Mađar, pomalo Rus, pomalo Nemac, a pomalo i Jevrejin.

Lik.

Onako kako to žargonski govori mlad svet, Glava , telo , udovi, srazmerno razvijen , blago podgojen s osmehom i telom neaktivnog sportiste.

Ono sportsko kod njega ga je teralo da vozi bicikl. Onda bi, baš kao što je to činio njegov deda, jednom, sada već više ne drvenom, nego plastičnom štipaljkom sužavao sam rub nogavice na pantalonama, da se ne bi zamastile od lanca,koji je redovno podmazivao da bi što duže trajao.

Kako se stalno plašio vetrova i promaje, oko glave je nosio ono što sportisti stavljaju kada se zbog velikih napora znoje znojnicu. Čuvao se hladnoće, a smatrao je da mu kačket ili kapa ne stoje dobro.

Maštao je o pogledima devojaka. One bi tada svoje zanosno sjajne oči stavljale u službu njgove kose, koja je kao kakva četka štrčala preko ivice vunene trake. Za njega je ona zanosno vijorila i slala mirise kolonjske vode na sve četiri strane sveta i služila je kao nefunkcionalni magnet.

Gleda svakoga jutra svoj odraz u ogledalu, smešaka se samome sebi i pridaje važnost nekim nevažnim stvarima. Jutarnji ritual je veoma važan. Ima svoje navike koje itekako poštuje.

Poštuje ih jer na prvom mestu voli sebe i važan je sebi samom. Higijena je veoma važna, uvek je čist, uredan , ispeglan i izbrijan. U poslednje vreme gleda da kupuje stvari koje se ne peglaju, jer tako sebi štedi vreme, a i struju.

Kafu ne pije ili veoma retko, kad se baš mora. Bitno je da svakoga jutra sedne na svoju terasu i da oslušne zvuke koji dopiru spolja. Svakoga jutra zvuci su različiti u zavisnosti od dana u nedelji. Mogao bi napraviti tabelu i stavljati baš kao đacima u školi pluseve i minuse komšijama koje obavljaju svoje poslove..

-EEEEj, to je dobro za zdravlje, odmoriti pre posla...

Voli pesmu.Svako jutro prvo otpeva koji stih neke izvorne pesme, stare, one koje mu je mati nekada davno pevala. Nekada se reči prepliću i baš kao u narodnom kolu mlad i lep momak povede sve ostale u pravilnom nizu. Tako i on, predvodi zamišljeno kolo putevima svojih misli...

Ono što ga izdvaja iz skupine ljudi sa kojom se svakoga jutra sreće i koje iščekuje, jeste baš ono njegovo čega nije svestan, a što ljudi oko njega itekako raspoznaju.

Svakoga jutra ide na posao, nekad mu se dogodi da svoje započeto pevanje ponese sa sobom , pa slučajni prolaznik upre pogled pitanja u njegovom pravcu. Nemali je broj situacija iz kojih se lako bez posledica izvukao, kada je naleteo na prolaznika, uz lako simpatično izvinjenje:

Ja, to ...izvinite, izvinite....

Ljudi bi odmahnuli glavom , a on bi samo produžio.

Ljudi ga itekako poznaju i ne zameraju mu njegove navike, samo im je čudan. Današnjem čoveku ne prolazi ništa ispred očiju. Sve zapaža, uočava i vidi.

Naučen da udovoljava samome sebi, bez obaveze prema bilo kome. On se ne obazire na prolaznike, nastavlja sam sa mnoštvom tonova u svojoj glavi...

Pravi gospodin, nikom dužan, nikoga ne moli za uslugu, sve čini sam i uvek je dovoljan samom sebi.

-Pa zašto onda ne bi? Ko peva zlo ne misli!

Visoko obrazovan. Govori nekoliko jezika, pa toliko godina ima i živi među tolikim svetom, a i njegova krv je bogata. To je nasušna potreba.

-Moja baba je pred svoju smrt u devedeset drugoj godini govorila samo srpski iako je bila Nemica . Pa što i ja ne bih znao.

Ima posao, radi u biblioteci. Državna služba, sigurnost, vikendi i praznici. Knjige na dohvat ruke, a voli da čita.

-Ooo, poštovanje, šta se to danas čita?

-Koeljo, Alhemičar...

-Pa lepo, te knjige nisu skupe, mogao bih kupiti, lepo je držati kjnigu na polici u dnevnoj sobi. Koliko košta?

-Pa otprilike...

-EEEEj, pa zašto bih kupovao, pa za to mogu dva puta ručati...

Dobre je duše. Nikoga da ne uvredi, barem ne svesno, sa ljubaznošću se odnosi prema starijima, to je poneo iz roditeljske kuće, ima dobro vaspitanje koje je veoma važno za svaku osobu.

-Vi ste, kada ste bili mlađi bili drugačijih misli?

-Bili ste sposobni reći...

-Pitao sam se kako to smete?

-Bio sam mlad, imao sam ideale...

-Gledao sam i ćutao...-ni ne čeka da sagovornik zavrči rečenicu.

- Ja sam onda bio nezadovoljan, ali sam ćutao. Zašto bih nekoga podržao, meni je dobro kada ćutim, zašto govoriti i stvarati neprijatelja?

-EEEEj. Ćutim i bolje mi je.

Osoba o kojoj se radi se blago ljuti, preznojava se, i pita se kako se on seća svega rečenog.

Zašto bi shvatao da se ljudi menjaju, da se granice ideala pomeraju, da su sa različitim životnim dobima misli drugačije.

-EEEEj, ja sam ovakav kakav sam, zašto bih se menjao? Zašto?- Stalno je govorio u sebi.

Bez para nije. Lako može da zaradi novac, onako iz hobija radi u svome povrtnjaku, pa sve to lepo plasira, uz to izdaje mali stančić ostao od pokojne tetke u Novom Sadu...

Veoma voli, kada je kako kaže jeće i piće. Ne ustručava se nimalo. Pa ljudi su zato doneli. Dogodi se da ljude ceni po časti koju su stavili na sto.

-Što je dobar ovaj kolač!

-Da li ste Vi pravili ili je kupljeno gotovo?Koliko košta?

-Kupljeno, košta otprilike...

-Mogao bih poručiti...brzo izgovara, a još brže dodaje:

-EEEEj, pa to je par cipela, ne moram ja počastiti ...

Uz blago podrhtavanje glave i odmahivanje u smeru levo, desno, disciplinovano na svoj tanjr stavlja treće parče i govori uz blagi prekor :

-Ima se može se...

Marko , kolega iz biblioteke se oženio, sakupljani su prilozi za skroman poklon. Kako je dotični kolega tek počeo da radi pa ga nije dobro pozanvao izostao je novčani prilog, ali čast nije izostala. Predivne pogačice sa sirom, pa posluženje na ovalu...Njemu je sama voda curila na usta. S mukom se suzdržavao da koja kap ne padne na kakvo vidno mesto. Stidljivo je pognuo glavu, a očima je kolutao na sve strane. Pokušavao je da vidi gleda li ko.

Suze su mu krenule od gutanja bez dovoljno žvakanja.Desnom rukom je zgrabio par pogačica i žurno izašao iz kantine biblioteke. Tihi kikot ga je ispratio.

Nekako ga hoće i nasledstva.Dobio je stan, nešto zemlje i novca.Nema sa kim da deli, nema braće ni sestara, nije oženjen...

-EEEEj, dobrostojeći...

Dobro situiran i svestan svoga statusa jedno vreme se nadao dobrom ulovu neke fine žene koja bi u njega gledala širom otvorenih očiju i treperila na svaki njegov mig. Dočekivala ga i ispraćala bez pogovora i pitanja.

-Znaš....kako si ti našao tako lepu ženu? - pita svoga komšiju bi mu mogao biti sin.

Dečko se preznojava, neprijatno mu ...

-Ne pitam ja to ... ja to samo onako...

I pored neprijatnosti lepo vaspitan mladić, da bi zaštitio svoju ženu od pitanja kako je pristala da se uda za njega, jer je komšija bio sposoban da uputi takvo pitanje, ali ne u šali , već potpuno ozbiljno, uz blagi osmeh reče:

-Pa, pozovite je da izađete u bioskop...

-Pošto je karta?

-... odgovara mladić.

-EEEEj, mnogo skupo, može ona i kod mene na čaj, pa da film gledamo na televiziji.

Naravno dotična osoba i kod kuće može da popije čaj i da provede veče uz televiziju i čitava stvar pada u vodu.

Bilo je entuzijasta koji nisu odustajali od namere da pronađu srodnu dušu za svog kolegu.

Jednom prilikom je pokušaj skoro uspeo. Kada je posle ugovorene kafe u kafiću odbio da popije kafu, jer nije dozvolio da mu kafa bude plaćena, a sam nije želeo da plati, a ionako ne voli kafu, opet je stvar pala u vodu.

Naravno njegovi poznanici su vrlo brzo uočili njegovu bolećivost prema novcu i često su pravili razne šale na njegov račun.

-Stanko, imam pravu ženu za tebe!

-Stvarno, onako kao Sosa lepu, jedru?

-Baš tako...

-Pa kako bi se sreli? Da li bi ona došla kod mene? -pitao je uz iščekivanje...

-Možda bi prvo trebao jedan izlazak da se udesi...

-Može, može...

-Kupi buket ruža i odnesi NN...

-Buket ruža, pošto su ruže?

Zakolutao je očima i brzo shvatio da je januar...

-EEEEj, odložićemo sastanak tamo za proleće ili leto!

Auto vozi samo kada je sunčan dan. Čuva ga i neguje kao da je dete. Njegov auto:

-EEEEj, Bože saćuvaj, nikada nije video kišu.

Kolika je ljubav prema tom mališi koji ga verno služi već desetak godina, a izgleda kao da je upravo iz radnje izašao. Nikada nikoga nije pozvao na vožnju ili ga je povezao. Desilo se da je jednu koleginicu kojoj je iznenada pozlilo nosio pod silom moranja kod lekara. Naivno pitanje je moralo izaći iz njegovih usta:

-Da li ste...čisti?

Ženi neprijatno, najradije bi puzeći do lekara, još gore je onima oko nje, oćutali i posedali, jer nije bilo izbora.

Dešavalo se da auto parkira par ulica dalje kao ne bi došao u tako neprijatnu situaciju. Sve što se krije se zapaža jako dobro.

U danima raspoloženja, a to se često dešava, jer nema kako sam kaže, nikakvih problema, pusti svoj glas i zapeva:

-Znate onu...Što se bore misliiii moje....

-Ili ...Od izvora dva putića....

Društvo se razveseli i nasmeje njegovoj dečačkoj duši iako je prevalio pedeset petu.

Osvane tako blagi prolećni dan, okupan suncem, prosto da čoveku srce zaigra od lepote dela našeg Stvoritelja. Ponese vetar mirise banatskih polja, ponese dah tajanstvenosti banatske ravnice, a našeg druga ponese pesma na svojim krilima.

Onda zapeva, lepo, kako samo on ume, neku  melodiju svoje mladosti, poneko mu se pridruži,

poneko nasmeje na njegov račun, a njemu se duša prožme milinom i ispuni se saznanjem da je život lep.

-EEEEj, lep!