Pikaso i ona !

Pikaso : Fransoaz

Duše prožete strahopoštovanjem , hodala je nevidljivim stazama kojima su prolazili milioni ljudi iz celoga sveta. Duboko je udisala vazduh obojen kičicama najpoznatijih slikara sveta. Oko nje su se u nevidljivom komešanju pomerali svetski slikari i došaptavali  joj svoje tajne. Oko je čekalo trenutak da trepne. Ruka je čekala nevidljivi znak da se pomeri. Kompozicija je čekala njen mig da  promeni redosled. Boje su se mešale, letele i vraćale se na svoja mesta prikazujući savršenu lepotu majstorovih slikarskih misli.
 Jednostavno je uživala. Osećala se neizmerno bogatom, skoro besmrtnom kao i veliki slikari čija su platna bila uzložena. Polako je hodala između klupa u velikim salama ne želeći da uznemiri duhove koji su tu obitavali.
Da ju je neko upitao,  ne bi znala , niti bi mogla da kaže koji joj je najomiljeniji slikar, niti da kaže koja slika joj je omiljena. Znala je da satima sedi ispred božanstvenog Pikasa.Tražila je razumevanje i skrivene poruke, pronicala je u misli slavnog slikara. Kada bi zatvorila oči mogla je da zamisli kako je pozdravlja i upućuje je u svoje tajne. Možda je baš on taj, omiljeni?
Matisa je obožavala, bez nekog posebnog razloga, zatim Renoar, pa Gogen. Svi su oni plesali svoje igre, donosili joj samo dobro koje je upijala svom snagom svoga bića. Usvojim tajnim imaginacijama čučala je  njihovim sobama i gledala majstorske poteze kičicom.
Znala je da sate provede tiho hodajući hodnicima slavnih velegradskih muzeja. U tome je pronalazila mir. Pružali su joj lepotu i spokoj . Njihove bezvremenske muzejske igre su spajale epohe i slikare, spajale su živote raličitovekovnih majstora slikarstva, grafike, vjarstva.  Sve je bilo tu, spremno je čekalo da posetilac pruži ruku i primi milost majstora.
Za nju je to bila svakodnevica, druženje sa slavnima, hod po prečistim svetim hodnicima muzejskih galerija.  Svakodnevna potreba je postalo udisanje vazduha i opijanje večitom lepotom.

Sećanja. Babika!

Sva radost i bol bitisanja svih žena od praiskona do dana današnjeg se mogao ogledati u njenim plavim očima. Imala je život u kome su vladale oluje. Česte suše je nisu mimoilazile, a ni zimske hladnoće je nisu mazile. Ipak život joj je bio ispunjen najvećom ljubavlju svake žene, ljubavlju prema deci. Od nas koji smo joj bili prvi unuci, preko dece iz komšiluka, do praunuka,  svi smo je zvali Babika.
Dakle Babika je jedna jedina, neprevaziđena, neopevana u pesmama, a sastavni deo svake pesme, neispričana u pričama , a sastavni deo svake priče.
Moje prvo sećanje je možda više sećanje po priči, možda sam imala črtiri ili pet godina. Posle jedne porodične oluje, poslala me je da idem kući, meni se nije išlo, porodične oluje nisu imale nikakvo značenje za mene. Ko bi znao, možda sam nešto i zgrešila, nemam nikakvog sećanja o tome.
- Idi kući, tamo su ti otac i majka!
- Neću kući, neću...
- Pravac, kući...
Pomerila sam se taman toliko da se rukama naslonim na komšijsku kuću. Sećam se umazanog lica od suza. Sećam se ridanja iz dubine duše.
- Nisam u tvojoj kući -  malim prstom sam doticala njenu kuću. U njoj mi je bilo lepo. Bila sam sigurna, voljena, u njoj Babika nije išla na posao, bila je uvek tu za mene. Bila je tu da uteši, da izgrdi, da da i ono što nema.
Videvši moj mali prst naslonjen na njenu kuću davno sazidanu od nabijene zemlje, naboja, kuću koju je nasledila od svoje majke, samo se osmehnula i rekla :
- Ulazi unutra.
Iako je danas više nema za mene je ta kuća sigurnost, neistraženo carstvo. Tajne sakrivene u drvenim ormarima i nahtkasnama. Uvek čista i mirisna, ostrvo u nemirnom moru života.
Jednom mi je pričala o Beogradu i oficirima. Kao veoma mlada radila je usluge beogradskim drogerijama. Nosila je lekove na aresu bogatih. Kada bi se za vreme prijatnih letnjih večeri oficiri kraljeve vojske šetali ulicama sa svojim izabranicama, izmamljivali su stidljive osmehe sirimašnih devojaka koje su mogle samo da maštaju:
- Onako visok i prav,- plave oči bi za trenutak blicnule,- sa brkovima...onda bi počinjala pesmu, - Sedela sam za mašinom šila sam, pitali me oficiri čija sam...
Šta je život, od beogradskog oficira do kikindske gorke stvarnosti. Nikada nije pričala o svome izabraniku. Znam samo da je mlad umro, da je voleo kafanu, a verovatno i sve ono što uz to ide. U mračnim noćima pijanstva nije je štedeo. Nasilnik, neosećajan, nejednom je posle njegovih najgorih ispada je završila u bolnici. Samo je moja majka pamtila mesto njegovog groba, iako mi nikada ništa o njemu nije ispričala.
Sa trideset i nešto je ostala sama sa četvoro dece. Tada počinje njen svetački život posvećen samo deci. Njena borba za njihov život, za njihovu dobrobit. Bez ičije pomoći, muževa familija se odrekla male dece i mlade udovice, jednostavno su ih, kao dete gršku izbrisali iz svojih života. Od tada reč dete je jedino što u njoj izaziva radost.
Svako unuče je dočekivala sa istom radošću. Babika nije pravila razlike među nama , svi smo joj pružali istu radost, a ona nama istu ljubav. S jeseni je znala da prebrojava orahe, tako da svako od nas dobije jednak broj. Ukoliko je na poklon dobila jabuku, krušku ili keks bila je u stanju da pusti da  se pokvari samo da bi sačuvala za nekoga od nas. Nije važno koga, za onoga ko prvi dođe.
Ono o čemu je uvek maštala jeste bicikl za svako unuče, kad dobije novac na lotou. Na žalost to se nikada nije dogodilo.
Jednom sam je,već pred kraj njenog života, posetila, ležala je na svom krevetu, na svojoj strani. Na onoj drugoj su uvek spavala deca. Sada je ta polovina bila prazna, deca su odavno ljudi, ona ima osamdeset godina.U tim dugim samotnim danima živela je veoma bogat život. Živela je ponovo.
Nije me prepoznala. U meni je videla svoju majku. Nisam se trudila da je ubedim da ja nisam ta žena. Prihvatila sam je. Bila sam Ivanka.
 Kao prvo unuče imala sam čast da zauzmem mesto njene majke, da joj podarim malo majčinske ljubavi koju je ona sama bez ograničenja delila svuda oko sebe.

Jedan crtež kao sećanje na starinu.

Ko to tamo ne peva?

Početak jeseni, neko suvo vreme, ni lepo, ni ružno, reklo bi se teško podnošljivo. Dosadna suva toplota se pretvorila u zagušenje  pa pritiska. Čovek jedva diše! Nozdrve se osušile, pa svi dahću kao umorni psi na letnjoj žezi.

Autobus je pun putnika. Skupilo se društvo sa svih strana.  Neki se poznaju.  Svako zna svoje mesto za sedenje, to je navika dugogodišnjeg putovanja. Ima i novih. Svi ćute i gledaju kako će preživeti zaparu.

- Hajde, da se leči reuma, ovde kod nas se to radi! -progovara kondukterka.
- Da, leti se leči ono što se preko zime zaradi!
- Zimi bez grejanja, leti bez klima uređaja,  pa ko preživi pričaće. Ha, ha, ha..
- Pa važno je lečenje, kako se bolest zaradi nije važno!
Putnici se rasporedili i dahću. Unutra je više nego toplo. Prosto zagušljivost davi!
- Majstore, otvorite vrata da se bar malo provetri, pa zatvorite!
- Ne smem, to se kažnjava!
- Samo malo, pogušićemo se !
- Ta, mante se, šta ja znam da l je kome dodijo život, pa da iskoči kroz vrata!- enegično- otegnuto govori majstor.
Putnici otupeli od zagušljivosti gledaju kao slepi mačići! Ćute! Pa šta će! Mora se ćutati: Koga je moliti, nije mu suditi!
Na sledećoj stanici ulazi putnik u uniformi, vatrogasac. Bio čovek na nekom vatrogasnom takmičenju, jelo se i pilo. Dotični oko sebe širi opojni miris ustajalog alkohola. Dahtavi putnici pozeleneli od novopridošlog kiselog zadaha, kao zagledani nekud u daljinu okreću glave da izbegnu svaki dotok kiseline u svoj delić konzerve sardina. Bezuspešni su, pokušavaju da umire svoju uzburkanu unutrašnjost i žmure, ne bi li zamišljali da su nede drugde.
  Kondukterka  je prepoznala raspoloženost veselog sudije, inače komšije
- O stižeš li
- O, gde si ? bip, bip...
- Eto, tu!
- Gde si ti u subotu, bip, bip...
- U Novom Sadu, nisam bila ba takmičenju...
- E, da si bila...bip, bip...
- Da, šteta, možda bih se tukla, čujem bilo je tuče...jesi li se tukao?
- Hteli mene da tuku bip, bip!
- Pa kako, kad si ti sudija?
- Nisu me tukli, dobro sam ja sudio, samo sam malo...znaš oni postavili crevo za vodu...tamo bilo dve ekipe... ovde jedna,  zapeli bip, bip... dosudio sam...
- Od mene bi sigurno dobio, kad bih te dohvatila....
- Ho,ho ho...bip bip...
- Zdravo gde si ti?
U autobus ulazi dobrodržeća gospođa u poodmaklo nepriznatim godinama, obučena neprimereno godinama koje nosi, uz poprilično razmazane šminke.Više smešna nego privlačna. Putniku opijenom alkoholom je ona neodoljiva, počinje sa komplimentima,i kiselim zadahom se unosi gospođi u lice. Ona samo okreće glavu i pravi se da ga ne poznaje. Oko sebe širi težak miris kiselo slatkog parfema.
 Putnici dobijaju boje semafora, trepere i menjaju boju  se sa svakim novim udahom.
- He, he, idemo mi na jedno piće kad stignemo, kad sam ja prošle godine bio u kafani video sam...- monolog bez smisla ne može da prsahne.
Tako razgovor bez smisla i loše misli teče, kovitla se uz smeh i mnogo dobacivanja sa strane. Oni stalni putnici se kupaju u znoju svom, žmure, ne bi li zaboravili na ustajalim alkoholom obuzet vazduh. Poneko se prska vodom, ali i ona se zagrejala, miriše  na slatko kiseli parfem.
Najzad se otvaraju vrata autobusa. Napolju je trideset sedam u hladu. To je bar deset stepeni manje nego u autobusu! Predivna svežina, da čovek prodiše punim plućima!

Ispravljanje krive Drine!

Drina. Reka koja razdvaja i reka koja spaja. Istorijsko mesto joj je obezbeđeno kod mnogih naroda. Utkana je u mnoge priče i legende, odomaćila se u književnosti i kao kakva svetska mis svoju krunu nikome nikada neće ustupiti. Ledena, bistra, neprikosnovena u svojoj lepoti dominira prostorima i širi se meridijanima,  jer je mnogo mladosti  poslala daleko. Svako od njih je poneo delić neviđene lepote. No postoji i ona druga Drina, jogunasta, borbena, ona koja traži svoje, nemilosrdna i nepopravljiva. Ćudljiva!
Ne može se ispraviti kriva Drina.
Mnogi su pokušavali, postavljali su brane i mostove, podizali su ograde i postavljali žice. Kako bi za dana nešto bilo postavljeno, Drina bi ako ne pre ono sa prvim prolećnim bujicama sve odnela. Mnogi i dan danas pokušavaju da je isprave.

...

Gledao je sa strahopoštovanjem u zelenu vodu. Bistra, ledena, svojim divljim tokom preko glatkog kamenja odnosila je njegov život koji se drobio kao što su se kapljice vode drobile preko krupnih obalskih stena.
Bolela ga je unutrašnjost. Mislio je da neke stvari podrazumevaju, da ih nije potrebno izreći. Nosio ih je duboko u sebi i skrivao ih u najmračnijim mestima svoje duše. Umesto izgovora samo je ispravljao neispravljivo. Stalno se vraćao na početak. Ispraviti krivu Drinu. Rukavi su mu uvek bili zasukani, bio je naoružan upornošću  i razočaran neuspehom.
Kada se danas nagnuo nad ovu vratolomnu drvenu ivicu i shvatio koliko je vode proteklo ispod trošne drvene platforme samo se stresao. Prošla je i njegova mladost. Prošla su nadanja, prošle su mladalačke večeri i budna jutra. Nije uspeo da pored sebe zadrži ono vredno, da prepozna dobrotu i lepotu. Nije uspeo da savlada svoj poriv ispravljanja krive Drine. Stalno ga je pritiskala kletva davno izrečena.  U semu  i svima je tražio ono krivo što je trebalo ispraviti!
- Eh, da mi je popeti se na drinsku stenu, da mi je popeti se i urliknuti kao vuk u zimskim danima. Zatresla bi se gora, Andrić bi se probudio da moj krik ugradi u svoje delo! Probudili bi se oni kojima je Drina oduzela život, vratila bi mi se mladost, pa bih poleteo visoko kao kakav soko, da sa visine pogledam sve krivine koje Drina pravi!

Sećanja! Štrudla s orasima!

Volela je osećaj koji daje testo.Volela je njegovo formiranje od proste mase do jedinstvene mekote koja se mogla oblikovati. Pod njenim prstima je dobijalo baš to što treba, baš ono fino, glatko stanje  koje će polako dobiti mehuriće, pa će se pri pečenju još podići , dobiti zlatnu koru koja pod zubima pucketa, a na nepcu ostavlja neponovljiv trag. Uvek su štrudle brzo nestajale, vazdušaste, meke, dovoljno masne i pune fila. Danas će ih  filovati sa sirom, makom i orasima.
- Orasi, orasi...- da, kao svakog puta kada je to radila,  pogled joj je odlutao. Ruke bi radile same, bez komande iz glave. Vratila se u svoje detinjstvo, u ono bezbrižno vreme . Da bilo je bezbrižno do toga dana , onda je sve prestalo.
...
Jutro nije nagoveštavalo nikakva dešavanja. Bilo je to  mirno, tiho letnje jutro, kao i mnoga te posleratne godine. Poginuli su počivali negde, živi se okretali životu i nadanjima.
 Sve je uzavrelo na salašu. Radio se od rane zore do prvih večernjih zvezda. Iz dana u dan, od jutra do večeri. Ona je bila dete. Videla je svoju majku koja se tog blagdašnjeg nedeljnog jutra spremala da mesi štrudle sa sirom , onim pravim od neobranog mleka koji je sama napravila, sa makom koji su pre par  dana istresali iz krupnih čaura i sa orasima. Orasi su prošlogodišnji, a sve nagoveštava i dobar rod ove godine. Nekako joj se ruka odvezala pa je stavila dobru količinu.
- Ove godine su baš rodni, biće i da se proda, da se nešto zaradi!
Najstariji sin joj je tek zamomčen, vedar, pokretan, više bezbrižan nego što bi trebalo. Voleo je druženja i odlaske u selo.
Nedeljni ručak je prošao kao i mnogi drugi,  uz obaveznu domaću supu sa rezancima, pa paradajz sos i kuvano meso sa barenim krompirom, pa pečenje. Pre ručka po parče gibanice sa sirom, posle ručka sa slatkim filom. Marko je jedva čekao da prođe ručak pa da svojim biciklom odjuri u selo. Još juče se dogovorio za partiju kartanja. Kartao se onim mađarskim kartama sa štikovima. Poneo je i očev kaput, ako ga uhvati kakav prohladni vetar.
Popodne je odmicalo sporo, nedeljno, odmarajuće. S kasnog popodneva, nezvano i niotkuda dunu neki topao vetar, pa naglo prestanu. Salaš se stresao i utonuo u tišinu.
Videli su bicikl iz daleka. Dolazio je kući, tačno na vreme. Na leđima je imao kaputić. Uleteo je u dvorište nasmejan, vedar, sa titrajućim osmehom na mladalačkim usnama.
- Majko, daj mi samo parče štrudle s orasima, ništa mi više ne treba. Vode ću sam uzeti, volim ovu našu bunarsku!
 Majka bi svome miljeniku skinula i zvezde sa neba, a ne dodala kolač. Dobio je jedno, ali veliko parče, onako kako se govorilo: Jedno, pa iza vrata!
Bacio je kaputić s leđa, legao u hladovinu ispod razgranatog oraha, progutao hranu i vodu  brzinom koju samo mladost ima  i zaspao opuštajućim snom.
S večeri su se obavljala namirivanja stoke. Ceo salaš se užurbao, svako je radio svoj posao. Odjednom su primetili da ga nema. Našli su ga kako i dalje spava. Čelo mu je bilo vrelo.
- Pa on je zaspao onako mokar! Nije ni košulju skinuo!
Preneli su ga unutra. Počela je groznica. Počelo je buncanje. Ponovo je išao do sela, ponovo je igrao karte, ponovo se vratio kući. Ponovo je legao pod orah.
Salaš je utihnuo. Poslali su po lekara. Lekar je samo odmahivao glavom. Pomoći nije bilo.
...
Trgla se. Zahvatila je orahe koji su tražili mlevenje. Samlela ih je, stavila sitan šećer, stavila je i kesicu vanile. Zavila je štrudlu, položila je nežno u pleh pored ostalih. Čekala je da sve to lepo naraste. Stavila je da se peče u zagrejanu rernu. Čekala je da postane zlatno žuta. Radila je tiho, stisnutih usana, a u oku joj je blistala nepuštena suza.

Di si, tu si!

U mirnom ravničarskom selu je sve bilo isto. Ništa se već godinama nije menjalo osim broja stanovnika. Sve ih se manje rađalo. Doduše i umiralo ih je manje, pa im se činilo po onoj starinskoj :
- DI SI, TU SI?
Rečenica neobičnpg sastava je istovremeno bila i pitanje i odgovor. Izgovarač nije očekivao odgovor. Jednoastavno mu nije bio potreban.
 Starosedeoca je bilo sve manje, onih mešovitih sve manje, a i onih dođoša je bilo sve manje. Svi su se osećali usamljenima, mada niko to ne bi javno priznao. Svima je zavladao pozno jesenji vetar koji je mogao da donese ništa drugo do ledenu kišu i sneg. Melanhonično teška  dosada ih je sve obuzimala.
Bilo je i onih koji su bili na čelu umirućeg naselja. Ma koliko da je ta vlast bila nevažna, bila je vlast! Često bi se dešavalo da bi onaj glavni, pravo sa njive stupio u svoju kancelariju.

S popodneva bi dokoni sedeli na klupi u centru mesta, pijuckali pivo, ako je vreme dozvoljavalo ili bi pokušavali da svojim toplim dahom zagreju ukočene prste. Rukama su često mahali, ne da bi oterali  one oko sebe, muve ili komarce, ako je veče padalo, već da bi nekom imaginarnom dokazali svoje pravo.
 Znali su sve! Mogli su biti lekari bolji od onog koji radi u ambulanti, mogli su biti advokati, ma poznavali su zakon kao niko na svetu, mogli su biti i učitelji, pa znali su da čitaju i pišu! Mogli su biti sve! Samo ih niko nije ništa pitao.
Dešavalo se da u selo odnekud doluta auto! Zalutao čovek u  bespuću nepostavljenih saobraćajnih znakova!
- E, da sam ja vlast, ne bih ovom ovakvom dao dozvolu u ruke..
- Dobar dan , da li biste mi pomogli...
- O, dobar dan želim,  idi samo pravo, naići ćeš na glavni put, pa onda samo levo...
Svaki postupak stanovnika imao je lice i naličje.

Spolja gladac, a iznutra trulavo!- po onoj narodnoj.

Kako im se selo nalazilo skoro na samom kraju sveta, zaboravljeno od svih, prava uzbuna je nastajala kada bi stigao kakav gost! Svi bi u naletima obletali  kuću domaćina da prozbore koju i da svojim znanjem začine posetu.
Selo nikako ne može bez učitelja i popa. Učitelja su nekako provukli kroz svoje filtere, pa se jadnik držao sa strane, ionako je imao koju godinu do penzije i nije imao snage da se bori sa takvima, a pop je prvom prilikom pobegao glavom bez obzira. No bez njega se nije moglo. U slučaju potrebe morao je dolaziti sveštenik sa strane...mada su i oni sami, mirne duše obaviti njegov posao...samo da im je tamo neko dozvolio:
- Šta! Zamahneš tri puta kandilom i spustiš ga dole...
Jednog lepog prolećnog jutra u zamrlo selo stigao je mladi sveštenik. Tek završio Bogoslovski fakultet. Načitan, tih,smeran, smiren, ruku širom otvorenih za činiti dobro. Čiste duše i široka srca, upao je kao jagnje u vučju jazbinu.
- Dođi, popo  da razgovaramo!
- Volemo, o volemo mi  našeg popu!
- Nećemo ti ništa! Svakog popu smo voleli! He, hehehe!
- Mi smo svi dobri ljudi i trebaš nam, biće dobro dok svoj nos budeš držao u crkvi, poštovaćemo te i ceniti, a ako staviš svoj nos negde drugde, neće biti dobro.
-  Nestaćeš i ti i tvoj nos!

Slika na svili Zimski pejzaž!

Original i klon

Moglo se dogoditi bilo šta.

Moglo se dogoditi da leži.
Moglo se dogoditi da sedi.
Moglo se dogoditi da gleda omiljenu seriju. Moglo se drobiti drvlje i kamenje.
Mogli su se kao u starim narodnim predanjima podizati mostovi i dvori, za nju bi sve ostalo isto.
Ništa se ne bi promenilo. Sva osećanja bi joj bila upućena istom.Sama bi pronalazila svoj put kroz mnoge mračne lagume skrivene na najtajnovitijim mestima duše.

Tačnije njen pogled na svet i njeno shvatanje sveta bi ostalo isto. Mnogi su bili tužni zbog toga. Nisu shvatali veličinu njenog osmeha i njene ljubavi prema jednom cvetu i klonu toga cveta koji je sama podigla.

Cvet je bio divan, neprikosnoven, imao je sve vrline koje jedan dobar cvet treba da ima.
Mirisao je.
Odisao savršenstvom i neviđenom lepotom latica. Njen cvet nije nikad venuo, za sva vremena je ostao isti. Zamrznuo se u vremenu.  Iako se sve okolo menjalo i starilo cvet nije. Uvek je bio svež i mlad! Pravi prvi prolećni cvetak savršene forme i lepote. Pretio je da postane slika Dorijana Greja.

Puno se trudila i oko klona.
Kloniranje nije ni malo lak posao.
Treba stvoriti dobrog klona. Njen je bio savršen. Čak bolji od originala. Klon koji se nije tretirao kao klon, kao nešto što je proisteklo iz originala. Bio je veći original od originala. Čisto savršenstvo. Tek je on mirisao, tek je on sijao neviđenom lepotom i originalnošću. Tek je on bio nešto najleše na svetu.

U njenoj bašti je raslo dosta cvetova, doduše  nije da su bili nikakvi i ružni, ali ni blizu originalu i klonu. Bilo je i dosta korova  za koje je se  slobodno može reći da je mrzela, naročito to što je čak i korov nekada mogao da u svojoj neuglednoj spoljašnjosti pokaže tračak lepote! Posebno joj je smetalo bodljikavo telo korova. One sitne iglice koje itekako mogu da povrede veličanstvenu lepotu originala i klona. 

Kada bi imala snage i moći, počupala bi sav korov, da ga nigde nema i da se nikada više ne pojavi. No zadovoljavala se time da ga nema u njenoj bašti.

Slika na svili Cvetanje čička!

Doboš torta!

Sedeo je ispred vrata stana. Nije se usuđivao da uđe unutra. Pognute glave je čekao da oluja prođe pa da na vrhovima prstiju tiho domili do kupatila jer ga je iznad svega zov prirode mučio. Ipak nije se usuđivao ni da odškrine ulazna vrata.
 - Moje krivice nema. Čekao sam ćerku i zeta da najave dolazak. Baš je moj zet dobro dete. Ima strast koju deli sa mnom.
 Kada pecanje jednom obuzme čoveka obuzme ga za ceo život. Ono vlada mojim mislima. Jedva sam čekao da dođu. Pa dok njih dve uz kaficu razmenjuju svoje teme, nas dvojica se posvetimo prirodi.  Voda nas svojom mirnoćom ponese, mi ćutimo i osećamo. Sa malo reči se dobro razumemo. Nema vike, nema nesporazuma, samo plovak i tišina...A sada ovo!
...
- Ma samo neka se pojavi! Dobiće i pecanje i pecaljke po glavi! Smoždiću ga! Neće mu ni dlaka na glavi ostati! Ima da ga nema! Da mi to uradi! Sada! Sve sam lepo spremila! Sve sam lepo uradila! Da mi to uradi! Zgomiću ga! Samo da se pojavi!
...
- Bože kojiko li je sati? Pući ću!

Sat na ruci je pokazivao da se vreme ručka uveliko približilo. Gosti samo što nisu stigli. Nije mogao da ih dočeka. Skupio se i zgrčio, ima još malo da čeka.
...
- Tata, šta ti radiš tu? Zašto nisi unutra? Zar baš ne možeš da nas dočekaš? - ćerka mu prilazi i pozdravlja se s njim. Prilazi i zet.
- Vi ste baš nestrpljivi, idemo odmah posle ručka!
On samo ćuti, pozdravlja se i ne govori ništa. Posle kratkog zvonjenja ona otvara vrata. Ljubi ćerku i zeta. Za njega ne postoji reč. On ćuti, pravi se da ne prisustvuje. Šunja se prema kupatilu.
- Mama, divno si postavila sto, divno miriše! Šta si nam napravila kao dezert?
- E, dezert je nešto posebno! Doboš torta!
- Znaš da mi to najviše volimo!
- Da, ali je nećete jesti! Bacila sam je! - poglede pune besa baca u pravcu kupatila.
- Kao i svu hranu koja je bila u frižideru!
- Maaamaaa!
- Tvoj otac, kog obožavaš, je kupio crve kao mamce za pecanje. Stavio ih je u frižider. Oni su se razmileli na sve strane, pa i po torti i kroz tortu...

Omiljeni otac pokajnički  dolazi pognute glave. Više nije mogao da izdrži.
Na sav njem bes odgovorio je prvo prigušenim smehom. Smeh se širio. Uskoro se stan tresao.

Knjiga o Jovu!

Priča iz Biblije, prve i najstarije knjige. Jov je pravednik, pobožnik koji je nadasve vredan, koji poštuje sve oko sebe. On je čovek koji uživa u plodovima  svoga vrednog rada zajedno sa svojom porodicom. U jednom jedinom danu on gubi sve. Gubi bogatstvo, novac, porodicu i zdravlje. Jedino što mu je ostalo jeste vera u Boga. Na boga se nije ljutio ni kada je onako prljav i bolestan, odbačen od svih ležao na đubrištu. Onaj koji sve vidi je cenio njegovu trpeljivost. Dao mu je više nego što je pre imao i veoma dug život. Jov je živeo skoro 250 godina.  Jov koji je ostao bez svega što je imao i koji je pored velike muke i tuge uspeo da se uzdigne i ponovo izgradi sopstveni život.
...

Ispred svoje kuće imala je drvenu klupu na kojoj je provodila sate u predvečerje. Ponekad su joj se pridružile druge žene, ali i onda je  sedela sama bez glasa, tiho, kao da ne postoji. Samo bi težak uzdah izbijao iz njenih grudi. Pemeštala je događaje iz svoga života, raspoređivala ih i davala im beznačajnost. Samo tako je mogla da udiše vazduh koji se oko nje kretao. Nikoga nije krivila, nikoga nije kudila ili je bilo kome uputila tešku reč. Najbolje joj je bilo da ćuti, da  živi u svom ćutanju i da se tako premesti na neko drugo mesto, na mesto svojih snova, na mesto ideala, životnih želja i nadanja.
Nije razumevala današnji mlad svet. Stalnu trku, devojke više otkrivene nego pokrivene, momke u stalnoj poteri i trci za nečim, a bez saznanja šta je to za čim tragaju. Žene koje se razvode, muževe koji vole tuđe žene...
Sve ju je to pritiskalo. Nije ih osuđivala, više je tugovala zbog svoje nemoći da im pomogne ili  da se odupre bilo čemu. Tugovala je zbog svog glasa koji bi rekao ne, samo da je vazduh mogao da pređe preko njenih glasnih žica i da se u titravom brujanju pretvori u reč. Tugovala je zbog svoje nemoći da se odupre onima koji su je gazili. Tugovala je zbog vaspitanja koje su u nju usadili njeni roditelji. Tugovala je zbog svoje samoće, jer bila je sama i kada je oko nje sve vrvelo od ljudi.
Bol koji je nosila u sebi je bio nezamisliv. Nikada, ni u najstrašnijem snu, ne bi mogla da dodirne toliki bol koji ju je na javi snagom najveće oluje pogodio.
Njen jedini sin, njeno najveće blago se ugasilo. Morala je da ga svojim rukama prigrli,  pa da ga spremi na put bez povratka. Da je granica koju je njeno biće imalo mogla nekako da se rastegne, rastezala bi se još uvek i nikada ne bi imala ograničenje. Ispod spoljašnje hladne smirenosti je unutrašnja vatra i plam stalne borbe. Unutra je stalno previranje i traženje nečije odgovornosti i nečije krivice. Svoje, tuđe, bilo čije, bilo  kakve...
Sedela je sama u mraku svoje usamljenosti. Nikoga nije puštala u svoju blizinu, nikoga nije krivila, ni sa kim se nije borila, nikoga... Želela je samo jedno : Da je sve to samo san,da u svemu nema ni trunke  istine...
Samotne večeri je provodila uz Prvu knjigu.
 Samo u njoj je pronalazila utehu. Niko, ni jedna reč, ni jedna misao izgovorena ili prepoznata nisu mogli da joj  vrate osmeh na lice.
Samo ona.
Onda je do nje dopro glas o novom životu.  Pokrenuo se unutrašnje najskrivenije. Ono koje donosi prvu radost.  Stidljivo unutrašnje je pronašlo put do spoljašnjeg. Spoljašnje se polako razvijalo.  Prvo kao napor leptira koji treba da se oslobodi svoje čaure, pa da se osmeli za prvi let. Zatim se blistavih krila uputilo dalje. Krst je još uvek bio na njenim leđima, ali joj se činio lakšim.
Otišla je u prodavnicu. Kupila je kafu i zelene mentol bombone.  Pošla je kod zaboravljene prijateljice  da joj saopšti da se život obnavlja.

Za veru i nadu. Cveće na svili.

Gde su kifle?

- Deda...deda... idemo, idemo!
Dedi koji je od ranog jutra obavio niz poslova koje zahteva paorsko domaćinstvo, namirio, počistio, obavio kaficu sa prvim komšijom  uz malu rakijicu kajsijevaču radi bolje cirkulacije, obavio šetnju do pijace, narazgovarao se na putu do kuće, pa najzad obavio nedeljni ručak, jedva dočekao malo odmora od jake hrane u vidu dremeke... Taman se namestio ... Nemoguće je bilo sklopiti kapke na par minuta. Nije mu prijalo drmusanje koje je došlo kao grom iz vedra neba. Obećanje je obećanje.
Obećao je svome unuku, koji više nije mali, već dečkić od dvanaestak godina, pecanje, ali ne obično, već sa noćenjem napolju, pored vode, na obali ravničarske reke. Leto je još uvek trajalo, noći su prijaтne i tople, kao poručene za boravak napolju.
Unuk, bolešljiv od rođenja, ima česte probleme sa bronhitisom, pa mu prijaju noćni izleti sa svežim vazduhom bogatim vlagom koju samo  reka može da da. Kažu da je glina lekovita. Mirisi gline takođe! Čudo je da se i dečak osećao preporođenim posle takvih izleta. U stvari druženje je prijalo obojici.
Skinuo bi mu deda i zvezde s neba samo da je mogao, a ne pružio  jedno pecanje.
Deda je ponekad nestajao iz unukovog vidokruga i tajno odlazio da dušu prepusti miru i prirodi. Unuk je bio mali.
- Vodi me na pecanje!
- Ne mogu!
- Vodi me na pecanje!
- Ne mogu!
- Zašto ne možeš?
- Zato što će padati kiša, pokisnućeš, pa ćeš se razboleti!
Brže nego misao, deda je svojim biciklom  šmugnuo da ga bistre unukove oči ne vide.
- E, kakav je, misli da sam ja lud, nema ni oblaka , a on kaže da će padati kiša...
Od tada je prošlo mnogo vremena , već odavno idu zajedno starim autom. Napakuju hrane. Ima svega. Njegov unuk ima dobar apetit i voli  da kada upale malu vatru, na štapić nataknu kobasicu, pa je polako peku. Onda u žar stave mlad kukuruz onako u ljusci. On se polako peče. Ljuska pocrni, a unutrašnjost postane meka i slasna... Samo se mljacka , lepo, ukusno, preukusno, a domaće sa njihove njive. Danas im baka spakovale kiflice sa pekmezom. Obojica ih vole.Deda jer mu mirišu na detinjstvo i svoju majku, unuk, jer ih baka za njega pravi, ostalima koliko ostane.
- Deda, hoćeš kilflu?
- Ne mogu , nisam gladan!
...
- Deda, hoćeš kiflu?
- Ne mogu, nisam gladan!Pa nismo došli da jedemo , več da pecamo!
- Deda, hoćeš li jednu...
- Neću!Ćuti i pecaj!
Kesa sa kiflama polako šuška, bakine ruke su vešte, umešne...
- Deda, hoćeš li kiflu?
- Hajde, kad si navalio, daj mi jednu!
Kesa šuška, peče od šuškanja.
- Daj mi još jednu!
- Nema više, pojeli smo!
- Kako pojeli? Pa ja sam pojeo samo jednu, bilo je petnaestak komada!
- Pa nema više, pojeli smo!
Deda gleda i samo trepće, a punački obrazi unukovi se tajanstveno smeškaju!
- Deda, daj mi sok!
- Deda, daj mi paradajz!
- Deda daj mi vode!
- Deda, daj....
- Deda, ja bih čipsa...
- Pa možeš ti i sam da uzmeš, ne moram da te služim! Deda ni ne stiže da gleda u plovak...
- Deda, deda, deeedaaaa!
- Šta ću ja s tobom? -  kao sa prekorom izgovara deda... Ostavlja pecaljke, ostavlja ribe da uživaju u rečnoj dubini, mogle bi slobodno da iskaču iz vode, ne bi ih deda ni primetio. Okreće se svome unuku, tone u njegove bistre oči, zajedno putuju u neko drugo vreme, u vreme njegovog detinjstva.
Kada noć pokaže svoju snagu obojica se zavuku u gepek auta, jer su zadnja sedišta ostavili kod kuće, pokriju se ćebetom i tiho, da ne uznemire noćne ptice, ispredaju svoje priče. Malo deda, više unuk, a deda samo potvrđuje. Onda nastupi tišina. Samo žabe nastavljaju svoju noćnu pesmu.

Jedan detalj sa reke uhvaćen na svili. Usamljenost!

Trideset na sat!

Dva koloseka.
Jedan zarđao od neupotrebe, drugi delimično podmazan retkim vozovima koji pokatkad prođu. Postoji vozni red, vozovi saobraćaju redovno. Ujutro i uveče. Putnika skoro da nema. Tek poneki  usamljenik koga samo muka može da natera na vožnju brzinom od trideset kilometara na sat.
To je slika kikindske železnice. Da nema usamljenih prolaznika i pokojeg psa lutalice da mahne rukom ili repom, na zvuk šinobuske sirene, ne bi postojao ni jedan svedok ove propasti. Čičak i trnjine podrhtavaju dok se sivi džin vuče pored njih. Nema ni  traga masnog ulja koje kapa dok polako prevaljuje svoj svakodnevni put. Na nekim deonicama ide tako sporo, da mi se čini da bi čovek brže hodao pored njega .
Kikindska železnička stanica je pre nešto više od sto pedeset godina bila najmodernija i najsavremenija u svoj okolini. O tome svedoče dokumenti koji govore o tome da je čuveni Orijent ekspres ovuda jurio sto pedeset kilometara na sat. Kažu da se i sama Agata Kristi provozala i svojim kritičkim spisateljskim okom pogledala starosedeoce, kada se posle svog putovanja i napisanog dela vraćala iz Istanbula u Englesku. Voz je tada u Mokrinu uzimao potrebnu vodu. Danas Mokrin nema željezničku stanicu.
Više nego tužno. Šinobus koji saobraća i koji je svojom srebrnom bojom zaslepljivao putnike, da ne pominjem da je postojao i vagon restoran sa vrhunskom uslugom, danas tužno prostenje u skoroj fazi raspada. Nekada je i Titov Plavi voz prolazio ovuda. Sećam se da sam kao mali školarac išla sa svojim drugovima da onim crvenim zastavicama dočekamo gosta.
Pruga koja je povezivala istok i zapad, sada umrtvljena,  čeka neka bolja vremena.
Devedesetih, za vreme nestašice goriva, moj suprug i ja smo morali na sahranu u Pančevo. Pošto su autobusi bili veoma retki, dobar izbor, bar kako nam se činilo je bio šinobus. Putovanje je počelo u četiri sata ujutro, da bismo u Pančevo stigli oko podne. Krajnje iscrpljujuće.  Povratak je bio još gori, uz presedanje, u kupeima bez svetla, sticao se utisak Divljeg zapada. Da je bilo kakvih ratnih pokliča, utisak bi bio potpun. Jedino vidljivo u sveopštem mraku je bio žar upaljene cigarete. Samo je on opominjao da nismo sami.
Od tada se nisam prihvatala takvih poduhvata.
 U šetnji ispratim pogledom Srebrnog starca.  Stenje, škripi i plače. Toliko je star, da je već odavno zaslužio odlazak u penziju!

Neumorno neshvaćen!

Sedeo je u mnoštvu. Oko njega su bili njegovi voljeni. Demencija koja ga je sve više obuzimala polako je odnosila svoj danak.Teško je izgovarao reči, sporije je mislio i nije mogao da prati brzinu kojom je tekao razgovor. Samo je treptao i sa tužnim osmehom ispraćao rečenice koje su letele oko njega. Bio je svestan svoje nemoći i svog usuda koji mu je doneo baš to što nikome ne bi poželeo.
Pred njim je stajao otvoren časopis. Lepa panorama primorskog grada se u svojoj raskoši pržala i zauzimala veliki deo otvorenog lista. Bez glasa ju je gledao. Zapazio je detalj. U oku mu je blistala nevoljna suza.

- Prijatelju, kako si?
- Dobro!
- Kako provodiš dane?
- Tako...tako...
- Uzmi posluži se nečim, jesi li uopšte nešto pojeo ili popio, bar neki sok, ili kiselu vodu?
- Nisam, ne treba mi ništa!
- Prijatelju...?

Oči su mu ispunile zamagljenom kišom. Miris tuge ga je obuzeo. MIslio je da li da izgovori to ili ne. Voleo je nauku, voleo je istorijske dokumente, sakupljao je godinama materijal sa svog životnog prostora, klasifikovao, kopirao, prepisivao... Malo koga je to interesovalo, a sada je zainteresovanih još manje. Živi za svoj svet, za svoje papire, za svoje pisanje, za čuvanje starine. Sve ostalo je nebitno, prolazi kao teška i  mutna ravničarska reka pored njega.

- Vidiš prika, vidiš li ovu sliku u novinama?
- Vidim, lepa slika, lep grad, lepo plavo more!
- Da, ali vidiš li ovu pticu na nebu?
- Vidim!
- E, ta ptica sam ja, usamljen i neshvaćen od svih.
...
Zatražio je čašu vode, okrenuo se prema zidu. Utonuo je u svet svoje mašte, u svet ljudi, njihovog načina života, uljuljao se u svoje pisanje, u sva svoja istraživanja. Utonuo je u snove onih o kojima je pisao.
 Stavio je ruku pod obraz, poslednji put je udahnuo i polako, sasvim polako ispustio svoj poslednji izdah.
...
Nestrpljivo me je čekao, kao igračku malo dete. Nisam mogla da napravim razliku kome sam toga dana bila draža. Dedi ili unuku. Unuku zbog druga u igru, a dedi neko ko voli pisanu reč. Starac me je čekao s gomilom starih udžbenika. Najstariji je datirao iz prve polovine devetnaestog veka. Tačnije 1837.To je dugo čuvani Atlas štampan u Pešti. Posle dvosatnog odabira starih udžbenika izložba je bila spremna. Sve je lepo obradjeno i u pravo vreme izloženo. U  znak zahvalnosti starcu je upućena zahvalnica. To ga je učinilo neobično srećnim.
NAJZAD je neko uočio njegov trud.NAJZAD  je dobio priznaje.
To je ono što me danas raduje. Uspela sam da odam malo priznanje za dugogodišnji uporni rad. Kod mene starac nije bio neshvaćen. Nadam se da će tamo kuda svi idemo biti dočekan s puno razumevanja.

Jedna od verzija suncokreta na svili!

Satirična priča: Saveti jednog cara!

Saveti jednog CARA

Gledao je svoj odraz u glatkom staklu ogledala. Nije mogao a da se ne divi slici koju je video!

Savršenstvo-pa to je čisto savršenstvo!

Zagledao se pažljivije u sjajnu dubinu i savetnički se obratio zamišljenom prijatelju kog je veoma poštovao.

...

Ukoliko Vam se neko ne dopada slobodno se obratite bilo kome za ono što vam smeta, pričajte izmišljotine o njemu. Dobar savet je da cela stvar bude začinjena što pikantnije. Slobodno pustite mašti na volju!

Ukoliko je to komšinica, slobodno je ogovarajte gde god da stignete, najbolje drugoj komšinici, samo pazite  da ne pobrkate kome ste šta rekli. Ako se to i dogodi, nema veze novim ogovaranjem ćete već nekako isplivati. Samo slobodno, bez ikakvog poštovanja  ili najmanje dobre namere!

Šta , dobre namere, tako nešto ne treba da postoji!

Slobodne koristite laž kao pomoćno sredstvo!

Ako je to kolega, sloboda je još veća, pa su i mogućnosti Vašeg operisanja daleko raznovrsnije. Kombinujte, varajte, pretvarajte se! Najbolje je ako dobro delo svoga kolege, koleginice uspete da pretvorite u nešto loše, ako uspete da mu napakostite i napravite problem ni iz čega. Tada ste zaista uspeli, a i zadovoljstvo je veće. Najbolje je ne raditi ništa na vreme, pustiti kolegu- koleginicu da odradi i vaš posao, pa onda udri dok je još sveže. Pa ne mora svako da zna za Vašu kopi paste fazu. Vi ćete ispasti ok. E, zato će kolega- koleginica da nastrada! Nema veze ako vas i otkriju, ionako će ćutati jer  su tolerantni! Još je boljke ići pretpostavljenom sa korpus delikti materijalom. Sa greškom koju ste lično otkrili. Dobro je i majmanje slovce, i to je grška. Ako lična korist ne postoji, postoji zadovoljstvo pakosti! Osećaćete se važnima i silnima, a i dobićete dodatnu snagu za  dalji rad.

Svoje sposobnosti koristite i u pravcu rodbinskih odnosa, to je veoma plodno tlo i sigurno ćete dobiti dobre rezultate. Vrlo lako ćete svakodnevnim upadicama narušiti odnose u bilo kojoj porodici , pa i svojoj! Samo napred!

Braća, sestre, ujne, strine...pa to je sve sitna riba za vas! Kukajte i jaučite na sav glas i za sve krivite one druge koji su tolerantni. U napad!

Naravno, pred okrivljenim uz širok osmeh, lepo bi bilo da postoji i zlatan zub. Da se onako saveznički zablista. Veštinu u svoje ruke  i dobro glumite. Holivud je amater za vas!!

Pred dotičnom personom izigravajte potpuno nevinašce, pa sve je to delo nekih zlih ljudi, nije Vaše lično. Pa Vi ste meke duše, ne volite novac, ne volite nerad...

...

Ogledalce, ogledalce...

 Bože, što sam lep. što sam zgodan,što sam pametan, što sam sposoban, divan sam, niko mi nije ni prići! Sitne oči su mi uvek širom otvorene, ponekad čkilje, ponekad pogleduju, ali zato sve vide! Nikada ne spavaju!  Ja sam najbolji, najpametniji...

Ako me poslušate bićete dobri, ali ne kao ja, ne kao ja!

Ja sam CAR!

Slika na svili: Plač jednog čička!

-