Život čita romane, a žene ih pišu

..Rano jutro pola pet...

Kao u pesmi, jeste da nije pola pet, ali nije ni daleko. Rano je, leti još dobro, ali zimi...pa ni s jeseni nije lako, još ako je dan kišovit!

- O , Bože!

 Radi već godinama, od svoje rane mladosti. Kao dete paora znala je samo za rad. Rad se podrazumevao. Roditelji na njivi, a ona u kući. Kao devojčurak je obavljala sve poslove. Niko je nije pitao da li zna ili da li može. I jedno i drugo se podrazumevalo.

Ćutke je premeštala keramičke pločice s linijama vitkih formi i modernog dizajna. Rado bi dodala u desni ugao mali kvadratić ili  mali stilizovani cvet. Time bi se dobila punoća slike. Boje bi više došle do izražaja. Firma bi bolje radila, pločice bi konkurisale španskim ili italijanskim, još kada bi im se popravio kvalitet, ili im se popravio procenat fine gline od koje su sačinjene...

-E, baš bi to bilo nešto, sinule bi, poletele u svojoj lepoti, letele bi na sve strane sveta, donosile bi radost, sreću, pevale bi i dozivale majstore da ih postave...

Jedna po jedna, jedna po jedna, bezbroj jedinki. Bezbroj istosti u laganom hodu oko njene bogate mašte.

- Da, pomoći ću ti. Samo ti idi...
- Da, zameniću te rado, potpuno te razumem...

Noge nije osećala, nije osećala utrnutost svojih mišića sve dok nije u reskom zvuku prepoznala kraj radnog vremena.
Zeleni bicikl je čekao zaključan za sošku. Napamet je,  bez svesti otključavala, sedala i u naletu adrenalina jurila u pravcu kuće. Prošla je pored marketa. Otvaranje vrata ju je prenulo. Okrenula je bicikl, uletela u prodavnicu, probila se kroz rafove, do police sa hlebom i prezlama. Ubacila ih je u korpu, platila i još većom brzinom nastavila put prema svojoj kući.
-Hej, Marina, dođi na kafu!

-Nemam vremena, javiću se!

Samo je vetar poneo reči.

-Kad će ručak?
Šerpa, šerpica, jaje, krompir.

-Zašto juče nisam skuvala pasulj?

-Hoće li već, umirem od gladi?
Tanjiri, tanjirići, viljuške, pa kafa...
-Idem da legnem, tako sam umoran!
- Idem do druga!
- Idem do drugarice...
Na stolu i u sudoperi je čekala gomila posuđa. Nemo je gledala  praznim pogledom.
-Gdeje moja košulja? Možeš li mi ispeglati?
Košulja, bluza, farmerke, pa majice sa treninga!

- Ima da im kupim sintetiku!!!!!!!!

Mrve, usisivač, krpa, kupatilo...

- Molim te da li mogu da odgledam slagalicu?

- Gde baš sad,sačekaj  samo da se završi film!
Sela je u svoju omiljenu fotelju.

...Rano jutro, pola pet...

Probudio ju je budilnik na mobilnom telefonu. Nije znala kako je dospela u svoj krevet. Na sebi je imala pidžamu. Pored kreveta ju je čekala radna odeća, uredno složena.

Za nju, buket plavog jorgovana na svili, divno miriše i brzo prolazi!

Moj mačak Gile

Kažu da su sećanja selektivna. Potrebno je mnogo okolnosti, mnogo sitnica da se poklope, da se u pravom trenutku osećamo dobro ili loše, da bi se događaj urezao i skrio negde u dubini duše. Često se dešava da se sećanja na isti događaj razlikuju u zavisnosti od mnogo toga:  od raspoloženja, životnog doba, učešća u događaju ili samo posmatranja događaja. Jedna ista slika, različita sećanja. 

Ne sećamo se samo ljudi. Sećamo se svega što je na neki način uticalo na nas. Sećanje je moćnije ukoliko je događaj ili osoba imala uticaj na naš život i ako nam se u pravom trenutku našla kao pomoć, podrška ili je samo svojim prisustvom činila da se osećamo bolje.

Sećanje počinje:

Jednom, baš kao u nekoj bajci, je u telu mačka živela velika ljudska duša. Mačak nije bio običan, već poseban. Bio je osoba. Bio je kako se to u žargonu kaže LIK. Ime je dobio po morskom prasetu koje je bilo ljubimac druga moje dece. Morsko prase im se veoma dopadalo, pa otuda :

Gile!

Moj Gile je slučajno stigao do mene, kao malo mače dopremljeno iz Mokrina. Pravi Mokrinčanin, dobrodušan, široke duše i blagog lika i velikih belih brkova. Žut kao najvredniji dukat skriven u dubokoj drvenoj kutiji u kojoj su  bake čuvale svoj  rukom vezeni miraz.
Žuta dlaka se prelivala u mnogo nijansi. Ispod vrata je imao  veliku belu kap. Kap se od vrata postepeno sužavala prema  mačjim grudima. Ona mu je davala dozu otmenosti. Da je mogao, sigurno bi se hvalio svojim gradskim životom. Pa, došao je , doduše ne svojom voljom iz sela u grad!
Žuti Gile je pojeo više  viršli, šnicli, pečenih batakova  i salame nego što je učinio moj mlađi sin. Gile nije birao.
Gile nije mjaukao. Nije imao potrebe da mjauče. To bi bio bezrazložan posao. U njegovoj činiji je uvek bilo poslastica. Ako bi se desilo da se ona isprazni,  samo bi lenjo stao ispred frižidera i čekao da se neko od ukućana približi belim vratima. Svoj deo je čekao i dobijao.
O zimskim večerima je znao dobro da greje noge ili leđa. Bio je majstor u tom poslu.
Za mene je Gile bio osoba za druženje. Nije preterano kada kažem da me je voleo. Kažu da mačke nemaju to osećanje, da one čine sve što čine samo radi sebe. Nisam tog mišljenja.
Ako bih sela i uzela knjigu da pročitam koju reč, sedao bi mi u krilo. Ako sam bila naslonjena, legao bi preko moga stomaka.  Šape bi mi stavio na ramena. Disao je pored mene mojim ritmom ravnomerno se podižući i spuštajući. Potpuno prilagođen čoveku. Povremeno bi bacio pogled na slova. Činilo se kao da je neko reinkarnirano biće useljeno u telo moga mačka. Ponekad mi se činilo da će progovoriti. Sve zna i sve razume. Ako sam govorila, lagano je otvarao svoja mačja usta kao da razgovara. Odgovarao bi nemušto. Ostajala  sam sa mnogo misli, sa mnogo nerešenih problema. Nemušti jezik se nije pretvarao u srpski. Samo je blago zadovoljstvo duševnog mira lebdelo  u vazduhu.
 Posmatraču se činilo da razmenjujemo reči.

- Vesna on je kao čovek - podignutih obrva je izgovarala moja komšinica- Još se deda Kosta stara o tome da li on živi dobro? Pa on živi bolje od svih nas! Upala mu kašika u med!

Došao je dug boravak u bolnici. Više od dvadeset dana me nije bilo kod kuće. Onako slomljena i iscrpljena, sa jedva nešto snage dođoh kući.  Moja majka me je dočekala. Majka kao majka.
Spustila sam se na kauč. Mama je izašla. Pustila je moga miljenika unutra. Polako se prikradao oprezno hodajući pored nepoznate osobe.
- Pogledaj ko ti je došao! -  su bile reči upućene njemu.
Polako je prišao kauču. Bez mjauka. Nemo. Podigao se prednjim šapama na kauč. Pogledao me je svojim zelenim očima. Istegao se koliko je mogao više. Desnom šapom je dotakao moju kosu. Pomilovao me je blago pustivši kandže. Tek toliko da bolje osetim njegovo prisustvo.
Svi smo plakali.

Svakome je određeno koliko će živeti.  Kako? To već zavisi od nas samih. Na nešto možemo da utičemo, na nešto,koliko  god  hteli ne možemo.
Možemo voleti bližnjeg svog. Bilo da je on čovek ili životinja. Svi imamo osećanja. Sve nas boli, svi se radujemo.
Zapisah sećanje. Nema ni mame ni Gileta da potvrde moje reči.

Slika na svili ,,Gile"!

Miris Gospojinog sela

Mirno vojvođansko selo je disalo svoje dane uljuljano toplim vazduhom leta, razigranim jesenjim vetrovima koji nose gomile opalog lišća, zimskim severcem koji brije i prolećnom raspevanošću kada sve živne.
 Zemlja je ljudima značila sve. Način preživljavanja, lepotu, mekotu i darivanje. Mnogovoljena je uzvraćala kako je mogla. Nekada više, nekada manje, nikada premalo. Uvek se moglo preživeti.
Po redosledu poštovanja iza zemlje je sledio pop. Iza popa učitelj, a iza učitelja lekar u novim posleratnim vremenima.
Posle lekara - doktora, gospođa doktorka, mada bez diplome.  Titulu joj je obezbeđivao muž.
Prva prava gospođa koju sam još kao dete upoznala jeste ONA, supruga seoskog lekara. Pravih, nikada pogrbljenih i povijenoh leđa, kose složene u punđu na potiljku vrata. Besprekorno bele košulje ispeglane istrošenim rukama moje tetke. Baš ta tetka, očeva rođena sestra ju je zvala Gospoja.

Pravog imena joj se ne sećam, ostalo je samo to Gospoja. Ostalo je sećanje na  strahopoštovanje prema toj ženi koja se umnogome razlikovala od svih žena koje sam dotada poznavala. Bila je nedostižno lepa, udaljena od svakodnevice koja me je okruživala. Bila je iznad svega i svih. Živela je na prestolu na kome su je držali oni kojima je gospodarila svojom inteligencijom i prefinjenošću, ali i dobrotom svoga muža.

Gospoja je živela u lepoj, urednoj i za selo moderno nameštenoj kući. Uživala je u dobroti sela i beskrajnoj zahvalnosti stanovnika male vojvođanske zajednice. Tolika pažnja nije poticala iz zahvalnosti prema njoj ili prema njenim delima, već prema dobroti doktorovoj. Njenog suda su se plašili i zazirali su od  ocene njihovog rada, ali samo zbog njega.
Doktor je svoje usluge velikodušno delio. Bez obzira u koje vreme i kada su mu se pacijenti javljali, uvek je bio spreman da pomogne. Nikada nikoga nije odbio. Novac nije primao, a za sitne usluge bila je zadužena Gospoja.
Kao dete sam odlazila u posetu tetki. Tetka je bila škrta na osmesima, ali darežljivana radu koji je obavljala u Doktorovoj kući. Jednom sam prisustvovala ritualu peglanja.Nikada se ni pre ni posle toga nisam susrela sa tolikom gomilom koja je čekala glatku površinu pegle.
U tom poslu tetka nije bila usamljena. Gospojina kuća je uvek bila čista i sveže okrečena. Gospojin veš se svojom zanosnom belinom šepurio na seoskom vetru, a on je mirise najboljih sapuna širio na sve četiri strane. Seljanke su trenutke večernjeg odmora posle napornog dnevnog rada provodile na drvenim klupama ispred svojih kuća, grupišući se po samo njima znanim životnim  vrednostima. Zdravim plućima su udisale njima nepoznate mirise. Prepuštale su se maštanjima i putovanjima u nepoznato. Drhtale se zbog Gospoje.

Gospojina bašta je bila potpuno očišćena od korova. Ni najmanja travka, ni najmanji uljez nije mogao narušiti lepotu i čistoću voćnjaka i povrtnjaka. Ruže ispred Gospojine kuće su plenile najlepšim bojama.

Gospoja je prva u selu imala travnjak.

Gospojino voće je bilo najukusnije, a o mirisnim jagodama se samo pripovedalo.
Gospoja je o Badnjem danu delila najviše!
Gospoja je bojila jaja za Vaskrs samo u karmin crveno!
Gospoja je imala kreme i pomade!
Gospoja nije odlazila na pijacu, nije imala potrebe da mesi kolače ili da čisti opalo lišće ispred svoje kuće.
Gospoja je bila prava Gospoja!

Od tada su prošle godine.
Danas ne osećam strahopoštovanje već žaljenje. Iako je imala sve što se poželeti može, ipak je čitav svoj život živela u senci svoga muža.
Poslednji dan života moga oca nije prošao bez Doktora. Kada je u hitnoj službi čuo adresu sa koje je tražena pomoć, Doktor je stigao.
Ispred očiju mi je kristalno jasna slika : Otac je na kauču, Doktor je na vratima. Pamtim oči pune molbe, pune neizgovorenih pitanja i nade. Nemi bol u sva četiri oka. Kratko olakšanje i težak vazduh. Savršeno zatvoren životni krug. Toliko preplitanja, toliko poštovanja, zahvalnosti i čistih duša se našlo u tom krugu.

- Od ovoga ćeš lepo spavati, biće ti lakše. Da ne zaboravim pozdravila te je Gospoja.

Kasnije se izgubio trag doktorskom paru. Znam da je on otišao prvi. Gospoja je prodala kuću, napustila selo i otišla u grad kod svoje dece.
Selo je osiromašilo i opustelo. Sve manje se poštuju popovi, učitelji i lekari. Došlo je neko novo vreme.
Kada vremešne bakice sednu o toplim letnjim večerima ispred svojih kuća i dalje raspredaju priče o ženi koju su zvali Gospoja! 

Slika na svili ,,Ti i ja" , za sve ruke seljačke!

Kako je priča o Žuži i ajgirima ugledala dan

Veći deo života je bio iza njih dve. Koliko im je ostalao naravno nisu znale. Nisu ni razmišljale o tome. Obe su bile vremešne udovice. Svoje udovištvo su nosile hrabro. Borile se za svaki dinar i dobro su ga okretale pre nego što će ga potrošiti.
Živele su dan za danom, posvećene deci. Dok se moglo išle su u nadničarenje, ne bi li bar malo popravile više nego skroman budžet, i dodale bar neki dinar na male porodične penzije.
Zvale su se Bisa i Lina. Obe vaspitane strogo patrijarhalno, dane su provodile u svojim baštama, pomalo kopajući, čuvajući decu i  unucima pričajući priče  iz svoga devojaštva. Preko njihovih usana psovka nikada nije zaživela, nisu se bavile ogovaranjem , a latino serije u ono vreme nisu  postojale. Razlikovale su se po tome što je Bisa bila visoka i mršava, a Lina niska i punačka.
Nedeljna popodneva su znale da provedu na sokaku u hladovini velike lipe. Lipa se ponosno uzdizala na samoj međi njihovih kuća. Družile su se.
Jedno mirno letnje popodne ničim nije najavljivalo buru koja je usledila.
- Danas sam kuvala supu, dobila sam od Danice deo matore kokoške. Znaš kako lepa supa...
- Pa, od matore kokoške je najlepša supa, i ja volem kad je gore onako šuta...
- I malo krompira i karfiol. Znaš kako je lepo kad se malo obari i pohuje...
- E, da znaš, ja ću to sutra, a ostalo je i malo ručka od danas.
- Biso , ajde uzmi malo gibanice s makom...
- Lino, baš ti fala, nisam danas ništa mesila. Doneću ti da probaš što je moja ćera pravila, nešto zabućkano... sad ću ja...- odlazi i brzo se vraća noseći na malom čajnom tanjiriću dve kocke braonkasto žućkastog kolača.
- Ne treba mnogo šta, malko šećera, brašna i dva jaja. Ako ti se sviđa napisaće ona recept krupnim slovima da vidiš!
- Ta ne znam, ni šta bi, ni kako bi...
Toga dana je razgovor tekao u pauzama, nekako je zastajkivao. Linino lice je menjalo boje. Činilo se da joj na trenutak nije dobro, pa onda na trenutak da joj je dobro. Sve nešto neobično.
- Jel, Lino, jel ti dobro, tako si mi nekako bela, kao da ti nešto fali?
- E, moja Biso, fali mi , kako da mi ne fali...
- Dobro, ako nećeš da kažeš dobro. Sve može da se popravi, ta svašta smo preturile preko glave... Sećaš se kad je moj Krana umro?  Pa tvoj Mile... Ej, kad se setim, pa svašta bi bilo drukče nego što je danas ...  pa i moj Boža bi me više slušo...
Bisa je pognula glavu , a u Lininom oku je zablistala suza.
- Nije to Biso. Ne zanam ni sama kako da ti kažem...mi smo drukče... Posle mog Mile nijedan mi nije trebo. Nije ni tebi... Ova naša Žuža,  odkad je ostala bez muža,  samo skače sa ajgira na ajgira.
Bisi se prvo skupiše usta. Stisnula ih je. Nije mogla ni reči da izusti. Tome se od svoje komšinice nije nadala. Onda je stigao nalet smeha. Smejala se prvo Bisa , a onda joj se Lina pridružila. Tresli su se prozori i podrhtavala su vrata. Smejala se cela ulica. Bisa je smećući se osetila nagon za pražnjenjem. Kako se smeh povećavao potreba je bivala veća. Onda je stisnula bešiku. Skupila je noge. Pomerala ih je samo do kolena. Požurila je najbržim sitnim koracima prema ulaznim vratima.  Jedva je stigla do poljskog toaleta, doduše veš je dobio popriličnu količinu vlage.
Iza zatvorenih vrata i dalje se čuo smeh.

Za Bisu i Linu buket ruža na svili!

Zašto ,,Za moju ljubav" ?

Za moju ljubav.

Ko počinje takvom rečenicom bilo šta? Za čiju i kakvu ljubav je potrebno uraditi nešto da bi neko bio zadovoljan?

Za moju ljubav!

Popravi što se ne može popraviti da tom nekom bude bolje! Obično su popravke takve da se ne vidi popravljeno, a zasluge za popravni uzima baš onaj koji upotrebljava tu rečenicu!

Za moju ljubav!

Za tih nekoliko  reči koje trpe više od ijedne druge reči  i najviše se zloupotrebljavaju  za sticanje lične koristi, treba uraditi nešto. Nekome učiniti, ne pomoći, već zadovoljiti  njegovu potrebu! Bez obzira na šta se potreba odnosi!

Za moju ljubav!

Fraza upotrebljavana više nego ijedna druga. Fraza bez vrednosti. Ako prema nekome gajite to uzvišeno osećanje sigurno rečenicu nećete početi na taj način.

Za moju ljubav!

Kad je čujem , a ispred mene stoji nešto što ne volim i nikako mi ne odgovara ni po čemu, naježim se.

Za moju ljubav!

Idi u prodavnicu i kupi mi  cigarete! E  vala ni u snu i ni za kakvu bez osećanja izrečenu misao. Reći da se nešto kaže! Ići ću  uz bilo koju drugu rečenicu, uz tu nikako!

Za moju ljubav!

Za kakvu poznatu, nepoznatu, neograničenu, ograničenu, uslovnu, bezuslovnu, posvećenu, neposvećenu, ni za kakvu -  za reč bez težine! Ne!

Za moju ljubav!

Zarad moje koristi , na tvoju štetu!
To uzvišeno osećanje se ne može upotrebljavati, ono se može davati. Davati bez razloga, bez premišljanja i uslovljavanja. Ljubav se neguje. Održava se kao nežna biljka, bez grubih reči i dela.
Molim vas nikada od nekoga ne tražite ništa  
 ,,Za moju ljubav"!

Ne ,,Za moju ljubav ", već radi sebe uživajte u mojoj slici na svili koja nosi naslov
 ,,Žal za morem panonskim".

Oni koje volim ništa ne treba da čine ,,Za moju ljubav".

Pripovedanje o jednom paoru

U daljini se rasplinulo nebo. Iznad glave se pružila Zvezda , pa nemilosrdno peče. Nigde ni tračak oblaka da zakloni umorno paorsko telo. Presavio se u pokušaju da bar oči zakloni od letnje vreline. Na dva metra iza njega je oslonjena na motiku stajala žena. Ispred njih se pružalo nepregledno polje mladog kukuruza. Nežne stabljike nisu dopirale više od visine  njihovih kolena. Taman toliko da oštri listovi grebu kožu već ogrubelu od svakodnevnog rada.

- E, kad si paor... pa ti ni život nije lak.
Naravno da to nikada ne bi priznao. To je mogao da kaže sam sebi onako poluglasno, znajući da je ona negde iza njega i da neće čuti.
- Prokleto Sunce!
  Prokleto nebo!
  Zar sam ja tu da me ono prži? Ispeći ću se kao krompir u paorskoj peći. Ispeći ću se kao stara ludaja preostala od jesenjeg roda, koja je nekim čudom dočekala proleće, pa da ne propadne.
- Ajde, šta si usporila, nije ti motika palica, pa da se podupireš njome! Kopaj! - nikada joj ne bi priznao da dva metra zaostatka nisu zaostatak.  Nikada joj ne bi priznao.
Bila je jaka, onako sirovinasto jaka, pradedovski duh gorštaka je izbijao iz nje. Nikada se nije žalila, samo je ćutke prihvatala svoju sudbinu i oštrom motikom je udarala suvu zemlju.
- Ala udara, bar da kaže da joj treba odmor, pa da se zavučemo ispod kola. Al ona ćuti. Čuti, dokle li će ćutati!? Peče li , pečeeee!
- Sad kad izađemo na kraj brazde, idemo ispod traktora da se napijemo vode! Neću da ostaviš dušu ovde u ovom kukuruzu!
Izašao je samo malo pre nje. Pravio se svežim, ali je bio daleko od toga. Preko jedne stranice traktora su raširili staro ćebe i tako  obezbedili dodatnu hladovinu i zaštitu od vreline. Pojeli su mlitavu slaninu ugrejanu od letnje sparine. Za čudo prijala je , uz to je bilo par obarenih krompira onako u ljusci i vekna jučerašnjeg hleba. U tišini su jeli. Pola sata pauze je brzo prošlo. Valjalo je uzeti motiku koja čeka.
   Vijugave zelene linije i kora stvorena posle poslednje kiše su čekali. Začudo, u daljini se iz vedra neba čula blaga grmljavina. Znao je da moraju da požure, da ta letnja kiša brzo dolazi.
Motike su radile brzo, oblaci su se gomilali brzo. Kada više nije bilo kud, već se osećao miris kiše u vazduhu, u prikolicu su ubacili motike, pokupili stvari i u velikoj brzini su krenuli put sela.
On je vozio mali traktor bez kabine. S prvom kišnom kapi na sebe je navukao kabanicu. Kapuljaču je stavio preko glave.
Ona je sedela na prikolici. Ogrnula se starim kaputom koji je valjao za jutarnju svežinu.
Grmljavina je bila sve jača, kiša je bila sve moćnija, pokazala se u svoj svojoj snazi. Mali traktor je jurio starim kolskim putem, pa preko pruge u svoju ulicu. Činilo se kao da poznaje svoj put i da sam pokreće točkove.
- Dobro je! Stigli smo.
Okrenuo se. Prikolica je bila prazna. Nje nije bilo! Iako je skrenuo na ćupriju, otrčao je na put. Nije je bilo.
- Au, Bog me ubio, ja sam je izgubio!
Okrenuo je traktor i krenuo put njive.  Izašao je iz sela, nije je bilo. Tek kada je prešao prugu ugledao je tamnu priliku. Došao je do nje. Okrenuo je traktor. Nije smeo da je pogleda  u oči. S nje je curila voda. Kaputa nije bilo. Sama ga je bacila, jer je toliko otežao da nije imala snage da ga nosi. Mokra haljina se zalepila za mršavo telo. Uvila se oko nogu i zalepila za njene  presahle grudi. Cipele je izula, ostavila ih je negde u blatu. Bila je bosa, nogu do kolena ulepljeniih blatom. Kosa se u ulepljenom pramenju lepila na još uvek neizborano  lice.
Čutala je.
Požurio je put kuće. Nije se usuđivao da kaže bilo šta.
Prošli su dani pre nego što je ponovo čuo njen glas.

Slika,,Posle kiše". Za nju!

Tanka linija između sreće i tuge

Posle dugo vremena, nažuljanih leđa i preležanog virusa osetila je poziv spolja. Obukla se i kao komodo gušter, praiskonskim pozivom, potražila je utočište na osunčanoj strani dvorišta.  Blaga toplina joj je zagrejala dušu. Bar na trenutak se opustila, potražila je leteće prijatelje kojima je bila dobra tokom zime. Nije ih bilo.
Na uskoj dvorišnoj stazi se ulepila opala latica precvetale kajsije. Baš ti leteći prijatelji su se hranili svežinom slasti tek procvalih pupoljaka. Sada su ko zna gde u potazi za novim prijateljima.
Pustila je psa iz boksa. Veliki crno beli pas željan slobode, svojom krupnim šapama je grabio mlado busenje trave. Busenčići su leteli. Grumenčiči zemlje su se izmešali sa belinom opalih latica, sve se pomešalo sa sivo crnom dlakom. Cela slika je donosila radost. Pomogla joj je  da otera tugu koja se tih dana taložila na sve koje je volela. Svi su delili istu bol. Svi su bili nemoćni da pomognu ili bilo šta učine. Bez znanja da poprave nepopravljivo.
Duša joj se cepala pri pomisli na malo nevino stvorenje , ničim okaljano i uprljano, nevino i predivno, nemoćno da započne sopstveni život.  Prejake niti su spajale krhkost i snagu. Prejake niti su uplele u osećanja strašne čvorove  koje ni ljudi ni Bog nisu mogli da razmrse.  Molila se zajedno sa svima ostalima za dobro, za život i za blagostanje. Molila je zbog velike ljubavi prema nežnoj kosi i snažnom biću željnom života.
- Av, av, gru, gru ...
Lavež je je trgao iz polubudnosti. Pored nje je stajao pas. Svojim patrljkom od repa je iskazivao veliku radost. Pored nogu je ostavio malu tenis lopticu koju je na poklon dobio od  dečaka koji voli pse.
Znao je da je njegova. Čekao je bezbroj bacanja. Svakog puta je donosio lopticu nazad do nje. Nije odmah ispuštao lopticu. Držao ju je svojim zubima. Morala je da mu uz igru otme lopticu i da je ponovo baca.
- Oj, radosti, oj radosti...
Na blagom, više hladnom nego toplom vetru zumbuli su plesali svoj poslednji ples. Njihova igra se završavala, ostao im je još koji dan života. Velika šapa je bez imalo pažnje nagazila nežnu stabiiljiku uz samu lukovicu. Slomila se. Bilo joj je žao. Nije mogla da krivi ni psa, ni vreme, ni sebe. Jednostavno je tako moralo da bude. Mnoge stvari su morale da budu takve.
Ušla je u kuću, uzela posudu, iscepkala  je dve kriške hleba, od ručka je ostalo par kostiju, dodala je dobar kolut salame za psa. Sve je promešala, dodala je toplu supu. Još jedno mešanje. Izašla je, pas se oblizivao, znao je šta  mu sleduje. Bio je srećan.
- Tako je malo sreće ovih dana. - osmehnula se.
Na ugaženoj travi ležao je polomljeni zumbul. Podigla ga je. Ubrala je još jedan , pa još jedan.
Ne treba da tuguju usamljeni. Ako budu zajedno biće im lakše...
- Ako su ljudi zajedno lakše im je...
Unela ih je i stavila u malu vazu. Bilo je interesantno da miris nije osećala. Prestao je da postoji.
Možda će sledeći dan doneti olakšanje i doneti dobro. Možda će miris poleteti.
 Možda će pomoći da se reši nerazrešivo i nerazmrsivo...
- Bože, pomozi, pomozi nevinom da pronađe svoj put, pomozi voljenim da slobodnom rukom otvore nova vrata i da kroz dušu puste svetlost. Bože pomozi tužnome da oseti radost.

Zumbuli kao uteha!

Zid iznad svih zidova

 Ispred nje je stajao Zid.
 Ne običan, već on - Zid.
 Ni u najsmelijim snovima nije mogla sanjati da će se jednoga dana naći baš tu pred njim.  Još davno je slušala starozavetne priče koje je u zimskim večerima pričala baka o ponosnim vitezovima Templarima, o moćnom Saladinu , o hrišćanima i hodočasnicima koji su se sa svih strana slivali i svojim telima činili reku čije je ušće bio on -  Zid.
Sa strahopoštovanjem je svojim rukama panonskog pastira,  doticala bele, suncem obeležene kamene blokove koji su ga činili.
Na trenutak su oko nje poletele duše onih koji su svoje suze pustili tu pred njega. Svaki zvuk je prestao, a zvuci su živeli i jauci i uzdasi mnogih koji su spasenje tražili na tom svetom mestu.
 Pred Zidom.

Od svih mesta koje je posetila najviše se zadržavala tu , ispred Zida. Udisala je topli jerusalimski vazduh, puštala je da joj telom struji iskonska bura dešavanja vezanih za Sveto mesto. Delila je udahe sa Hrišćanima, delila je izdahe sa Muslimanima, dodirivale su je seni svih poštovalaca njegovih.
Nije osećala strah, nije osećala punoću ili prazninu duše, osećala je samo prisustvo njega - Zida.
Belasao se, plesao, svojom ćutnjom je dozivao. On -Zid.
Nije joj bila potrebna hrana, ni voda, potrebna joj je stabilnost koju pruža on- Zid.
Svojim crnim, patnjom  ispunjenim okom je posmatrala Zid. Upijala je svetost, pakovala je u najdublje kutke sebe spremna da ostavi što više, da što više stane i da što više toga sačuva u svojim tamnim očima i da onda kada bude daleko u ravnici svoga života, drugi u njihovoj dubini pronadju lepotu Svetinje.
Polako mu se približavala, pa udaljavala, odmeravala je mesto, da nikome ne smeta, da ne uznemirava one koji se mole baš tu ispred Zida.
Privlačila su je lica vernika koji moliše ispred Zida.
Sama je bila vernik, molila se ispred Zida.
Molila se naslonjena na Zid.
Svojom dušom je upijala život Zida.
Trenutak kada je ruka dodirnula Zid, svetlošću je  zatvorila u dušu. Zaključala ga je tu zauvek.

Prvi put je molila za sebe i svoje najmilije, tu ispred Zida.

Svaki put je molila za nekoga tu ispred Zida,

Svetom dužnošću je obeležila korake koji su je približili Zidu.

Iz torbe je izvadila malu providnu kesicu. Bila joj je nepophodna pred Zidom.
Vadila je papiriće i molitveno ih je zabadala u Zid.
Kada je poslednji postavila, veliko zadovoljstvo,  sama svetlost sa Nebesa ju je blagosiljala tu pred Zidom.

Beskarajno sam zahvalna Njoj, koja je papirić sa mojom molitvom postavila u uski procep Zida. Beskrajno sam zahvalna Njoj jer je deo mene ostavila u Svetoj Zemlji  u Zidu.
Ponizno osluškujem  njene uzdahe i kapljanje suza  koje je za mene ostavila ispred njega-  Zida
Znam da nikada neću osetiti miris svete Zemlje. Znam da nikada neću osetiti toplotu kamena ugrađenog u Zid.
Zato u njenim očima nalazim utehu i tugu, pronalazim lepotu i divljenje, pronalazim čistotu i ljubav.  Pronalazim prečistu vojvođansku lepotu duše koja odoleva Suncu, Mesecu, kiši i vetru tokom vekova.a.
Ostaje mi da snivam živote onih koji su ostavili svoje duše pored njega, pored Zida.

Kao ilustraciju postavljam fotografiju moje sanseverije u cvetu. Redak cvet za Sveto mesto.

Radost Plavog bicikla

Kao deca smo , moj brat i ja imali obilje ljubavi. Srećno vreme je bilo do tragedije koja je zadesila našu majku, a sa njom i sve nas. Od toga se nikada niko od nas nije oporavio. Zato su godine  pre toga bile srećne.
 Leta smo obožavali, bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha je ono što se pamti. Onda nam je stigao Plavi bicikl. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike , mi smo prvi dobili bicikl. Ne običan već plavi.
Plava boja je usebi sadržala i nebo i more i ptičji poj. Plava boja je sadržala moje oči. One su se oslikavale u modrom plavetnilu. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavetnila. Uslov koji nam je postavljen je da se ne svađamo. Nismo pitali čiji je, to nije bilo važno. Bio je naš.
Otac je stajao na asfaltu ispred naše kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i tako...
Naravno to nije moglo proći bez magičnog nevoljnog dozivanja posetilaca iz komšiluka. Želeli smo da se pohvalimo, ali smo znali da ćemo morati i deliti. Hteli ili ne moralo se. Naš otac je očekivao to od nas. Nikada nismo vaspitavani ni za najmanji sebičluk, a kamoli da ne dozvolimo par krugova. Isprva je sve išlo dobro, otac je organizovao smene, sva deca su čekala i mi smo čekali, iako je bicikl bio naš.
Onda je otac ušao unutra s komšijom na pivo i kafu. Ona je došla na red. Sela je na bicikl, pa do ugla, ali umesto da okrene nestala je iza. Nastala je velika pometnja. Naš deo ulice je bio najkraći, onaj je bio dug. Trčali smo do ugla, nije je bilo. Samo se u daljini nazirala plava tačka. Posle je i tačka nestala. Plač je bio neminovan. Odjednom se sreća pretvorila u nezaustavljivu tugu. Nisu postojale reči utehe,
Minuti su trajali kao sati. Kada se najzad plava svetlost pojavila na suprotnoj stani, oči su isplakale potoke. Bicikl je imao iskrivljen korman, a devojčica krvavo oderano koleno. Nije mi kolena bilo žao. Neutešno sam oplakivala bol svoga plavog bicikla.
- Kako si mogla?
- Kakva si ti to?
- Pogledaj plavka?
- Zašto?
- Što plačeš sama si kriva?
- Neću ti više nikada dati!
- Pogledaj korman....!
- Tata.......!
Nemoć je prerasla u bes, bes se povratila u nemoć, a kada je Plavko iskrivljeno pao na zemlju jecaji su bili nezaustavljivi. Noć je padala,
a ridaji su stizali iz dubine moje dečje duše.
Sve prođe, sve se zaboravi, narasli smo, postali odrasli ljudi, ali se i danas rado sećamo našeg Plavka.

Crtež ugljenom ,,Plavko". 

Blato koje daje

Stajao je u blatu. Ne bilo kakvom, već onom koje daje.
Iskopao je duboku rupu. Prvi put sam.
Prvi put, do tada je samo gledao i teškom mukom učio od drugih. Bilo je mnogo teških reči i dobacivanja na njegov račun, ali...
Uspeo je.
 Rupa dubine tridesetak centimetara se nalazila u neposrednoj blizini bare nastale posle  kiše. Dno bare je bilo glinovito. Nije dozvoljvalo oticanje vode. Bara je trajala dok se ne osuši od letnje vreline. Zato se posao morao brzo obaviti.
Magična moć gline ga je privlačila baš kao što je privlačila tolike pre njega. Počeo je da zida šupu po starinski, baš   kao što je gledao ostarelog komšiju  kako to čini.
Već je sakupio dovoljno pleve. Ona se mešala sa blatom. Imao je velike lopate i motike. Njima je grabio grumenje  zemlje. Dovlačio ih u rupu i onda je to trebalo dobro gaziti. S lica mu je curio znoj. Prvo se kap rodila ispod njegove guste kose, a zatim bi narastala, lagano je klizila niz čelo, preko slepoočnice. Kako je pokretao glavu tako je kap menjala svoj tok. Kratko bi se zadržala u gustim obrvama, da bi kapnula preko trepavica na njegove gtrudi. Tu se mešala sa prvom blatnom kapi, valjala se, vodila duge pregovore i na kraju se osušila predstavljajući pravu grudvu.
Nije se trudio da obriše znoj, jer bi se samo više blata lepilo i skorevalo. Vapio je za vodom.
Umešeno blato je svojim krupnim šakama stavljao u drvene kalupe. Kalupi su imali po dve ručke sa strane. Dobrodušni komšija mu je poklonio kalupčiće.Voleo ih je još kao dete.U njima je mogao da otputuje u daleke zemlje i da oseti mirise dalekih zemalja...
Tada mu je trebala pomoć. Pomoći nije bilo. Trebalo je dobro sabiti blato u kalupe, pa sve to izravnati kraćom daskom, a zatim istresti dve zemljane cigle iz drvenog kalupa.
Takve cigle se suše desetak dana na suncu. Onda su spremne za zidanje.
 To će uraditi.
-  Biće šupa, biće šupa

Gazio je blato. Između prstiju na nogama je klizilo grumenje. Dugim šljapkanjem i pritiskanjem grumenčići su se pretvarali u glatku masu pod tabanima, grudve su nestajale. Zemlja se pretvarala u finu lepljivu tvar. Više je ličila na testo nego na blato. Onda je u to trebalo sipati plevu. Nju je sakupio na tuđoj njivi. Ona ionako nikome ne treba.
Mukotrpan posao je trajao i trajao. Plevu je trebalo dobro umesiti. Pod rukom je morala klizti, nije se smela odvajati. Njeno postojanje je prestajalo.
Dobijala je nov život u blatnoj opeci.

- Koji sam ja...E, baš je ovo pravi posao... oj, muko... oj...
Zatim mu pogled pade na vitki dimnjak stare ciglane koja se nalazila na drugom kraju sela. Samo je dimnjak ostao, da kao jedini svedok grabi visoko u nebo, da kao jedini moćnik svedoči o nekom drugom vremenu i nekim boljim ljudima.
Tada je dozvolio da jedna druga kap krene.

Jedan crtež, ,,Ciglana "

Za dugo sećanje Dragan Nikolić

Rastužila me je vest o kraju života jednog obično neobičnog čoveka. Kao da je otišao neko iz komšiluka, koga svakodnevno srećete i od koga se samo lepa reč može čuti. Veliki glumac i rekla bih tiha osoba. Nikada se u negativnom kontekstu nije pominjao u novinama ili na televiziji. Čitavog života posvećen glumi i svojoj porodici.
 Jedan od retkih koji je svoj privatni život držao odvojenim od javnog života, koji je izabrao kao svoju profesiju.
Neću pominjati uloge i filmska ili televizijska ostvarenja. Uloga je mnogo i većina će ga pamtiti po njima. Ono što je mene najviše dotaklo i što sigurno nikada neću zaboraviti jeste njegovo  recitovanje pesme  ,,Plava grobnica"
 u dokumentarnom filmu ,,Gde cveta limun žut".
Sedeći na brodu koji je morske talase presecao u plovidbi od Krfa prema ostrvu Vidu i izgovarajući potresne stihove, onako zagledan u plavetnio vode, nije mogao da se odupre stihovima Milutina Bojića. Dok ih je izgovarao niz lice su mu tekle suze.  Glas mu je drhtao. Posle poslednjeg stiha izvinio se i sa velikim bolom je saopštio da se u tim plavim dubinama nalaze kosti njegovog dede. Još jedan podatak koji govori o veličini ovog čoveka. O njegovoj humanosti malo ko zna. Pomagao je mnogima u tišini, ne radi drugih i medija, već radi sebe.
Mogao je da šarmira sve. Kako su godine prolazile dobijao je na muževnosti. Prosto mu godine nisu mogle ništa.
Danas je na RTS prikazana emisija sačinjena iz delova serijala ,,Obraz uz obraz". Pored Dragutina Dragana  Nikolića mogli su se videti mnogi velikani srpskog i jugoslovenskog glumišta, od kojih mnogi nisu u životu. Svi koji su gledali su mogli osetiti duh nekog vremena koje se više nikada neće ponoviti. Mogli smo se podsetiti na prave vrednosti ljudskog života i uz setu uživati. Organizatorima sve pohvale za ideju.
Želim da izrazim saučešće njegovoj supruzi Mileni, rođacima i svima onima koji su imali čast da ga lično poznaju.
Neka spava mirno.
Fotografija  Darko Cvetanović

Bose noge i cipele

Ispered njihove kuće, na nekih dvestotinak metara nalazila se bara. Ne obična, u kojoj se legu komarci i dom imaju žabe, već pravi raj.
 Naravno bilo je i žaba i komaraca i pijavica, ali to nikome nije smetalo. Svako je imao svoj deo i ljubomorno ga je čuvao.
Bara je predstavljala raj za mnoštvo dece. Leti su tu pronalazili razonodu. Kako se bara nalazila na samom obodu grada i kako je čitav kraj bio nastanjen sirimašnim stanovništvom,   bila je savršeno mesto na kome se pitanje imovine nije postavljalo. Svi su bili jednaki, svi su bili nasmejani i svako je imao neko svoje interesovanje neposredno vezano za jamu ispunjenu vodom.
 Brzo su deca baru nazvala Jamurine.
Velika jama ispunjena vodom. Jedan kraj je obrastao trskom. Tamo se nije moglo. Vrebala je opasnost od uboda oštre stabljike zelene trske. Tu su svoj kutak pronalazili najhrabriji i najstariji. Baš oni koji nisu ni deca ni momci.
 Na suprotnoj strani su neki pecaroši raščistili trsku pa je ulaz u mlaku vodu bio veoma prijatan.  Istočna strana je potpuno obrasla rogozom i gustom trskom. Iza nje se nalazilo groblje. Strah od mrtvih sprečavao je žive da tamo naprave ulaz. Tamo se nije smelo. To su poštovali svi. Sujeverje je u tom kraju bilo veoma izraženo. Pričalo se da je neki Pera iz same muljevite zemlje izvukao ljudsku butnu kost, od koje mu se pamet pomutila, pa su istok svi izbegavali.Ostavili su trsku da čuva tajne.
 Sa zapadne strane su deca svojim golim stopalima utabala finu glinenu plažu, pravi raj. Leti su u bari deca pronalazila rashlađenje i beg od strogog nadzora roditelja. Bara nije bila dublja od jednog metra sa ogromnim plićakom. Vrisku dece je skrivala gusta bagremova šuma. Kroz nju se Jamurina samo mogla nazreti.
Zimi se Jamurina pretvarala u ledenu dvoranu. Debeli sloj leda bi okovao baru.Tada je ona druga mladost dolazila. Ručno napravljene klizaljke slinčuge  su letele po ledu. S zimskih večeri,  obasjana mesečinom bara je zračila životom. Samo se smeh  razlegao ogolelom šumom.

Onda su bose noge dece obule cipele.
Onda su deca postala ljudi.
Onda su zime postale toplije.
Onda su leta postala sušnija.
Onda je bara počela da miriše drugačije.
Onda je bagremova šuma posečena.
Onda su ljudi prestali da budu zadovoljni malim stvarima.
Onda su ljudi želeli da imaju više novca.
Onda su ljudi počeli da zavide jedni drugima.
Onda je bara pala u zaborav.
Zaboravilo se da se nekada zvala Jamurine. Bara se smaljila. Trska se razmahala. Svojom snagom je zauzela i plažu i mesta za pecanje. Sada samo ona caruje.

Sreća je da se rode još uvek sećaju ove vode! Roda na svili!

Konac prošle mladosti

Vreme čipki, svile i tankog baršun konca je odavno izgubljeno u prošlosti. Zato je  trag  strpljenja neizbrisiv. Konac koji je ispunjavao sate čami čekajući neko novo vreme.
 Uz vešt bod vodili su se razgovori nade, izgubljenih dana mladosti i dugih večeri samoće. Miran i tih život u nekom drugom vremenu. Sva priča, dešavanje dana i noći bili su satkani u slike koje je pravio konac.
Danas me obuzima neko ostinovsko raspoloženje. Neka sveta nit uverenja u dobro. Romantični trnuci, njenih s dušom napisanih redova, protkivam kroz sadašnjost.
 Kako bi se, da se može nekim čudom može  probuditi,  ona osećala u današnje vreme? Da li bi kao izazov prihvatila pisanje romana koji su zauzeli svoje mesto u svetu književnosti, ili bi se okrenula sebi i započela život obične žene?
Onda se prisetih susreta:
...
Na samom uglu ulice stajala je starica. Iako je telo nosilo osamdeset godina , duša to nije pokazivala. Bila je sveža. Obasjana jutarnjim suncem, začinjena vremenom koje samo reski jutarnji vazduh može da donese. Gledala je u gomilu smeća koje se preko noći našlo u kanalu ispred njene kuće. Bile su to kutije od cigareta, masni papiri pojedenog bureka i nekoliko plastičnih flaša popijenog piva. Ostaci mladosti koja je noćas baš ovuda prostrujala. Tužna slika  prelepog letnjeg jutra. U sebi je zadržala teret rezočarenja u kulturu mladoga čoveka, kao i tugu prošle,  sasvim drugačije mladosti.
Zatvorila je oči. Naslonila se na zid kuće iz kog je izbijala vlaga. Opora suprotnost tek probuđenom danu. Za trenutak se našla u nekom drugom vremenu podignuta nevidljivim rukama i ponešena paperjastim krilima tek izleženih žutokljunih ptića.
Sedela je na stepeniku. Žega i letnja vrućina su učiniile svoje. Nije želela da uđe u sparnu vrelinu sobe. Disala je mladim plućima neiskustva i radoznalosti. Nije bila sama. Pored nje je sedeo mladić. Malo su se poznavali, ali  ta njegova prisutnost  je  imala dejstvo sveže namagnetisanog komada  metala.
Nije smela ništa da kaže.
Nije smela da se pomeri.
Mogla je samo da diše, samo da upija mirise u svoja sećanja.
Mogla je da na toplom stepeniku ispiše svoje ime.
Mogla je da u zvezdama pročita svoju sudbinu i da se na Pegazovim leđima vine u visinu.
Mogla je da ga dotakne.
Mogla je da preskače vreme i pomera granice.
Mogla je da ga dodirne vrelom rukom ili hladnim usnama.
Mogla je sve.
Mogla je, ali nije!
 Želela je da zamrzne taj trenutak kada se iz detinjstva prelazi u mladost. Znala je da će joj taj trenutak predstavljati oslonac u životu. Znala je  da će ako ga sačuva moći bezbroj puta da ga upotrebi, baš kao što otvoriš omiljenu knjigu onda kad ti je to najpotrebnije i tamo pronađeš reči utehe.
...
- Tetka Maro, da li Vam je dobro?
- Hoćete li  da Vam donesem malo vode?
- Ne, ne, dobro mi je, samo gledam ovaj bezobrazni mladi svet, svašta baca, teško mi je da se saginjem...pa godine me pritiskaju... Nego, da li bi htela da ti dam moj početi Vilerov goblen, da ga završiš?  Više ne vidim kako treba...

Za sve prošle mladosti, slika na svili.  ,,Leptiri -  leto" .