...Olovne i tamne snove snivaju oblaci...

[etnja

 Nedavno sam pročitala, više se i ne sećam gde, zašto se kaže zalazak Sunca. Jer istina je da Sunce ne zalazi. Iako su stari narodi znali za činjenicu da je zemlja okrugla, srednji vek je sve izbrisao, pa je uvaženo mišljenje bilo da Sunce izlazi  sa jedne strane ravne ploče, a da sa druge strane zalazi, odnosno da odlazi na počinak. Dakle iz mračnog srednjeg veka je ostalo to izlazak i zalazak.

Od kada je kod nas stigao lovački pas, stigla je i obaveza njegovog šetanja. Pošto se dotični gospodin prikazao u lošem svetlu pri šetnji na povocu, kroz šetališta predviđena za ljude, morali smo se okrenuti šetnji koja je primerena njemu. Njemu je potreban prostor. Potreban mu je vazduh i širina. Tako smo se i mi prilagodili. Svake večeri pred smiraj uputimo se u atar. Naš mali prijatelj juri, uši mu vijore na vetru, rasteruje vrapce i uporno pokušava da stgne zeca ukoliko ga otkrije. To nije ni malo jednostavno. Najčešće otkriva samo tragove. Ponekad podigne fazana, pa se ovaj dade u brzi let. Zanimljivo ga je gledati.

U takvoj šetnji provedemo sat do sat i po vremena. Atar smo zamenili za vrelinu grada. Lepo je. Oseti se onaj praiskonski nagoveštaj čovekove potrebe za sjedinjavanjem sa prirodom. Jednostavno se oseća veza vode, vazduha, Sunca i zemlje. Ispratili smo proleće, leto nas je dobro preznojalo. Sada uživamo u ovim blagim večerima osveženja.

Na zapadu se Sunce spremalo da osvetli nekim drugim ljudima istočnu stranu. Završilo je svoj dnevni put iznad naših glava. Nebo se preplavilo rumenilom, pravim večernjim vatrometom boja. Na istočnoj strani su se nagomilali sivi kišni oblaci, jedino je sredina neba bila bez boje. Sredina se nalazila iznad nas. Hodali smo u tišini da ne ometamo zvuke i mirise koji su dolazili do pognute glave našeg psa.

Hodala sam kroz polje umrlog suncokreta. Glave su odnešene, ostale su posečene suve stabljike. Spolja oštre i sive, iznutra ispunjene  belom mekom sunđerastom teksturom koja se ne može uporediti ni sa čim. Sredina se pri pritisku ugiba, pa se na svakoj stabljici prstom može  napraviti malo udubljenje. 

Zapažam sitnice, one me ispunjavaju i doprinose da se osetim delom ravnice. Meka prašinasta crnica iščekujući kišu pokazuje raskošne pukotine nastale kao posledica dugotrajne suše. Usamljena lisica je napravila svoju stazu kroz oštru strnjiku. Mogu se videti tragovi srna. Ponegde i mesta na kojima su ležale. Na strnjici je ostalo dosta klasova pšenice koji nisu prikupljeni kombajnom,dosta hrane se  nudi svima.

Osam minuta koliko svetlost putuje je ostalo dajući slabu svetlost. Polako smo završavali dnevnu šetnju. Ostavljamo stanovnike panonske divljine  da svojim putevima i  samo nima vidljivim stazama pronađu način za opstanak.

Sa istoka su  tamni oblaci oterali zapadnu blagu svetlost. Zagospodarili su večernjim nebom. Pre prvih kapi ušli smo u naše dvorište..

Došli ste? Niste morali!

Ležala je uspavana snom onih koji se ne mogu probuditi. Oko nje se se okupili  ljudi. Neke je  poznavala, a neki su bili samo sećanje kroz maglu. Bilo je komšija, bilo je prijatelja, bilo je onih koji su ostali da žive posle nje. Bilo je dobronamernika, ali i onih koji su došli da vide kako će se čitava stvar obaviti, da li će sve biti baš onako kako treba.
- Gle došli  su kao što su obećali, doduše malo su zakasnili, ha, ha, ali nkada nije kasno. Poslednje viđenje i predaja poruka. Rado ću sve odneti i isporučiti. Svi su mi dragi. Sve sam sa ponosom ispratila i svima sam, bar tako mislim činila samo dobro. Sve sam ih držala na okupu. Pozivala sam ih telefonom i pričala, pričala. Prenosila sam vesti od jedne sestre, do druge, jer braće nisam imala. Držala sam ih na okupu i bar sam tako održavala sam veze. Dok sam bila mlađa odlazila sam u posete, jednom godišnje, bilo mi je dosta da ih vidim, da se osetim dobrodošlom i da razmenim pozdrave. Ko će to sada činiti, ne znam. Verovatno će se zaboraviti ko je kome rod. Zaboraviće se sestre. Njihova deca se još nekako poznaju, a unuci nikako. Sve se to odrodilo i polako nestaje.
Bezgranično sam volela sve, doduše sa malim izuzecima. Ko je razumeo moju ljubav jeste, ko je pogrešno shvatao možda je bio, a možda i nije  bio u pravu. Bila sam paorsko dete. Panonski mornar, kog su bile bure i nosile morske struje na sve  četiri strane nepregledne ravnice, je bio neumoran. Mnogo rada, mnogo sunčanih dana, mnogo branja krastavaca, mnogo pomuženih krava, a tek su motike bile blago, svemoćne u borbi protiv korova, svemoćne u narušavanju lepote mladosti.
Znala sam da svojoj deci i gostima za doručak ispečem palačinke, ili da pre jutarnje muže zamesim krofne, pa da kao  doručak zamirišu kroz celu ulicu. Davala sam i što sam imala i što nisam imala. Možda mi je jezik nekada radio brže od pameti, ali niko nije savršen. Živa duša svašta kaže, Bog je tu da oprosti, ako ljudi neće.
Danas sam tu. Još malo vazduh struji oko mene, još malo  sunčev zrak greje, još malo svetlosti pada po meni. Toplotu ne osećam, hladna sam.
 Ništa mi ne treba, mir koji me čeka mi je dovoljan.

Za svaki mir jedan buket cveća na svili.

Deveta vrata NE otvaraj!

Kao u starim bajkama upozorenje koje se ne poštuje! Najmlađi carev sin će uraditi baš to! Pored sveg bogatstva i moći koja mu se nudi na srebrom ukrašenoj tacni, on čini ono što ne sme. Neka nevidljiva moćna sila ga tera da čini ono što je zabranjeno. To ne ide bez kazne. Kazna je teška i dugotrajna, ali se na kraju sve ipak dobro završava.
U stvarnom životu je slično što se tiče otvaranja devetih vreta samo često na kraju izostaje srećan kraj. Neki bi rekli ,,cilj ne bira sredstvo,, Ponekad sredstvo biva preskupo pa se cilj ne može ostvariti. Nemalo ih je platilo preskupo svoja vrata!
...
- Naštelovao sam mašinu! Ništa ne diraj! Sve je sređeno! Ukoliko se pojavi problem sve možeš otvarati samo disk nemoj!
- NNeću, zznam jja tto!
- Jesi li me dobro čuo, ne diraj disk!  majstor ponavlja po ko zna koji put.
- NNisam ja gglup, zznam jaa  siguran u sebe odgovara šegrt.

- MMajstore, majsttore, ne radi mašina , nešto se pokvarilo, bbbrzo ddođi!
Majstor hitrim korakom, u velikoj žurbi doleće u radionicu.Jedan iskusan pogled je dooljan da vidi da je disk pomeran...
- Jesam li ti lepo rekao, ne diraj...bip, bip..
- NNissam, nisam ja, ssamo sam malo...

...
Pokvario se dovod vode u toalet, potrebno je popraviti. Pređašnji majstori su rekli da nije urađeno po standardu, pa se javljaju problemi. Prošlog puta su uvezali žicom , da ne popusti brzo...
- Jaću to srediti, kakav je ovo majstor, kakva žica, kakvo šta, sad ćemo mi to... Nosi me da kupiš novo crevo...
- Dajem garanciju deset godina. Ja sam majstor, a ne oni, pojma nemaju...Drži vodu dok majstori odu...
- Nemoj puštati vodu u toaletu, nešto se pomerilo, pa dovod vode nije dobar, napravila se poplava. Jedva  smo pokupili prošli put. Majstor nije dobro napravio, kako je dao desetogodišnju garanciju zovi ga da dođe.
- Neću, znam ja, ne brini...
Tišinu je poremetilo šuškanje krevetskih čaršava, trgla se. Osetila je da nema tela koje je ležalo pored nje. Zatim je usledilo otvaradnje vrata na toaletu. Kroz polusan je ponovila već davno naučenu rečenicu koja se ponavljala sama od sebe pri najmanjem šumu koji je dolazio iz poznatog pravca.
- Ne puštaj vodu.
Usledila je kratka tišina, umorno telo je nastavljalo svoj prekinuti san, kada se začuo onaj poznati zvuk potopa iz toaleta. Voda je umesto u WC šolu odletela po podu kupatila. Skočila je po naredbi vode, samo je  kroz zube prozborila
- Jesam li ti rekla...
- Popravio sam...
- Vidim.
Uzela je čiste peškire i stavila mu u ruke.Vratila se i legla na svoj deo kreveta.Uspavljivao ju je ceđenje vode iz bogato natopljenih peškira.
...
Ne diraj lonac, još malo pa će biti gotovo! Sačekaj!
Sin, dečkić od petnaestak godina, ni dovoljno zreo, ni dovoljno nezreo, skakutao je nestrpljivo oko lonca u kome se kuvao mlad kukuruz. Miris se čuo nadaleko i zračio je nekom nestvarnom primamljivošću. Čekao je da majka izađe iz kuhinje.  Brzo je podigao poklopac na loncu, raširio je nozdrve i duboko uvukao vrelu paru začinjenu očaravajućim mirisom! Odskočio je dva metra , urliknuo od bola i zagnjurio glavu u lavabo ispod kupatilske česme!
-Nikad više...
-Idem do pijace, ako nađem mladog kukuruza skuvaću i doneću ti da probaš!
-Hvala ne treba!

Čekanje!

Sedela je na pragu svoje  kuće i čekala. Stalno je čekala. Činilo joj se da je ceo život provela u tom neobičnom  poslu.

Čekala je polazak u vrtić!
Čekala je polazak u školu!
Čekala je prve jagode!
Čekala je prve lubenice!
Čekala je malu maturu!
Čekala je prvi poljubac!
Čekala je rezultate prijemnog ispita!
Čekala je da se pojavi prava ljubav!
Čekala je svoje venčanje!
Čekala je da testo za krofne uskisne!
Čekala je svoj posao!
Čekala je praznike!
Čekala je rođenje deteta!
Čekal je prvu reč detetovu!
Čekala je muža da se vrati kući!
Čekala je godišnji odmor!
Čekal je vreme da poseti svoje roditelje!
Čekala je uspeh svoga deteta!
Čekala je posao svoga deteta!
Čekala je muža, a znala je da se neće vratiti!
Čekala je prijateljicu na  šoljicu kafe!
Čekala je unuke da sa njom provedu deo raspusta!
Čekala je novo jutro!
Čekala je lepu reč!
Čekala je ...!

Već je davno zaboravila šta čeka. Unutrašnje biće ju je teralo i tera je na stalno čekanje. Oči su joj se zamaglile, postale su bezbojne i čekaju da se pridruže svome životnom saputniku! Činilo joj se da je još juče ušla na jedna vrata, a da već danas treba da izađe na druga. Tek je sada u svojoj vremešnosti razumela pravo značenje životne mudrosti!

Sedi na svojoj sigurnosti, na svome basamku, stopila se i postala skoro nevidljiva u svome čekanju... Čeka njega da je pozove, čeka nju  koja nikoga ne zaboravlja...
Čeka i dalje!

Za sve one koje čekaju jedan buket suncokretovog cveta na svili! Oni stalno čekaju Sunce!

Sećanje: Kuvanje pekmeza!

Pekmez, džem, marmelada, lekvar...Sve znači isto , ukuvano voće sa dodatkom šećera. Prava poslastica ili dodatak za razne kolče. Kako moj brat kaže
- Pojedem teglu pekmeza za dve večere ili kada mi se jede nešto slatko!
Kada mi se jede nešto slatko samo zabodem kašiku u teglu!
Danas sam kuvala pekmez od šljiva, zanimljivo je to:  s jedne strane računar, blog... sa druge šerpa i dugotrajno kuvanje. Novo i staro vreme, nerazdvojivo i povezano!
Do pred samu majčinu smrt kuvala sam pekmez po svome, uveče stavim voće, šećer i konrervans pa ujutro kuvam ( neki će reći konzervans je nezdrav, ali verujte ima mnogo nezdravijih načina konzerviranja naročito na proizvodima na kojima piše -bez konzervansa-), ono prska, čak toliko da moram da uzmem krpu kojom uvijem ruku da se ne popečem. Majka je sasvim slučajno u nekom razgovoru pomenula kuvanje, pa sam otkrila:
- Kuvaš prvo voće dok se ne zgusne, pa se na kraju dodaje šećer, malo konzervansa, još malo kuvanja, zavisi od količine voća, pa u tegle, pomalo, da ne pukne staklo slučajno, pa onda u rernu na 150 stepeni desetak minuta. Onda se rerna isključi i sve se ostavi da prenoći. Tada se pekmez dodatno zapeče i dobije koricu. Na kraju se stavlja celofan i dobro zategne gumicom.
- Kako mi to nikada nisi kazala?
- Nikada me nisi pitala!
Kakvo pitanje takav i odgovor.
Kako god, sada tako kuvam. Volim miris voća, isparavanje viška tečnosti voćnog soka i polako želiranje voćnog sadržaja. Kada se doda šećer sve se zastakli, dobije sjaj i pravu aromu.
Naše bake su znale da u godinama nestašica i nemanja kuvaju samo voće. Ako je godina bila kišovita pekmez je bio kiseo, ali je  ipak preko duge zime polako iščezavao sa polica špajza.
Stari Smederevac je služio za kuvanje na otvorenom. Na tučanu grejnu ploču se stavljao sloj peska da ne bi došlo do zagorevanja na dnu posude.
- Ne daj Bože, onda sve propada.
Kao deca smo voleli da odlazimo u Novi Bečej, tamo je živela Babikina rođena sestra.(Babika je moja baka, majka moje majke, od milošte smo je tako zvali, jer je u vreme našeg rođenja bila živa i prababa, koju smo zvali baka).Ono što pamtim bez imalo magle jasno i bistro  jeste kuvanje pekmeza od kajsija. Sa svojom braćom sam gledala stvaranje tog blaga. Od tečnosti, blagog kuvanja, do bogatih mehurova vazduha koje je izbacivao gotov prekmez uz pomoć toplote šporeta. Mehur bi se podigao, u dizanju je sa sobom poneo kap vrelog soka, pa ga odbacio visoko u vazduh, zatim bi se brzo spustio na najbližu prepreku.
Baba Dara je ustajala s ranog jutra, da bi kuvala pekmez, s mnogo strahopoštovanja je prilazila tom poslu. Prvo bi poparila kajsije vrelom vodom, pa ih oljuštila, onda je prilazila kuvanju. Kuvati pekmez od kajsija nije ni malo jednostavan posao. Ako se kraće kuvaju ne dobija se odgovarajuća gustina i staklasti sjaj, ako se sa kuvanjem pretera njegovo veličanstvo potamni, ne izgleda lepo i na namazanom hlebu se ne vidi sva njegova lepota i umešnost same domaćice, a žerbo bude gorak!
Dakle baba Dara je kuvala pekmez znalački, maestralno, odmeravajući svaki pokret drvene varjače. Virtuozno je dodavala šećer. Gledala sam zgušnjavanje i beli trag na dnu velike šerpe koji je govorio da je posao završen. Posle sipanja u tegle dolazio je red na nas decu. Metalnom kašikom bismo strugali tragove pekmeza. Uz veliku viku i otimanje gledali smo da nagrebemo najviše od malo zadržanih šerpnih ostataka.
Kako je kuvanje dugotrajno pa domaćica nema vremena za bilo kakav drugi posao, a svakako mora da stoji kod šporeta obavezno bi se pekle palačinke.
Samo su deca dobijala svež pekmez, ostali su morali onaj:
- Od lane!
Dve tegle pekmeza, moji proizvodi od kajsija i šljiva! Kakav je takav je proći će!

Iskrenost da ili ne!

Da li iskrenost može da gravidira?
Da li postoji manja ili veća doza iskrenosti?
Da li smo iskreni i koliko?

Sećam se jednom na času u srednjoj školi profesor je pričao o toj temi. Napravio je diskusiju  o tome da li reći istinu bez obzira na bol koji ona može izazvati ili biti umeren pa sve nekako zapakovati, da je čovek lakše proguta. Odgovori su bili različiti.
Moj odgovor je bio da istina treba da bude bezuslovna. Ako me čeka surovost, volela bih da se suočim sa tim odmah, bez uvijanja.
Od tada su godine minule. Kod mene se zadržao dobar deo te filozofije. Ne volim ogovaranja, jednostavno sam ostala takva,  ako imam nešto da izgovorim izgovorim i kažem to ću reći sagovorniku u lice. Ne volim ono iza leđa.
Neki ljudi to cene, neki ne.
Nekad mi se čini da ipak sve treba malo ublažiti, malo proterati kroz neki filter, pa se polako pripremati za ono što nije lepo. Možda su mi takvo razmišljanje donele godine, ko zna!
Filozofi imaju dobru izreku:
Bože daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim  i snage da promenim ono što mogu.

Rekla bih:

Bože daj mi snage da činim dobro.

Tema je otvorena za diskusiju!

Zov mladosti!

Posle dvadesetak godina tri druga su poželela da ponovo osete dah minule mladosti i da se bez žena upute u malu avanturu noćnog pecanja.  Dobro su se naoružali.

-D nije imao pribor,  ali je imao dobru volju i možda najveću želju za takvim druženjem.

-M je imao iskustva pecanja i dobru volju, ali je izgubio veštinu.

-J je imao volju, potreban pribor i izgubljeno strpljenje.

-D: Jeste li spakovali potrebne stvari?
-J: S moje strane sve!
-M: Još da kupimo kobasice i pivo.

 Stali ispred prve prodavnice i pokupovali preostale sitnice. Od kuća su ispraćeni sa velikom brigom. Prognoze su bile različite:
- Neće ništa upecati!
- Kada pojedu i popiju sve doći će kući!
- Neće izdržati ni do 22 časa!
- Nije to za njih!
- Bolje da se odmah vrate!
- Samo im pecanje treba!

Društvo je srećno stiglo. Rasprostrli su pribor, razdelili pecaljke, avantura je počela.
-D: Ja sam gladan, da poslužim nešto?
-M: Tek smo došli?
-J: Može pivo!
Pijenje piva je donelo, smeh i ponavljanje doživljaja iz mladosti.
-M:  Bip, bip ! Kod mene ne grize, premestiću se!
Premestio se pored J da bude bliže svome drugu. Usput je zamrsio silk na svom i J blinkeru.
-J:  Jesam li ti lepo kazao.... Kako tako... bip, bip...
-D: Polako, bip, bip, sad ću ja zapaliti vatru i ispeći kobasice!
Dok su ona dvojica razmrsivala nerazmrsivo, vatra se razgorela, varnica je iskočila, D je popekao palac i tri prsta. Skakutao je i hladio ruku u hladnoj vodi Kanala Dunav Tisa Dunav.  Noge su prestale da ga slušaju, jedna  je proklizla. Poleteo je u visinu, pa naglo u dubinu!  Sve se završilo laganim uganućem članka na levoj nozi.
D: Bip, bip...
Ona dvojica su se smejala. U smehu se J okliznuo i onako obučen i naoružan ribolovačkim prslukom punim mamaca i opreme, se celim svojim telom u nezadrživom naletu snage stuštio  u vodu. Poslednje su potonule adidas patike.
-J:  bip. bip, bip....
-D:  Ha, aaahahhahhhhahhhahha...
-M:  H,aaahahahhhahahhhha...
-J:  Haaahahahahhhhahah....Ova voda bolje prija kad se čovek obučen kupa!
J  je pozvao sina da donese kompletnu preobuku.
Noć je trajala, komarci su napadali u rojevima. Tri druga su izvadila rezervno oružje, namazali su otvorene delove kože sredstvom za odbranu od komaraca  i nastavili razgovor do duboko u noć.
 Neko je dremao uz štapove, neko u kolima , pa na smenu, neko uopšte nije spavao. Jutro su dočekali nažuljani, izbečeni i umorni. Ulova nisu imali. Hrana je davno nestala.
 Kada su krenuli kući :
M:  Sledeći put ćemo ići čamcem. Jedan moj poznanik ima čamac...

Jedan crtež za tri druga pod naslovom Nerazmrsivo!

Pecanje- jedinstvo čoveka i prirode

Sedeo je zagledan u mirnu vodu. Talasala se i belasala od blagog povetarca i belog Sunca. Okupao se, ohladio, osvežio svoje telo i time odbacio celonedeljni umor koji se dobro nataložio.
Ako je nešto moglo da ga opusti to je bila voda. Reka, kanal, mali ribnjak. Voleo je da gleda ravnu površinu i da čeka. Dugo bi bez treptaja  gledao u plovak na površini vode. To ga je opuštalo više od svega. Čekao je trenutak da mali štapić izdignut iz vode potone.  Bio je sposoban da sate provede bez ulova, a da kući ode zadovoljan.
Na pecanje je najlepše otići s proleća. Nebo se izbistri, prolećne zvezde zasijaju, čoveku se duša raduje.
S večeri je posmatrao igru vilinih konjica i malih mušica koje su nervozno izvodile svoju igru vrteći se u nerazmrsivom krugu. Vrebao je trnutak kada se iz larvi neposredno ispod površine vode legu i svoj prvi dah uzimaju komarci polako sušeći svoja providna krila. Zapažao je bogatstvo života oko sebe i duboko ga je poštovao. Gledao je kako žabe uživaju u svom carstvu i noć dočekuju svojim ljubavnim zovom.
 Noćivao bi pod vedrom, svežom nebeskom kapom. Nije bilo teško spavati na očvrsloj glinenoj zemlji. Nije smetala ni vlaga koja izbija pri susretu sa toplim telom. Pokrio bi se jaknom i više dremao nego spavao, osećajući svu lepotu mirnoće i tišine, bez zvuka, bez ljudi koji će narušiti blaženi mir. Radovao se blistavom jutru i poslednjoj zvezdi koja se odupire nadolazećem danu.
Razbudio bi se, okupao u hladnoj vodi da krv bolje poteče. Onda bi pojeo svoj doručak onako iz plastične kutije rukama koje su mirisale na ribu skinutu sa udice. Ništa mu nije smetalo. Bio je srećan, pronašao je svoje mesto bez ljudskih uljeza, bez vike, svađa, bez licemerstva i poltronstva. Jednostavno bi ispraznio misli i uživao.
S jeseni je kretao u rano jutro na pecanje štuka. Vižljaste i gipke, lako su izbegavale udicu. Dešavalo se da mamac bude pojeden od strane grabljivice. Ipak uživao je. Voda se pod naletom hladnoće umiri. Tišina se spusti, zagospodari divljom trskom i suvim, ogolelim granjem. Vetar poklekne i posustane, pa tu pred oom čovekovim ućuti. Ništa ne remeti lepotu koju samo trnutak pozne jeseni može da da. Čovek se stopi sa blistavom površinom vode, postaju jedno.  Duge sate provode sjedinjeni bez reči. U miru. U dubokom međusobnom poštovanju.  Lepota oko i  u duši. Ako riba dođe, dođe, ako ne,  opet dobro, doći će neki drugi put.

Voli taj jedinstveni osećaj kakda se duša preliva iz jednog u drugo, čineći nezaborav. Sjedinjavajući samo one koji osećaju.
- Sutra ne dolazim na kafu. Na pecanju sam. Kada ću doći ne znam!

Jedna slika sa istim naslovom Pecanje!

Baba Leva i deda Đoka!

Sećam ih se kao dvoje staraca. Neobičnih. Okrenutih jedno drugome.
Na njih me je podsetila ova nesnosna vrućina.
Dakle, baba Leva i deda Đoka nisu imali dece. Imali su nešto zemlje i nešto penzije i za ondašnje prilike živeli su solidno. Doduše bila sam dete i nisam znala šta znači živeti dobro, solidno ili bogato. Jednostavno se živelo.U mom kraju su svi manje više bili podjednakih materijalnih statusa. Kod njih je neko drugi nešto radio. Imali su slugu. Ona je bila dobrodušna starica. Moja baka je govorila pipava. Radila je stalno, ali se produkti njenog rada nisu videli. Bila je oniža i punačka, blage naravi, sve mu je povlađivala i onako patrijarhalno odgajana, u svoga muža je gledala kao u božanstvo. Starački sporo je trčkarala oko njega i nutkala ga.
Deda Đoka je voleo dobru hranu. Imao je više nego višak kilograma i jednu nogu, odnosno stopalo jedne noge do iznad članka zavijeno u deblji  najlon, pa sve upleteno velikim gumicama koje su sami sekli od neke unutrašnje traktorske gume. Naravno kretao se uz pomoć palice. Nikada ga nisam videla bez tog lekovitog pomagala. Kao dete nisam razumevala zašto i kao se to stavlja, jer su odrasli prekidali razgovor pred nama decom. Te lekovite krpe i najlon je baba Leva slidala svake večeri, a s jutra ih je ponovo stavljala. Za decu je ostalo bila tajna. Nije nas ni ineresovalo, jer smo od oboje bili čašćeni poslasticama koje je baba Leva pravila.
Prema odraslima nisu bili darežljivi.
Voleli su decu. Ženska deca su bolje prolazila, jer je baba Leva nama bila  više naklonjena. Deda Đoka je častio dečake naročito ako su ga poslužili odlaskom u dućan. Svako je imao svoj trenutak slave.
Leti po vrućinama u našoj ulici su neka dešavanja bila ustaljena. Žene bi posle ručka bile u kućama , a muškarci su u hladovini ogromne lipe koja je stajala ispred bakine kuće igrali,  ono što smo mi deca zvali mađarske karte. Igralo se u štipaljke. Onaj koji je gubio morao je na ušnoj školjki imati zakačenu štipaljku kojom se kačio veš za štrik. Tada su bile moderne one drvene sa jakom oprugama. Bilo je ineresantno gledati rastuće crvenilo koje se širilo po priklještenim ušesima.
Deda Đoka je bio glavni. Retko je ostajao bez štipaljki.
Baba Leva nas je povremeno zvala da mesimo testo za nasuvo. Velike količine brašna i jaja, pa vode. Pet, šest devojčica raznih uzrasta od četiri do desetak godina, bi se zajedno sa gazdaricom uputile u taj poduhvat. Nikada se nije žalila da nije dobro, sve je valjalo, sve je bilo odlično. Sećam se da su na prvom mestu bile ruke, pitala nas je da li su oprane, ali nikada nije proveravala. Bilo je tu svega. Sećam se da smo se jednom posvađale oko načina kako se brašno stavlja na testo. Raširila je svoje blede oči i rekla da nas nikada više neće zvati ako se tako ponašamo.  Odmah smo utihnule.
Deda Đoka je otišao prvi, zbog noge, baba Leva ubrzo za njim.
Ostalo je samo maglovito sećanje na dva starca.
Ostalo je sećanje na njihov konk pomazan za vreme letnjih vrućina kako odiše svežinom.
Ostalo je sećanje na stazu do kuće obloženu starim ciglama bez najmanje travke.
Ostalo je sećanje na veliku paorsku peć i veliki pleh u kome se pekla široka štrudla sa makom i sirom. Ostalo je sećanje na velike vangle u kojima se mesilo testo.
Uvek ostaju sećanja.

Stara kuća, na svili,  kakvu su imali.

Poseta Lovćenu

Mi kao porodica imamo dosta avanturističkog duha. U takvim poduhvatima nikada nismo oskudevali. Znali smo da se uputimo kolima u jednom pravcu,  a da završimo u nekom sasvim drugom. Znali smo da krenemo u Sarajevo, a da stignemo u Jajce. Slučajno ili namerno nije ni važno. Bitno je krenuti. Negde će se već stići.
Jedne godine smo krenuli na more. U Crnu Goru. Deca su bila mala. Pod uticajem Branka Kockice navalili su da idemo na Lovćen. Njegošev mauzolej se morao videti. Kako smo išli na kampovanje bili smo dobro natovareni. Auto se uspinjao polako i uz dosta muke. Mene je oblivao onaj hladni znoj koji šeta dužinom cele kičme i na kraju podiže kosu, ali šta je tu je. Deci se moralo ispuniti.
Staza je krivudavo vodila, uspon je bio nestrpljivo naporan.
-Kad će...?
-Kad će...?
-Kad će...?
Uz bezbroj pitanja i podpitanja. Radost je bila nemerljiva.
Visoko stepenište i tunel kao na televiziji, baš kao u Brankovoj emisiji.
Putovali smo sa jednom seoskom porodicom, pravi vojvođanski paori vredni, otvoreni i kao i sve Lale pomalo naivni. Nisu znali šta ih čeka pa se krenuli onako bosonogi. Njihov izgled je izazivao niz začuđenih pogleda.
Visoko stepenište i tunel sa otvorima sa strane koji pružaju divne poglede i donose mirise lovćenskog bilja.
Stariji sin, kao stariji, ozbiljniji i svesniji sebe je leteo preko stepeništa i preko stazice koja je vodila do samog ulaza u mauzolej. Zadesili smo se baš u vreme renoviranja, pa nije bilo zaštitne ograde. Ukoliko bi neko pao odleteo bi do samog mora. Mlađi se strahom neiskusnog deteta zalepio za mene i širom otvorenih plavih očiju zastrašeno je upitao:
-Mama, jel da da me nećeš gurnuti dole?
Njegovo pitanje me je trglo, ostali su se nasmejali.
-Naravno da neću, pa koja majka bi gurnula svoje dete?
Uživali smo u vidiku, recitovala sam im stihove Gorskog Vijenca. Vidikovac je pružao sliku večnosti i bezmerne lepote.

Male stvari i dobri ljudi!

Lepota se nalazi oko nas i nesebično se nudi.  Iako su nam oči otvorene ne primećujemo male stvari koje postoje nezavisno do nas. Za njih nam nije potreban novac, ne zahtevaju ništa, spremne su da mirno prođemo pored njih. One grabe svoj deo životnog vremena, žive brzo, donesu lepotu pa otputuju negde daleko. Naše je da uhvatimo taj delić bogatstva, da trenutak zastanemo, zaboravimo na svkodnevnu borbu, duboko udahnemo i u naše sećanje bar na kratko zapišemo trenutak lepote.
Plavi različak, usamljeni ljutić, kratko cvetanje malog kaktusa, cvetanje voća, usamljena travka, obilje svetlosti u sunčanom danu ili stidljivo pomeranje grana na blagom povetarcu. Sve je tu zbog sebe, ne zbog nas!
Zastanimo,  zaboravimo želje, probleme, zavidnost, zaboravimo  loše u sebi i divimo se.
Sa dobrim ljudima je slično. Nisu dobri zbog drugih , nego zbog sebe. Onaj ko poznaje dobrog čoveka je srećan, ako još prizna to i sebi i drugima srećan je još više. Tihi su, kada govore kažu. Gledaju da svoj posao odrade korektno, ne obećavaju ako neće ispuniti.

Stajala sam i posmatrala cvetanje malog lokvanja. Svetlost se igrala sa okruglim listovima. Pomagao joj je blagi povetarac koji je mnogo značio jer je dan bio neobično vreo. Od savršene beline do blago roze latica lepota retkih cvetova je prizivala poglede slučajnih prolaznika.
Tu su se zadesili neki dobri ljudi. Skrivenih, pogleda, u želji da ne smetaju nikome, osmelili su se da zastanu pred upadljivom retkom lepotom. Popili su kafu i time završili lepo dvodnevno druženje sa  prijateljima. Još malo da se upije poslednji zeleni trenutak mirnog okruženja.  Brestovi, trska, bambusi, u daljini vinogradi i voćnjaci, salaši sa starinama koje čuvaju. Kratak beg iz urbane nemilosrdne džungle.
Male stvari i dobri ljudi.

Poznajem neke dobre ljude i srećna sam što su mi prijatelji . Znam da se na njih mogu osloniti u svako doba. Ukoliko ih zamolim za pomoć nikada neće odbiti. 

Nadam se da mogu bar jedan mali deo njihove dobrote da nečim uzvratim.

Slika na svili : Poslednja igra lokvanja!

Imaginacija stvarnosti!

Da li smo nezavisna bića i onim velikim pogrešivim krojačkim makazama sami krojimo svoj život ili na sve nas utiče neka nepoznata sila koja ili čini dobro ili čini loše ili zatvara oči pa se osećamo usamljeniji i bespomoćniji nego ikada ranije?
Koliko smo sujeverni i nadamo se u neku Svevišnju silu koja će popraviti nepopravljivo? Možda ćemo i moliti sudbinu da zadržimo postojeće, uljuljkani u bezbrižnost i nepokvarljivost. Nadamo se nekim dobrim ljudima. Svakodnevno kraćemo u potragu.
Da li sesti za računar i kontaktirati preko interneta ili ...Možda se samo nadamo da su ljudi tamo negde bolji od ovih koji nas okružuju.
Usamljenost je bolest savremenog čoveka. Ono što je internet kao komunikacija jednom rukom doneo, to je drugom odneo. Prijatelji smo na Fejsbuku, prijatelji na G- plusu, Instagramu..., a ne poznajemo se. Koliko nas zbližuje sa pronstranstvima, toliko nas udaljava jedne od drugih i udaljava od stvarnosti.

Fotografija, profil, zamrznut u nekom vremenu koje nam odgovara. Na njoj smo bar po sopstvenom mišljenju mladi i lepi. Zadržavamo za sebe delić vremena, a linijskim prijateljima pružamo samo sliku prošlosti. Objavljujemo samo lepe stvari, one tužne zadržavamo za sebe. Ne otvaramo se u svom neraspoloženju.

Svakodnevno nas biju vetrovi. Gravitacija čini svoje, mi smo i dalje u onom trenutku nastanka profilne sličice.
Ponekad stičem utisak da je sve to internet druženje samoproklamacija, neki oblik reklame nas samih. Osmeh, lepa reč, svi smo dobri, ljubazni, spremni za pohvalu i lepu reč.
Dajemo sebi pravo da komentarišemo sve u svakoga. Slobodni smo da ostavljamo komentare po svojoj volji. Lepimo na svoje zidove tuđe misli, veliki ljudi nam bez pristanka pozajmljuju svoje ideje, koje prisvajamo.
Mali smo.
Maleni.
Nespremni da primimo kritiku. Sposobni samo za život u senci. Sve se manje lično posećujemo, razgovaramo, gledamo jedni drugima u oči. Tužna priča.
Bar na kratko zaboravimo ekran svog računara i prisetimo se nekih starih prijatelja. Zakažimo kafu ili šetnju. Deci umesto crtanog filma na lap topu ispričajmo staru bajku ili ih izvedimo u park.
Zamislite slobodu, prostor obrastao niskim rastinjem. U udubljenju iz kog se nekada vadila glina za obližnju fabriku crepa, blista voda obasjana večernjim Suncem. Iako je zašlo pre osam minuta i dalje putuje njegova svetlost i do nas stiže kao blagi pozdrav. Trska s oreolom svoje cvasti priča neke vedrije priče, kada je ovde vrvelo od ljudi, kada su se s večeri u čistoj vodi rashlađivali umorni kopači. Danas ju je razveselo mali pas. Još uvek štene. Za vreme obuke upornog vlasnika svojom crnom nepogrešivom njuškicom je isterao par fazanskih  koka. Trska ga je zagrlila . Mogao se pogledom pratiti samo po pomeranju vitkih stabljika i po nežnom zvuku koji je sama proizvodila. Šuškao je , šuškao... odjednom se začuo jedan drugačiji zvuk. Tišina. Sve se umirilo. Pa se naglo probudilo. Na drugu stranu je istrčao usplahireni zec. Pas ga je na trenutak zatekao nespremnog, markirao ga i pojurio. Trska se nasmejala zajedno s ponosnim vlasnikom. Srećan momenat u neobičnom danu.
Ne zamerite dragi prijatelji, svi moramo naučiti da se radujemo malim stvarima, da pokupimo energiju iz prirode i da bar na trenutak uživamo u obi;nosti. Za sve vas, jedna moja imaginacija!
Jedan mali crtež olovkom.

Sasvim obično neobičan razgovor!

Dve žene.
Dve ćerke.
Dva sina.

Dve žene su svoja dokona  popodneva prekraćivale tako što su se međusobno pozivale na kafu i ćaskanje. Bilo je tu svakakvih tema. Razgovori su počinjali skoro uvek na sličan način. Ogovaranjem. Ogovarale su onu treću koju su izbegavale u svom društvu. Možda izbegavanje nije baš prava reč, jer je i ona ulazila u taj mali krug povremeno, i prijala im je promena koju je ona donosila, a i materijal koji je takođe donosila. Znala je dešavanja koja su njima dvema bila nedostupna. Kao po planu izmenjale su iskustva i ulične vibracije koje su samo one osećale. Podupirale su se i uz grickalice ili kakav kolač raspredale bi priče.
Priče bi se nizale do tačke koja je označavala osobine i uspehe dece.
Polako se podizala nevidljiva zavesa i njihovo slagane bi rezultiralo govorenjem jedne i pokušajima druge.
-MOJA...Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja...
-Moj s-
-MOJA... Moja...MOJA...Moja...MOJA...Moja...
-Moj s-
Takav razgovor bi potrajao dok se ne bi vidno osetio zamor one sa dva sina.
-O, idem, samo ja govorim , a ti ćutiš! Baš  si nekakva! Idem! Laku noć!
-Laku noć!

Laku noć, dragi moji čitaoci, želim vam puno kćeri i sinova! Za sve vas jedna slika na svili. Ova je među prvima koje sam uradila!